UMESTO UVODAUMESTO UVODA
Tekst „Ko je kriv za sušu?“ nastao je pre pet godina, kada je i objavljen na „Borbi za veru“. Za to vreme, stvari su se samo pogoršavale.
U ovom trenutku, Srbija živi u senci antihrišćanskih zakona, a politička vrhuška se sprema da organizuje još jednu gej paradu i da izda Kosovo i Metohiju. Meteorolozima je naloženo da vrelinu nazovu „Luciferovim udarom“ jer je luciferijanstvo mera i provera angloameričkog i evrounijatskog sveta, koja se nameće svima i svuda. Zato se menja klima: tope se glečeri, nestaju šume, iščezavaju godišnja doba.
A nama, Srbima, ruši se blagoslov Božji koji smo stolećima imali. Evo kako je Konstantin Filosof opisivao prirodne lepote Srbije:
„I ova zemlja, ne samo da slična onoj obećanoj toči med i mleko, no kao da je u sebe primila i vezala četiri vremena i vazduh, i iz sebe ih daje ostalima. Jer u celoj vaseljeni ne može se naći zemlja da ima sva dobra sabrana u jedno i na sve strane, no imaju neka dobra delom, i samo na nekim mestima, na istoku dakle i zapadu, severu i jugu, kao što govorahu zemaljski posmatrači i kao što videsmo. A ova je puna svakih dobara, da i po pisanju nekih geografija šalje vazduh zapadu i Jelispontu: jer tu dan ima 15 časova, i primivši taj broj, ono što pretiče odilazi ka severu, ka istoku i jugu, u krajeve gde su kratki dani, a isto tako i u neke predele gde je koren dobara poželjan, i gde su toga lišeni. Jer lišene su zemlje, na primer na jugu, gde je 40-dnevna žetva i noću je tama, ili u severnim gde je slično 40 dana i noći svetlost, ili gde su zemlje snežne i opet druge bezvodne, a druge nenaseljene po Jovu (Joilj 2,20). Dakle, bez svakog spora ima dobar vazduh i skladan sastav u svemu. I pošto se drvo poznaje po plodu (Mt. 12,32) i čovek po delima, po plodu i delima opisaćemo ovu zemlju. Treba pre svega govoriti o onom što je najpotrebnije, tj. o zlatu, a ujedno i o srebru, a njihovi izvori (tj. rudnici) skupoceni i plodni, koji sve više rastu, ukoliko se više crpu, kao što i izvori koji se iscrpljavaju sve slađi bivaju. I gde se dakle na istoku i zapadu može naći takovo i toliko bogatstvo? Vaistinu nigde. I da se ne zamorimo produženjem pričanja, dosta je označiti uzrok.„I ova zemlja, ne samo da slična onoj obećanoj toči med i mleko, no kao da je u sebe primila i vezala četiri vremena i vazduh, i iz sebe ih daje ostalima. Jer u celoj vaseljeni ne može se naći zemlja da ima sva dobra sabrana u jedno i na sve strane, no imaju neka dobra delom, i samo na nekim mestima, na istoku dakle i zapadu, severu i jugu, kao što govorahu zemaljski posmatrači i kao što videsmo. A ova je puna svakih dobara, da i po pisanju nekih geografija šalje vazduh zapadu i Jelispontu: jer tu dan ima 15 časova, i primivši taj broj, ono što pretiče odilazi ka severu, ka istoku i jugu, u krajeve gde su kratki dani, a isto tako i u neke predele gde je koren dobara poželjan, i gde su toga lišeni. Jer lišene su zemlje, na primer na jugu, gde je 40-dnevna žetva i noću je tama, ili u severnim gde je slično 40 dana i noći svetlost, ili gde su zemlje snežne i opet druge bezvodne, a druge nenaseljene po Jovu (Joilj 2,20). Dakle, bez svakog spora ima dobar vazduh i skladan sastav u svemu. I pošto se drvo poznaje po plodu (Mt. 12,32) i čovek po delima, po plodu i delima opisaćemo ovu zemlju. Treba pre svega govoriti o onom što je najpotrebnije, tj. o zlatu, a ujedno i o srebru, a njihovi izvori (tj. rudnici) skupoceni i plodni, koji sve više rastu, ukoliko se više crpu, kao što i izvori koji se iscrpljavaju sve slađi bivaju. I gde se dakle na istoku i zapadu može naći takovo i toliko bogatstvo? Vaistinu nigde. I da se ne zamorimo produženjem pričanja, dosta je označiti uzrok.
Takođe zasađeni su mnogi vinogradi, nigde tako bez velikih trudova, kao u ovoj zemlji, izobilujući u semenu i sadu i plodovima. Tamo su izvodi reka i studenaca i saglasnosti predela jednoga sa drugim i slike lepote, tako da jedni predeli prevazilaze druge krasotom i plodovitošću. A kada zemlju ostavlja zima i rđavo vreme i kada se približuje leto, vazduh je dobro rastvoren i krasan, kao što neko istinito reče da je video ovoga premnogo, a da se nigde ne može nanći bolje.
Potrebno je kazati i o pticama i svemu ostalom, što Gospod predade, kao zelenje vlata za hranu ljudima, a toga svega ima tu u izobilju svuda, kao nigde u drugim zemljama. Jer daju hranu i u izobilju, ne samo pustim zemljama nego i naseljenim, množinu svega plodonosnoga (biljaka, drveća), riba i svega potrebnog, koje Gospod predade ljudima u nasladu izobilja, i sve što pokori Tvorac pod noge njihove.
Ako ko pomisli i na zaštićenost te zemlje, ona je utvrđena previsokim gorama, takvim gradovima, kakvi se po mnogim krajevima u malom broju jedva mogu naći. Preizvanredni su svakim uzvišenjem i utvrđenjem, a snabdeveni su vodama, koja se naziva veselje gradovima.
Ne treba prevideti preveliko i mnogoslovno delo Božje, koje ne previde ni veliki Mojsije u knjizi o stvorenju sveta, tj. jednu od četiri rajske rekle (1 Moj. 2,11-14), Fison, kako kažu knjige zemljemerske, koji se zove Istar i Gaz, i Istar i Dunav od Tračana. I ovaj (tj. Fison) od raja izlazeći, i zašavši pod dubine zemlje, na zapadu izlazi kao Peonskoj (Apeninskoj) gori, koja je od sikelijskoga mora do Germana ka severnom okeanu, i otuda ide ka istoku, i izliva se u Evksinsko (tj.Crno) more kroz pet ušća; poznat je Česima od severa i zapada idući ka istoku, i deli Ugarsku i napaja srpsku zemlju, koja je vanredna, zatim prolazeći Vlahe i Bugare, uliva se u pučinu zvanoga Crnoga mora…
… I još jedna od 36 reka znamenitih u vaseljeni je zvana Sava, koja je ovde kao neki zid, sa obe strane; ona se sjedinjuje na najlepšem mestu, gde Fison na tri ušća ulazi, i ima dva ostrva, gde se sazda Beli Grad (Beograd), kao što će o tome napred biti govora.“
Ali, takva priroda bila je darovana ljudima koji su bili Božji:“A pogledaj mi i ljude koji su poslednje i najčasnije stvorenje Božje, da ne bi ko mislio da hvalim bezdušne i neosećajne stvari. No vaistinu, najbolja zemlja rađa najbolji pšenični klas, koji nam i daje 30-struko, 60-struko, 100-struko. Hrabri su dakle, tako da taki glas u vaseljeni niko drugi nema, od čega časnijega po Solomonu nema među ljudima. A dobropotrebni su i u poslušnosti, da im nema ravnih u vaseljeni. Gde je potreba, brzi su na poslušnost, a spori na govor (Jak. 1,19). A gde je potreba nešto protivno, brzi su na odgovor svakome koji pita, naoružani oružjem desnicama i levicama. A telesnom čistotom prevazilaze druge narode, a isto tako i lakom i svelom krvlju. A uz to su i milostivi i druželjubivi. Ako bi ko od njih osiroteo u potrebama, ostali mu sve potrebno daju, ne samo pojedincu, no svakome i svagda, i ne samo davanjem no dvostrukom milostinjom, tako da se može primeniti Solomonova reč ‘Poštujući ništega, čini milostinju’ (Priče 14,31). A život u toj celoj zemlji je kao crkva Božja, a nne žive kao ostali narodi skotski i protiv prirode, i svaki čas ne spominje se ime Božje, no ustanovljeno je da se mole od maloga do velikoga od njih najviše dvaput na dan. Ljubočasno je, kako sin, mada u svom domu, kada je zajedno sa roditeljima kao sluga stoji pred njima. A ovo se može videti ne samo kod bogatih, no i kod najgrubljih i kod poslednje sirotinje. Gde se čulo kod njih da je neko ozlobio oca svoga i mater? Vaistinu nikako, no po Hristu vrši se zakon, čineći jedan drugoga boljim od sebe, gospodinom nazivajući otkrivene glave, kako je u starini bilo i kako je sada u južnim zemljam, ‘izuj obuću sa nogu tvojih, zemlja na kojoj stojiš sveta je’ (2 Mojs. 3,5)’, tj. poštuj mešto običajem zemlje, a sveti
Svega toga više nema. Svaki dan u novinama čitamo o ubistvima i zločinima među najbližim članovima porodice, o rušenju poslednjih tragova hrišćansog morala.
I zato se ne treba čuditi suši.
A sad evo teksta iz 2012. godine.
+ + +
NEVOLJA KOJA NAS JE SNAŠLA
Ove godine, Srbija je dočekala nezapamćene vrućine i sušu; bilo je kao u Africi. I još suša nije prošla. Ozbiljna kiša nije pala, a krajem septembra ove, 2012, temperatura dostiže 30 stepeni Celzijusovih, koliko je, kad su sredovečni Srbi bili deca, termometar pokazivao početkom jula.
Pretila nam je, i još preti, žeđ. Preživeli smo strahovite požare. Ljudi, obzidani delima svojih ruku, zatočeni u gradove, okruženi tehnološkim čudima, niti vide prirodu od koje žive (zemlja, voda, vazduh), niti pomišljaju na pitanje – otkuda ovolika suša. Najviše do čega mogu da dođu jeste ideja da nam Amerikanci sve ovo prave pomoću sistema HAARP. Pa ipak, ima li tu i nekih dubljih, duhovno – moralnih uzroka, na koje bi naši preci odmah pomislili kad ih snađe neka prirodna katastrofa? Naravno da ih ima.
PRAVOSLAVNI POGLED NA PRIRODNE KATASTROFE
Ljudi su usvojili kao „naučnu“ činjenicu svoju apsolutnu neodgovornost. Poverovali su da su potomci majmuna, da zavise od biloškog nasleđa, od sredine u kojoj žive, od ovoga ili onoga- samo ne od svojih odluka, od svog obraza i poštenja. Prestali su da osećaju suštinsku povezanost svojih dela sa kosmičkim zbivanjima, sa vaseljenskom harmonijom, sa skladom stihija. Skrnaveći Bogom blagosloveni poredak u svim oblastima, od atoma do gena, čovek hoće crnomagijsku moć samoobogotvorenja i odbija da prizna odgovornost pred Tvorcem i tvorevinom. Priroda, ponižena i osakaćena našim ponašanjem, reaguje strašno: zemljotresima, poplavama, sušom... Pa i ako je u sve umešan HAARP kao delo ruku ljudskih, i on se na planeti pojavio po Božjem dopuštenju. Gospod Hristos je rekao Pilatu: “Ne bi imao nikakve vlasti nada Mnom da ti nije dato odozgo“.
Po učenju Crkve, i u prirodi i u društvu uzrok svake nevolje je greh, lični i zajednički. Greh je odmetništvo od Boga i Njegove životvorne dobrote. U svom tekstu „O gladi“ Vladika Nikolaj je uspostavio vezu između pojedinačnih i opštih grehova ljudskih i zbivanja u prirodi i društvu. Evo njegove „tablice“: proždrljivost vodi gladi; blud se pretvara u pomor; ljubav prema novcu i materijalnim dobrima vodi zemljotresu; gnev zažiže požare; preterana žalost priziva poplave; očajanje pogibiju od mača; slavoljublje vodi ratu, a gordost izaziva revoluciju. Potpisnik ovih redova se seća kad mu je deda, još kao detetu, govorio: “U Srbiji će biti gladi, jer se hleb masovno baca u đubre“. Danas, kad gledam ubožjake kako prevrću po kontejnerima, uvek se setim dedinih reči.
OPOMENA NEBOJŠE M. KRSTIĆA
Pokojni srbski misionar i društveni delatnik, od neprijatelja krsta 2001. godine ubijeni, Nebojša M. Krstić, u “Svetigori” je 1996. objavio tekst “Vera hrišćanska i ime srbsko”, u kome je izložio svoje najiskrenije misli (da smo, za svoje nevolje, pre svega, krivi upravo sami). Evo njegovih zaveštajnih misli: >>“Ne može preživeti ni jedna civilizacija u kojoj dvanaestogodišnjaci dobijaju decu, četrnaestogodišnjaci se drogiraju, petnaestogodišnjaci ubijaju, a sedamnaestogodišnjaci dobijaju školske diplome koje nisu u stanju sami da pročitaju. Sve to dešava se u današnjoj Americi." Ovim rečima je nedavno spiker Predstavničkog doma američkog kongresa, Njut Gingrič, iskazao suštinu duhovno-civilizacijskog užasa koji danas hara američkim društvom. Nije malo onih koji će, ne bez razloga, primetiti da je gore opisano pogubno stanje američkog nacionalnog organizma ustvari prirodni i logični rezultat obesne politike intervencionizma koju SAD bezkrupulozno provode na globalnom nivou svim raspoloživim (kripto)političkim i vojnim sredstvima. Naime, sasvim je sigurno da ne može biti srećno i duhovno zdravo stanovništvo one zemlje koja u ime tobožnjeg mira i demokratije konstantno unesrećuje druge zemlje poništavajući njihov nacionalno-državni suverenitet raznim oblicima okupacije, koji se kreću u rasponu od perfidnog razaranja duhovno-kulturnih identiteta do brutalnog bombardovanja onih država koje su odlučno rekle "ne" Novom svetskom poretku. Ali, za nas je, ovde i sada, nešto drugo mnogo strašnije i, samim time, zabrinjavajuće. Naime, ako u gore citiranoj Gingričovoj izjavi umesto reči "Amerika" pročitamo "Srbija", onda će nam se od neumoljive istine odmah slediti krv u žilama: pročitaćemo do bolne preciznosti tačnu dijagnozu poraznog stanja srbskog naroda. Nema nikakve sumnje da je potpuno lišen istorijske i metaistorijske perspektive onaj narod čija je mladost - dakle, budućnost - raspeta na krstu bluda, narkomanije, kriminala i duhovne sluđenosti. I čemu dobrom se Srbstvo može nadati, ako je njegova budućnost već sada dogledna i izvesna u najcrnjem i najgorem mogućem vidu - nestanak u agoniji bezverja i bezbožja?/.../ Ne obuzima li pakleni mrak onaj narod koji se odrekao svog duhovnog vida i prestao da razlikuje Istinu od laži? Može li jedan nekada kršteni i krstonosni narod da opstane, ako ne ostane veran zavetnim vrednostima svojih blagovernih i hristoljubivih predaka koji u hrišćanskim podvizima življahu i junački i mučenički umirahu za Krst Časni i Slobodu Zlatnu? Avaj, i sto puta avaj, jer ništa dobro ne predstoji takvom duhovno raslabljenom narodu, koji je bezumno prezreo i nerazumno odbacio Bogomdani talant drsko ga zakopavši u zaborav svog istinskog nebozemnog priziva. Apostol Pavle kaže: "Mrzeći zlo držite se dobra. Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim! (Rimlj. 12, 9; 21).
Zlo se raspomamilo i rasprostrlo u srbskim dušama i srcima. Zlo, koje progovara iz bezbožja, bezverja, bezobrazja... Zlo, koje hoće da Srbstvo truli u blatu mržnje, da huli na Boga, da besomučno razara sebe, da se batrga bez blagodati i blagoslova Božijeg... Ako nas - ne dao Bog - nadjača pakleni mrak bogomržnje i srboomržnje desiće se nedogođeno postradanje iz kojega nam neće biti više oporavka. Nikada.
Zlo se može savladati i pobediti samo borbom koja se vodi zbog dobra i radi dobra. Pojedinac ili narod koji posustane u toj svetoj i Bogomblagoslovenoj borbi za dobro protiv zla, neminovno će nestati. Pred lice Boga Živog i Istinitog izići će samo oni koji su se životom svojim nepokolebivo borili za Istinu i Smisao. ..
Po svoj prilici, sudeći po silovitim događajima koji nezaustavivo kuljaju, mi zaista nismo daleko od dana kada će se sve što ima ikakve veze sa Hrišćanstvom i Pravoslavnom Crkvom proglasiti ne samo nazadnim i anahronim već izuzetno štetnim, fundamentalističkim, mirorušiteljskim.
Možda ćemo, skoljeni nebrojenim iskušenjima, mi pokleknuti i pasti po slabostima svojim - ali, neće nimalo pokleknuti, propasti ona Sveta Srbija koja diše punim plućima zavetne svetosavske pobožnosti i koja nepopustivo čvrsto drži srbski krstaš barjak koji svima i svagda neućutno svedoči da Srbstvo zna svoj put - put Bogočoveka. Sa toga krstonosnog puta nema nam odstupanja, jer, onaj ko odstupi odriče se svoje vere pravoslavne i svojeg imena srbskoga. A neverni i bezimeni nisu potrebni ni Bogu ni ljudima.<<
Da li neko misli da ruganje Hristu i Majci Božjoj usred Beograda, grada koji je Sveti Stefan Lazarević posvetio Bogorodici, a koje sprovode bogomrsci u ime „gej prava“, može da prođe nekažnjeno? Pri čemu je najstrašnija kazna Božja ono kad se kaže: “I Bog je digao ruke od njih“. Od nas, braćo Srbi, ako se ne pokajemo (a znakova pokajanja nema, pa nema ).
SUNCE PROKAZUJE
Vladika Nikolaj u tekstu „Nema ništa tajno“ navodi slučaj nekog zlikovca koji je, kao stražar, sprovodio oštinskog blagajnika iz sela Zlatarića u sresko mesto Kamenicu. Jednom, dok su noću putovali, pred samu zoru, stražar uzme pušku i ubije blagajnika, da bi ga opljačkao. Dok se sunce rađalo, i prvi zraci padali na nevinu žrtvu, ona prokune ubicu: “Da Bog da te sunce prokazalo!“ Ovaj što se pljačkom obogatio, posle se oženi i skući, a da niko nije znao odakle mu početni kapital. Posle 20 godina braka, jednom on i žena mu skupa dočekaju rađanje zore. Dok je svitalo, ubica se seti reči blagajnikovih i blesavo se nasmeje. Žena ga upita zašto se smeje, a on prvo odbije da joj kaže, pa na kraju prizna. Posle svega, između supružnika stanu da izbijaju svađe, rasprave, pa i tuče. Ona na kraju ode i prijavi ga miliciji. Uhapse ubicu i osude ga na smrt. Bog ga je, preko sunca, Svoje tvari, prokazao.
Ove godine sam se mnogo puta, dok je sunce žeglo Srbiju (koja je, kako je u Žitiju despota Stefana Lazarevića zapisao mudri Konstantin, bila zemlja sa najlepšim mogućim „blagorastvorenjem vazduha“, to jest klimom, da bi se sad sušila i postajala neplodna), osetio da nas sunce, zbog razloga koje je naveo pokojni Nebojša, prokazuje. Nadao sam se, i nadam se samo, da će Gospod Srbima dati još vremena za pokajanje i urazumljenje, za povratak Bogu i sebi, da nas, kako reče Vladika Nikolaj, ne poklopi „jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom“. A to je Nada kojoj se sveštenik na kraju svake Liturgije obraća sa „Slava tebi, Hriste Bože, nado naša, slava Tebi“. Ništa drugo nam, osim te Nade, nije ostalo. Nadajmo se, dok imamo u Koga.
I kajmo se, da bi naša Nada učinila čudo, i žednu zemlju naših duša orosila Svojom blagodaću. Jači je Bog od HAARP-a.
Dr Vladimir Dimitrijević
