Dr Vladimira Dimitrijevića nije potrebno posebno predstavljati članovima i simpatizerima Dveri. On od 1999. sarađuje sa Dverima, i član je Političkog saveta našeg pokreta. Pitali smo ga šta misli o odluci Glavnog odbora Dveri da se uđe u Savez za Srbiju.
Gospodine Dimitrijeviću, šta mislite o Savezu za Srbiju i ulasku Dveri u taj savez? Koliko je takav postupak opravdan?
Pre svega, moram da naglasim na koji način se obraćam Vašim cenjenim čitaocima. Dakle, obraćam se članovima Dveri u svoje lično ime i kao član Političkog saveta ( u rekonstrukciji ). Govorim iskreno, bez namere da ikog ubeđujem u bilo šta, jer više nisam u godinama kada sam, mlad i nadobudan, smarao da je moj stav nešto toliko uverljivo da će ga primiti svi koji čuju. Ipak, ove reči su, kako bi zapisao Tin Ujević, „zrele i bez buke“, a cilj im je da ukažu na perspektivu Dveri u okviru Saveza za Srbiju.
Neki smatraju da su Dveri izneverile svoju prvobitnu neukaljanost političkim kalkulacijama, i da je ovaj potez nešto što konačno ruši sliku o Dverima kao alternativi sistemu. Pošto ste saradnik Dveri od početka, kakvo je Vaše mišljenje o tome?
Ko uzme – kajaće se i ko ne uzme – kajaće se. To je čuvena rečenica iz narodne priče „Tamni vilajet“, koju je zapisao Vuk Karadžić. Tako je sa politikom u Srbiji – ko u njoj učestvuje, kajaće se ( jer će se sresti sa izneveravanjem ideala i košmarima naše političke scene ), i ko ne učestvuje, kajaće se ( jer će ga boleti što ništa ne preduzima dok se oko njega sve ruši ). Mi živimo u rijalitiju, u stvari – u ljudožderskom košmaru, u kome je naprednjak po imenu Aleksandar Martinović, obrazlažući u Skupštini novi zakon o transplantaciji, koji ukida dobrovoljnost i sve nas proglašava potencijalnim donorima, izgovorio da mrtav čovek više nije vlasnik ničega, pa ni sopstvenih organa. Baviti se politikom u tim i takvim okolnostima zahteva mnogo truda, a nade da će se nešto suštinski promeniti kao da nema.
Pa da li su Dveri u tom političkom košmaru izdale same sebe i ljude koji su im verovali?
Dveri su počele kao patriotska NVO za duhovni i kulturni preporod. Onda su shvatili da neće biti nikakvog preporoda ako niko ne bude mogao da osnovne ideje novog početka politički uobliči i ponudi javnosti.
Zatim su Dveri postale pokret, koji je krenuo u odbranu suverene Srbije i porodičnih vrednosti, i 2012. bio pravi šok na političkoj sceni, ali su ih na izborima pokrali i ostavili ispod cenzusa, a onda, u Vučićevoj diktaturi, počeli da marginalizuju i lišavaju javne vidljivosti, zbog čega su izbori 2014. prošli lošije nego oni dve godine pre toga. Tada se počelo razmišljati o prelasku na partijski način delovanja, jer kao udruženje građana Dveri nisu mogle da prave neophodne predizborne koalicije. Godine 2016, predizborna koalicija sa Demokratskom strankom Srbije je uspela, i Dveri su se našle u parlamentu, gde su, jasno i odlučno, sve do dana današnjeg, vodile borbu za Srbiju i porodicu, ne pristajući ni na kakve suštinske kompromise.
Pređen je put koji neki nisu mogli da prate. Zašto? Da li se identitet Dveri izgubio?
Znate, jedno je NVO koja okupi hiljadu ljudi na Mašincu, drugo je udruženje građana koje deluje kao antisistemska opozicija, a treće je parlamentarna stranka. Ko uzme - kajaće se, ko ne uzme – kajaće se! Tako je to: menjaju se formati, mnogima izgleda da je prvobitna čistota nestala, i da nema zanosa mladih srca koja su u borbu krenula. Ipak, ima zrelosti. Dveri se nikad nisu odrekle svojih programskih zadataka, samo su ih formulisale na nove načine, s jednim jedinim ciljem: da Srbija postane normalna država, iz koje građani ne beže; da ne bude ničija kolonija; da zaštiti osnovne vrednosti ljudskog života; da nađe alternativni model propasti zvanoj NATO – EU.
Pogledajte taj razvojni tok, i videćete – Dveri su i dalje jedine koje Srbiju vide kao zemlju zasnovanu na porodičnim vrednostima i solidarizmu Trećeg puta, formulisanom kao Levica rada i Desnica vrednosti. To nije mala stvar, naročito u času kad se svetska paradigma menja, i kada Austrija, Italija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska više neće da trpe briselski diktat. To nije mala stvar u vreme Bregzita. To nije mala stvar u doba kada je Soroš proteran iz Budimpešte. To nije mala stvar u doba uspona Rusije i Kine. To nije mala stvar u doba kretanja globalnog poretka u pravcu multipolarnosti.
Šta se sada dešava i kakve su mogućnosti delovanja Dveri na našoj političkoj sceni?
Godine 2016, Klovn Bez Smisla Za Humor, čovek koji upravlja Srbijom, a ne vlada samim sobom, obećao je Dverima da više nikad neće ući u parlament. I krenuo, pod pritiskom zapadne Imperije koja ga je dovela na vlast, da priprema izdaju Kosova i Metohije.
(Setimo se, 2008, kada je proglašena „nezavisnost“ Kosova, Dveri su, kao NVO, organizovale protest koji je okupio 10 hiljada ljudi, a žestoko su se bunile i protiv Briselskog sporazuma, uvoda u današnju izdaju svete srbske zemlje.)
To je bila kap koja je prelila čašu. Dveri su, kao i SPC, kao i srbski intelektualci, kao i sva misleća javnost, Klovnu Bez Smisla Za Humor rekle – ne možeš prodavati ono što nije tvoje. Ne možeš da kršiš Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN.
Kao što znamo, Imperija je svom čoveku na vlasti u Beogradu dala sve vojne, policijske, bezbedonosne, finansijske, informativne i druge resurse, i naredila: “Razvaljuj!“ Zato se ne samo nije mogao čuti glas Dveri, nego ni Srbske Crkve, a Klovn je, sasvim u stilu Pinočea i sličnih mu neoliberalno – fašističkih južnoameričkih uzora podržanih iz Vašingtona, počeo da preti svima koji su se suprotstavili njegovom „unutrašnjem monologu“ zvanom Kosovo nije naše, i ja spasavam Srbiju od rata sa Šiptarima.
U to i takvo doba, zaista je bio potreban jedan širi opozicioni front koji bi okupio sve što žele da Srbiju probude iz diktature, zaštite njene osnovne državne interese i odbrane Kosovo i Metohiju. Dveri su, od samog početka svog političkog rada, bile za saradnju sa onima koji „kosovsko pitanje“ doživljavaju kao nasušno pitanje ne samo mističko i političko, nego i pravno – kada bismo pogazili Ustav Srbije i međunarodno pravo, mi više ničemu ne bismo mogli da se nadamo, ne samo u spoljnoj, nego ni i unutrašnjoj politici. Na Srbiju bi pala teška senka NATO diktatora Vučića, čiji je osnovni uzor Milo Đukanović, vođa srbofobnih Montenegrina, doveden na vlast da bi Mediteran zauvek predao u ruke Imperiji. I to bi, zaista, bio početak kraja: Raška oblast i Vojvodina odmah bi se našli na udaru. Jer, slabost Srbije bila bi mamac za sve hijene koje bi Imperija napujdala na nas.
Iz tih razloga je, po mom mišljenju, nastao Savez za Srbiju.
Mnogi kažu: pa, u Savezu su oni koji su, do juče, takođe smatrali da EU – NATO put nema alternativu. Koliko su oni iskreni u odbrani Kosova i Metohije?
To je dobro pitanje, i ne treba ga preskakati.
Ipak, kad se razmišlja o njemu, vredi se setiti slučaja Milorada Dodika, u koga se srbski rodoljubi sada kunu i koji zaista junački brani Republiku Srbsku, zaslužujući naše poštovanje.
Međutim, Dodik je na vlast došao kao čovek Zapada. On je, početkom 20. veka, veliki deo arhivske građe o konclogoru Jasenovac predao Amerikancima 1). A onda je video da će Srbi, ako budu slušali diktat Vašingtona i Brisela, biti progutani u Bosni i Hercegovini, i ustao je u odbranu svog naroda, stojeći na braniku slobode i prava Srba preko Drine.
Sada hoće da ga sruše kao „rusog čoveka“ na Balkanu.
Pitate, dakle, zašto su neki koji su učestvovali u „žutom“ projektu „EU nema alternativu“ sada u Savezu za Srbiju? Možda su se, kao Dodik, preumili. A možda i nisu, ali su politički pragmatični. Oni znaju da uz pomoć Zapada ne mogu doći na vlast, jer Zapad na vlasti drži Vučića, spremnog da izda i proda Kosovo i Metohiju bez stida i srama.
Kako to mislite?
Kao dobro obaveštena osoba, novinarka Ljiljana Smajlović nas podseća: “Suprotno deset godina starim savetima Džona Boltona, Amerikance na Balkanu pre svega zanima Kosovo koje su stvorili uz pomoć NATO avijacije. Bilo bi divno da čovek može da dobije deset dolara svaki put kad neko na našem prostoru ponovi onu izlizanu frazu, odnosno golim okom vidljivu činjenicu da više nismo među američkim prioritetima – ali Kosovo je u ovom regionu, koji je davno pao na listi prioriteta, i dalje na čelu liste američkih prioriteta. Srbija je zanimljivo pre svega kao zemlja kojoj se ne sme dozvoliti da ugrozi američko kosovsko čedo, pa tek onda zemlja koju treba odbojiti od Rusa i privući zapadnom carstvu. U tom smislu, uopšte nije bitno ko je na čelu Srbije, i da li je Srbija demokratska država. /…/
Njih impresionira jedino moć, pa im lider koji može da ispuni ono što obeća sto puta ubedljiviji od lidera koji bi im pasova po kulturnim ili ideološkim kriterijumima, ali ne bi imao moć da ispuni dogovoreno. Ovde, razume se, aludiram na razliku između Borisa Tadića i Aleksandra Vučića. Da nije tužno, bilo bi smešno pratiti koliko e „prozapadna i proevropska opozicija u Srbiji ubi da dokaže da je Vučić autoritarni lider koji je u svojim rukama koncentrisao svu moć u državi, a sada „pipke“ širi i po regionu. Da li je moguće da na svojoj koži nisu davno iskusili da mu time samo prave nepotrebnu reklamu po stranim prestonicama, koje cene vladara Srbije upravo zato što je nesporni vladar Srbije? /…/
Ne dobijate bolji dil u pregovorima sa Amerikom ako ste uzorne demokrate. Vašington je već jednom birao između Đinđića i Haradinaja, Koštunice i Tačija, i uvek bi izabrao Komandanta Zmiju i njegove, odnosno NATO saborce iz UČK“. ( Ljiljana Smajlović, Novo lice stare američke politike, Srpske novine, 98/2018, str. 29 ).
Očito je da su to shvatili i neki iz Saveza za Srbiju, koji su nekad verovali u NATO – EU „vrednote“. Njima je jasno da Imperija podržava Vučića, i da se na nju ne mogu osloniti ako hoće da politički opstanu. Koliko su se iskreno preumili, to je njihova stvar, ali su, javno, stali iza kosovsko – metohijskih stavova iznetih u programu oko koga se državotvorna opozicija Srbije okupila.
A ti stavovi su očigledni:
Zalaganje za postizanje pravednog i održivog rešenja za Kosovo i Metohiju, kroz dijalog sa kosovskim Albancima, a uz puno poštovanje Ustava Republike Srbije, Rezolucije SB UN 1244 i međunarodnog prava, a protiveći se bilo kom aktu koji bi za posledicu imao afirmaciju međunarodnog subjektiviteta, uključujući i članstvo u UN, tzv. „države Kosovo“. Nesprovođenje bilo kakvog referenduma, uključujući referendum o Kosovu i Metohiji, u postojećim nedemokratskim uslovima. Očuvanje nezavisnosti i suverenosti Srbije, izgradnja dostojne pozicije naše zemlje na međunarodnoj sceni.
Ima li se, sa patriotske tačke gledišta, nešto prigovoriti ovome u času kad Aleksandar Vučić kaže da mi na Kosovu i Metohiji nemamo baš ništa?
I ja se to pitam. Razmišlja li neko o tome zašto su Slaviša Ristić i Marko Jakšić, kosovski junaci novog Kosovskog boja, ušli u Savez za Srbiju? Oni, najosetljiviji na izdaju jer žive na Svetoj Zemlji, svakako to ne bi uradili bez ozbiljnog promišljanja i vaganja argumenata za i protiv.
Šta nam nedostaje da bi naš patriotski pokret postao i ostao trajno snažan i dostojan uvažavanja na našoj političkoj sceni?
Od sloma titoizma početkom devedesetih godina prošlog veka do danas srbski nacionalni pokret je patio od „ura“ i „juriš“, ne shvatajući da je jedina dobitna kombinacija spoj građanskog i nacionalnog. O tome je pravni istoričar Zoran Čvorović 2) pisao: “Jasno je da je narušavanje načela ustavnosti i zakonitosti direktna posledica unutrašnje i spoljne nesuverenosti Srbije. Nesuverenosti u odnosu na vlast kolonijalne upravljačko-finansijske hobotnice, kao i nesuverenosti u odnosu na briselsku administraciju. Nesuverenost prema EU se pre svega ogleda u suštinskom razvlašćivanju nacionalnog zakonodavca kroz proces harmonizacija prava Srbije sa pravom EU.
Iz ovog sledi zaključak, da pitanje vladavine prava mora da bude prioritet srpske nacionalne politike, odnosno politike koju definišemo kao patriotsku. Jer, bez borbe za suverenost pravnog poretka matice Srbije, nacionalna briga za kolektivna prava Srba van Republike Srbije postaje jalova i demagoška. To je odlično znao Nikola Pašić, otuda u programu NRS iz 1881. godine nema šizofrene deobe između spoljne i unutrašnje suverenosti, vladavine prava i nacionalnog oslobođenja. Pašićevi radikali su se sa istim žarom borili za političku slobodu „gunjca i opanka” i ustavnu vladavinu, kao i za svesrpsko oslobođenje i ujedinjenje. Od kada su Srbi 1918. godine svoju državnost utopili u višenacionalnu jugoslovensku državu, otpočelo se sa šizofrenim razdvajanjem pitanja vladavine prava od nacionalnog pitanja, odnosno građanskog od nacionalnog identiteta /…/
Neoliberali nemaju svoju naciju, s toga nemaju ni državu kao patriu (zemlju otaca – Otadžbinu). Osporavajući značaj atributa suverenosti, oni pokazuju da nemaju ni svoju državu shvaćenu kao imperium. Sledstveno, neoliberali nemaju ne samo nacionalnu, već ni građansku (=pravnu) svest. Otuda slučajevi lihvarskih kredita, Savamale, prodaje diploma i doktorata, podjednako kao i pitanja Kosova i Metohije, Republike Srpske i Crne Gore, moraju postati stvar brige srpskih patriota, uzorne nacionalne i građanske (=pravne) svesti, a ne podanika (suprotno od građanina kao subjekta prava) globalne pseudoimperije. /…/
Da patriote najuspešnije rešavaju pitanja vladavine prava i zaštite ličnih prava pokazala je Bizmarkova Nemačka. U cilju nacionalne mobilizacije, ali i industrijalizacije, Nemačko Carstvo prvo u svetu uvodi obavezno zdravstveno osiguranje, donosi novo radno zakonodavstvo kojim štiti prava radnika i uvodi opšte muško biračko pravo.“
Šta u vezi s tim kaže program okupljanja Saveza za Srbiju?
Pročitajmo: Sprovođenje nove ekonomske politike, koja će se bazirati na većim javnim investicijama, podršci domaćim preduzetnicima i eliminisanju partokratije iz javnog sektora. Stopiranje daljeg privilegovanja stranih investitora i trenutnog ekonomskog modela koji se zasniva na favorizaciji uvoza, eksploataciji jeftine domaće radne snage i jeftinih sirovina. Sprovođenje sveobuhvatne zaštite korisnika bankarskih usluga, kroz sprečavanje ostvarivanja ekstraprofita poslovnih banaka nepravednim i dodatnim opterećivanjem građana i privrede. Ukidanje postojećeg i donošenje novog zakona o radu u skladu sa najvišim evropskim standardima zaštite radnika i konvencija Međunarodne organizacije rada, kao i obnova sveobuhvatnog socijalnog dijaloga. Zaustavljanje prodaje nacionalnih resursa i strateških državnih kompanija, kao i uvođenje profesionalnog menadžmenta u javna preduzeća i preduzeća u većinskom državnom vlasništvu.
Znači, Vi ne zamerate Dverima opredeljenje da sarađuju i sa levičarima?
Da budem iskren, jedan od ljudi po čijim stavovima se orijentišem kad je u pitanju razložnost nastanka Saveza za Srbiju je moj profesor dr Milo Lompar. A on, kao i već pomenuti Čvorović, uvek govori da je u Srbiji neophodan spoj nacionalnog i građanskog, ako hoćemo da opstanemo kao narod sa svojim duhovnim i kulturnim identitetom. On je o tome, po ko zna koji put, svedočio i u nedavnoj TV emisiji 3).
Jasno je da naši neprijatelji to ne smeju da dozvole. Dovoljno je videti napade Vučićevih info – hordi na Savez za Srbiju, koji se sasvim uklapa u napade drugosrbijanskih fundamentalista sa, recimo, „Peščanika“ 4), kojima ovaj Savez takođe ne odgovara 5). I upravo zato je jasno da sinteza građanskog i nacionalnog jeste alternativa za Srbiju. Koliko će ovaj Savez biti uspešan u tome, ostaje da se vidi. Ali, to jeste put – put pravne države i pravnog patriotizma 6) kao osnove i građanskog i nacionalnog.
Inače, mogli bismo se naći na putevima južnoameričkog totalitarizma sa američkim „befelom“, protiv koga stalno ustaju i herojski ginu mladi anarhisti – iracionalisti, pocepani u mnoge grupe i grupice. Vučićev režim se ne plaši malih patriotskih grupa i neorganizovane opozicije. Naprotiv – on će ih stvarati sve više, sa ciljem da zaludi, dezorijentiše i navede rodoljube da od svega dignu ruke.
Uostalom, i drugi članovi našeg Političkog saveta, poput gospode Aleksandra Lipkovskog i Miloslava Samardžića i gospođe Jasmine Vujić slažu se načelno sa ovakvom odlukom Dveri, pri čemu, naravno, imaju i alternativna razmišljanja o tome kako bi se programski dokument i aktivnosti Saveza mogle dovesti do pravih rezultata u, odavno umornom, biračkom telu.
Zar ovo nije novi DOS?
Savez za Srbiju je principijelan, što pokazuje njegov program u 30 tačaka 7) ( naravno, nesavršen, ali dobronamerno sastavljen kao temelj buduće saradnje nacionalne i građanske Srbije. ) Novi DOS je upravo Vučićeva vladajuća papazjanija u kojoj ima mesta za sve: od Rasima Ljajića i Aleksandra Vulina, preko Vuka Draškovića i Dragana Markovića Palme do Ivice Dačića i Nenada Popovića. Tamo nema nikakvih principa, osim volje za vlast i otimanje prisutne kod mnogih, koja znači pretvaranje Srbije u zapadnu koloniju bez budućnosti. Savez za Srbiju, uostalom, nije koalicija, nego baš to – savez, čiji je glavni cilj da, pomoću prelazne Vlade i radikalnih mera raskida sa klovnokratskom prošlošću Vučićevog režima, dovede do prvih slobodnih izbora u Srbiji posle vladavine Klovna Bez Smisla Za Humor. Na tim izborima, svako će, u doba slobodnih medija i čistih biračkih spiskova, izaći pred građane Srbije i ponuditi im svoj program. I tada se zaista bira.
S tim u vezi, Dveri, pored zajedničkih aktivnosti sa ostalim članovima Saveza ( naročito oko odbrane Kosova i Metohije u sastavu Srbije i oko budućih izbornih uslova ), mogu i moraju da vode i specifično svoje kampanje, pre svega one koje se tiču porodice i bioetike, da ne bi izgubile prepoznatljivost potrebnu ovom narodu i njegovoj budućnosti. Na tom putu, Dveri će imati ne samo moju, nego i podršku i svih onih kojima je na srcu dobro naroda i otadžbine.
UPUTNICE:
1) NIN - SKRIVENI ZLOČIN Otkad su Amerikanci, uz potpis tadašnjeg premijera Republike Srpske Milorada Dodika iz Banjaluke odvezli ostatke jasenovačke zbirke u Muzej holokausta u Vašingtonu, traje misterija o razlozima njihovog nasilnog mešanja u spor koji je za međunarodnu arbitražu
http://www.nin.co.rs/2001-03/15/17048.html
2) Zoran Čvorović: Nacionalno i(li) građansko u srpskoj politici
https://stanjestvari.com/2016/12/18/nacionalno-ili-gradjansko-u-srpskoj-politici/
3) EMISIJA SRBIJA REALNO 28.07.2018. VUK JEREMIĆ I MILO LOMPAR
https://www.youtube.com/watch?v=qCd_Lg4mrMY
4) Metastaza političke bezidejnosti i alternativa
https://pescanik.net/metastaza-politicke-bezidejnosti-i-alternativa/
5) Savez bez promene
https://pescanik.net/savez-bez-promene/
6) Manifest pravnog patriotizma
https://srbin.info/2014/03/07/manifest-pravnog-patriotizma/
7) Program Saveza za Srbiju od 30 tačaka
https://stanjestvari.com/2018/07/30/program-saveza-za-srbiju/
