ШТА ЈЕ БОЖИЋ?
Божић је празник Рођења Христовог, када се Бог на земљи јавио као Човек. Од тог часа рачуна се нова, хришћанска ера. Отац Јустин нас учи тајнама Божића.
Ваплоћењем Бога сва су Божанска савршенства постала својином човека. Тек у Богочовеку човечанска природа је нашла своју апсолутну светост, доброту, истину, савршенство
У ваплоћеном Богу људима су дате све божанске силе које су им потребне за спасење и живот вечни; усвајајући их и претварајући их у своју својину путем вере и осталих еванђелских врлина, људи се спасавају од греха, смрти и ђавола, и постижу божанско савршенство. Процес спасења уствари је процес обожења људске природе помоћу божанске благодати, процес присаједињења човека Богочовеку Христу.
Црква Божић назива мајком свих празника. Христос је рођен у доба римског цара Августа, у Витлејему Јудејском, у пештери у којој се Мајка Божја обрела са својим заштитником Јосифом. Анђели су га дочекали песмом, а Мудраци са Истока су Му се поклонили и принели дарове, а злочиначки цар Ирод покушао је да Га убије, али је убио 14 хиљада витлејемске деце, док је Христос са Богородицом и старцем Јосифом добегао у Египат. Срби дивним обичајима, који укључују и бадњак, прослављају овај празник. Божић се слави 25. децембра по црквеном, а 7. јануара по грађанском календару.
О БЛАГОСЛОВЕНОМ ПРОТИВРЕЧЈУ
Како Бог постаје Човек, а не престаје да буде Бог? То је противуречје. Већ код Платона наилазимо на покушаје да се разграниче две врсте противречности: обичне и логички неразрешиве. Да би се означила логички неразрешива противречност, временом је у употребу ушао појам ''антиномија''. Иако је антиномија као појава била познати и антици и хришћанству, реч "антиномија" се у научној терминологији усталила тек у XVIII веку, у оквиру правне науке. У европској философији овај термин учврстио је Кант, када је у "Критици чистог ума" истакао чувене космолошке антиномије.
Православни догмати, Богом откривене истине вере, су антиномични. Они нису неразумни, него надразумни, јер превазилазе не само људски, него и анђеоски разум. Тако, по Павлу Флоренском, долази до смиривања и самонадилажења самодовољног разума и ''иступања у благодатно мишљење васпостављене, очишћене и пресаздане људске природе''. Како каже руски иконолог Валерије Лепахин:“Разум се очишћује подвигом вере, постом и молитвом, дејствовањем Божије благодати; на том путу он постаје способан да увиди и прихвати унутрашњу нужност антиномичности догмата и да се приклони пред њом. Упоредо с тим, разум задобија јасно уверење да је могуће ''помирење антиномије'' а ово помирење се достиже и извршава једино у Духу. Свети Дух одржава антиномију у равнотежи, Он ''обезбеђује'' њено нераздељиво и несливено јединство./.../ Догмат о Светој Тројици крајње је антиномичан у свакој од његових формулација: ''Бог је један по природи и Тројичан по Лицима'', ''у Богу је једна суштина и три Ипостаси'', ''Бог је Тројица у Јединици и Јединица у Тројици''. Покушај логичког разрешења ове антиномије, па чак и покушај њеног објашњења, обремењени су нарушавањем антиномијске равнотеже или у страну тројичности (све до тритеизма) или у страну ''усамљеног Бога'' нехришћанских монотеистичких религија.
Подједнако је антиномичан и христолошки догмат у његовим различитим изразима: ''Христос је савршени Бог и савршени човек'', ''Христос је једносуштан Оцу по Божанству и нама по људској природи'', ''Две природе, божанска и људска, обитавају у једној ипостаси Исуса Христа нераздељено и несливено''. И овде догмат, као виша истина, претпоставља да, са свом својом антиномичношћу, буде прихваћен вером.»
Да поновимо. Вера није неразумна, као што мисле безбожници и богопротивници. Вера је НАДРАЗУМНА и превазилази разум. Зато су Свети Оци говорили да не би веровали у Бога Који је да разумети, јер то није истинити Бог, него идол огреховљене људске логике.
Авај, некад хришћанска Европа одрекла се живога Бога. И иде у пропаст. А ми се томе не радујемо, него тугујемо. Јер смо православни Срби, којима је жао браће отпале од Господа.
ОТПАДАЊЕ ОД ХРИСТА: ПРИМЕР ЕНГЛЕСКЕ
Узмимо само пример Енглеске. Новине пишу («Политика», 30. новембар 2022. Године):» Енглеска и Велс више нису већински хришћанске земље. Мање од половине становништва Велике Британије на последњем попису изјаснило се као хришћани. Проценат Енглеза и Велшана који су се изјаснили као хришћани са 59, колико је забележено на попису 2011. године, пао је на 46 одсто.“
Па ипак, свега четрнаест људских поколења прошло је од времена кад је Енглеска била православна. И, како каже отац Андреј Филипс, православни енглески свештеник, била је у општењу са свим православним Црквама – од Африке и Цариграда до Галије: „Један од раних архиепископа кентерберијских, свети Теодор Тарсијски, био је Грк; крајем десетог века у Енглеској су живели грчки монаси, а био је и један епископ Грк; Гита, ћерка последњег православног владара Енглеске, Харолда Другог, удала се касније за кнеза Владимира Мономаха у Кијеву. /…/ Средином 11. века Британска острва су нарочито страдала од папских реформи Западних цркава, јер је за њима следовала крвава норманска инвазија Енглеске 1066, чији је „спонзор” био римски папа. Четири века касније Енглеска је преживела још једну крваву реформу, коју су спровели тирани попут Хенрија Осмог, Елизабете Прве и иконоломца Кромвела. Све је то погодовало уништењу духовне културе, одрицању од поштовања светих, умањењу значења црквеног предања и напуштању православног начина живота.”
Ипак, трагови ранохришћанског односа према свакодневици остали су у Енглеској и после њеног губљења везе са Православном Црквом, пре свега у селима, где, осим старе саксонске цркве, гостионице и клуба, нема никаквих јавних зграда.
НЕКАДАШЊИ КАЛЕНДАР
Пре свега, ту је питање односа према календару; Енглеска је дуго одбијала папски календар. Отац Андреј Филипс каже: „Лично, знам старе људе који, преко породичне традиције, јулијански календар сматрају јединим истинитим календаром. У Енглеској је јулијански календар био замењен григоријанским тек 1752. године. После другог септембра одмах је наступио четрнаести, и многи људи су се побунили, а неки и данас сматрају да месечну кирију треба платити тек после деветнаест дана. Донедавно су Енглези јулијански (или стари) календар називали „енглеским стилом”, а григоријански (нови) називали су „римским”. У старим књигама још се може наћи стих: „Седамсто педесет друге наш календар су заменили папским, али ми то не прихватамо”. У породицама мојих пријатеља – фармера у Источној Енглеској до Другог светског рата Божић је увек обележаван по старом календару. По старом календару слављен је и Аранђеловдан (Michaelmas – дан Светог арханђела Михаила). У неким областима Енглеске и други црквени празници до данас се празнују по „енглеском стилу”. Неки побожни англиканци од својих дедова и прадедова знају да се датум празновања Васкрса у Енглеској често нетачно одређује. Ти људи, макар да и нису православни, осећају црквено предање боље него неки савремени православци, тзв. „новокалендарци””.
Позната Трњина из Гластонберија, коју је, по предању, засадио Свети Јосиф из Ариматеје, цветала је на Божић по православном, а не римокатоличком календару, као и рузмарин (Богородичин цвет, ружа Маријина). Један енглески етнолог се у 19. веку ругао сељацима који су му причали да стока у шталама савија колена и плаче на Божић, клањајући се Христу. Он им је рекао да је улазио у штале на празник, али то није видео. Сељаци су му одговорили да се то дешава на Божић по јулијанском календару.
НЕГДАШЊЕ ПОШТОВАЊЕ БОЖИЋА
Од најдревнијих времена, у Енглеској влада велико поштовање Божића. Енглези су сматрали да је цео свет призван да слави Рођење Господње. Народ је веровао да у час кад долази Божић, реке престају да теку, а птице да лете. У том часу, све цркве почињу да звоне, чак и оне потопљене. После тога, веровало се, пси крену да лају, птице да певају, пчеле да зује, а петлови да кукуричу. Сва природа слави Творца неба и земље. Чак се мислило и да дете које се роди на Божић никад неће моћи да се утопи. Сматрало се да посао започет на Рождество Христово не може успети јер је то заповедни празник, нерадан дан. До данас се у прозоре Велике Британије за Божић стављају упаљене свеће, да би се Пресветој Богородици и праведном Јосифу показало да је кућа спремна да их прихвати. Домови се украшавају имелом, чија зелена боја подсећа на вечни живот, а црвени плод на крв Христову. Храна за Божић је символичка: спрема се пудинг са тринаест састојака – један за Христа, а дванаест за апостоле. Божићни уштипци су се јели у потпуној тишини, с размишљањем о Христу и Његовом рођењу од Дјеве. До данас се комад празничног уштипка чува током целе године.
Божићне песме енглеског православља биле су пуне дубоког смисла, и, по оцу Андреју, подсећале су на руске и србске побожне песме. Свечано је обележаван и дан невино убијених Витлејемских Младенаца, када су звона пригушено звонила. Празник Сретења Господњег био је такође веома уважен. Тада су се верници сећали детињства Господњег. Тог дана од биљака у средишту народне пажње била је клека, за коју се веровало да је дрво које је заклонило Господа приликом бекства у Египат. Ловци су веровали да се лисице и зечеви под клеком крију од хајке. Енглези су такође сматрали да лаванда мирише од тренутка кад је Мајка Божја сушила пелене Свог Сина на жбуну лаванде.
ТРАГОВИ ПРАВОСЛАВНОГ ПРЕДАЊА
Упркос протестантизму и крвавој борби против Предања, Пресвета Богородица и данас присуствује у народној свести Енглеза. Енглеска је била називана „удео Маријин”. До данас, Благовести се називају „Госпођиндан” (Lady day), Успење се назива „Наша Госпођа Жетвена” (Our Lady in harvest), а празник Зачећа Богомајке од Праведне Ане зове се „Богородица Децембарска” (Our Lady in December). Многе биљке и цвеће називају се по Мајци Божјој. Преподобни Беда је бели крин, који Енглези називају „крином Маријиним”, сматрао символом Пресвете Богородице. И многи други цветови имају „хришћанска” имена; рецимо, кантарион је „брада Аронова” или „цвет апостола Јована”.
У Енглеској постоји традиција да се млада облачи у плаво. У древна времена, свештеници су на Богородичине празнике службу служили одевени у плаву одежду. Облачење плавог на дан венчања значи тражење благослова за брак од Мајке Божје.Без обзира на иконоломство реформације, понегде се још увек чува израз „образ” у значењу „икона”. У Есексу се за неког каже „Он је никаквог образа” или „Какав ти је то образ?”
Нека од предања везана су за доба Великог поста и Пасхе. Субота пред Велики пост до данас се назива „Јајчана субота”, јер је тада требало ослободити се свих јаја у кући. Позната је и изрека: „Свадба у Велики пост – целог живота покајање” (јер су, као и код православних, свадбе у посту биле забрањене.) Постоји и пословица: „После сваког Божића долази Велики пост”, која указује на чињеницу да се у Цркви смењују празници и постови, и да се не сме заборављати уздржање. У Великом посту, Енглези су у лонац стављали комад мермера, да их подсећа на камен одваљен од гроба Господњег о Васкрсу. Жути нарцис је називан „Великопосним крином”.
Врбицу су Енглези звали „Палмина недеља”, јер су тог дана, уместо врба, користили палмове гране. Цвети су називане и Урмина недеља, јер су у празничне колаче стављане урме. Тог дана нарочита нежна пажња је посвећивана магарцима, јер се веровало да је траг у виду крста на њиховим леђима последица чињенице да је Господ на магарцу ујахао у Јерусалим. Нарочито поштовање је указивано Великом четвртку и Великом петку, који је називан „Благи петак”. Осим пекара, које су пекле крсне колаче, ниједна радња није радила.
СТАРА ПРЕДАЊА СВЕТЕ ЕНГЛЕСКЕ
Столари никад нису користили зову, тврдећи да се на њој обесио Јуда. За јасику се сматра да до данас дрхти и трепери, јер је од ње начињено дрво крста на Голготи. Планина Скирид у Велсу називана је „Светом гором”; сматрало се да се ова планина расцепила на Велики петак, када је Христос распет. У пограничној области између Енглеске и Велса храмови су зидани на земљи донетој с планине Скирид, а та земља је сипана у гробове у знак спомена на Христово и свеопште васкрсење. Веровало се да глог на Велики петак јечи, јер је од њега направљен трнов венац, а љубичица обара главу јер је на њу пала сенка крста са Голготе.
Црвендаћ има црвене груди јер је обагрен Христовом крвљу док је вадио трн из трновог венца на глави Господњој. У Енглеској се чак и куцање у дрво везивало за прибегавање крсном дрвету зарад заштите од зла. На Велики петак до данас се једе топла кифла с крстом на горњој корици. Сматра се да она има исцељујуће дејство, као петохлебница код нас. Васкршња јаја се освештавају у храму, а сачувана је и једна дечја игра – јаја се спуштају с неког брдашцета у долину, и побеђује онај чије јаје оде даље, а не разбије се. За Васкрс се облачи нова одећа, а једе се и васкршњи доручак. Сама реч „доручак” („breakfast”) буквално значи „омршај” – „прекид поста”. Свечани ручак је око подне. Једу се јаја обојена у црвено (само у црвено), као и јагњеће печење, као код Срба и Грка. За Васкрс, многи су устајали рано да гледају како сунце игра од радости. Говорило се: „Ако на Васкрс сија сунце, сијаће и за Тројице”.
На Пасху се цркве украшавају тисовином, зато што тисово дрво живи хиљаду година, и символизује вечни живот. Тисе се саде и на гробљу, а обичај је био да се гробови предака на Празник свих празника украшавају цвећем. Као и код православних, сматрало се да Кириопасха, поклапање Благовести и Великог петка, наговештава неку невољу: „Кад Пасха падне у подножје наше Госпође, Енглеску чека несрећа”.
И Вазнесење је било поштовано. Ако тог дана пада киша, народ ју је побожно скупљао и пио, јер је Господ својим вазнесењем освештао небеса. Педесетницу су звали „Бели Васкрс”, јер су се тада многи крштавали и носили белу одежду. Звона су украшавана црвеним тракама, у знак силаска пламених језика на апостоле.
Као и код других хришћанских народа, многе изреке о светима везане су за сеоске радове и временске прилике. Тако се за празник Светог Свитина (2. јул по православном календару) говорило: „Ако је на Свитина киша, падаће још четрдесет дана”. Или: „На Давида и на Чада сеј пасуљ, био добар или лош” (Свети Давид Велшки се слави 1. марта, а Свети Чад Личфилдски 2. марта по православном календару). „Михољско лето” Енглези зову „Кратким летом Светог Мартина” или „Кратким летом Светог Луке”, а речју „By George” молитвено призивају Светог Ђорђа, заштитника Енглеске. После реформе календара, многе од ових изрека престале су да важе, због датумских померања.
ТРАГОВИ РАНОХРИШЋАНСКЕ ЛЕПОТЕ ЖИВОТА
На жалост, након протестантизације Енглеске, у њој је нестало крсног знамења. Има појединих домаћица које се прекрсте кад пеку хлеб или пецива, а крсте се као православни, са три прста, зато што је римокатолички начин осењивања крсним знамењем много млађи од оног изворног. Енглези су веровали да дете рођено кад звоне звона пред почетак трећег, шестог и деветог часа, литургије или вечерње, има посебан благослов Божји. За жену је, говорили су, веома важно да после четрдесет дана од порођаја дође у храм, да би избегла депресију. Прво што се метне детету у колевку је Јеванђеље. Постојао је и обичај да се у гробове с покојницима стављају, између осталог, исоп и пелен, у знак њиховог покајања пред Богом.
У многим сеоским областима Енглеске обичај је да се петком једе риба, што је, очито, траг поста држаног петком. Реч „До виђења!” („Good bye”) потиче од „Нека Бог буде с тобом”, „God be with you”. С колена на колено, преносио се тзв. „Бели Оче наш”, молитвица пред спавање: „Матеја, Марко, Лука и Јоване! Благословите постељу на коју лежем!”
Отац Андреј Филипс указује и на хришћанско милосрђе у енглеском народу: „Много пута су ми људи из мог села причали да су увек спремали један оброк више но што је потребно. И то је било у доба велике депресије, кад се, на пример, оброк мог оца састојао од две коре хлеба и једне коцке супе дневно. Сад нико не зна за кога су спремали ту храну, али она је, по свему судећи, била намењена скитницама, сиротима и незапосленима, који су могли да у пролазу поред кућа тих верујућих људи добију порцију хране изговарајући само: „Бог вас благословио!” Ако то није православно, не знам шта јесте. /…/ Некад су Енглеску називали „веселом” („merry”), али не у савременом, него у древном смислу те речи – то јест, звали су је „блаженом”, „освештаном”. Све те традиције су заиста освештавале енглеску земљу.”
По оцу Андреју, ова предања би и данас могла да помогну Енглезима да се одврате од западне отпадије и потраже Христа.
ЧУВАЈМО ОНО ШТО НАМ ЈЕ ДАТО
Године 2010, сатанисти су посекли Гластонберијску трњину, за коју су Енглези веровали да ју је засадио Христов ученик, Свети Јосиф Ариматејски: „Вандали су ударили у само срце хришћанства. Шокирани смо и потресени. То је дрво имало нарочито значење за цео свет, јер су хиљаде људи ишле стопама Јосифа из Ариматеје, нарочито долазећи овамо да га виде”, рекла је челница Гластонберијске опатије Кетрин Горбинг. Многи су долазили на место злочина, узимали остатке крошње и плакали. Руски прота Игор Пчелинцев рекао је да се ово десило зато што се „добра стара Енглеска” претворила у праву Содому.
На Божић 2022. године (то је 2023. по грађанском календару), ми, православни Срби, морамо да се сетимо шта се десило народима Европе који су, авај, остали без својих светиња. Да бисмо остали то што јесмо, морамо чувати своје светиње – Светосавски и Косовски завет, пре свега. У средишту свега је Христос, Бог Који је постао Човек, наш бесмртни Брат и Васкрситељ.
др Владимир Димитријевић
