O POVODU
Povod za ovaj tekst je razmišljanje mog omiljenog srbskog pisca iz Crne Gore, Nikole Malovića, objavljen nedavno (https://stanjestvari.com/2018/01/02/2018-dont-happy-be-worry/). On kaže:“Ako je OK da sve odluke koje jesu ili će biti donijete u našim tzv. parlamentima nemaju nikakvu snagu dok ih ne aminuje prokurator – nije OK da ostanemo i bez crkvene organizacije. Jer jedino ona može da stane u kraj rastakanju svih vrijednosti na kojima i dalje opstaju nade u bolje sutra. Ne negdje tamo daleko, nego nade u bolje sutra ovdje – gdje smo ili gde smo svoji na svome.
Kako će to Srpska pravoslavna crkva uraditi, i da li će, ja ne znam.
Ono što vidim od mora do Dunava jesu duše razapete između klasičnog rodoljubivog narativa i storytellinga o denacifikaciji kao preduslovu. Srpska je crkva sve bogatija, sve bliža uniji s Rimom, i sve otuđenija od naroda koji se takođe razlabavio u vjeri pa dopušta da mu se pred očima novotari. Glagolom kojim završava minula rečenica počinje kvarenje tradicije kojoj ništa nije nedostajalo, jer da jeste – zar bi opstala vjekovima? Današnju crkvu da li bi prepoznao patrijarh Pavle?
Od boljeg života u 2018. nema ništa. Čemu se običan čovjek u rasprodatim zemljama može nadati? I na osnovu kojih ekonomskih parametara? Sa stažom koji uskoro ulazi u punoljetstvo pričam kako je Njegoševa Crna Gora bila zemlja bez puteva, bez škola, bez bolnica, bez privrede, bez, bez, bez… ali je imala duhovnu i moralnu vertikalu, te tako opstala do mjere da očara za nju prebogatu Boku Kotorsku da joj se pridruži 1813. u državotvornom smislu, te je bila idol ustaničkoj, takođe slobodarskoj Srbiji.
Danas su i Srbija i Crna Gora, na način koji nikad neće biti predočen seniorima tokom vijesti u trajanju minut-dva, geografije bez ikakve šanse za dugoročni bolji život, iako su – paradoksalno – ovo jedine geografije na kojima naš narod, s drugim narodima i narodnostima u suživotu, može proživjeti vijek dostojan čovjeka.
Ukoliko se u godini pred nama prizna otcjepljenje Kosova pod bilo kojom formulacijom, ključevi sudbina onih kojima je do slobode, samostalnosti i suverenosti – biće samo u rukama SPC. Ukoliko se pojavi patrijarh, te pozove narod da stane uza nj, ako anatemama izopšti vučije i dačije, ako pozove sestrinske pravoslavne crkve da mu se nađu na strani, što bi se – realno – dogodilo, ako pozove na nepriznavanje veleizdajničkih potpisa od Briselskog sporazuma naovamo, imaćemo državu. Po koju cijenu, ne znam, ali znam da bombardovani ponovo biti nećemo. Ukoliko se Srpska pravoslavna crkva ne projavi u 2018. g, godini projektovanog priznavanja Kosova*, suštinski će prestati da postoji kao organizacija. Ne računajući one kojima je jedina vjera u srebrnjake Jude Iskariotskoga, Srbima će preostati samo vjera u Isusa Hrista.“
I zaista: šta će vrh SPC uraditi? To je pitanje koje muči svakog svesnog i odgovornog pravoslavnog Srbina, pitanje na koje se ne može odgovoriti samo sleganjem ramenima ili odmahivanjem rukom. To je pitanje za svakog od nas, na koje su odgovarala mnoga pokolenja pre nas, i na koje će odgovarati svaki Srbin do Strašnog suda. Ovih nekoliko rečenica koje slede samo su pokušaj razmišljanja na ključnu temu našeg identiteta.
IMA LI CRKVA PRAVO DA GOVORI?
SPC je čuvar identiteta našeg naroda, i najstarija njegova ustanova. Ona može i mora da govori u ime predaka, savremenika i potomaka. Ona je dužna da čuva središte Srbstva, Kosovo i Metohiju, na kojima se nalazi preko 1300 naših hramova, koji su čudo ne samo srbske, nego i svetske duhovnosti. SPC je dužna i da podseti državnu vlast na Ustav Srbije, gde je o Kosmetu rečeno sve što naši političari treba da znaju. Ako Brisel Srbiji otima Kosovo, to znači da je u pitanju neprijateljstvo prema Srbiji i srbskom narodu, a mi ne možemo biti u savezu sa onima koji su protiv naših vitalnih interesa, pogotovo što posle Kosova na red dolaze Raška oblast i Vojvodina. Svaka dobronamerna vlast mora da uvaži stav najstarije srbske institucije, jer to je najdublji glas njenog naroda. Inače, referendum o Kosovu u Srbiji održali smo na Vidovdan 1389, ali i u Prvom balkanskom ratu 1912 - SPC na te referendume treba samo da podseća.
ŠTA JE ZA NAS KOSOVSKA PRIČA?
Sanja Bošković, autorka knjige „Kosovski kulturološki mit“, šef Odseka za slovenske i orijentalne jezike Univerziteta u Poatjeu, o značenju i višeslojnosti Kosovske povesti za naš narod kaže: „Kako narodi znaju ko su i šta su jedino putem priča koje pričaju o sebi (S. S. Fridman), ono što je usmena tradicija zaveštala svojim potomcima, prenoseći svoje sećanje o srpskom srednjovekovnom carstvu i njegovom potonuću, predstavlja narativnu celinu koja poseduje sopstvenu evoluciju i transformaciju shodno promenama kroz koje prolazi i sam narod; imaginarni pejzaž, kao i fizički pejzaž, menja se, nadograđuje, razgrađuje, neprestano odašiljajući stvarni trenutak kolektivne projekcije u kojoj su izraženi identitet i pamćenje zajednice.
Stoga je moguće pretpostaviti da Kosovski kulturološki mit predstavlja svojevrsnu mapu našeg mentaliteta unutar koje se prepliću ne samo različite vrste kolektivnog pamćenja već i nesvesno povezivanje i grupisanje određenih tematskih celina u šematizovane izraze koji odražavaju važne vrednosne sudove. Karta kulturološkog mita o Kosovu je istovremeno svojevrsna topografija kulturnog identiteta srpskog naroda. Ona omogućava da se sve ono što je nevidljivo, i što se vekovima prenosilo unutar usmenog kolektivnog pamćenja, pretvori u vidljivo, u stvarnu kulturnu činjenicu.
Ako bismo pokušali da grafički predstavimo mapu Kosovskog mita, morali bismo uzeti u obzir njegovu strukturalnu složenost: svaki od duhovnih slojeva koji čine sastavni deo njegove strukture, poseduje i svoju mentalnu kartu na kojoj se odražava sistem povezivanja vrednosnih činjenica. Višeizvornost Kosovskog mita – istorijski, prehrišćanski – arhetipski nivo, zatim hrišćanski, kontemplativni nivo doprinose stvaranju kontradiktornosti i oprečnosti u odašiljanju kolektivnih poruka. Istovremeno, kulturološka kakofonija umnožava višeznačnost kolektivnih predstava, održavajući time, vitalnost raznorodnih duhovnih slojeva, koji ravnopravno učestvuju u ocrtavanju kolektivnog duhovnog portreta Srba.
Ambivalentnost značenja i tumačenja pojavljuje se u samoj osnovi kosovskog predanja. Ako uzmemo epski diskurs, jedan od osnovnih izvora njegovog nastanka, uočićemo da je epsko pevanje namenjeno slavljenju junaštva, junaka i njihovih pobeda. Dakle, duhovno-mentalna struktura putem koje arhaična svest slavi hrabrost i snagu kolektiva, u prilici je da peva o herojskom porazu srpskih vitezova. Ep o Lazaru i njegovoj vojsci se unutar inicijalnog epskog impulsa predstavlja kolektivu kao hvalospev herojskom samožrtvovanju i podvigu kojim se srpski junaci suprotstavljaju turskom osvajaču. Ideje kolektivne snage, hrabrosti i junaštva ostaju prisutne uprkos negativnom ishodu bitke.
Istovremeno, na istorijsko-činjeničnoj ravni, epska svest zna da su njeni junaci poraženi i da je srpska vojska doživela istorijski, stvarni poraz, nakon kojeg su izgubljeni samostalnost, država, sloboda. Sa ove tačke gledišta, epsko pevanje se transformiše u usmeni kôd vezan za tužaljke posvećene izginulim junacima, za komemorativne rituale namenjene mrtvima i precima; epska fraza izrasta u kolektivno tugovanje nad tragičnim usudom, ritualno i ritualizovano kolektivno sećanje na postradale, na samožrtvovane koji odlaze u svet predaka.
No to nije završna poruka koju odašilje Kosovski kulturološki mit: slika napuštanja ovozemaljskog trajanja je uklopljena u ravan hrišćanskih verovanja, koja su istovremeno glavni pokretač stradanja i suštinska svrsishodnost čina žrtvovanja Lazarevih vitezova. Religiozno-hrišćanska dimenzija interpretacije istorijsko-epskog događaja usmerava kolektivnu svest na nova duhovna uporišta: knez i njegovi vitezovi, iako mrtvi, osvajaju nebesko carstvo, idealni kulturni pejzaž, mesto na kome su Srbi pobednici u večnosti, mesto sa kojeg sveta zemlja, Kosovo, predstavlja sinonim neotuđivog, trajnog posedovanja. Iz te imaginarne trajnosti, iz osećanja neraskidive povezanosti s kolektivnim zavetom, iz odanosti prema Lazaru i Kosovu, samostalnosti, slobodi, državi, iz odanosti prema nacionalnom usudu, stvara se i nova poruka koja Kosovski mit pretvara u istorijsko-nacionalni program: sve što se rodilo posle Kosova rađa se za njegovu odbranu, deo je neprekidne Lazareve vojske koja prolazi kroz vekove, gubi i osvaja bitke, i tako bez prekida, na jednom i istom mestu, na mestu njihovih otaca i predaka – na kulturnom pejzažu simbolično nazvanim Kosovo. Jer Kosovo polje, nadomak Prištine, između Sitnice i Laba, nadmašuje svoju geografsku stvarnost i izrasta u metafizički pejzaž na kome počiva sudbina čitave nacije. Poziv na borbu za slobodu i odbranu mesta gde je ponikla njegova državnost – mesta koje ga suštinski definiše, mesta kulturnog pejzaža – narod pretvara u metafizičku nadu u oslobođenje od zla i zemaljske patnje, nadu u osvajanje suštinske, nebeske slobode i pravde, one u kojoj borave Lazarevi vitezovi.“(http://borbazaveru.info/content/view/8443/33/)
Šta ovo konkretno znači?
Odricanje od Kosova i Metohije u ovom trenutku ne bi bilo nikakav politički čin, nego trijumf duha apsolutnog samporicanja. Posle toga, Srbi ne bi imali šta da rade u istoriji – postali bi samo prah i pepeo, dostojni da budu razvejani na balkanskoj vetrometini; za to razvejavanje ne bi bila potrebna nikakva oluja – bio bi dovoljan crni dašak bilo čije zlobe.
Jasno je da vrh Srbske Crkve ni u kom slučaju to ne bi smeo da dozvoli.
BEZ ZANOSA SE NE MOŽE ŽIVETI
Vladimir Velmar Janković, koji je uočio da smo, oslobođenjem i ujedinjenjem 1918, izgubili svoj kosovski strem, objasnio je zašto ne možemo i ne smemo da ostanemo bez Kosovskog zanosa – jer na ovom i ovakvom prostoru kakav je Balkan bez velikog zanosa se ne može opstati. U svom ogledu „Duhovna kriza današnjice“ on kaže:“Naši kneževi ubijali su se međusobno, sin oca kasapio, – bili smo i mi uvek dostojni krvavih zakona svetske povesti. Ali su ti isti kneževi zavetom monaštva odbacivali od sebe taštu slavu kraljevskih umiranja; bili su puni želje za vlašću zemaljskom, ali nisu bili bez sna o carstvu nebesnom i zaboravljali su sebične, gramzive, krvoločne sebe pod svodovima velelepnih zadužbina. He što bi ih pekla savest, ne što bi bili licemeri ili bigotni, nego što nisu mogli – bez velikog zanosa opstati. Slutili su Božiju vlast nad sobom i u muci svojoj tražili su utočišta kod nje. (O, tom srednjevekovnom mraku ne treba se smejati!)
Pa smo se posle savili pod strašnom perspektivom koja se jezivo rastvorila osvetljena oreolom Lazarevim... Kakva avetinjska i strašna svetiljka, ta glava kneževa, koja pet stotina godina svetli nad narodom! Pa zar nije bilo lakše upaliti mesto nje lampion polumeseca pa ne čekati i ne trpeti vekovima? Možda smo mi baš po velikanima našim čuveno raskršće svakog zla, balkanskog zla, – možda su i Vožd i Miloš bili izbliza takvi, – ali smo mi na kraju krajeva, kao u snu, uporno i bez prezanja od poslednjih časova, ipak išli za obretenom glavom Lazarevom i stvorili na tom putu stvari koje nisu slučajnosti već strašne žrtve i ogromne pobede. Može li se naći veće razlike no što postoji između tog puta velikih zanosa i sadašnjice? I kad smo taj put dostojno prešli – zar da se na ovom sad zaustavimo?“
Naravno da Lazareva glava nije bila avetinjska; ona je bila svetačka i duhovno mirotočiva. Ali, Velmar kaže veliku istinu: svetlost te glave je, iz perspektive zemne vlasti i moći, bila svetlost svica u odnosu na svesažižuće plamsanje islamske sile. Pa ipak je narod išao za svičevom svetlošću i došao do slobode. I nije pogrešio, nego je obraz zauvek obasjao. Zar sada toga da se odreknemo?
BOGU JE SVE MOGUĆE
Pitanje Kosova je, kao i uvek, pitanje vere. Verujemo li mi da je Bogu sve moguće, pa i da nam, kad pokajnjem to zaslužimo, vrati Kosovo?
Jer, Bogu je, zaista, sve moguće.
Hitler, jedan od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva, u Drugom svetskom ratu bio je upotrebljen kao oruđe Božje radi zaštite Svete Gore. O čemu je reč?
Profesor Dejan Medaković je pričao:„Kad je počeo rat, Bugari su, kao saveznici Nemaca, dobili u jurisdikciju Svetu Goru. Manastir Zograf se tada postavio na čelo Svetogoraca, kršeći sve običaje i red koji traje dve hiljade godina. I, naravno, ljudi nevični upravljanju, počeli su da prave gluposti i svima su se popeli na glavu. Mislim da je onda profesor Georgije Ostrogorski posavetovao Hilendarce da bez znanja Bugara, sa igumanima ostalih osamnaest manastira, napišu pismo Hitleru i traže od njega zaštitu. I zaista, napisali su mu pismo, po ugledu na pisma vizantijskim carevima u srednjem veku. Hitlerov savetnik - vizantolog, u želji da zadrži dobre odnose s kolegama, savetuje Hitlera da istog trenutka pošalje pukovnika istoričara umetnosti za guvernera Svete Gore. Taj pukovnik je tamo boravio sve vreme trajanja rata. Za to vreme nijedan papir nije iznet sa Svete Gore.“(Snežana Milošević, Neosvojiva srpska kuća, Ilustrovana politika, Broj 2801, 2. oktobar 2012.)
Šta ovo znači? To znači samo jedno: Bog i Majka Božja svako zlo mogu okrenuti na dobro, samo ako ima onih koji se iskreno mole za spasenje. Na nesreću našu, ostali smo bez iskrenih molitvenika; ne umemo da se molimo. Da nije tako, Gospod bi celu svetsku situaciju promenio, ako treba, za noć. To što propadamo, to što nas neprijatelji naši tlače i muče, samo je posledica greha u koji smo ogrezli i naše nemoći da da vapijemo Bogu i Majci Božjoj.
HOĆE LI VATIKAN DA BRANI KOSOVO?
Iz maloverja potiče i ideja da će nam u čuvanju naše Svete Zemlje pomoći Vatikan, koji formalno nije priznao nazavisnost samoproklamovane NATO – šiptarske kvazidržave( a suštinski jeste - http://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-yu/tekstovi/151-vlasi-su-se-dosetili-2.html ).
Jer, kada biste pitali narodnog pesnika da vam odgovori na pitanje – da li će nam Vatikan pomoći, on bi rekao: “Latini su stare varalice“. Njegoš bi, kao prilikom posete Vatikanu, rekao:“Crnogorci ne ljube lance“, i ne bi se poklonio papi. Patrijarh Gavrilo Dožić bi učtivo odbio, kao što je odbio ponudu pape Pija XII da mu pomogne, jer je Vatikan bio duhovni pokrovitelj NDH.
Sveti vladika Nikolaj bi nas podsetio da su ustaše „za revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobili iz pakla i Rima“.
Prepodobni Justin Ćelijski bi nas opomenuo da je vatikanski duh izvor svih bezizlaza zapadnoevropske civilizacije, jer je jednog, smrtnog i pogrešivog, čoveka proglasio nezabludivim po pitanjima vere.
Tako bi naši stari; jer, kako reče pesnik, „glasovi mrtvih – to nisu mrtvi glasovi“.
Ako se tome doda činjenica da je Vatikan u raspadu bivše SFRJ imao krajnje negativnu ulogu (jer, papa Vojtila je, skupa sa Nemačkom, prvi krenuo u priznavanje avnojevskih granica secesionističkih republika, otvoreno podržavajući hrvatske separatiste i NATO intervencionizam u građanskom ratu u BiH); ako se zna da Vatikan i na današnjem Kosmetu ima značajnu ulogu ( od prelaska Ibrahima Rugove pod „duhovnu jurisdikciju“ istog, preko uloge biskupa Marka Sopija u borbi za „desrbizaciju“ kosovskih svetinja, do nastojanja da rimokatolicizam postane novi „evropski identitet“ Albanaca); ako Vatikan, ovde i sada, ima Stepinca kao „blaženika“ – onda, zaista, verovanje u podršku najmanje (ali jedne od najuticajnijih) država na svetu, Srbima i njihovom pravu na sopstvene svetinje na Kosmetu spada u onu vrstu verovanja koja može biti luksuz religioznih globalista, ali ne i nasušna potreba srbskog naroda i njegove države.
Naravno, kao što svačiju svetinju treba uvažavati i sa svakim treba imati odnose racionalne saradnje, tako nam nijedna podrška u ove teške dane nije na odmet. Samo od Vatikana se nemamo čemu nadati.
ŠTA NAM JE U SRCU?
Kad je Kosovski zavet u pitanju, treba da proveravamo šta nam je u srcu. Često je čovekov život spolja pobožan, ali je iznutra lišen božanske blagodati, zbog nekog tajnog greha, poput gordosti. Ovaj slučaj je potpisniku datih redova ispričao jedan naš poznati duhovnik, kaluđer starog kova i Nikolajevog duha.
U Vladimircima blizu Šapca živeo je domaćin – pripadnik bogomoljačkog pokreta. I za vreme komunizma u njegovoj kući se redovno išlo na Liturgiju, postilo i pričešćivalo, a niko nije smeo ni da pomisli da psuje i govori ružne reči. Bio je bogat i ugledan čovek. Jedina mana mu je bila što je bio preterano štedljiv, do škrtosti, i što je voleo da se hvali pred svima kad nabavi nešto novo, poput traktora. Uživao je da bude prvi u selu.
Kada se razboleo i pao na samrtnu postelju, obeznanio se i u stanju beslovesnosti počeo je mnogo da psuje i huli, što za života nikad nije radio. Dolazio mu je iguman Evstatije iz Preobraženja, pokušavajući da ga povrati iz tog stanja ispovešću i prečešćem, ali nije vredelo. Otišao je sa ovoga sveta beslovesan, psujući.
Zato je veoma važno šta je kome u srcu. Otac Serafim Rouz od nas traži da se setimo i svojih osobina po kojima bismo, ne daj Bože, mogli postati Jude. Jer, ne zaboravimo: Juda je počeo od jedne, naizgled dobre pomisli, a to je da bi on bolje darivao novac siromasima od Hrista. Počeo je da zavlači ruku u blagajnu, da on raspoređuje i deli, a, na kraju, da krade. I otišao je da uzme trideset srebrnika za izdaju verujući da će on uzeti pare, a da će se Hristos, kao i mnogo puta do tada, „izvući“.
Dakle, svako od nas treba da razmišlja: čime ja, ovakav kakav sam, mogu izdati Gospoda moga, kneza Lazara i njegove vitezove? Ovo je pitanje za svakoga u Crkvi Božjoj koju nam je, kao autokefalnu, ostavio Sveti Sava.
O NEDOSTOJNIM VLASTODRŠCIMA
Neki kažu: „Pa ne odričemo se mi Kosova i Metohije, nego naši vlastodršci. Oni su krivi!“
Ali, otkud takvi vlastodršci? Da nisu pali s Marsa?
Sveti Anastasije Sinait, u svom spisu „O nedostojnim vlastodršcima“ kaže:“Bog u Svom zakonu kaže: "Daću vam pastire po srcu vašem."Iz ovoga je očigledno da su vlastodršci, koji su dostojni vlasti koju nose, od Samoga Boga uvedeni u svoje zvanje. Drugi, pak, vlastodršci koji su nedostojni svoga zvanja, uvode se u njih po Božijem dopuštenju, ili po Njegovoj svetoj volji zbog nedostojnosti naroda nad kojim vladaju. Evo nekoliko poučnih primera.
Kada je Foka Tiranin postao car i kada je uz pomoć svog prvog ministra otpočeo sa krvoprolićima, živeo je u Konstantinopolju jedan monah, čovek svetog života i velike sinovske hrabrosti pred Bogom. Iz jednostavnosti svoje duše, on se ovako molio Bogu: "Gospode, Gospode, zašto si nam dao ovakvog cara?" Kako je u mnoge dane ponavljao isto ovo pitanje, udostojio se Božijega odgovora: "Zato što nisam nogao da nađem drugog, goreg od ovog.
Postojao je u Tiviadskoj oblasti grad pun bezakonja. U njemu je živeo neki veoma nečastan i pokvaren čovek, radnik na hipodromu, koji je iznenada došao do nekog lažnog pokajanja, pa se čak i postrigao obukavši se tako u angelsku monašku shimnu, ali sa svojim bezakonjima nije prestajao. Desilo se da je u to vreme umro neki episkop toga grada. Onda se nekom svetom čoveku javio Angeo Božiji i rekao:"Idi u grad i pripremi za hirotoniju u episkopa nekadašnjeg radnika sa hipodroma." Ovaj je učinio što mu je bilo zapoveđeno. Po rukopoloženju, episkop - nesrećni varalica, se toliko pogordio da je počeo da veruje kako je on neka visoka ličnost. Tada mu se javio Angeo Božiji i rekao: "Što se gordiš nesrećniče? Zaista ti kažem da nisi postao episkop zato što si dostojan svešteničkog čina, nego zato što ovom gradu priliči samo jedan takav episkop. Boljeg nije ni zaslužio."
Prema tome, ako nekada vidiš nekoga nedostojnoga vladara ili episkopa, ne čudi se i ne osuđuj Božiji Promisao. Znaj i veruj da smo predani takvim tiranima zbog našeg sopstvenog bezakonja i rđavih dela.“(http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Nedostojni.htm )
O SRBSKIM PODELAMA
Onda mnogi kažu:“Šta da radimo? Naša tragedija je u našim podelama, kakvih nikad nije bilo kao danas“.
I stvarno – podeljeni smo. Duhovno smo podeljeni. Odakle te podele? Razni su uzroci, ali najvažniji uzroci su vezani za nepobožnost i hladan odnos prema Svetinji. Jer, Kosovo se brani pre svega Duhom Svetim, podvižničko – liturgijskim životom: „Ne dajte svetinje psima i ne bacajte bisera svojega pred svinje (Mt. 7,6), govori Hristos. Jer i u tome je potrebno pravilno suđenje. Gospod nije rekao neodređeno ili bez razlike 'dajte svetinje i biser svima', nego kaže: „Ne dajte svetinje psima”, odnosno onima koji čine zlo. Tako kaže i Apostol: „Čuvajte se pasa, čuvajte se zlih poslenika” (Fil.3, 2)... Pazi se i ti, svešteniče, i nemoj davati nedostojnima Prečisto Telo, kako se ne bi pokazao krivim - ne prema zakonima građanskim, nego po reči Vladičinoj. Dakle, ne dajte svetinje psima, ne bacajte biser svoj pred svinje, da ga ne bi izgazili nogama svojim i, okrenuvši se, rastrgli vas, stvarajući raskole i jeresi”, uči nas Sveti Atanasije Veliki.
Da li neko u SPC o tome razmišlja?
HEDONIZAM KAO UZROK PROPASTI
Bila je neka anketa o očekivanjima Srba od 2018. godine. Srbi očekuju povećanje plate i dobitak u igrama na sreću, a na pretposlednjem mestu im je rađanje dece. Kosovo niko i ne pominje. To uzdanje u materijalno vodi zna se kuda – u propast, kao što zapisa pesnik Dragan Mlavski u pesmi:
«Život jedne svinje»
U velikoj bari kraj starog duda
Leto je provela uz miris pleve
Iz ruke gazde kukuruz je jela
I bele dudinje zrele
Jesen je plakala kišama svojim
I vetar je dvorištem grebo
A svinja u svom oboru smradnom
Sve manje viđaše nebo
I kad prvi sneg po dudu pade
I mećava prekri sokake sela
Zorom šiknu krv i svinja shvati
Iz čije je ruke jela
(http://www.dragan-mlavski.com/pesme.html )
PUT SPASENJA JE PUT PODVIGA
Još u ono vreme car David je vapio:»Pomagaj, Gospode; jer nesta svetih, jer je malo vernih među sinovima čovečijim»( Ps. 12, 1) . I to je ono što nam nedostaje u vreme kad treba braniti Kosovski zavet. Otac Sava iz Vaznesenja je govorio o jednom takvom koji nam je u Crkvi neophodan ( a nigde sličnog ):»Ali šta ćemo mi sad kad nemamo vladiku Nikolaja, šta ćemo kad nemamo Jovana Rapajića, šta ćemo mi sad kad nemamo, recimo, Jakova Arsovića. I on je bio završio tri fakulteta i jedan doktorat.
On je bio veliki čovek, po školstvu, i po monaštvu, i po monaškom životu. Po njegovom životu on je bio mnogo veliki. Velika bi to bila priča kad bih vam ja pričao o njemu, o njegovom podvigu. Ozbiljno se on podvizavao. On je bio ovako tanak po pojasu ko keruša. On ništa nije do sebe nosio do nekih veševa, nekih dronja, i to ostavljao tamo u reku; to kiseli petnaest – dvadeset dana, pritisne kamenom, da l’ posle otidne i traži, da l’ nađe nađe, pa na vrzinu suši, pa opet dvadeset dana. Dvadeset dana on stoji u šifonjeru, vi znate šta je šifonjer, ne može da se legne, ne može da se sedne. Dvadeset dana on se iskušuje. Samo za neke praznike ne. Niko ga (od bratije) ne dira, jer su ga mnogo poštovali. On je sa njima uvek ozbiljan. Nije on sa njima ćaskao, zvaničan je bio. On je bio šef, upravnik (štamparije), i ne samo što je šef, takav je bio. Čim mi koji ga znamo, priđemo i tražimo: Blagoslovite, oče! (čak mu ime nismo spominjali) samo kažemo: Blagoslovite! On ne pruži ruku nikome, malo kome pruži ruku. Znam ja neke stare ljude koje je on mnogo poštovao, i mnogo ih je cenio za njihovu pobožnost, stari su to njegovi prijatelji, njima je pružao ruku, i sa njima je neku rečcu progovorio, dve tri reči i onda bi otišao. On lično retko kad je za sovru sedao. Tamo na dnu je sedeo i nekakvu činiju zemljanu uzme njegovu, pa otide u onu splačinjaru i zahvati i odnese u keliju i to stoji opet petnaest dana, dok ovoliki crvi ne budu, pa onda jede.
Mučio je sebe radi Carstva Božijeg. Njega su molili da bude episkop. Molili su ga i kumili. Ništa (nije hteo). Ama, budite barem sveštenik, jeromonah budite, da vam ukažemo čast za vaše služenje, za vašu pobožnost, za vašu odanost Bogu, jer vi ste zaslužili da vam ukažemo čast. Barem jeromonašku, sveštenu čast. Ne, kaže, nisam ja za to, nije za mene. Da sam ja za to, ja bih to prihvatio; nisam ja za to. Nije hteo to da prihvati zato što je znao šta znači jeromonah, šta znači služiti u oltaru. On je znao da je to velika, najsvetlija dužnost. Tu mora čovek da (se) bude. „Primite, jedite Telo Moje!” To govori sveštenik. Božje reči. Ali, te reči, moraju da budu (doživljene) u sveštenoslužitelju, da se i na njega odnose, jer i on sve govori i on u tome učestvuje. „Primite, jedite Telo Moje!” Zapoveda. Nudi. Zove. Preporučuje. Zato i on učestvuje u tome, a kad to treba sveštenik da govori, koji treba da predstavlja Hrista onda mora (služba) da bude dostojanstvo, Istina. Zato Arsović nije hteo da prihvati sveštenomonaški čin i službu./.../“
A bio je svešten čitavim životom svojim. Takvi, svešteni, danas su nam neophodni da bismo odbranili Kosovo i Metohiju. Od prazne priče nema ništa.
MISTIČKA ZEMLJA
Kosovo i Metohija su, zaista, uz Jerusalim i Svetu Goru, stožeri postojanja pravoslavnog sveta. Pokojni dr Marko S. Marković je da srbski kosovski mesijanizam ima ideju Raspeća i Vaskrsenja kao ključnu; po uzoru na Hrista, i Srbi bivaju raspetii vaskrsavaju: „A iznad sveta – i to je ono najvažnije – u njemu se nalazi ideja priopštavanja Hristovoj žrtvi putem evharistije, što nije obrađeno u ruskom mesijanizmu. Samim tim, očevidno je da se smisao Kosova nije ispraznio pojavom srpskog nacionalnog Mesije – Karađorđa. Bolje reći, Kapađorđe ne može biti poslednji domet Kosova, jep je kosovska žrtva nerazdvojna od Evharistije. Kosovo će dostići ovaj puni smisao tek prilikom Drugog dolaska Isusa Hrista i sveopšteg vaskrsenja čovečanstva. A dotle, Kosovo je večni poziv na nova pregnuća, kao čudesan događaj, obrazac, uteha, podstrek na buđenje i obnovu svih naroda sveta po primeru srpskog vaskrsenja.“
Molitvama Svetog cara Lazara i njegovih vitezova, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, blagoslovi nam Božić i Novu 2018. Godinu kao godinu Zaveta koji nismo izdali.
POST SKRIPTUM
Dok sam pisao ovaj tekst, pojavili su se znaci nade. „Politika“ je, na Badnji dan, donela obraćanje skoro dvesta srbskih javnih ličnosti protiv predaje Kosova i Metohije ( među njima je i nekolicina arhijereja SPC ). Tamo jasno stoji:„Prvi put u srpskoj istoriji, nadvila se opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke. U ovom odsudnom času, mi dolepotpisani obraćamo se javnosti i srpskim vlastima sledećim zahtevima: – neodgovornom politikom, odobravanjem Euleksa, izmeštanjem dijaloga o Kosovu i Metohiji pod okrilje Evropske unije, otpočinjanjem „tehničkog dijaloga” i zaključivanjem i sprovođenjem neustavnog Briselskog sporazuma, proces secesije Kosova i Metohije je dobio zabrinjavajući zamah. Taj proces se može i mora zaustaviti. – zahtevi SAD i najmoćnijih zemalja EU da Srbija i Kosovo potpišu „pravno obavezujući sporazum“ i da se Srbija saglasi da „Kosovo“ bude primljeno u međunarodne organizacije, uključujući Ujedinjene nacije, kao i svaka podela Kosova i Metohije - neprihvatljivi su i moraju biti odbijeni, jednom za svagda. – Sadašnje međunarodne okolnosti su takve da do pravednog rešenja nije moguće doći. Zamrznuti konflikt (poput konflikta na Kipru i drugde) je jedina razumna odluka. Budući naraštaji neće biti najsrećniji ako im u nasleđe ovo pitanje ostavimo nerešeno, ali će biti najnesrećniji ako i sebe i njih zauvek osramotimo, odričući se se Kosova i Metohije, svoje časti i svog Jerusalima.To nikad nije učinio ni jedan narod. Pristajući na takav presedan Srbija bi smrtno ranila sebe i udarila sramni žig na lice Srba, svih i svuda. – Razgovore sa predstavnicima Albanaca sa Kosova i Metohije valja nastaviti, neoročeno i neuslovljeno, pod okriljem Saveta bezbednosti UN, do konačnog rešenja u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom SB UN 1244 i međunarodnim pravom. Pitanje Kosova i Metohije se ne može rešiti bez pristanka Srbije niti je iko može poniziti, ako ne ponizi sebe sama. Zakletva data na Jevanđelju prilikom preuzimanja dužnosti, obavezuje da se državni i nacionalni interesi štite bez obzira na opasnosti i ucene. Bez Kosova i Metohije ili bilo kojeg dela svoje teritorije, Srbija ne bi bila samo osakaćena, već i trajno poražena, kao zemlja koja je svoju skupu sudbinu prodala i poništila svoj identitet. Zna se da ono što se silom uzme, može da se vrati, ali da ono što se pokloni ostaje izgubljeno. Saglašavanjem sa otimanjem i dobrovoljnim odricanjem od sebe i svoje osnovne zemlje, sa najvećim brojem svojih Crkveno-narodnih srednjovekovnih Svetih Spomenika – Vladarskih, Patrijaraških i Svenarodnih Zadužbina – kao i od dela sopstvenog naroda, otpočelo bi nezaustavljivo propadanje i nestajanje Srbije, do konačnog ispisivanja iz istorije.“
U predbožićnjem intervjuu za „TV Hram“ patrijarh Irinej je rekao da se "Crkva već izjasnila/…/ Mi ne možemo da zamislimo Srbiju bez Kosova i Metohije“.
Sve je ovo lepo i ohrabrujuće. Da ostanemo pri tome, pa da nas Bog vidi. Ali, srca naša moraju biti istinita. I Gospod nas neće prezreti i odbaciti.
Hristos se rodi, Srbi, narode kosovski!
Dr Vladimir Dimitrijević
