HRIŠĆANI IMAJU PRAVO NA STAV, REČE AMERIČKI SUD
Godine 2012, poslastičar Džek Filips iz Lejkvuda u Koloradu odbio je da za dvojicu homoseksualaca i njihovo „venčanje“ napravi tortu, zbog čega je od strane Komisije za građanska prava države Kolorado optužen da je počinio akt diskriminacije.
On se pred sudom pozvao na Prvi amandman američkog Ustava i svoje pravo da, kao hrišćanin i umetnik, iskaže odrečan stav prema moralnoj praksi koja nije u skladu sa njegovim verskim uverenjima. Vrhovni sud SAD je nedavno, odlukom 7 prema 2, presudio da je Komisija za građanska prava Kolorada prekršila pravo Džeka Filipsa da postupi u skladu sa svojim uverenjima. Ministarstvo pravde SAD izjavilo je da je zadovoljno odlukom Vrhovnog suda, ističući da će „revnosno braniti pravo na slobodu govora i religioznu slobodu zasnovano na Prvom amandmanu, i to za sve Amerikance.“
A u Evropi? Nedavno je u Italiji na vlast došla koalicija koja jasno kaže da je prirodna porodica osnova svakog društva, i da svako dete ima pravo na oca i majku. Politički nekorektno, nema šta!
Ali, u Srbiji je drugačije. Na putu ka EU zvanom „Napred, pa u krečanu!“ „politički homoseksualizam“ (izraz Natalije Naročnicke) gazi koracima od sedam milja. „LGBTGMOXYZETC“ ideologija osvaja, korak po korak, ne samo javni prostor, nego i – što je najstrašnije po budućnost porodičnih vrednosti – dobija vlast i moć da menja naše živote.
SRBIJA POD VLAŠĆU HOMINTERNE
Dovoljno je pogledati nedavnu odluku ministra prosvete Mladena Šarčevića da iz upotrebe povuče šest udžbenika koji govore o rizicima seksualnog ponašanja „nestandardne“ orijentacije. O tome je pisao Slobodan Antonić: „Na primer, u jednom udžbeniku psihologije homoseksualna prostitucija, i to češće muška nego ženska.” U „Analizi” se, međutim, traži da se ova – inače nesporno tačna konstatacija – „izbaci” zato što „ne postoji potreba za isticanjem muške `homoseksualne prostitucije`, jer se time stvaraju predrasude, koje vode u stvaranje diskriminatornog odnosa prema gej muškarcima”. Dakle, iako je navedena rečenica istinita, ona je neprihvatljiva zato što može proizvesti predrasude koje mogu dovesti do toga da neko nekada bude diskriminisan. Diskriminacija, očigledno, više nije samo izvršeno delo koje je proizvelo negativne posledice. Ona je sada postala svako delo koje ima potencijal da može da dovede do prestupa. To je pravna logika, inače tipična za boljševičku jurisprudenciju, kojoj smo se svojevremeno podsmevali. Poznat je slučaj desetoro mladih ljudi u SSSR-u koji su se tridesetih godina 20. veka sastajali da slušaju muziku i piju čaj. Pošto su šećer i čaj u to vreme bili prava dragocenost, mladež je sakupljala kopejke u jednu kutijicu. Pribiranje novca za čaj nije bilo zabranjeno, ali taj novac mogao se upotrebiti i za pomoć kontrarevoluciji. Sve devojke i mladići bili su pohapšeni i osuđeni na robiju od tri do deset godina. To se jednostavno zvalo „socijalna profilaktika”“.
Na udaru takve „profilaktike“ našao se i pofesor dr Branislav Ristivojević, redovni profesor prava Univerziteta u Novom Sadu.
Mi smo, u „Pečatu“, svojevremeno imali intervju sa profesorom Ristivojevićem, ali da se podsetimo.
RISTIVOJEVIĆ NA UDARU
Poverenik/ca za ravnopravnost tužila ga je pred Višim sudom u Novom Sadu da je izvršio akt diskriminacije po osnovu pola prema ženama i po osnovu seksualne orijentacije prema pripadnicima LGBT populacije jer je u članku, koji je objavio na portalu Nova srpska politička misao, osporio tačnost navoda kojima su predlagači Zakona o sprečavanju nasilja u porodici opravdavali njegovo donošenje. Prema navodima iz tužbe akt diskriminacije prema ženama profesor Ristivojević je izvršio time što „zagovara i širi stereotipe o patrijarhalnom organizovanju porodice”, dok je akt diskriminacije prema LGBT populaciji izvršio time što „tekstom javno zagovara i implicira sprečavanje organizovanja šetnji, čime poziva na ograničavanje prava na slobodu kretanja i okupljanje ovoj društvenoj grupi”.
I sud je presudio: Ristivojević je kriv. Diskriminisao je žene na osnovu pola i LGBT populaciju na osnivu seksualne orijentacije, pa je taj isti sud «zabranio tuženom da ubuduće u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti iznosi stavove kojima se omalovažavaju žene i pripadnici/ce LGBT populacije i podržavaju predrasude prema ovim društvenim grupama». Tuženom je naloženo da o svom trošku objavi ovu presudu na sajtu NSPM ili dnevnom listu sa nacionalnim tiražom.
AUTOCENZURA U KOLONIJI ZVANOJ SRBIJA
U suštini, sud se nije ozbiljno bavio slučajem, nego je prepisao argumentaciju povernika za ravnopravnost i osudio profesora. Time je ( sad krećem „rodno senzitivnim“ jezikom, do kraja rečenice) gospođa/drugarica sudija/ sudinica/ sudijka demostrirao/la strah/ plašnju i nešto gore od cenzure: autocenzuru. Ne treba misliti da ju je neko iz vlasti pozvao i naredio joj kako da postupi. Ona se prosto povila pod talasom propagande „političkog homoseksualizma“ kojom ovih dana bombarduju sa svih medija.
Državni činovnici gledaju vesti i ponašaju se u skladu sa njima, iako im to niko nije tražio. To je gore od cenzure. Kad je cenzura u pitanju, cenzurisani čovek se nečemu protivi; on je oštećen i traži svoja prava. Vlast mora da se bruka naređujući i nalazeći svog čoveka koji prenosi naređenja. Kod autocenzure svega toga nema, pa je ona efikasnija. I niko ne može da se pozove na nalog vlasti, jer ga nije ni bilo.
Autocenzura je gora od prave cenzure, kao što je autošovinizam gori od šovinizma, a kompradorska autokolonijalna „elita“ gora od klasične, okupacione.
Ovom presudom u Srbiju je, na velika vrata, vraćen verbalni delikt. Jer, klasičnog verbalnog delikta u smislu člana 133 starog Krivičnog zakona ( neprijateljska propaganda ) ili člana 67 ( zabrana javnog istupanja ) nije bilo od 1990, kada su ukinuti. Posle 28 godina, verbalni delikt se vraća u neoliberalno-ljudskopravaškom plaštu, da nas opet „tuca u glavu“ i zapoveda nam kako da mislimo, govorimo i pišemo.
U svom tekstu „Opslužujuća inteligencija“, Slobodan Antonić pita svog nekadašnjeg učitelja, Vladimira Gligorova:“ Univerzitetskog profesora Branislava Ristivojevića kaznio je, ovih dana, Viši sud u Novom Sadu „zbog povrede Zakona o zabrani diskriminacije”, jer je na sajtu NSPM objavio kritiku „medijske kampanje koja prati novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici” (ovde). Izrečena je sledeća kazna: „Zabranjeno je tuženom da ubuduće u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, iznosi stavove kojima se omalovažavaju žene i pripadnici/ce LGBT populacije“ (ovde). Dakle, profesor Ristivojević kažnjen je tako što mu je zabranjeno da o nekoj temi ubuduće uopšte diskutuje na način na koji je to jednom uradio. Shvatate li nakaradnost takve zabrane? Profesor je kažnjen za argumente koje je izneo, kakvi god da su – slabi ili jaki, prihvatljivi ili neprihvatljivi, oštri ili uzdržani. Kažnjen je, dakle, zabranom da svoje argumente više ikada sme da iznese!? A sada, usuđujem se da pitam svog idola iz osamdesetih – da li smo se, mi liberali, za to borili? Da li je to liberalno društvo i liberalni sistem kome smo težili kada smo potkopavali jugo-socijalizam?“(https://stanjestvari.com/2018/06/26/antonic-opsluzujuca-inteligencija/)
Naravno da nije. Ovo je totalitarizam maskiran u liberalizam.
GULAG ZA INAKOMISLEĆE
O čemu je zaista reč? Pravni istoričar dr Zoran Čvorović jasno kaže: “Za razliku od pravne svesti, koja počiva na svesti o pravdi, a pravda se sastoji u tome da se svakome da ono što mu pripada, ideološka svest počiva na nepravdi, jer smatra da pobornicima suprotne ideologije treba uskratiti sva prava. Ideolozi političke homoseksualnosti smatraju da njima, kao izrazitoj društvenoj manjini, pripadaju sva prava, dok je za pobornike biološke porodice i tradicionalnog porodičnog morala rezervisan jedino GULAG. Ako ne dignemo glas protv progona profesora Ristivojevića, lako može da nam se desi da većinska Srbija, zajedno sa demokratijom i vladavinom prava, završi ponovo na novim, možda i krvavim, ideološkim stratištima.»
Tekst koji čitate je zato glas dignut u odbranu demokratije i vladavine prava.
Dr Vladimir Dimitrijević
Proširena verzija teksta objavljenog u „Pečatu“ 22. juna 2018. godine
