pajajovanovic ranjeni crnogoracOvaj ogled posvećujem svom bratu u Hristu i Svetom Savi, Zoranu Čovoroviću, Srbinu Crnogorcu i Metohijcu, znajući da će on razumeti pročitanoOvaj ogled posvećujem svom bratu u Hristu i Svetom Savi, Zoranu Čovoroviću, Srbinu Crnogorcu i Metohijcu, znajući da će on razumeti pročitano


VLADIMIR VUJIĆ O MARKU MILJANOVU

Kada su se, u izdanju „Narodne prosvete“, pojavila Celokupna dela Marka Miljanova, Vladimir Vujić je u „Narodnoj odbrani“ (broj 42 za 1930. godinu) objavio oduševljen prikaz, na čijem početku navodi niz znamenja koja su prethodila rođenju velikog kučkog vojvode i samoukog književnika, od pradedinog proročanstva da će se u njihovom kraju roditi čovek za koga će svet znati do majčinih snova punih zvezda što se rasprskavaju. Tu su i anegdote o tome kako četrnaestogodišnji Marko oteo pušku od Turaka, golim rukama zadavio vuka, ubio Turčina koji je hteo da ga ošamari, optužujući mlado Crnogorče da laže.

Vujić, sasvim ponesen, piše: “Čovek čijim imenom „Mar-Miljan“ plaše nevaljalu decu arbanaške žene, leti kao vihor svuda. I pobeđuje gotovo uvek. Nižu se dela za delima, pravi primeri čojstva i junaštva. Ima iz Arbanije dobavljena konja, besna, koga niko sem njega, ne smede pojahati; zvao se „Arnaut“ i ušao je, sa Markom, u legende i priče i pesme. Miljanov razvija, u burnom i borbenom životu, izvrsne vojničke, kao i diplomatske, za one prilike, osobine; i organizatorske. A zavist raste zajedno sa slavom: knez (Nikola) reče mu jednom: “Ne možemo više tako, Marko… Za tobom ide šest, a za mnom četiri perjanika“. Nemilost ga ostavi bez znanja, bez plate: i on se, sedi razvojvoda, povlači u svoj Medun, vojvoda uvek za narod, i u tišini se bavi pčelarstvom po malo i vinogradarstvom. U očima naroda postaje mistična ličnost. Ta povučenost ga upućuje i na knjigu, na čitanje, na pisanje“. Vujić uočava da je Miljanov za čoveka iz Crne Gore dosta putovao – sa knezom je bio u Beču i Italiji, posetio je centralnu Srbiju i Vojvodinu. Kao samouk, čita Njegoša, Vuka, Dositeja, Drepera. Izvrstan usmeni pripovedač, koga je kao takvog zapamtio Simo Matavulj, rešio je da se okuša i u pisanju, da ono čega se seća ne padne u zaborav. Opredeljenjem za pisanje počinje, po Vujiću, „mladost duhovna u starog Miljanova“. Doživeo je da pred smrt vidi odštampane tabake svojih knjiga, na čemu je mnogo zahvaljivao Ljubomiru Kovačeviću.

Vujić naglašava da je u jednom od svojih potonjih pisama da kao Kuč umire prilično srećan, ali kao Srbin nesrećan i nezadovoljan. Jer, Srbstvo još ne beše ujedinjeno.

O ČEMU JE PISAO VELIKI VOJVODA

Njegova sabrana dela sastoje se od „Primjera čojstva i junaštva“, „Života i običaja Arbanasa“ i „Nešto o Bratonožićima“. Po Vujiću, tu je dat „krug življenja naših Dinaraca, svejedno da li Crnogoraca ili Turaka ili Arbanasa, krug jednog življenja patriarhalno – plemenskog, življenja koje danomice iščezava i transformira se prinudno pred zakonima novoga života“.

Miljanov se dugo borio sa učenjem pisanja, ali ga je savladao, smatra Vujić, zahvaljuući ogromnom nagonu za izražavanjem. Njegov talenat bio je usmeni, ali i guslarski – spevao je preko tri stotine pesama koje su, na žalost, nestale. Iz fragmenata koji su od njegovih guslarskih pesama ostali vidi se da je bio veoma obdaren, smatra Vujić, i citira jedan odlomak, o samotničkom boravku u planini („Oko sebe ništa svoje nemam!/ Čini mi se da majka planina/ zaboravi da sam čedo njeno,/ no i gora zinula je pusta/ da me proždre ka tirjana svoga./ Sam je čovjek žalosno stvorenje!…“) upravo kao primer obdarenosti Miljanovljeve. Sačuvan je predgovor koji je pisao za svoje pesme, smatrajući da mu je dužnost da sačuva od zaborava junake koji su radosno davali život za opštenarodnu stvar. Miljanov je smatrao da je veći podvig dati život za narodnu slobodu nego kao neki pravoslavni asekti nositi lanac na golom telu: “Ja ne želim zlo kaluđeru, ni da Bog, no mi se čini da je mili Bogu koji na muke mre za Njegovu pravdu, no da nosi lanac“, navodi Vujić vojvodin životni stav.

PRAVDA I DOBROČINSTVO

Po Vujiću, Markovo pero je „teško“, ali baš zato što ne zna za „pozu i kompoziciju“ ono ima gotovo „božansku neposrednost“: “Kroz krv, tako lako prosipanu za viteške kodekse časti i običaja, kroz prezir smrti, tako lako dočekivane i ispraćane, kroz večne brige da se čojstvo i obraz sačuvaju – ipak progovaraju moćno osnovne, nagonske, dubinske vodilje slovenske: pravednost i dobročinstvo“. Po Vujiću, to se naročito vidi iz Markovog opisa samotničkog lutanja kroz planinu, u kojoj je, pored teških vremenskih uslova, poput hladnoće ili vrućine, naročito teško razmišljanje o svemu i svačemu, a pogotovo o zlu u svetu i zločincima koji ga čine; usamljeniku se, veli Marko, tada i Bog grešan čini kada je mogao da dopusti pojavu ljudi – zločinaca. Kada se, međutim, setiš čoveka dobrotvora, kaže vojvoda, „izvedri se duša, zaigra srce, raslabljeno tijelo dobije novu snagu, nema žeđe ni gladi, nema umora, nema mržnje, sve je milo, u sve vidiš dobročinstvo, mio ti je Bog koji je lijepa čojka da, zločinac se je izgubio, nema ga više na umu, sad veselo ideš gorom i planinom kudijen ostri vjetrovi zvižde a prijatno ti vesele dušu, slašću opijenu, rashlađuju, i ideš blagodareći Bogu koji je tako prirodu ukrasio, i ideš i često uzdahneš iz dubine duše, želeći dobra činjet“. Ova himna Božijem dobru je, po Vujiću, jedan od najlepših dokaza Miljanovljeve književne obdarenosti.

Po Vujiću, dela Marka Miljanova su „labudova pesma epskoga sveta“; čudotvorni junak, koji piše kratko, pomalo zbunjeno, ali silno i snažno, veličanstven je u svom spoju doživljenoga i kazanoga. Tu nema nikakve pseudomorfoze, nego je život umetnost, a umetnost života. Kao biograf autentičnog življenja sveta koji nestaje, Miljanov je, po Vujiću, naš novi Teodosije.

NIHILIZAM I SVETLI LIKOVI

Ali, divni Marko Miljanov, po Stanku Ceroviću, autoru knjige „Drvo života – plodovi smrti“, strepi od jednog sveta koji nastaje, i koji dolazi sa Zapada. To je svet u kome nema ni čojstva, ni junaštva, nego vladaju podla pravila moći i laž nad lažima, oličena u novcu. Kao što je, po predanju, Marko Kraljević, videvši pušku, rekao: “Otkad puška posta, junaka nesta, jer sad najveća rđa može ubiti najvećeg junaka“, tako je i Marko Miljanov, srećući ljude sa Zapada, osetio hladni dah ništavila maskiranog u tehnički napredak, posle koga neće više biti čoveštva, oličenog u viteštvu Srbina iz Crne Gore.

Zato je Miljanov rešio da ostavi zapise o onima koji su bili dostojni da budu opisani. Jedan od njih je i Ilija Kuč, pred kojim je veliki vojvoda osećao da je manji od makova zrna, kome se divio, i pred kojim se stideo. Stideo se da Iliji, koji je, ranjav i izmučen, dolazio do Miljanova, ponudi pomoć, iako je svim svojim bićem želeo da to učini – i istovremeno se plašio da Iliju Kuča time ne ponizi. A Ilija Kuč je želeo da bude uz Miljanova, makar kao sluga; ali, nije se usuđivao da se približi čoveku koji mu se činio mnogo većim junakom i pravim aristokratom. Pa su na kraju ipak trinaest godina proveli zajedno, družeći se i pričajući o delima Božjim i ljudskim.

SMERNI ILIJA KUČ

Kakav je portret Ilije Kuča?

Evo šta Marko kaže o njemu, pre svega o njegovoj smernosti, kakve danas nema ni u monaha, a kamoli u običnih ljudi: “On nisko sam o sebi mišljaše. On se ne žaljaše na zlu sudbinu svoju koja ga postigla; njemu ne bješe neobično, s bonijem i nezdravijem životom, čuvat na zimu i vrućinu tuđe brave (ovce) za koru ljeba; on ne smatraše da je zaslužio da mu tko pruži pomoć; on ne znavaše da je dostojan pažnje; njega ne mučaše briga e mu se zasluga neće izmirit; on i nemaše zasluge po njegovije` misli; njemu se činjaše da može i drugi činjet – ka šta je on činio. Ja u njega nađo` mirnu i pobožnu dušu i narav, da bi reka ni mu(v)u ne bi uvrijedio. Ali kad riječ o boju dođe, probudi mu se lavsko srce i želja za boj, ka da je njegov život mlad i zdrav – no se zaplamti govoreći o boju ka da će sad na oruž´e! Mislio sam gledajući: ,Blago tebe, Ilija!Ti si primjer junaka neumrlije´ i junaštvom i čestitošću. Kome je tako čista duša, njemu ništa ni od koga krivo nije. Zdravo srce samo sebe zasluge izmiruje, i sebe spasenje na´odi protivu zla.’“

KAKO JE ČETOVAO SLAVNI ILIJA I KAKO JE ZAROBLJEN

Ilija Kuč je, kao petnaestogodišnjak, otišao u hajduke, pridruživši se svom pobratimu Raku Đuriću. Devetnaest godina oni su bili strah i trepet za Turke i Arbanase zulumćare, sveteći svaki svako nedelo koje bi ovi Srbima učinili. Napadali su i sekli glave zločincima i palili kuće onima koji bi nedela činili. Štitili su Kosovo i Metohiju, Pećaršiju i Dečane. Njih su se neprijatelji plašili, ali o njima su i pesme pevali. Miljanov kaže: „Arnauti pjevaju o Marku i Musi, Muju i Alilu, Jankoviću i Cmiljaniću, kotarskijem i senjskijema serdarima, a najviše o Iliji i Raku“.

Ali ipak je Ilija Kuč bio zarobljen. On je svog, već ostarelog, pobratima Raka pokušao da, u zimskim uslovima, preko planina prevede u Vasojeviće, gde bi se oporavili i dočekali proleće. Pošto je zbog velikog snega i hladnoće Rako Đurić bio na ivici smrti, sklonili se kod nekih turskih čobana, krijući, naravno, ko su. Ipak, Turci hvataju i vezuju Iliju, a on pred kolibom vidi svog pobratima Raka i jednog Turčina – obojica su poginuli, pri čemu Ilija nije uspeo da sazna kako i zašto. Tada im se Ilija otkrije. Miljanov piše:„Oni ga ne kćeše ubit` no poslaše glas u Rugovu i u Peć, te dođoše s vojskom. Raku posjekoše glavu, nabiše na kolac, pa krenuše s njom i vezanim Ilijom u Peć, idući od varoši do varoši, i od sela do sela, šiljući glas narodu, ko će da vidi Rakovu glavu i Iliju živoga! Narod se kupio, kudijen su odili, preko pećke, đakovske i prizrenske na`ije!“.

HRISTOLIKO MUČENIŠTVO ILIJE KUČA

Turci su počeli da na trgu u Prizrenu, pred svima, muče Iliju da bi odao jatake, ali i da bi njegovu slavu, ne samo među Srbima, nego i među Arbansima, koji su o njemu pevali, potamneli. Ako počne da kuka i moli za milost, svi njegovi podvizi biće kao dim:„Sad počeše na Iliju udarat` žestoke muke, koje se izmisliti mogu. Ništa od nji` Turci na Iliju izostavili nijesu…“

A Ilija je junački trpeo, kao da nije u svom telu, pa se proneo glas da on nije obično, nego da je natprirodno biće. Mučitelji su se pitali: „,Je li istina da ga ne boli tijelo od onolikije` muka?’ To Iliji čini te mu se na časove prijatelji množe, Turcima na veliku žalost, sve više sumnjajući na uspje` i na svoju sreću, ali produžuju radnju nadajući se, ako druge muke ne mogaše odoljet` Iliji, odoljeće mu (nedozvoljeni) san. Treba ga spicama bost`, ni nablizu da mu san ne dođe: od tog će izgubit svijest i kazaće pred narodom; a dok mu je svijest zdrava vidi se da neće kazat. No se Turci i u to prevariše: Ilija je moga` da ne spava za četirinaest (14) dana i noći..“ Dakle, kad nisu pomogle muke, boli su ga oštrim predmetima dve sedmice da mu ne daju da zaspi, kako bi se predao i pokorio. Nije vredelo, Ilija Kuč je četrnaest dana izdržao bez sna. Miljanov kaže:„…No je Ilija s tijem začudio sve mučitelje i neprijatelje, metnuo i` u brigu da misle da je to neko nečeljadinsko tijelo i trpjenje. A da je Ilija čeljade, (čovek), a već ništa drugo, ne bi moguće bilo da ovako narod i nas Turke uvjeri da ga svoje tijelo ne boli kad mu se kida i ognjem gori!/…/Turke je s tijem Ilija metnuo u neraspoloženje, a Srbe i Arnaute obradova, s uvjerenjem da mu nije muka trpjet’, no ga neka neviđena sila zaštićava. Tako su i Turci počeli sumnjat’, da ga krijepi neka božanstvena pomoć.“

ARBANASI SE KLANJAJU ILIJI

Javno mučen, Ilija je slobodno razgovarao sa okupljenima:“Kako su se koji dan na Iliju muke ponavljale, izgledalo mu je kao da mu manje smetaju i dosađuju; više govori sa narodom i narod s njim. Uveče, kad narod kreće na konak, reku mu: ,Zbogom, Ilija, i da si prost’! Ilija im je govorio:’A zar nećete sjutra doć`, da se razgovaramo i pjevamo?’ Kad je Ilija ovo govorio, mnogijema su potoci suza odavreli govoreći mu: ,Bismo došli da znamo e ćemo te živa nać`. Ilija: ,Dođite, braćo i prijatelji, da pjevamo i da se razgovaramo doklen traje ovo veselje tursko!’“

Turski buljubaša Sulejman Koka gledao je muke dičnog Srbina iz Kuča, i nameštao na kocu glavu Raka Đurića, Ilijinog pobratima, a mučenik Kuč mu je govorio:“Pazi mi glavu Rakovu, Sulejman Koka, bre! Pa ću ti i ja tvoju pazit’, kad ću ti ju na kolac nasadit`!’“ Tako se kasnije i zbilo.

Posle pet dana, Iliju uklanjaju od očiju javnosti, jer se stide njegove pobede. Nastaje duhovna svetkovina, o kojoj Marko Miljanov piše:„I oni Arnauti kršćeni i nekršćeni, koji su na sela i mlogo dana i noći, u muke proveli tražeći priliku da ubiju Iliju i Raka, i tijem sebe proslave, sad ga ti isti Arnauti pűtaju ( hrane, nap. V.D.) ka` majka malo dijete“.“ To jest, Arbanasi su hranili mučenog Iliju, pa ga i milovali i tepali mu kao detetu, diveći se njegovom viteškom stradalništvu i dobroti:“Bivalo je Arnauta koji mu je tako dava` da ga umiljato poglači rukom po glavi govoreći: ,E, Ilija, da mi bješe nekad tvoju glavu osjeć` i ovako poglačit`… ( a sad taj isti čovjek plače pri Ilijinom viteškom podnošenju stradanja!). Govorili su mu: ,Ti si tražio Ilijinu glavu da se mrtvom proslaviš, pa ti ju donese sreća da sa živom proslaviš još više; jer ti ono bi junačka slava bila, a ova ti pokaza čestito srce da te sav narod više no junaka slavi’.“

LJUBAV PREMA NEPRIJATELJU

A Ilija Kuč se topi od miline zbog dobrote svojih dojučerašnjih neprijatelja, pa im kaže da mu je milije tih pet dana što je mučen i što od njih posle toga prima milošte nego da je živeo čitavo stoleće:„…Mene su slađi pet dana vašije`, no da živim sto godina. Mene već ništa ža` nije do jedino što ne mogu Raku kazat` kako ste ne ( nas, nap. V.D.) svesrdno ispratili i život ni ( naš, nap. V.D. ) mrtvi ponovili. Ja im oprašćem (Turcima); ijetki (ljuti) su na Raka i mene, teški smo im i bili; no su zaslužili, a ne bismo, neka Bog zna! A vama Bog neka vašem obrazu izmiri, koji mi napuniste srce Božjega blagoslova, da iz svega srca Turcima oprašćem sve moje i Rakovo. A to vi sve učinjeste s vašom ljubavi koju učinjeste Raku i mene. S toga im opet velju: Moje muke i Rakova osječena glava da im je prosta, a narodu što čine, to im ne bi bilo prosto, no prokleto njima i onome ko i `ne tuka đe i’ gođ stiže!“

Dakle, Ilija svojim neprijateljima prašta sve muke koje je podneo, ali im ne može oprostitu muke koje su, na pravdi Boga, zadavali njegovom napaćenom rodu. Kakvo viteštvo! Kakva hristolikost! On, koji nije bio pismen, živo je Evanđelje Hristovo – ono o praštanju neprijateljima. Ipak, to ne znači da je on kukavni kvazipacifista, nego je i dalje „hajduk te goni hajduke“ (Njegoš), vitez branilac „roblja svezanoga“, koji će, dok ga Sulejman Koka šalje u tamnicu, istom njemu poručiti:„Ali Suljo, sačuva` Bože, da te srpska puška i nož ne zakolju! Nadaj se tome, Suljo! Neće gora sama bit`, imat će planina sinova koji će previjat` vratove turskije zulumćara – buljukbaša“.

Četiri je godine Ilija tamnovao, i po oslobođenju šest godina hajdukovao, a zulumćar Sulejman Koka od njegove je ruke postradao.

ŠTA JE ILIJA KUČ PRETRPEO

Miljanov će, u „Primjerima čojstva i junaštva“, ovako zabeležiti:“Kad Ilija (Ili-Kuč) osta bez Uroša, prekide sa četovanjima i zlom koje su Turcima zajedno činili. Posle ovoga došao je Ilija kod mene, jer sam se i ja bio sklonio od Turaka; bili smo zajedno trinaest godina. Upoznao sam ga iz blizine i uverio se da se narodu samo činilo da nije trpeo bolove dok su ga Turci u Prizrenu mučili. Vaistinu, ako je ikada bilo čoveka koji je mogao istrpeti bol, bio je to on. Ne kažem da ga nije bolelo, ali on je mnogo mogao istrpeti i sebe primorati da se ponaša kao da ga ne boli! Svaki mu nokat na prstima beše kržljav, sve od borovih klinaca koje su mu Turci zabijali ispod njih i potom goreli; noge mu nejednake dužine i slomljene; kosti lomljene puškama, sa rupama i čvorovima na loše sraslim mestima; trbuh prepun ožiljaka; ni vilice mu ne behu zdrave. Kada bi mu se desilo da se premori ili popije vina malo više, mnogi ožiljci od rana zacrveneli bi se od krvi, ali sve to nije umanjivalo njegovu želju za bojevima, baš kao da beše mlad i zdrav! Kada sam ga pitao koje su mu muke u turskom ropstvu bile groznije od drugih, reče mi: ,,Vrela jaja pod pazuhom. Od toga sam oslabio toliko da mi je i sada muka. Činjaše mi se da Turci vide koliko me to boli, no ja ne bih jauknuo, samo bih se malo prokašljao, kao da grlo pročistim. Ali, časnoga mi krsta, sve to rado bih zaboravio, da se toga više nikada ne setim.“

I divio se Miljanov Iliji, i ostavio spomen na ovoga viteza „da se priča i pripovijeda dok je ljudi i dok je Kosova“.

O VIJENCU KAO TEMELJU

Povesti koje je zabeležio veliki vojvoda Marko dokaz su „Gorskog vijenca“ kao matične knjige sviju Srba, a naročito Srba iz Crne Gore, koji su sada na udaru ništarija montenegrinskih, samomrzećih kukavica i „gordih konobara“ NATO pakta. Dok je bilo „Vijenca“ u Crnogorcima, bilo je i prave Crne Gore. U „Besudnoj zemlji“ piše Milovan Đilas, sećajući se svog detinjstva:“Još u osnovnoj školi bio sam pročitao većinu narodnih pjesama, ponavljajući često mnoge od njih seljaci­ma. No oni su najradije slušali Gorski vijenac od Njego­ša, Vladike Rada, i to ne samo što su bili čuli da je to najveći srpski spjev, iako su i na to bili surevnjivi, ne­go što su u njemu najvećma nalazili iskazan svoj način mišljenja i osjećanja, a još više od toga – suštinu sto­ljetne borbe koju su morali, i kao da će još morati, da vode oko opstanka i oko časti i imena, na ovom tlu, škrtom u svemu sem u ljudima. Bile su to u Gorskom vijencu neke više istine, ali njihove, od njih već naslućene, ka­zane na njihov, ali jezgrovitiji i uzvišeniji način. Tre­balo je samo otpočeti neko mjesto, iz Gorskog vijenca, pa da neki od njih odmah prihvati i nastavi. Oni su preki­dali čitaoca tolkujući pojedina mjesta, vatreno i dugo. Nijesu ih zbunjivala ni ona misaona, česta: na svoj na­čin su i njih oni poimali kao SVOJU sliku svijeta i živo­ta. Mnogi izrazi i naslućivanja, oko kojih su se mučili učeni tumači, njima su bili jasni već po tome što su is­cijeđeni iz znanog im života i kazani baš kao što bi to učinili i oni kad bi samo umjeli. Dok su svako drugo štivo, pa i narodne pjesme, primali kao nešto lijepo rečeno, kao poeziju, Gorski vijenac su doživljavali kao nešto sasvim drugo, istovremeno uzvišenije i sočnije: uzvišenije- jer je to bilo rečeno svakodnevnim je­zikom, mada riječima tako odabranim i poređanim da se ono što se željelo reći iskazala snažno i potpuno, kao da nije ni izgovoreno, nego da takvo postoji samo od se­ be, kao planina i prozirni neobuzdani tokovi vjetra i sunca po njoj. Za Bibliju jedva ako su i znali: za njih bi Gorski vijenac mogao da bude neka takva knjiga.“

Zato je sad Njegoš Đukanoviću i njegovoj kukavelji krv na očima, i zato zabranjuju ulazak u Crnu Goru Bećkoviću, Miroviću, Rakoviću i Antiću. I time pokazuju svoju nemoć, a ne moć. Istovremeno, divno je videti kako oni koji su ostali verni Srbstvu, poput Milana Kneževića, u Skupštini Crne Gore svedoče Kosovski zavet, iz čega biva jasno da Srbstvo u Crnoj Gori nije mrtvo.

U ogledu „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“, srbski nobelovac Ivo Andrić je ukazao na činjenicu da je sva Crna Gora živela i disala „kosovskom mišlju“: “Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska kao hleb i voda/…/ Crna Gora i svet koji je u nju izbegao bili su kvintesencija toga kosovskog misterija.Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu“.

Još ima takvih, posle svega.

UMESTO ZAKLJUČKA

Srbski pesnik i mislilac, Ivan Negrišorac, u svom ogledu o istrazi predaka kao glavnoj tajni montenegrinskog NATO neonacizma, kaže: “Tradicionalna misao naših predaka bi usred ovih golgotskih muka mogla biti od velike pomoći. U toj perspektivi jasno bi se ukazalo da je odnarođeni crnogorski režim krenuo putem demonske prodaje sopstvenog naroda, da on hoće svoj narod sasvim da preumi i da ga pretvori u sledbenika Zlatnog teleta, čiji kult uređuje odnose u ovom svetu na temelju hijerarhije čisto materijalnih vrednosti. Reč je o potpunom ubijanju narodne duše Crnogoraca, duše koja je negovana i uzdizana vekovima, zahvaljujući mnogim pokolenjima predaka: sada sve te pretke biznis-Crnogorci nastoje sistematski da poubijaju i istraže do poslednjeg, do samog semena iz kojeg su ti preci iznikli. Na tom strašnom poprištu na kojem se obavlja istraga predaka, treba da se pojavi praznina duše, tabula rasa, od koje se može činiti sve što se poželi. Zato je za odnarođeni crnogorski režim ova istraga predaka uslov svih uslova: ti preci su mnogo veći protivnici od živih ljudi našega doba. Tim strašnim, odlučnim i nepokolebivim precima demonski sledbenici ne mogu, jednostavno, ništa, pa zato nastoje da unište svako sećanje na njih ili, bar, sećanje na ono suštinski važno što je precima i omogućilo istinsku veličinu. Strašno istrebljenje sprovodi se na naše oči: ako na tako nešto pristanemo, strašna kletva predaka pogodiće sve one koji su u tome ne samo aktivno učestvovali nego i one koji su gledali svoja posla i ćutali. Ako su nas preci zavetovali hramom koji su podigli, a mi dopustili da taj hram bude srušen, onda smo mi, svi odreda, pogubne efekte te kletve i zaslužili. U svakom slučaju, pred Crnogorce postavlja se veoma težak i mučan zadatak da budu daleko pametniji i mudriji, odlučniji i čvršći, rafinovaniji i osetljiviji od sopstvenog odnarođenog režima.“

Priča o Marku Miljanovu i Iliji Kuču je tu da nas podseti da je istraga predaka nemoguć posao. Samo treba ostati na mestu gde jesmo, sa onim što jesmo i onim što imamo. A imamo Svetog Savu i Svetog Petra Cetinjskog, Svetog cara Lazara i besmrtnog Njegoša, Miloša Obilića i Iliju Kuča. Oni, pak, imaju Sekulu Drljevića i Savića Markovića Štedimliju, fra Dominika Mandića i Jevrema Brkovića. Pa ko šta ponese.

dr Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1176961

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 84 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА