PITANJE GLASIPITANJE GLASI
Kako je moguće da Aleksandar Vučić, bivši srbski nacionalista, ne samo što sreće Džordža Soroša i sluša njegove pouke, nego i ostvaruje njegovu agendu, koju drugosrbijanci, od 1990. do nedavno, nisu uspeli da ostvare, trudeći se da nam „promene svest“ i izdajući sve što je bilo sveto i čestito u našoj istoriji? Kako je moguće da na čelu Vlade Srbije, s Vučićevim „befelom“, bude ne samo lezbejka Ana Brnabić (to je njena privatnost!), nego propagatorka „LGBT vrednota“, koja, kao premijerka, predvodi povorku političkih homoseksualaca?
U ovom tekstu neću se pozvati ni na kakvu literaturu, niti ću imati uputnicu ka bilo kom izvoru sa Interneta. (Izuzetak je jedan citat iz dve decenije stare kolumne Mirjane Marković, bivše šefica Jugoslovenske udružene levice.) Ovo su moja razmišljanja, nastala na osnovu dugogodišnjeg posmatranja, a pitanje na koje sebi i drugima odgovaram glasi: „Koje su političke štetočine, i kako, nanele najviše zla patriotskom pokretu u Srba, dovevši nas dovde gde smo sada?“ Naravno, izbor ključnih štetočina je ličan, i ne tvrdim da je jedini mogući; iako ličan, on ima svoje argumente, koje prepuštam na rasuđivanje čitaocu.U ovom tekstu neću se pozvati ni na kakvu literaturu, niti ću imati uputnicu ka bilo kom izvoru sa Interneta. (Izuzetak je jedan citat iz dve decenije stare kolumne Mirjane Marković, bivše šefica Jugoslovenske udružene levice.) Ovo su moja razmišljanja, nastala na osnovu dugogodišnjeg posmatranja, a pitanje na koje sebi i drugima odgovaram glasi: „Koje su političke štetočine, i kako, nanele najviše zla patriotskom pokretu u Srba, dovevši nas dovde gde smo sada?“ Naravno, izbor ključnih štetočina je ličan, i ne tvrdim da je jedini mogući; iako ličan, on ima svoje argumente, koje prepuštam na rasuđivanje čitaocu.
MILOŠEVIĆ I MLADI
Za vreme Slobodana Miloševića, koje se sada nekima čini kao epoha apsolutnog rodoljubivog uzdizanja, najveći broj mladih ljudi, koji su u to vreme bili budućnost Srbije, Miloševiću jednostavno nije verovao. Mladi su ga doživljavali kao partijskog aparatčika, koji je trijumfovao u borbi protiv drugog aparatčika, Ivana Stambolića, i koji je dozvolio višestranačje samo zato što je na to bio prinuđen razvojem svetskoistorijskih okolnosti. Borio se taj Milošević sa upornošću pravog titoiste protiv izdavanja dela Slobodana Jovanovića, svaku priču o monarhiji i ravnogorstvu sekao u korenu, a njegova žena, osnivačica JUL-a, nije bila ništa bolja od građanistkinje Vesne Pešić. To se vidi makar iz dnevnika drugarice Marković, koja je svojevremeno u „Dugi“ (17. juna 1995. godine) tvrdila da će „balkanski narodi, ako iz srednjevekovnog mraka ne izađu na svetlost dana, biti izbačeni iz istorije, prestaće da postoje. I neće to biti prvi put da neki narodi okončaju svoj život, izgube se, ostanu samo između korica knjiga. Tako su iščezli Maje, Iliri, Tračani, Kelti, Etrurci, Stari Grci…Mora da su se u nekom periodu svog života sukobili s vremenom, sa novim dobom i ostali u prošlosti, koja im je bila bliža od sadašnjosti, na koju su se sapleli na samom pragu sutrašnjeg dana. Može se lako desiti da, dok devojke i mladići iz Frankfurta petkom posle rada ili časova na fakultetu odlaze da provedu vikend na toplim plažama Indonezije, Srbi, Makedonci, Bugari i Grci obavijeni mirisom tamjana, ispod kandila, provedu taj isti vikend i čitav vek u raspravi čiji su jezikoslovci iz devetog veka, Ćirilo i Metodije“.
Da i ne govorimo o tome kako je dogovor Miloševića i Tuđmana doveo do pada Kninske Krajine, okončavajući kao ogromna reka izbeglica koja je potekla ka Srbiji. U Miloševićevo vreme formirala se i mreža današnjih tajkuna, od braće Karića do Miroslava Miškovića. Mi, mladi, uglavnom smo to znali, i većinom nismo bili za takvu politiku; hteli smo, idealistički, maštarski, obnovu Srbije kakva je bila u doba kralja Petra Prvog Karađorđevića. U odnosu na ovo što se danas zbiva, Milošević deluje kao šampion demokratije i nacionalne svesti, ali, objektivno, on je zaista bio partijski aparatčik sa nešto odgovornosti prema svom narodu i njegovim interesima na Balkanu i u svetu.
VUK MEĐU OVČICAMA
Čovek koji je, u ono vreme, mnoge mlade i sredovečne ljude prevario, zaveo ih pričom o monarhizmu, ravnogorstvu i obnovi Srbije zvao se Vuk Drašković. On se, iznenada, pojavio na nebu srbske kulture svojim romanima, koji su se bavili temama naše novije istorije. Najjači uticaj je ostvario „Nož“, priča o pokolju koji su muslimani Osmanovići izvršili nad pravoslavnim Jugovićima u jednom selu kod Gacka (pri čemu su Osmanovići preverice koje potiču od Jugovića). Ovaj roman se nije čitao, nego gutao, i mnogi su ga doživljali kao novi „Gorski vijenac“, iako je reč o dvodimenzionalnom delu osrednjeg pisca što se proslavio nepismenim rečenicama u kojima je nož „lak za poneti, a težak za podneti“. Vuk Drašković je koketirao i sa pravoslavljem, priključivši se grupi nacionalnih opozicionara okupljenih oko „Glasa Crkve“, časopisa Eparhije šabačko-valjevske. Kada su prenošene mošti Svetog vladike Nikolaja iz Libertivila u Lelić, on ih je, između ostalih, dočekivao, i besedio u govoru prepunom lažne skromnosti i plitke patetike.
Kada je Vuk osnovao Srpski pokret obnove, mnogi su mislili: “Blago nama, eto nam obnove Svetosavske Srbije!“ Drašković je, činilo se, hrabro stupao protiv Miloševićevog režima, organizujući demonstracije 9. marta 1991, kada je masa omladine ušla u sukob sa policijom sa željom da komunizam padne, prestolonaslednik dođe, i opet budemo Kraljevina Srbija. Čupav, bradat, pravi četnik iz partizanskih filmova, Vuk je obnavljao Ravnu Goru kao kultno mesto. Podignut je spomenik đeneralu Draži, kao i hram na slavnoj srbskoj planini. Ko da mu ne veruje? Neotitoisti ga mrze, televizija ga pljuje, a on – pravim putem. Naš je, naš, kako da nije! Taj i takav, uoči ratova nastalih u doba raspada SFRJ, busao se u prsa Kosovskim zavetom i pričom da niko ne sme prodati Lazarevu zemlju, a u Raškoj oblasti je pretio sečenjem svake ruke koja bi u Srbiji uzela zeleni islamski barjak. Kad je rat počeo, njegova stranka osnovala je Srpsku gardu, zbog koje su poginuli Giška i Beli, legende beogradskog „rodoljubivog podzemlja“.
A onda, dr Džekil postaje mister Hajd: Drašković i žena mu Danica svim silama napadaju Srbe u Bosni kao ubice i zločince, koji masovno kolju muslimane. Počinje ono što su kasnije nazvali „huškanjem na mir“. U njihovim novinama, „Srpska reč“, izlaze tekstovi kojih se ne bi postideli ni hrvatski, ni bošnjački „tisak“. Na naslovnoj strani jednog od brojeva stoji „Dođi, Bili“: Klinton se priziva da interveniše u Srbiji i smeni zlog Miloševića. Ulične demonstracije Koalicije „Zajedno“ 1996-1997. godine ne sprečavaju Draškovića & kompaniju da prave biznis dilove sa „nedemokratskim režimom“, a Vuk ulazi i u vlast koja dočekuje bombardovanje 1999. godine, da bi tu istu vlast, zbog novih političko-poslovnih kombinacija, napustio i opet pozvao NATO da ukloni Miloševića.
I tako dalje, ad nauseam… Kao ministar spoljnih poslova u postpetooktobarskoj Srbiji, Drašković potpisuje sporazume sa NATO nacistima, traži da se odreknemo Kosova i Metohije, sanja o potpunom predavanju Srbije pod vlast Brisela, napada nas zbog „maštarenja“ o Rusiji, ulazi u koaliciju sa Čedomirom Jovanovićem, i evo ga sad u koaliciji sa Vučićem, koji mu, štedro, obezbeđuje mesto među prodanim dušama u naprednjačkom teatru apsurda. Drašković je, zaista, potrošio ogromnu energiju ljudi koji su ga sledili, i mnogim svojim bivšim simpatizerima ogadio i Srbstvo, i monarhiju, i Ravnu Goru, i Dražu. Verovali su mu, i on ih je izneverio; išli su za njim, a on je skočio u ponor NATO ništavila, u koji ljudi nisu hteli da ga prate. Ali su ostali razočarani; jer su bili očarani. A stanje očaranosti lako se pretvara u razočarenje. I njih sad, u mnogim slučajevima, ne zanima nikakva politika, što pogoduje svima što bi da Srbijom vladaju bez Srba i njihove slobodarske samosvesti.
TADIĆ I VUČIĆ
Boris Tadić, mada je, uglavnom dosledno, izneveravao naše nacionalne interese, nije bio „pravi“ izdajnik zato što nikad nije pričao srbsku patriotsku priču, niti se pozivao na Kosovski zavet i svetosavsku duhovnost. On je, jednostavno, uvek bio „umereni“ drugosrbijanac, za koga su Brisel i Vašington mera i provera stvarnosti. Zato Tadić nije mogao da sprovede sve naloge Zapada: za njim ne bi krenulo biračko telo, osim onih birača koji su sebe odavno potpuno pozapadnjačili, smatrajući da Srbija, kako reče jedan drugosrbijanski bard, mora biti „demokratska“, sa Srbima ili bez njih.
Imperijalnim lutkarima u lutkarskom pozorištu srbijanske političke scene bio je potreban ovejani „nacionalista“, povezan sa navijačkim grupama i simvolima nacionalne borbe, poput Ratka Mladića, kome je nudio „sigurnu kuću“. Bio im je potreban čovek koji je oličavao Srbiju tranzicionih gubitnika, i koji je pretio da će pohapsiti sve upropastitelje srbske privrede i bankarstva, na čelu sa omrznutim Mlađanom Dinkićem. Bio im je potreban neko ko je, od kada birači znaju za njega, dizao glas protiv tajkuna i „žutog kartela“, oličenog, između ostalih, u DS-ovom gradonačelniku Beograda, Draganu Đilasu.
I tako su otkrili Aleksandra Vučića: organizacionog sekretara pojedinačno najbrojnije stranke gubitnika tranzicije, čoveka koji nije imao ličnog osim partijskog života, veštog manipulatora koji dobro poznaje „sirovinu“ zvanu čovek bez ideala, i koji zna da se, kako jednom reče, mnogi intelektualci mogu kupiti za tanjir kupusa.
Tadića, koji, upravo zato što je bio drugosrbijanac sa izvesnim nacionalnim otklonom (rastao je između svog oca Ljube i Dobrice Ćosića), nije mogao da do kraja obavi predaju Kosmeta, zamenio je konvertit bez ikakvih skrupula.
I odmah je krenuo da „odrađuje“ zadatke, zbog čega su mu obukli Tomislava Nikolića kao maskirnu uniformu, a onda mu u ruke predali sve medije i tajne službe, dozvolili da troši narodni novac i pravi „mapet šou“ dok tvori volju gospodara iz senke. Ko se ne seća da su protivustavni Briselski sporazumi potpisani u senci hapšenja Miroslava Miškovića, najavljenog kao surovi obračun sa svim tajkunima Srbije! Do danas, Vučić pravi jeftine predstave kad god treba nešto krupno da sprovede, a vlada metodom „Parovi“-Vučić-„Parovi“, ili „Zadruga“-Vučić-„Zadruga“. Ko god ima imalo mozga zna da nije slučajno što je Željko Mitrović član balkanske ispostave Trilaterale, „Ist-Vest bridža“. Jer, Željko je ključni Vučićev saučesnik u pravljenju Srba budalama koje se prevode žedne (a sve češće i gladne) preko vode. Vulgus vult decipi – ergo decipiatur!
Vučić je, a ne Tadić, uradio sve što je Imperija tražila od Srbije: od potpune legalizacije gej parade (ove, 2017. godine, su održane dve u Beogradu i jedna u Nišu, pri čemu je u septembarskoj, beogradskoj, učestvovala LGBT premijerka, Ana Brnabić) do legalizacije saradnje sa krvavim ubicom Ramušom Haradinajem, koji je postao naš „poželjni partner“ u „Republjik Kosova“.
Ne zaboravimo: u Tadićevo vreme, Sever Kosova se branio barikadama – ne zato što je Tadić bio patriota, nego zato što nije smeo da ode predaleko u saradnji sa Imperijom. Danas to izgleda kao „san letnje noći“; sada je sasvim moguće da Vučić zabije nož u leđa Rusiji i sprovede nas u NATO konc-logor.
SVE JE POGAZIO
Najstrašnije što je Vučić učinio sa Srbijom jeste gaženje svih duhovnih i moralnih vrednosti pod izgovorom „promene svesti“ i „protestantizacije“. Znajući da su Srbi pubertetski narod, sklon da se lako oduševi i još lakše razočara, on stalno mantra kako smo neradnički ološ koji, bez obzira da li nas EU hoće ili neće u svojim redovima, treba da prihvati da je „parija“ koja nema pravo da se buni, nego mora da rmba kao rob, i da viče: “Još! Hoću još!“ Ono o čemu su sanjali drugosrbijanci, sprovodi bivši kafanski patriota, koji je, u radikalskoj fazi bio isti ovakav, samo sa retorikom „Karlovac – Karlobag – Virovitica!“ Sada, kada se tobož „preumio“, on viče: “Braćo Srbi, stoko jedna!“ I uvek, kako u jednom razgovoru reče Milo Lompar, drži otvorenim konkurs za izdajnike. Bilo ko, bilo kad, može da ode na Gazdinu blagajnu, pruži ruku i primi svoj deo, koji zavisi od mesta i uloge u naprednjačkom sistemu sveopšte laži i obmane. I tako to ide, do u ponor.
U srbijanskim kafanama, iza ponoći, klupoderi su imali običaj da napijaju naivčine, stvaljajući im, da pojačaju efekat otrova u alkoholu, sumporne vrhove palidrvaca u piće. Kad se naivčine „naroljaju“, klupoderi su uživali u tome da svoj kažiprst ovlaže pljuvačkom i stave ga u uho onoga kome se rugaju. To im je bio dokaz sopstvene superiornosti.
Naivčine, opijene rijalitijima, tabloidima i pričama Velikog Gospodara Protestantskog Preumljenja, trpe tu vrstu poniženja u Srbiji pretvorenoj u najmračniju kafansku rupu.
ŠTA JE BILO SA VUKOM I VUČIĆEM?
Pa šta je bilo sa Vukom i Vučićem? Kako su se oni promenili? Jesu li se zaista preumili ili su od početka bili „ljudi sa zadatkom“?
Uveren sam da ova dvojica nisu ISKRENO stajali na srbskoj patriotskoj poziciji, koja nikad nije podrazumevala tarzansko busanje u prsa krunom i kokardom (Drašković), niti primitivizam „zarđalih kašika“ i šou tipa „Vladimir Žirinovski“. Vuk Drašković, sin člana Narodnooslobodilačkog odbora iz Hercegovine, bio je čovek od visokog poverenja Brozovog režima, dopisnik iz nesvrstanih zemalja i sekretar kompartijskog perjanika Mike Špiljka. Pisao je protiv Draže i četnika, a onda su mu nalogodavci rekli da će on biti Četnik sa velikim Č, za srbske mase koje se bude iz mamurluka brozomore. I čovek je počeo da glumi, praveći poteze u skladu sa „istorijskim okolnostima“ – od Draže do NATO-a.
Aleksandar Vučić, mlađani aktivista partije pravljene da gnev lumpenproletarijata učini bezopasnim, usmeravan je od divljenja antiglobalisti Sadamu Huseinu i urlanja protiv NATO bombardera nad Srbijom 1999. do javne podrške predsedničkoj kandidaturi Hilari Klinton i javnog kajanja pred Krvavim Bilom.
Ako neko, poput Vuka i Vučića, zaista misli da ćemo se izvući tako što ćemo promeniti svest i postati roblje Zapada, vara se. Srbi koji su poklani u crkvi u Glini 1941. prethodno su pokatoličeni, ali ih to nije spasilo od ustaškog noža. Imperiji, to svako pametan vidi, treba ovaj prostor, ali ne i ovaj narod.Gone nas, kako je O`Brajen rekao Vinstonu Smitu, da zavolimo Velikog Brata, pa da nas onda pobiju.
AKO BUDE VEKA, BIĆE I LEKA
Ne zaboravimo: UDBA je bila ozbiljna tajna služba u potpunosti posvećena sprovođenju „samoupravnog“ totalitarizma, koji je, od 1948, suštinsko sredstvo zapadne rusofobije. Učenici i podražavaoci Rankovića i Krcuna su morali, hteli ne hteli, da prihvate osnovnu postavku titoizma: Srbi su, kao hegemoni narod, krivi za tlačenje svih naroda Jugoslavije, i zato treba da budu manji od makovog zrna. Svaki pokušaj da se osveste biće praćen pravljenjem lažne opozicije, koja će ideju svenarodnog oporavka i preporoda zloupotrebiti i dovesti do apsurda. Jedan od komunističkih tamničara rekao je legendi srbske ravnogorske misli, čika Antoniju Đuriću, koji je kao mlad robijao zbog odanosti monarhiji: “Ako kralj bude trebalo da dođe, mi ćemo da ga dovedemo.“
Kad se tome dodaju okultni vođi i gurui, kakav je u Draškovićevom slučaju bio ko zna čiji špijun i psiho-manipulator Veselin Savić (o kome je Drašković napisao roman „Doktor Aron“), onda stvari budu mnogo jasnije (mada ne i utešnije, naravno).
Vuk i Vučić su, od početka svojih političkih karijera, ljudi određenih zadataka, aktivirani onda kad je Imperiji to zatrebalo. Ponavljam: to je moje mišljenje, i ne namećem ga. Takođe sam uveren da „svetska zakulisa“ (izraz Ivana Iljina) opet sprema nekog „čupoglavca iz kutije“ da smeni Vučića kad obavi prljave izdajničke poslove i Srbiju pretvori u Kongo pod vlašću Belgije (koji čita, da razume). Možda ćemo se opet čuditi kad se pojavi novi Šćepan Mali…
A možda se i nećemo čuditi, nego ćemo, osvešćeni i oporavljeni, uzeti stvar u svoje ruke i krenuti da se oslobađamo, kao 1804. godine. Ako bude veka, biće i leka. To jest, kako rekoše Ananija, Azarija i Misail, mladi Izrailjci što odbiše da se poklone idolu cara Navuhodonosora, Bog može da nas izbavi iz ruku naših neprijatelja; ali, ako to ne učini zbog grehova nas i otaca naših, mi se ni onda nećemo klanjati lažnim bogovima.
Zato, kako reče Aleksa Šantić: „Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,/ Al` strah nam neće zalediti grudi./ Volovi jaram trpe, a ne ljudi,/ Bog je slobodu dao za čovjeka“.
