vladika nikolaj svira frulu

BOGOMOLJAČKE PESME I VLADIKA NIKOLAJ – NOVI DAMASKIN, NOVI SLATKOPOJAC


PRAVOSLAVNO UČENJE O POJANJU


U prelepoj molitvi koju izgovara sveštenik prilikom osveštavanja vode (na Bogojavljenje, uoči krštenja, itd.) ukratko su izložena neizreciva i čudesna dela Božja, počev od stvaranja sveta do spasenja čoveka, porobljenog grehom, smrću i đavolom. Premudrost Tvorčeva sav svet je stvorila kao hram ispunjen pesmom sklada i spokoja. „Muzika sfere”, o kojoj su govorili drevni mudraci, upravo i jeste večna harmonija i lepota koja krasi kosmos i zbog koje, kada je iz nepostojanja sve privedeno u postojanje, „pjevahu zajedno sve zvijezde jutarnje i sinovi Božji klikovahu” (Jov 38, 7).

 

Iako je čovek odstupio od Boga i združio se sa smrću i tamom, Gospod ga nije ostavio. Poslao je Svoga Jedinorodnog Sina da ga spase i preporodi. Prvi Adam, koji je u raju slavio Svetu Trojicu pesmom zahvalnosti, izgnan iz raja počeo je da jeca i rida, zbog čega Sveto pismo, svedočeći o ljudskom stradanju, naziva naš svet „dolinom suza”... Gospod Isus Hristos, kao Novi Adam, zapevao je pesmu Bogu Ocu još lepše i umilnije: sav Njegov život na zemlji, ispunjen ljubavlju prema čoveku i brigom za spasenje ljudskih duša, nije ništa drugo do pesma o dobroti i milosti Božjoj.Iako je čovek odstupio od Boga i združio se sa smrću i tamom, Gospod ga nije ostavio. Poslao je Svoga Jedinorodnog Sina da ga spase i preporodi. Prvi Adam, koji je u raju slavio Svetu Trojicu pesmom zahvalnosti, izgnan iz raja počeo je da jeca i rida, zbog čega Sveto pismo, svedočeći o ljudskom stradanju, naziva naš svet „dolinom suza”... Gospod Isus Hristos, kao Novi Adam, zapevao je pesmu Bogu Ocu još lepše i umilnije: sav Njegov život na zemlji, ispunjen ljubavlju prema čoveku i brigom za spasenje ljudskih duša, nije ništa drugo do pesma o dobroti i milosti Božjoj.


I starozavetna i novozavetna Crkva uvek su pesmom slavile veličanstvena dela Oca i Sina i Svetoga Duha, radovala im se i klicala. Kada je jevrejski narod na čelu sa Mojsijem izbegao poteru faraonove vojske i po suvom prešao kroz Crveno more, Izrailjci su pevali: „Sila je moja i pjesma moja Gospod, koji me izbavi; On je Bog moj i slaviću ga; Bog oca mojega, i uzvišavaću ga” (Izl 15, 2)... U pesmi je Mojsije nabrajao narodu dobročinstva Božja, da bi ih se zauvek sećao i blagodario svom Tvorcu (Ponz 32, 1–13)... Majka proroka Samuila, Ana, po rođenju sina koga je dobila nakon duge neplodnosti, na sav glas je hvalila Životodavca... Tri pobožna mladića, koja je Bog izbavio iz užarene peći gde su bačeni zbog svoje vere i odbijanja da se klanjaju lažnim bogovima, pesmom su hvalila Gospoda zato što ih je zaštitio (Dan. 3, 24–90)... Proroci Božji, kakvi su Isaija, Avakum i Jona pesmom su najavljivali da će doći Sin Božji i izbaviti svet... Novi zavet je pun pesama radosti i blagodarnosti Bogu jer je Gospod zaista postao čovek da bi ljudi postali usvojena deca Božja. Sveti Zaharija, otac Jovana Krstitelja, klicao je kada mu se rodio sin koji će biti Mesijin Preteča (Luk. 1, 67–79)... Presveta Bogorodica ispevala je najlepšu biblijsku pesmu slaveći Boga koji ju je udostojio da rodi Njegovog Sina (Luk. 1, 46–54)... Sveti Simeon Bogoprimac, stari i mudri Jevrejin, primivši na ruke detence Hrista, tiho je zablagodario zbog javljanja u svetu Onoga koji je svet stvorio (Lk 2, 29–32)... Kad je rođen Isus Hristos, u Vitlejemu su pred pastirima pojali angeli; ista ona prelepa i silna bića koja Boga slave na nebu (Is 6, 2–3), pastirima i svemu svetu javljala su: „Slava Bogu na visini, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja” (Lk 2, 13–14). Trideset tri godine nakon prvog Božića Hristos je, jašući na magarcu, ulazio u Jerusalim da bi Sebe prineo na žrtvu za spasenje ljudi; Njegovi učenici su pesmom slavili Učitelja pominjući čudesa Hristove dobrote i milosti (Lk 19, 37–38)... Posle Tajne večere, na kojoj su se apostoli prvi put pričestili Telom i Krvlju Gospodnjom, Spasitelj je, skupa sa njima, otpevao hvalu Svom nebeskom Ocu (Mt 26, 30; Mk 14, 26), a zatim pošao u Getsimaniju da se pomoli pred raspeće i sačeka Svog izdajnika, Judu... Kada je Hristos ustao iz mrtvih, Njegovi sledbenici su puna srca i svakoga dana pevali i klicali: smrt je bila pobeđena, greh je izgubio silu, a đavo je utekao posramljen sa velikog bojnog polja između Dobra i zla, Svetlosti i tame, Istine i laži. Iz istog razloga apostol Pavle piše Efescima: „Pjevajući i pojući Gospodu u srcu svome; zahvaljujući svagda za sve Bogu i Ocu u ime Gospoda našeg Isusa Hrista." (Ef 5, 19). Kološanima poručuje da hvale Boga u „psalmima, himnama, duhovnim pesmama” (Kol 3, 16). Dok je bio u tamnici sa svojim saradnikom Silom, Pavle je pesmom slavio Tvorca, a sužnji su ga slušali (Dap 16, 25), nakon čega je došao angeo i sve ih oslobodio... I tako dalje: mnogo je primera koji, svaki lepši od lepšeg, svedoče snagu pesme pobožnih ljudi. Jedna od najviše upotrebljavanih knjiga Svetog pisma je Psaltir, koju je uglavnom ispevao sveti car i prorok David. To je knjiga molitava i blagodarenja Bogu. Nadahnuta Svetim Duhom, ona je rukovodila mnoge potonje pesnike i kompozitore Crkve da napišu himne Svetoj Trojici. Sam David je poznat kao pevač i pesnik. Još u mladosti, dok je bio dvorjanin cara Saula, blažio je dušu ovog potonjeg sviranjem u žičani instrument i miloglasnim pojanjem. Slušajući Davidove melodije, Saul, koga je uznemiravao zli duh, smirivao se i odmarao (1 Sam 16, 23). Iz ovog slučaja jasno je da dejstvo pobožnih melodija jeste umirujuće, uspokojavajuće...


Pojanje u Crkvi ima nekoliko osobina koje su neophodne, jer je ono izraz molitvene svakodnevnice naroda Božjeg. Ono je, pre svega, slavoslovlje Bogu na koje je čovek, skupa sa svojom starijom braćom angelima, prizvan. Sveti Vasilije Veliki kaže: „Može li biti nešto blagoslovenije nego na zemlji podražavati pojanje svetih angelskih horova, žuriti na molitvu u ranu zoru, obožavati Stvoritelja himnama i duhovnim pesmama... Stanje duše u kojoj je radost, a ne tuga, jeste blagoslov zadobijen pojanjem himni”. Sveti Atanasije Veliki veli da kroz pojanje „u duši nestaje nemir, grubost i nered i razgoni se tuga”, a Sveti Nil Sinajski svedoči da „pojanje uspavljuje strasti i umiruje telo”. Ko se pevanjem molitveno očisti, iz duhovne bitke sa demonima izlazi nepobediv, napominje Sveti Jovan Lestvičnik. Prema Svetom Pavlu, pevanje u nama vaspitava pobožnost i strah Božji: „U svakoj mudrosti učite i urazumljujte sebe: psalmima i slavopojima i pjesmama duhovnim” (Kol. 3, 16).


U hramu i domu pevati treba s pažnjom, jer stojimo pred Hristom, Bogorodicom i svetiteljima. To znači: ne biti ni mlitav niti rasejan, ali ni ne drati se ni vikati. Prema Jeremiji Sinajskom, ritam i melodija pesme treba da budu stalni i skladni, da bi se reči himni mogle čuti i dopreti do svesti onih koji se mole.


Čovek je najdraže stvorenje Božje i njegovo srce treba da je hram Gospodnji. Građeni smo skladno i lepo, pa imamo sve darove koji su nam potrebni da bismo slavili svoga Tvorca. Po svetim ocima, ljudski glas je najsavršeniji instrument. Zato je Pravoslavna Crkva, za razliku od zapadnih, krivoslavnih, koje teže za spoljnim efektima, zabranila upotrebu instrumenata u hramu. Glas pojaca pobuđuje pažnju i bodrost, dok instrumenti izazivaju osećanja i raspoloženja koja su često nepovezana s molitvom... Naredna osobina pravoslavnog pojanja je jednoglasje (monofonija). Svi hrišćani su pozvani da u veri i životu budu jedno sa Hristom i međusobno, da imaju jedno srce, jednu dušu, jedan um. Iako mnogi pevaju, jedan glas se čuje, pošto smo jednodušni, kaže Jovan Zlatousti, patrijarh Carigrada.Pravoslavna pesma smiruje i očišćuje čoveka, a višeglasna u njemu budi nezdrava telesna uzbuđenja i misao mu odvodi od molitve. Crkva je vekovima od svojih pevača tražila ozbiljan i usredsređen život, smatrajući ga preduslovom pravog i zdravog slavljenja Boga u Trojici.


LITURGIJSKA UMETNOST KAO VELIKA SINTEZA


 Liturgijska, bogoslužbena umetnost, koja se projavljuje u svim službama Pravoslavne Crkve je, kako veli otac Pavle Florenski, sinteza svih umetnosti. Pored pojanja i zvona, koji su crkvena muzika i pozivi na molitvu, tu je i arhitektura hramova i oltara, freskopis i ikonopis – slikarstvo Crkve, književnost himni i životopisa svetih, umetnost svešteničkih odeždi, pa čak i mirisa (tamjana, recimo). Kao što je, sam po sebi i sam za sebe, svako od nas osuđen na smrt i prolaznost, a u Crkvi, pričešćen Hristom i u zajednici sa ostalim hrišćanima, naznačen za večni život i večnu radost, tako je i svako ljudsko stvaralaštvo, odvojeno od Boga i Crkve, osuđeno na prolaznost i trošnost. Uneto u hram, osveštano i umiveno blagodaću Božjom, ono postaje oko kroz koje u naš svet netremice gleda lepota Carstva nebeskog, i zato večno, neprolazno. Svaki umetnik traga za neprolaznošću svog dela i svaki želi da izrazi suštinu stvarnosti, onako kako je on vidi i doživljava. Pa ipak, jedino je pravoslavnom čoveku dato da u svojoj umetnosti, kroz molitvu, post i Pričešće, svete tajne i svete vrline, upozna Put, Istinu i Život, Gospoda Isusa Hrista. To potvrđuje iskonsko iskustvo Crkve.
Ruski naučnik, ekolog i pisac, Fotije Jakovljevič Šipunov, nekad upravnik laboratorije za istraživanje biosfere na Akademiji nauka SSSR, godinama je izučavao uticaj koji na svoju okolinu vrše pravoslavni hramovi i manastiri. Evo šta on veli o ishodima svojih ogleda: „Manastir je nebozemni pojam. Na manastire se neprekidno spuštaju zraci nebeskih sila koje oživljavaju. Tamo gori nebeski oganj. Štaviše, to se može proveriti i pomoću savremenih fizičkih instrumenata. Čak i tamo, gde su ostali samo temelji srušenog manastira, u vreme velikih praznika, uz pomoć instrumenata, može se čuti liturgija”. O zvonima, tim radosnim glasnicima crkvenih praznika, vesnicima vaskrsenja i utehom za tužne, zvonima koja prate život hrišćanina od rođenja do smrti, Šipunov kaže: „Zvono nije toliko tvorevina ljudskog koliko Božijeg uma. Nijedan matematičar nije u stanju da izračuna formulu zvona, niti jednačinu njegovog zvonjenja. Pokušavali su i Florenski, Ojler. ali nisu uspeli. Ja verujem da je zvono stvoreno uz pomoć Božjeg otkrivenja. Isto kao što je samo tako moguće naslikati dobru ikonu. Tako je dvanaestooktavna zvučna simfonija zvona koja su zvonila u velikim manastirima kakvi su Zadonski, Danilov, Spaski, na rastojanju od sedam kilometara, prema podacima merenja – sterilisala sve patogene organizme. Oni ne mogu da izdrže oscilacije ultrazvučnog dijapazona, a ultrazvuk je veoma snažan energetski izvor kojim se mogu seći stabla, razbijati cigle. Pre dvanaest godina istraživali smo okolinu Jelehovske saborne crkve, u vreme Uskrsa. Kad je zvonilo veliko zvono, uništavan je virus gripa. Sve epidemije koja su nailazile sa Bliskog istoka na jug Stare Rusije, u talasima su obilazile reone u kojima je bilo smešteno mnogo većih manastira, crkava – gde je bilo mnogo zvonjenja. Dakle, simfonija zvona ih je odbijala, uništavala..."         Crkva nikada ništa ne preporučuje, niti zabranjuje iz moralističkih, pukih ljudskih razloga, nego na osnovu Božjeg otkrivenja o prirodi čoveka i kosmosa i o načinima da čovek i kosmos uđu u zajednicu sa Bogom. Muzika sama po sebi nije štetna. Ona je štetna i pogubna tek ako čoveka od Hrista udaljava i približava ga demonima. Kako veli grčki mislilac Konstantin Kavarnos prava, pravoslavna muzika je „sredstvo bogosluženja i obožavanja; a na drugom mestu je sredstvo za sopstveno samousavršavanje, za negovanje čovekovih viših misli i osećanja, kao i sredstvo odbrane i čišćenja od njegovih nižih, nepoželjnih misli i osećanja."


U Hristu, Reči i Smislu čoveka i svemira, zazvučala js najlepša melodija koju je čovečanstvo oduvek žarko želelo: melodija Carstva nebeskoga.
OTAC JUSTIN O PESMAMA VLADIKE NIKOLAJA Nama, Srbima, najdivnija pesma je, posle one bogoslužbene, pesma iz „Duhovne lire“ Vladike Nikolaja. O njoj je Sveti Justin Ćelijski, u besedi na parastosu Svetom Nikolaju Žičkom, rekao:“ Treba samo uzeti i pogledati njegovu Duhovnu Liru. Neka mi oprosti Sveti Damaskin, Sveti Roman Slatkopevac, ali eto, on je stao pored njih i uz njih samo sa svojom Duhovnom Lirom. To je takvo biserje nebesko, kakvo Srpska zemlja videla nije. To najbolje znaju bogomoljci, najbolje znaju monasi, monahinje, jer je njih Duhovna Lira držala i pobudila da krenu Hristovim putem po Srpskoj zemlji strmoj i maglovitoj.“
Zato su se ove pesme, decenijama, pevale u hramu Božjem umesto pričasna, ili kad se služba završi.  (Danas ih, gde god mogu, sveštenici novog duha i stila izbegavaju. Poju se samo odlomci iz psalama.)
A odakle Nikolaju ovakvo nadahnuće? Od Boga, a radi naroda, njegovih divnih bogomoljaca, koje je vodio i predvodio ka Carstvu Nebeskom.
Na grčkom jeziku, ime „Nikolaj“ znači „onaj koji s  narodom pobeđuje“; od Svetog Nikolaja Mirlikijskog do Svetog Nikolaja Ravnoapostolnog, prosvetitelja Japana, ovo ime kao da je povezano sa najživljim delanjem u narodu. Tako je bilo i sa Nikolajem Velimirovićem, episkopom ohridskim i žičkim, koji je čitav svoj život proveo u plodotvornom radu na narodnoj njivi, pre svega kao vođa bogomolničkog pokreta, koji je, na vrhuncu svoje duhovne snage, brojao preko sto hiljada članova, sa preko dve stotine  bratstava. List Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice, „Misionar“, krajem tridesetih godina 20. veka izlazio je u 12 hiljada primeraka, a „Mali misionar“ se peo i na 40 hiljada. Od Ohrida do Ljubljane bilo je pobožnih duša koje je ovaj pokret promenio i podigao u pobožnost.
   OPET O BOGOMOLJCIMA
Prvi tragovi ovog pokajničkog i molitvenog kretanja srbske duše dali su se uočiti još pre Prvog svetskog rata, naročito u Vojvodini. Ali, svetski rat, koji je u centralnoj Srbiji odneo dve trećine radno sposobnog muškog stanovništva, u ljudskim dušama je napravio ili pustoš (koja se, u nas, izražavala, između ostalog, kroz avangardnu književnost) ili vapajnu želju za Bogom Živim i Istinitim. Ljudi koji su, kako reče jedan nemački mislilac, boravili u rovovima, „manastirima sa zidovima od ognja“, krenuli su u potragu za Bogom i dušom. Karakterističan je slučaj oca Evstatija iz  ovčarskog manastira Preobraženja, koji je, čim je demobilisan, krenuo na Svetu Goru, umesto da se vrati u svoje selo, Donju Mutnicu kod Paraćina, u kome su mu živeli žena i deca. Kad su ga pitali kuda ide, kad se rat završio,on im je odgovarao da za njega rat tek počinje.


Sveštenik Atanasije Vučićević je zabeležio kako je izgledao jedan bogomolnički skup u crkvenom domu: “Posle službe Božje ispuniše se sva tri odeljenja crkvene kuće narodom. Pozvao sam ih da slušaju  propovednika brata Ivana, iz sela Ratara. I on otpoče tihim glasom, lepim šumadijskim govorom...Govorio je prosto, ali je otkravljivao led oko srca i niko za tih pola sata, dok je Ivan govorio, ne trepnu...Onda propovednik pogleda u red devojčica koje stajahu u krugu pred njim i...ču se prvo mekan i prijatan njegov glas,za njim i anđeoski glasići onih pet-šest devojčica.Svet se od čuda zabezeknu. Posle nekoliko stihova pogledah slušaoce i-većina plače. /.../ Obilazio sam posle nekoliko puta sa bratom Ivanom sva tri sela moje parohije. Svet se počinje vraćati pravom hrišćanskom životu. Taj mi preporođeni svet u velikom broju dolazi u crkvu.“


Jedno od ognjišta posleratnog bogomolništva bila je  Šumadija, sa Kragujevcem kao svojim srcem. Tu se uobličilo jezgro čestitih i pobožnih duša, među kojima su se isticali mladi Milisav Dimitrijević ( kasnije arhimandrit Gavrilo raletinački) i brat Stanko Maričić (potonji monah Serafim), koji bi, posle svakog dužeg razgovora, govorio:“Oprosti, brate, moram da idem da se kajem“. Na čelu pokreta našao se mlad seljak, Dragoljub (kasnije vladika američko – kanadski Dionisije) Milivojević. I među pripadnicima ženskog roda bilo je probuđenih i više nego veličanstvenih duša: u tim ranim danima, isticala se sestra Boginja (potonja igumanija Ravanice, Jefimija), koja je, Bogom pokrenuta, išla i prpovedala u narodu, ponekad skupa sa bratom Milisavom Dimitrijevićem. Njihova Duhom Svetim nadahnuta čednost i čistota, molitvenost i revnost mnoge su budili na pobožnost i vraćali ih sa puta greha. O njima je Sveti Justin Ćelijski pisao: “Sa svih strana guraju me u grob očajanja, no podvizi pojedinih bogomoljaca vaskrsavaju me i oduševljavaju za hiljade života. /.../ Kada sam slab, onda sam silan njihovom verom; kada sam izranavljen, onda mi dušu leče blagim melemom krotke ljubavi svoje./.../ Zbog njih - nerodna smokva nije još posečena“. I zato: “Kad hoću da mi srce ne zarđa sasvim rđom savrmenog socijalnog života;kada hoću da mi moljac užasa ne nagrize i izgrize poslednji rub, poslednje tkivo duše; hoću da se ne ugušim u otrovnim nizinama nešeg hristobornog kulturnog pijanstva – ja se uspenjem na goru, na visoku goru bogomoljačke revnosti“.


Naravno, kao i sve što počinje na slavu Božju, i sa bogomolničkim pokretom je bilo iskušenja. Među pobožne, a slabo obrazovane, duše behu se uvukli spiritisti, koje je vodio sudija Milan Bozoljac. Oni su postili poste, redovno išli u crkvu, pričešćivali se, ali su prizivali duhove, koji su se maskirali u „svece“, i davali im razna mutna „otkrovenja“. Vladika Nikolaj je imao veliku borbu da se spiritista i spiritizma oslobodii da narod pouči duhovnoj trezvenosti.
Bogomoljačko buđenje Sveti Lelićanin prvi je prepoznao: godine 1921. objavio je tekst „Ne odbacujte ih“, u kome poziva klir da ne odguruje bogomlnike od Crkve, kao tobožnje „sektaše“. I kasnije će svim srcem biti s njima: za vreme konkordatske borbe, kad su ga optuživali da se druži sa „društvenim dnom“, Nikolaj je govorio da je to istina, i da je baš zato ponosan, jer se u ovom svetu ništa ne drži bez dna  - ni čaša,ni vedro, niti bilo koja posuda ne mogu bez dna. Dno su naši seljaci i trudbenici, koje „školovanci“ , bogataši i moćnici često preziru, ali koji su najbolji deo našeg društva.


I zaista, sveštenici koji su sarađivali sa bogoljcima, svedočili su o preobražajima: recimo, prota Tufegdžić iz Mačve: ”Njihov život nosi skoro pečat svetosti. Trpeljivi su prema uvredama koje često dolaze i od njihovih domaćih... Ne psuju i ne kunu...Običavaju da se mole Bogu dvaput dnevno u toku dana, a poneki vrše i ponoćnu molitvu... Praznicima i nedeljama idu u crkvu i tih dana neće ništa raditi, niti bi tada šta kupiti ili prodali... Pozdravljaju se uvek sa: “Pomaže Bog!“ i „Bog ti pomogao!“ Poste sredu i petak i sve postove. Pričešćuju se četiri puta godišnje... Ne žive nevenčano, skromno se odevaju, žene i devojke se ne „bele“ i ne šminkaju. Ne puše, umereni su u piću, umereni su i ne kradu. Kada bi svi ljudi bili ovakvi, ne bi bilo ni žandarma ni katanca na košu... Mnogo polažu na ispovest. To je i uslov da se uđe u red bogomoljaca.“ Prota Živan M.Marinković o bogomolnicima iz Pomoravlja piše, između ostalog: “neobično cene sveštenike koji propovedaju. Ispovedaju se savesno i sami traže epitimije... Drže postove i neće čak ni u bolesti da premrse. Rado dočekuju sveštenike prilikom svećenja vodice. U kafanu ne idu, ne psuju, ne pričaju skaredne priče i viceve. Svaki bogomoljac ima u kući kandilo, slavsku ikonu i još bezbroj ikona, tako da zidovi sobe u kojoj se mole liče na ikonostas.Svaka bogomoljačka kuća ima bar Novi Zavet, a većina i Sveto Pismo“.Prota Teofanović iz Bačke pisao je o njihovom hrišćanskom moralu: “Ako je ko bolestan, nose mu ponude i ispomažu ga međusobno. Nadgledaju porodilju posle porođaja, obilaze je i pomažu joj u njenim domaćim poslovima. Pri sahrani svog umrlog člana svi prisustvuju i pevaju zaupokojene pesme,tako da se sav svet zgrće da čuje...“


Vladiku Nikolaja je Sveti Arhijerejski Sabor SPC zvanično zadužio da vodi brigu o bogomoljcima, i on je tu dužnost prihvatio sa radošću i pastirskom brigom kakva se retko sretala. Prvi put je na njihovom skupu (u selu Krnjevu kod Velike Plane) bio na Ilindan 1920. godine, a onda je 1921. objavio, u „Glasniku“ Srbske Crkve, članak “Ne odbacujte ih“, u kome kaže: “U ove strašne posleratne dane pomračenosti i agonije, Životvorni Duh Božji traži otvorene duše da ih oživi i osvetli...Bogomoljci buncaju, to je istina. Nešto nebeskog vina ušlo je u njih, i to ih je uzbudilo i zbunilo. I prvi su hrišćani buncali dok je Rim bio logičan... Starajte se da razumete bogomoljce. Uzdržite se od bacanja kamena na njih, jer možete lako udariti Hrista.“ Sveštenici su počeli da se odazivaju na ovaj poziv Vladike Nikolaja,i oko tri stotine njih je ušlo u delatnu saradnju s bogomolnicima (to nije bilo mnogo sveštenih lica;u SPC je pre Drugog svetskog rata bilo oko 3000 sveštenih lica – dakle, jedna desetina je pomagala Pravoslavnu narodnu hrišćansku zajednicu, kako se pokret zvanično nazivao.)


Godine 1923. bogomoljci su kupili malu štampariju i smestili je u svoju centralu u Kragujevcu, koja se, od naredne godine, nalazila u kući dobrotvorke Milice Jovanović, učiteljice,koja je svu svoju imovinu poklonila pokretu pobožnih. Vladika braničevski Hrizostom piše: “U tim je zgradicama između dva rata vrilo kao u košnici. Štampao se, povezivao i ekspedovao list, dolazili misionari,defilovali           putnici i ubogi, svraćali u domsku kapelu na molitvu i pobožan razgovor kragujevački bogomoljci; držali probe horisti, dolazili po savet posrnuli... Tu ste uvek mogli zateći tihog, večito zaposlenog, retkog molitvenika i podvižnika brata Stanka Maričića, sekretara NH Zajednice/.../ Svakoga je umeo da dočeka, obavesti i uputi – strpljivo, mudro, blago“. Stanko Maričić, potonji monah Serafim, bio je vaploćenje krotosti. Čim bi se duže s nekim zadržao u razgovoru, govorio je: “Oprosti, brate, moram da idem da se kajem!“


 Prvi bogomoljački sabori držani su u Kragujevcu,a 1924. u manastiru Jošanici kod Jagodine. Na tom skupu bili su vladika Nikolaj i vladika bitoljski Josif. Zatim su počeli i kursevi za narodne propovednike (Kragujevac, manastir Rakovica, itd.) Godine 1931. u manastiru Sveti Roman kurs za misionare držao je Sveti Nikolaj Ohridski i Žićki. Na kursu je bilo 36 učesnika, a njihov učitelj je Sinodu podneo izveštaj u kome piše: “Učenici su odabrani ljudi iz naroda. Neki su od njih izrazito obdareni darom rečitosti... Neki su me od njih prosto iznenađivali svojim poznavanjem Sv. pisma i velikim verskim iskustvom. Iz razgovora sa njima doznao sam da je inoverna i sektaška propaganda dublje uhvatila korena nego što se zvanično zna. Mislim da ove propovednike i prodavce knjiga treba iskoristiti na dobro naše Crkve“. Nikolaj je predložio da se propovednicima od strane nadležnih crkvenih vlasti izdaju objave da mogu da idu i prpovedaju u narodu,a da se misionarski tečajevi drže na svakih dve-tri godine. Vladika je držao još pet takvih tečajeva:1932. u Svetom Naumu, 1937. u Kragujevcu, 1939. u Blagoveštenju i 1940. dva kursa u Žiči. Njegovi misionari bili su čudesni ljudi: neki od njih, poput Bože Čeperkovića iz Vrnjačke Banje, i upokojavali su se propovedajući – Boža je, na bogomoljčakom saboru u Trsteniku, bratiji rekao: “Ja odoh, a vi nastavite“, i predao svoju dušu Bogu. O njima je Nikolaj pisao u svojoj knjizi „Divan“ i u „Bogomoljačkim protokolima“, ali i na mnogim, mnogim drugim mestima. Himnu njihovu on je sastavio:“Pomozi nam, Višnji Bože,/bez Tebe se ništ ne može,/ ni orati, ni kopati,/ni za pravdu vojevati...“
Pozdravljao ih je sa ogromnom ljubavlju. Tako je bratstvu u Kragujevcu, kad nije mogao da im dođe na slavu, pisao: “Neka bi se Sveta i strašna Trojica proslavila vašim ustima i srcima. Neka bi i vi svi bili nesliveni zajedno – da bi se svaka slobodna ličnost očuvala – i nerazdelni – da bi se društvo očuvalo, kao što je Božanska Trojica neslivena i nerazdelna. Neka bi onaj isti Sveti Duh koji je na apostole s neba sišao i na vaše duše, da ih ozari, ohrabri, obraduje i osnaži. Molim vas, braćo, da uz ostale vaše molitve na dan slave prinesete živom Gospodu još i ove: Gospode, pokaj narod, Gospode ,prosti narod, Gospode, pomiluj narod! Još onu kratku molitvu, koju Srbi treba svaki dan da uzdižu put nebesa:Pomozi nam, Bože, da se Srbi slože!“
Bogomolnici su organizovali i poklonička putovanja u Svetu Goru: 1925. godine bilo je preko trista pokolonika. Od 1926. organizovali su redovne molitvene sabore, na kojima je skoro uvek prisustovao i besedio Vladika Nikolaj: prvo u manastiru Drači kod Kragujevca 1926, 1927. u Ljubostinji, pa sledeće godine u Bogovađi, pa 1929. u sremskom manastiru feneku,pa sledeće godine u Žiči, 1931. u Petkovici kod Šapca,1933. u Bačkoj, u Kovilju (prisustvovao i patrijarh Varnava), 1934. u Blagoveštenju pod Kablarom,sledeće godine u Studenici, 1936. u manastiru Tavni u Bosni i još jedan u Žiči,1937. u Lapovu i 1938. u Žiči.Sabori su trajali po dva – tri dana,uz neprestanu molitvu, pevanje i propoved. Otac Jovan Radosavljević opisuje poslednji bogomolnički skup u Žiči, 1938. godine, govoreći da ja vladika radosno dočekivao goste, od vladika tuzlanskog Nektarija i braničevskog Venijamina do Voje Janića, ali je najsrećniji bio zbog bogomolnika: “Oni su dolazili organizovano sa zastavama na čelu svoje bratstvene slave, kao u litiji. Pevali bi pri dolasku i ulasku u manastir tropar Svetom Savi ili tropar svoje bratstvene slave. Svaka bi takva bratstvena povorka bila  dugačka 50 do 100 metara i svi su dolazili sa crkvenom ili duhovnom pesmom. Tad je bilo oko 400 bratstava Hrišćanske zajednice, i u Žiču se tad sleglo valjda na stotine bratstava.Vladika ih, kao domaćin i duhovni otac i vođa, radosno sačekuje pred kapijom, pozdravlja kratkom i sadržajnom evanđeljskom dobrodošlicom i pušta u manastir./.../ Po čitavoj porti i van porte prodavale su se sveće, pobožne knjige, ikone, krstići i drugo. Takođe, i kolačari su prodavali svoje proizvode i slatkiše na sve strane/.../ Za narod i bratstva Hrišćanske zajednice pripremljena je večera u velikoj narodnoj trpezariji sa dva reda stolova.Sofre su se menjale jedna za drugom. jelo je sipano u zemljane ćase (kalenice ili panice ); jelo se obično drvenim kašikama koje smo imali na hiljade/.../ ”Kad je večera završena, stigao je Vladika Nikolaj sa ocem Jovanom Rapajićem, potonjim sveštenomučenikom. Obojica su seli ispod freske Tajne Večere, i sa sveskama i olovkama u ruci beležili šta misionari-propovednici pričaju. Prozivali su ih, jednog po jednog, da kažu kako se gde sluša reč Božja. A ovi su svedočili da su ih ljudi negde primali,negde odbacivali, a oni su nastavljali svoj put, i po snegu i po kiši, uvek držeći molitveno pravilo i pevajući usput pobožne pesme. Po ocu Jovanu Radosavljeviću, vera tih ljudi bila je apostolska. Kada jeVladika, iza ponoći, odlazio da se odmori i pripremi za Svetu Liturgiju, narod je nastavljao s prpovedima i duhovnom pesmom sve do zore. Te, 1938. godine, posle Svete Liturgije, osveštan je žički spomenik blaženopočivšem patrijarhu Varnavi, palom u borbi protiv konkordata.


 Pravoslavna narodna hrišćanska zajednica imala je najviše bratstava u centralnoj Srbiji, Vojvodini i Istočnoj Bosni. Godine 1940, vladika zahumsko-hercegovački Tihon poziva misionare iz Srbije, koji besede u njegovoj eparhiji, pri čemu se svuda skuplja mnogo ljudi, žena i dece željnih evanđeljske poruke. Izdavačka delatnost pokreta bila je plodna i obilata: do 1936, bogomljci su objljvili preko milion i sedamsto hiljada primeraka svog lista, i skoro milion pobožnih knjiga i knjižica. Urednici „Misionara“ pred Drugi svetski rat bili su jeromonah Jovan (Rapajić) i monah Jakov (Arsović), koji su nivo lista podigli na najveću visinu.


   Govoreći o značaju bogomolnika, vladika braničevski Hrizostom kaže da je ovaj pokret probudio duhovni život Srbije, Vojvodine i Istočne Bosne, omasovio, prvi put kod nas, versku štampu i obnovio monaštvo po našim skoro zapustelim manastirima. Vladika Hrizostom piše 1970. godine: “Od članova Narodne hrišćanske zajednice stvorene su monaške matice u: Svetom Naumu, Drači, Ovčar-Kablaru, Studenici, Žiči i Rači. Pokret je dao na stotine i stotine iskušenica i monahinja: Kuveždinu,Kalištu,Vraćevšnici, Jovanju, Ljubostinji, Veluću, Nikolju, Sretenju, Tavni, Peći, Ravanici,Manasiji, Miljkovu, Ćelijama, Koporinu, Svetom Romanu, Deviču, Bogovađi i drugim manastirima... Ima bogomoljačkih sela (Riđevštica kod Kruševca, Gojna Gora kod Užičke Požege, Orašje i Mala Kruševica u Temniću, Slatina i Ugljevik u Semberiji, Klenje u Mačvi) koja su sama dala desetine monaha i monahinja. Ima bogomoljačkih porodica iz kojih je u manastir otišlo po nekoliko članova: iz porodice Čeperković, Jovanović i Đuketić po četiri, iz porodice Ignjatović, Radovanović i Šušić po šest,itd./.../ Pre Prvog svetsskog rata u SPC nije bilo nijedne monahinje, a sada ih ima na stotine. Te naše seoske žene i devojke iz bogomoljačkog pokreta koje su pošle u manastir na podvig i žrtvu možda su najbolji svedoci da je Pokret iz koga su ponikle bio u svoje doba izuzetno snažan i predstavljao jednu nesvakidašnju pojavu“. Savremeni istraživač, Miloš Timotijević, u svojoj knjizi „Vek sumnje/Religioznost u čačanskom kraju 1886-2000.“ takođe smatra da je uticaj Vladike Nikolaja i bogomoljaca na buđenje i snaženje vere u Srbiji bio presudan: “Snaga ličnosti vladike Nikolaja bila je odlučujuća./.../ Povećanje religioznosti temeljilo se na pravoslavnim hrišćanskim, ali i nacionalnim, načelima, obimnoj izgradnji novih kapela, crkava i manastira, povećanju broja monaha,i što se u budućnosti pokazalo kao veoma važno – pokretanju ženskog monaštva. Ništa manje nije bila značajna ni izdavačka delatnost./.../ Za samo sedam nepunih godina pred Drugi svetski rat episkop Nikolaj Velimirović postavio je čvrste temelje za organizovano širenje religioznosti, čiji se uticaj širio do kraja veka, pa i početkom novog milenijuma. Vreme je pokazalo da je upravo zahvaljujući takvom delovanju hrišćanstvo doprlo do mnogih ljudi,posebno članova bogomoljačkih bratstava, koji su u decenijama posle Drugog svetskog rata održavali tinjajući duh pravoslavlja u ideološkoj državi neprijateljski orijentisanoj prema religiji“.
Nije slučajno da tropar Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog zove „čelovođom bogomoljne vojske Hristove“. On je to bio i zauvek ostaje, dok je ijednog pravoslavnog Srbina na zemlji.


 Samo u tom svetlu treba razumeti i Nikolajev nacrt za Ustav Kraljevine Srbije. To je, u stvari, skica, niz Nikolajevih razmišljanja o tome kako bi trebalo da izgleda Srbija kao Hristova i hrišćanska država. Svi koji su čitali njegove „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“ znaju da je Nikolaj smatrao da je Jugoslavija „prkos Bogu i Svetom Savi“, i govorio Srbima da ih neće spasiti veština, nego vrlina. Po njemu, Bog je Srbe odredio da,iako brojčano mali, budu svedoci istine Hristove Istoku i Zapadu. U skladu s tim, trebalo je da i svoju državu uredena načelima teodulije – službe Bogu sviju, od onog na prestolu do onog za plugom. Srbi su odbili da izvrše svoju misiju, oslobođenje su doživeli kao „odularenje“, i zato je Gospod dopustio slom predratne Jugoslavije. Nadnoseći se nad sudbinu svog naroda posle rata, Nikolaj je priželjkivao da cela buduća Srbija bude Hristova, i da bogomoljstvo bude osnov i Crkve (što se podrazumeva) i države. Kralj treba da bude prvi bogomolnik u Srbiji, a njegovi podanici poslušna čeda Hristova. Jer, kako reče Nikolaj, srbski nacionalizam je ram u kome stoji ikona Hristova – to i ništa drugo. On je, pišući skicu za Ustav Kraljevine, svakako ovo imao u vidu.
Vladika Nikolaj je verovao da Srbi treba da postanu bogomoljci, i da Srbija treba da bude zemlja Hristovih slugu. On je takve znao, i takvima je bio pastir. Na nesreću i propast našu, mi smo se odrekli bogomolničkih ideala i putujemo u propast, koju nećemo izbeći ako se ne pokajemo.
 Među bogomolnicičkim pesmama ima mnogo Nikolajevih, ali i „prostonarodnih“, od čista srca, kao i pesama bogomolničkih pesnika, poput Dragog Miletića iz Krnjeva.  One nam pokazuju blago pobožnih duša ustremljenih ka Hristu, duša pokajnika i molitvenika, koje je Sveti Nikolaj Ohridski i Žički putevodio ka Carstvu Nebeskom. Ove pesme i sad treba pevati, i njima dušu svoju buditi iz grehovnog sna i dremeža.
Molitvama Svetog Bogomolnika našeg, Nikolaja Svesrbskog, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, daj nam pokajanje! Amin.
Dr Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1170962

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 48 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА