Mislili smo da nam se, kao odanim saveznicima i istinskim žrtvama rata, ne može desiti ništa što bi nas pretvorilo u nemoćne posmatrače svoje sudbine
Novo na sajmu
Jedna divna pojava ovogodišnjeg Sajma knjiga je drugo izdanje kultnog dela Žarka Vidovića, „Srbi u Jugoslaviji i Evropi“, koju će objaviti Katena Mundi iz Beograda. Ova knjiga je prvi put ugledala svetlost dana sredinom poslednje decenije prošlog veka, u najteže doba srbske borbe u doba raspada SFRJ. Sada, kada se ponovo čita, pokazuje se kao svetilnik koji nam i u času u kome smo se našli može biti trag na putu ka obnovi Zaveta. Autor teksta o Žarku Vidoviću i njegovoj istoriosofiji je Miloš Ković, dok se potpisnik ovih redova pozabavio Vidovićevom duhovnom biografijom.
Neće nam biti lako
Kada se Miloš Crnjanski vraćao u Jugoslaviju iz londonskog izgnanstva, svratio je da popravi zube kod srbskog emigranta u Nemačkoj, Dobrivija Tomića, rodom iz Boljevca, čijeg su oca, ni krivog ni dužnog, ubili komunisti, pošto su mu uzeli imetak. Crnjanski je razgovarao sa Dobrivojevim sinom Dušanom, koji je još bio dečak. Pitao ga je šta je on Srbin ili Nemac. Dečak je odgovorio da je Srbin. „E, onda ti neće biti lako“, zaključi Crnjanski.
Knjiga koju čitalac ima u rukama nastala u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kada se srbski narod, jer mu nikad nije bilo lako, našao na udaru Novog svetskog poretka u nastajanju. Bilo je to doba ratova za jugoslovensko nasleđe, u kome je iznova trebalo definisati ne samo granice, nego i celokupan nacionalni identitet, teško ugrožen u doba onog što je Žarko Vidović zvao „tito–komunizam“, a što je bilo poznato kao „socijalizam sa ljudskim licem“, ili, po izrazu Radine Vučetić, „koka – kola socijalizam“, iza koga su stajali novci NATO pakta i zapadna pop – kultura kao put ka samoporicanju. Vidović je „Srbe u Jugoslaviji i Evropi“ pisao ne samo kao apologiju svog naroda pred licem Zapada, nego i kao pokušaj da se Srbima objasni ko su, šta su, odakle su i kuda idu. Knjiga je objavljena godinu dana pre NATO bombardovanja srbskih položaja u Bosni i Hercegovini, i pet godina pre NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore. Ipak, pre bombardovanja kao dokaza srbocidne politike Zapada, naš zavetni mislilac je uočio da je srbofobija pred kraj dvadesetog veka isto što i antijevrejska histerija Hitlera i njegovog „novog poretka“ tridesetih godina tog istog stoleća. I znao je da će nam biti teško.
Iznenađeni narod
A Srbi takav udar ipak nisu očekivali. U svom tekstu „Misija pravoslavnih – dijalog (1982-1999)“, Žarko Vidović opisuje atmosferu koja je vladala u Beogradu početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada je, po prvi put posle Titove smrti, počeo da se vodi ozbiljan dijalog o temama duhovnosti u različitim religijama, i kada je, na tribinama Doma omladine, Nenad Daković pokrenuo razgovore o mistici, u kojima su učestvovali i pravoslavni, i rimokatolici, i muslimani, i judaisti. Bilo je to doba velike političke napetosti, ali i velike hrabrosti onih koji su bili spremni da dijalog vode: „Ali Beograd je bio smiren, siguran u budućnost naroda koji je u toku dva rata, pa i u toku nekoliko stoleća, bio saveznik Zapada, demokratije, Evrope. Ta smirenost nije bila ravnodušnost, nego mir drugačije vrste: duhovni mir, čista savest naroda koji je bio žrtva i koji je od moćnog Zapada očekivao samo razumevanje i solidarnost! ( Posebno od Amerike!) Otud je jedini izlaz iz krize video u dijalogu, u pomirljivosti, u poštovanju i uvažavanju razlika ( bez traženja metafizičko – ideološkog „zajedničkog imenitelja!“) Ali ostali republički centri su, za razliku od Beograda, koji je gajio iluzije, bili obavešteni i već sve znali! Za pripreme rata i oružanih sukoba u ostalim centrima znali su samo srpski komunisti (tito-komunisti)! I o tome ćutali, pripremajući se da „oružjem brane vlast“, koju su i sami (tobože svojim) „oružjem i dobili“! A ostali, pogotovo mladi svet i krem Beograda i Srbije nije očekivao rešenje koje vodi u rat, pogotovo u rat „verski“ (tj. protiv vere: svake vere!)“
Mislili smo da nam se, kao odanim saveznicima i istinskim žrtvama rata, ne može desiti ništa što bi nas pretvorilo u nemoćne posmatrače svoje sudbine. Prevarili smo se, kao i 1918. godine, kada smo svoj identitet utopili u utopiji zvanoj „troimeni narod“.
Nemački saveznici i mi
Vidović je uočio da se „srbsko pitanje“ tih godina pred zapadnim svetom, maskiranim u „međunarodnu zajednicu“, postavilo „upravo u onoj meri u kojoj ti forumi pokazuju posebno interesovanje za Jugoslaviju i za bivše nacističke saveznike u njoj, za Albance i Hrvate u prvom redu. Izbegavanjem, naime, da se sklopi mir sa nemačkim saveznicama u Jugoslaviji i oko nje, srpski narod i Srbija su dovedeni u položaj u kojem danas nije nijedan drugi evropski narod!“ Jer, kako kaže Vidović: „Nemačke saveznice nisu u Drugom svetskom ratu napale nijednu zapadnoevropsku zemlju, te ih nijedna zapadnoevropska zemlja ne zna i ne pamti kao svoje ratne protivnike ili čak okupatore. Sve one su, osim Rumunije, vršile progon i genocid nad srpskim življem, zauzimajući srpski životni prostor, uništavajući ili progoneći srpski živalj na tome prostoru.“
I na unutrašnjem planu je ovo bilo veoma važno, jer se 1941. godine Kraljevina Jugoslavija raspala kada je stvorena kvislinška NDH. To jest, po Vidoviću: „Četvrtog dana rata, 10. aprila 1941. Banovina Hrvatska se izdvojila iz Jugoslavije i – objavila joj rat.“ Posle rata, ova istina je zabašurena ideološkom pričom o „bratstvu i jedinstvu“, a srbocidni narodi su nagrađeni.
Titoslavija kao srbomržnja
Što se unutrašnjeg stanja u Jugoslaviji pred njen raspad tiče, Vidovićev učenik Bogdan Zlatić ga opisuje na sledeći način: „Titov dominion je mnogo više bio zasnovan na srbomržnji nego mržnji prema klasnom neprijatelju. Uostalom, ovaj dominion je samo na početku vodio borbu protiv „poraženih klasa”, što je bila sintagma za pljačku imovine bivših kapitalista. Klasna borba kao motiv za zasnivanje zajednice mržnje nije potom mogla biti aktuelna, budući da je stvorena nova eksploatatorska klasa – crvena buržoazija. Kada se uništenjem političkih protivnika završila i borba protiv nekakvog umišljenog „fašizma”, Titov dominion se morao naći u ozbiljnoj krizi. Borba protiv „klasnog neprijatelja” i „fašizma” ostale su samo fraze nedovoljne da odgovore na izazove krize pred kojom se našla Jugoslavija. Naime, Titova Jugoslavija se nije mogla zasnovati na bilo kakvom komunizmu, nego jedino na fobiji koja je mogla okupiti sve jugoslovenske narode i narodnosti. Reč je srbofobiji koja je bila prvo prikrivena sintagmom „bratstvo i jedinstvo”, potom dopunjena sintagmom „borba protiv srpskog hegemonizma i unitarizama”, a zatim konačno zamenjena izrazom „borba protiv velikosrpskog nacionalizma”. Ta srbofobija nije bila samo negativno osećanje koje je održavalo Titov dominion kao magijsku zajednicu, nego je podjednako predstavljala i stožerni elemenat titoističke unutrašnje politike i osnovnu premisu spoljne politike velikih sila prema Jugoslaviji. Često se može čuti da su hrvatski komunisti bili za svoj narod mnogo bolji od srpskih jer su za razliku od ovih zastupali interese svog, hrvatskog naroda. Zapravo, samo je na prvi pogled izgledalo da su hrvatski komunisti „bolji” od srpskih, jer su u suštini i jedni i drugi sledili zacrtani put održanja zajedničke države. Taj put je mnogo ranije odredila „međunarodna zajednica”. To je bio put za čije je sprovođenje Tito imao međunarodnu podršku, i to je bio put koji su morali da slede svi koji su u zajedničkoj državi živeli, a želeli da je na ovaj (magijski) način očuvaju. Ako su, recimo, i podjarivana antihrvatska raspoloženja to je bilo samo u funkciji osnovne koncepcije opstanka Jugoslavije: da se kod Hrvata u kontrolisanoj meri podjari ono osnovno osećanje koje je održavalo Jugoslaviju. Kada je u tzv. međunarodnoj politici prevladao stav da je sazrelo vreme za rušenje Jugoslavije zarad stvaranja više malih država, dovoljno je bilo da ona podrži jednog srpskog političara koji bi se, naravno opet za račun te politike, suprotstavio ovom osnovnom principu održanja nekadašnjeg Titovog dominiona. Time je ostvarena mogućnost da se srbofobija i u međunarodnim okvirima uzdigne na nivo srbomržnje.“
I rat je počeo. Zašto? Trebalo je osmisliti ratno zbivanje, što je Vidović i činio, pišući svoje tekstove u nedeljnicima beogradskim, od „NINa“ do „Osmice“ (od njih je nastala knjiga „Srbi u Jugoslaviji i Evropi“). S obzirom da je, po Vidoviću, revolucija u Jugoslaviji pola veka odlagala okončanje ratnog stanja, pojavu pravne svesti i demokratije kao vladavine prava, pri čemu je Tito postao vođa Trećeg sveta, zadavši, sa blagoslovom NATO Imperije, snažan udarac Istočnom bloku, trenutak raspada zemlje zatekao je Srbe bez dovoljno istorijske svesti o onome što se događa ( jer, po Vidoviću, istorijske svesti nema bez svesti o zlu. ) Opet je počeo rat u kome je i Vatikan našao svoj interes, pa ja Vidović opominjao: „Mi možemo i da zaboravimo svoje istorijsko iskustvo, u kojem je i iskustvo Zla, ali ako mi zaboravljamo đavola, đavo ne zaboravlja nas…“
Papisti, komunisti i Titov legalizam
Vatikan je igrao značajnu ulogu na Balkanu i među Srbima još od Srednjeg veka. Od 1941. do 1944. podržavao je NDH, a onda je došlo do preokreta – počeli su kontakti sa budućnošću Jugoslavije oličenom u Josipu Brozu. Vidović je o savezu papista i komunista ( aktuelnom još u vreme Drugog svetskog rata!) pisao je u antologijskom ogledu „Vatikan – režiser AVNOJ-a“, u kome je istakao: „Najznačajniji javni svedok saveza Katoličke crkve i tito-komunista je slovenački patriot i partizan Edvard Kocbek. On je važniji čovek za Titovu zaveru od agenta Kominterne Edvarda Kardelja.“
Prilikom nastanka Druge Jugoslavije, Broz je, bolje od srbske elite, shvatio značaj legaliteta. Vidović kaže: „Nasuprot kralju i njegovim čak veoma učenim savetnicima, jedino je Tito shvatao odlučujući značaj legaliteta za sudbinu države. Zato se odrekao revolucije, pa je novu Jugoslaviju ostvario ne kao nelegalnu, revolucionarnu, avnojsku, nego je vlast u Jugoslaviji stekao koristeći kraljev mandat, kroz sporazum Tito–Šubašić!/…/ Nacionalna neodgovornost londonske kraljevske vlade i dvorskog saveta graničila se sa nacionalnom izdajom, pa je tako diplomatski onemogućena pravna država Srba još 1944. godine. Ideološko jugoslovenstvo, negacija srpskog legaliteta i prava, došlo je iz Londona kao titokomunizam.“
Iz poraza u poraz, bez osvešćenja
Zato je raspad Jugoslavije bio krvavo složen. Srbi su bili narod lišen svojih prava, ali pravo i pravdu nisu mogli da nađu kod „međunarodne zajednice“ koja se opredelila za srbofobiju kao svoj konstitutivni stav.
Između ostalog, zahvaljujući Vatikanu, Nemačkoj i nemačkim saveznicama iz Drugog svetskog rata. U svojoj knjizi Razbijanje jugoslovenske države 1989/1992 – zločin protiv mira, genocidolog Milan Bulajić je zaključio: „Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – Sveta Stolica, Memorandumom država KEBS-a 26. novembra 1991; dogovoreno je na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom X. D. Genšerom 29. novembra u Vatikanu – da se ostvari prije katoličkog Božića 25. decembra 1991.“
Desilo se isto ono što se desilo i na kraju Drugog svetskog rata, kada su, po Vidoviću, „srpski ratni neprijatelji 1945. nagrađeni dobijanjem novih teritorija – posebno Hrvati, Albanci i Muslimani.“
Opet nas je snašao veliki polom, koji, ovako ili onako, traje i danas, kada je, kako bi rekao Milo Lompar, Srbija postala „carstvo zlih klovnova“.
Suočiti se sa zlom
Shvativši ovo, treba da se pogruzimo u dubinu palosti u kojoj smo se, što svojim slabostima, što zlovoljom moćnih, obreli: „Srpska inteligencija najpre treba da se suoči sa istinom da je njihova zemlja strašno optužena. Srbe smatraju krivim jer brane Jugoslaviju, komunističku tvorevinu. Drugo, brane je oružjem jugoslovenske komunističke armije, treće da se suprotstavljaju demokratiji… Prema Srbima je u istoriji učinjeno mnogo grehova i grešaka. Jedna od najvećih je uskraćivanje prava da sklope mirovni ugovor s protivnicima, što je bilo dopušteno svim ostalim evropskim narodima“. Uostalom, po Vidoviću, „istoričari još nemaju odgovor na pitanje koje su snage u Evropi stvorile jugoslovensku državnu zajednicu – od početka projektovanu na raspad“, pri čemu je „prihvatanje jugoslovenstva je Srbe odvelo u katastrofu – čak ih je izbacilo iz njihove sopstvene istorije“.
Tragovi jugoslovenstvo, maskirani u jugonostalgiju, još uvek „smrde nečovještvom“ sebeporicanja. Sto godina nakon Jugoslavije, vreme je, kako reče Vladika Nikolaj, da se vratimo Bogu i sebi.
Monarhija da – ali kakva?
Vreme u kome je Žarko Vidović pisao svoju knjigu bilo je vreme nade u obnovu monarhije kao puta ka svenarodnom preporodu. On je upozoravao da „dekorativna monarhija“ nije put preporoda. Monarhija mora biti proverena Bogočoveštvom: „Kad je ustanovljavana nova srpska monarhija, u Karađorđevo vreme, Praviteljstvujušči sovjet je njene izvore tražio u „Nomokanonu“ Svetoga Save, a to im je čitao prota Mateja. Dolazak novog kralja (princ Aleksandar je zasada samo pretendent) u ime demokratije, dakle, ne bi bio radi uspostavljanja harmonije naroda i Crkve, nego – po onome što slušamo na javnoj političkoj sceni – radi uvođenja pravila za tržišnu utakmicu!“
Vidović je podsećao na obnovu zavetnosti: „Tako je i Sveti Sava u Žičkoj besedi o pravoslavnoj veri, na Žičkom narodno-crkvenom saboru, g. 1221, ali i u čitavom svom Nomokanonu (Zakono-pravilu, Krmčiji) odredio odnos Nebeskog i zemaljskog carstva; kao harmoniju. Ukoliko ta harmonija nije moguća, ukoliko se zemaljsko carstvo (vlast, država) pokažu nesklonim toj harmoniji sa Crkvom (Nebeskim carstvom), onda treba žrtvovati zemaljsko carstvo, kako je to učinio Sveti Knez, na Kosovu, potvrdivši na taj način svojim životom Svetosavski zavet, ovaj put kao Kosovski, tragedijski! Jer „zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvijek i dovijeka“, trajna i neuporediva vrednost, pa je tako u Nebeskom i mera smisla i vrednosti zemaljskog carstva, države (i demokratske države).“
Zavet i zavetnost – to je put.
Kako se obnoviti?
Žarko Vidović nije bio sklon tužbaličkom odnosu prema istoriji. Zato je u svojoj knjizi ponudio i puteve izlaza iz krize, koji su aktuelni i danas. Isticao je da preobražaj mora doći iznutra: „Kad izgubi osećanje smisla, čovek je spreman još samo na ubistvo i samoubistvo, kako to kaže Kami: zahvati ga euforija Zla, poziva na „juriš“ i smisao vidi samo u borbi za nadmoć, do uništenja. Pa kako je moguće prevladati nepoverenje i tako doprineti stvaranju zajednice, obnovi nacije? Za to je potrebna hrabrost: da rizikujemo poverenje, kao u ona vremena kada je čovek čoveku davao zajam bez svedoka, bez priznanice i menice, ne pitajući čak ni za razlog pozajmice!“
Kada se obnovi vera kao poverenje, potrebno je obnoviti Srbstvo kao zavetnu i prazničnu zajednicu koju je uobličila Crkva ( po Vidoviću, „srpski životni prostor je definisan kada je 1557. godine obnovljena Pećka patrijaršija“ jer „srpsku naciju kao celinu stvorila je Srpska pravoslavna crkva, a ne Nemanjićka država.“). Šta je srž naroda kao zajednice? Vidović kaže: „Ta stalna prisutnost – umesto vremena (prolaznosti) – je bitije zajednice (istorijske zajednice), duhovna pojava toga bitija u prazniku istorijske svesti! Jer istorijska svest je zaista praznik, „svijetli praznik“ naroda! Istorija je duhovni (mitski, poetski, tragedijski, liturgijski) život zajednice nošen i ostvaren isključivo istorijskom svešću.“
Potrebna nam je, kao što je govorio Solženjicin, „nova žrtvena elita“. Vidović je pisao: „Slavjanofilska ‘Poslanica Srbima’, objavljena u Lajpcigu 1860. godine, izlaže same osnove obnovljenog i oslobođenog pravoslavlja. Upozoravajući na opasnosti prosvetiteljstva, panslavizma i nemačke filozofije, ona ukazuje da je nacija nemoguća bez aristokratije, ali da tu aristokratiju ne čine spahije (gospodari seljaka), nego monasi i monaštvo po manastirima. Jer, ta aristokratija je duhovna, suštinska i s narodom prisno povezana, baš kao u Srbiji i Crnoj Gori.“
Obnova ide kroz Crkvu kao područje sveštenog dijaloga po preimućstvu.
Nada u crkvu kao nada u dijalog
Kako je Žarko Vidović zamišljao srbsko – srbski dijalog na putu ka preobražaju i obnovi? Ostale su njegove reči koje su nam svetilnik i danas: „Nebeska Liturgija je bitna za čoveka, ali je ona uslovljena dijalogom između sveštenika i vernika i zato mi odgovaramo na jektenije i izgovaramo molitve. Zato pojemo Simvol vere, Oče naš, Trisveto, Dostojno Bogorodici i Hristu u slavu i odgovaramo na sve pozive na pokajanje. ./…/ Mi imamo takve znake slabljenja crkvenosti da moramo da priđemo izvornim oblicima crkvenosti, a to je Liturgijski dijalog. Nije slučajno što su prvo Grci shvatili hrišćanstvo kao dijalog pred Bogom između vernika i sveštenika, jer je u dijalogu jedini mogući način čovekove samospoznaje. Ja mogu da mislim o sebi isključivo sa sagovornikom, s tim da ne nastavim monolog kada me sagovornik prekine, nego da odgovaram na pitanje koje je on postavio. To je jedini način da mi vidimo svoju sliku u licu sagovornika kao u ogledalu. /…/ Kriza duhovnosti je počela davno, kada je liturgizam zamenjen klerikalizmom. Jedino je Pravoslavlje liturgizam, taj dijalog pred Bogom. Ja sam sagovornik sa sveštenikom, a ne poslušnik, jer smo mi poslušnici Hristu i nikom drugom. Nama je Otac samo Bog, a Patrijarh, episkopi i sveštenici su nam braća. Zato se oni obraćaju vernicima sa „braćo i sestre“. Mi smo svi sinovi i kćeri Boga, odnosno naših roditelja ako je njihov brak blagosloven. Kriza je kod nas počela kad smo državu stavili iznad Crkve, a Crkva je dijaloška zajednica pred Bogom. O kakvom dijalogu govorim? Onom posle Liturgije, koja nas smirene i sabrane uvede u lični dijalog sa parohijanima u Parohijskom domu, jer samo u dijalogu mogu da razumem tebe, i ti mene i što duže razgovaramo, ti ćeš mi postaviti pitanje kojim me podsećaš na neki moj greh. Ako ne prihvatim smireno to pitanje, i ako ga burno prekinem – nema ništa od ispovesti, ni od pokajanja, nema ni od zajednice. Jer, i to je crkvenost. Crkva je zajednica vernika u koju spadaju vernici i sveštenici sa Vaskrslim Hristom. I crkvenost je osećanje te zajednice. Ne osećanje poslušnosti, nego duhovne zajednice, poistovećenja. I nije slučajno što je Platon pretvorio filozofiju u antropologiju – upoznavanje čoveka, tek sa svojim dijalozima. Sa njegovim dijalozima nastaje antropologija – upoznavanje čoveka, a sa krštenim platonizmom nastaje Pravoslavlje. Grci su, ponavljam, shvatili da je hrišćanstvo prisutno među ljudima isključivo kao liturgizam koji se nastavlja posle Liturgije./…/ Potreban nam je dijalog kao narodu, jer skoro dvesta godina pravimo kolektivne grehe koje nigde ne ispovedamo: to su razni mitinzi, učestvovanje u vojsci, naše angažovanje u partijama koje razbijaju naciju i crkvenu zajednicu, naša trgovina, ekonomija, javni život, školovanje… to su kolektivni gresi./…/ Najveći autoritet je Crkva, kad bismo mi bili crkveni. Nismo – zato što ne postoji živ, bratski dijalog između sveštenstva i vernika i sveštenstva i episkopa. Mi znamo episkope, ali nemamo nikakve kontakte sa njima. Mi smo željni ispovesti kao dijaloga, ali toga nema. I mi osećamo njihovo odsustvo. /…/ Crkvenost je dar, kao što je osećanje smisla dar, kao što je vera o kojoj apostol Pavle govori dar. Kada čovek počinje da razmišlja o smislu svog života, najvažnije je da li mu je stalo do smisla pre svega – to je velika nevolja, tada će mu Bog priteći u pomoć. Jer smisao je moguć samo kao darovano osećanje. Kad je preminuo naš sveti čovek, koga je omladina zvala Paja – toliko im je bio blizak, posmatrao sam ih kako satima stoje strpljivo u redu da bi mogli da pristupe odru i da posete Njegovu dušu u toj Crkvi. Koliko je mladog sveta koji nikada ne ide u Crkvu pratilo našeg Pavla, divnog čoveka, brata Pavla, vladiku srpskog. On je autentični vladika srpski – brat vladika srpski. On je znao da smo on i mi sinovi Božiji./…/“
Knjiga Žarka Vidovića „Srbi u Jugoslaviji i Evropi“ još je jedan poziv na istinski dijalog bez koga nema obnove zajednice.
dr Vladimir Dimitrijević
