У уводу за своју књигу „Живимо заједно, а (да ли) умиремо сами“, Миладин Ћосовић, приповедач и есејиста из Горњег Милановца, каже:
“О смрти размишљам такорећи од када знам за себе. Рекло би се да је неко ко је у животу често био свједок умирања (а био сам: у петој години гледао сам више прострелних рана на дечачком лицу убијеног старијег седамнаестогодишњег брата, као млад лекар био сам сведок дуготрајних патњи од силикозе оболелих рудара „Шупље стијене", оба родитеља су ми умрли од рака) у психи изградио одбрамбене механизме од страха, да је у смрти других нашао упоришне тачке за животну филозофију у којој је помирио све своје контроверзе, од смртности и пролазности нашао склониште у Божјој вољи и промисли. За мене то важи само дјелимично.
И рекло би се да сам сопствени живот чувао, бранио од смртне свеприсутности живјећи заборав смрти. Нијесам, никако нијесам! О њој сам размишљао и размишљам, али то не значи да ми је она сметала у доживљавању задовољстава, плодном осмишљавању живота; са старењем њоме се бавим више. Не знам да ли је то под утицајем мисаоне инерције или ми је искуство намјеће, не знам, не знам, али слутим да ми је такав однос према смрти значајно припомогао у сазријевању, упућивао ме на опрез - да живим у дослуху са својом предодређеношћу. И још нешто, важно: та тема ми је, насупрот људској емпирији која преко језичког и разумског сазнања и те како зна бити варљива, стално држала на опрезу, у мени остављала простор за интуитивне изворе нуминозног, стварала потребу за метафизиком - за оним што је знањем недокучиво, али слутимо да постоји. Метафизика и религија, макар што се иза њих склањамао и из немоћи и несхватања ко смо, шта смо и куда идемо, су неопходна упоришта на којима се најсмисленије гради живљење.“
Ћосовић се пита: “Шта је смрт? - Прелаз у ништавило, дефинитиван крај, или одлазак у вјечност? Како су смрт видели велики мислиоци током људске историје? Од када постоје писани документи преовлађује став да смрт није завршетак човјековог живота, веровало се и још увијек верује да душа наставља да бивствује у оностраности. Доказа зато нити је било, нити ће их бити. Ипак! Да се тијело распада послије смрти - то је очигледно, али шта се дешава са психичком енергијом, остаје потпуно нејасно, а коначно и несазнатљиво. Откуда човјеку вјеровање да је душа вјечна? Зашто се није мирио и не мири са могућношћу да је сав смртан? Откуда тај отпор у њему да је као јединка пролазан и зашто му није довољно што је као род вјечан? Шта га је стално тјерало да упловљава у воде метафизике? Заиста је човјек чудно биће, биће антиномичности, свјестан је ограничености земаљског живота, има свијест о времену и простору, извргнут је мноштву искушења, осјећа бол, трпи зло и наноси га, воли и мрзи, храбар је и плашљив, и уз све носи страх од смрти. Зар ту нема довољно разлога, баш у том виђењу себе, да се позабави својим удесом, трага за настанком, Творцем, сазнаје непознато, настоји да прекорачи своју природу? Има, и те како има!“
У свом приказу Ћосовићеве књиге, проф. др Марко Пејовић истиче да се и наука и философија баве питањем људске ограничености која се суочава са бескрајем космоса. И наши писци су трагали за истином: Његош је веровао да смо „искра у смртну прашину“ и „луча тамом обузета“, Андрић је мислио да је књижевност својеврсно заваравање смрти, а Црњански да има сеоба, али не и смрти.
Као човек који се са смрћу суочавао од детињства, али и као лекар рудара који су рано умирали од тешке болести силикозе, Ћосовић је, по Пејовићу, себи поставио задатак да реши питање смисла исте. Чврсто верујући да Бог и бесмртност душе дају потку животу, он је кренуо у потрагу за правим одговорима.
Да би се о смрти размишљало, каже Пејовић, треба и храбрости и одговорности. Први проблем је страх од ње: скоро свако га осећа, иако је Фројд сматрао да постоји Танатос – нагон ка смрти, с чим се многи не слажу, јер би то значило да је смрт јача од живота.
Ћосовић, по Пејовићу, није за философски приступ смрти, јер се ми суочавамо са одласком живих људи, наших ближњих, и ту је тешко сачувати „објективну дистанцу“. Ипак, он даје преглед ставова мислилаца кроз векове: Платон верује да је смрт добра јер тело ослобађа тамнице душе, при чему је душа бесмртна; Епикур сматра да смрти нема док смо ми живи, а кад смрт дође – нема нас, при чему је с друге стране гроба ништавило; иако је смрт неизбежна, она је и неизвесна, и за њу се треба спремити и храбро је дочекати, мислио је Монтењ; Блез Паскал није сумњао у Господа, и сматрао је несрећеним човека који не верује у Онога што нам помаже да се родимо и да изађемо из овога света; Сартр је био уверен да смрт нема смисла, и да ми видимо смрт само код другог, али не и код себе; Хајдегер је тврдио да је човек „биће за смрт“, и да је то једина ствар коју нико не може учинити осим мене; Љубомир Тадић је говорио о трагичности смрти коју може ублажити само љубав ближњих; Колаковски је указао на апсолутну неминовност смрти која у личном животу није неминовна све док не наступи; велики шпански философ Унамуно, који је сведочио о „агонији хришћанства“, указивао је на донкихотовску борбу човека за бесмртност коју разум пориче, због чега је разум непријатељ живота – свако од нас тражи конкретну личну бесмртност; Дерида је ишао за деконструкцијом свих људских мисаоних система, тражећи да се утврди шта иза њих стоји.
По Пејовићу, Ћосовић наступа са хришћанског становишта, по коме је човек Божје створење и Његов дар. Човеку је дата могућност самосаздавања, али је он и одговоран за своје поступке. Човекова бесмртност је, по митрополиту Јовану (Зизјуласу) милост Божја, а не нужност, док Николај Берђајев сматра да је хришћанство против идеалистичког спиритуализма, јер човек као целовито биће, с душом и телом, устаје у васкрсењу; Владета Јеротић је истакао да је и православни и римокатолици верују у постојање душе после смрти. Ћосовић не заборавља кључну проповед Светог Павла: без вере у васкрсење, све је узалудно.
По Пејовићу, аутор књиге „Живимо заједно, а (да ли) умиремо сами“ велики део својих размишљања заснива на личном терапијском искуству - лекарској пракси. Поред научнобилошког приступа, својственог медицинарима, Ћосовић сматра да је религијска утеха веома важна за умирућег, јер је искуство одласка с овог света снажно психотрауматско. Кад смрт носи децу и младе, она код људи често изазива очајање и безнађе. Човек, чамотан пред лицем нестанка, постаје безвољан и осећа да га је и Бог оставио. Ћосовићева храброст, по Пејовићу, огледа се у чињеници да он јасно каже да то што пише о смрти, уопште не значи да се сам ослободио страха од смрти, него му је само „отупио оштрицу“. Веровање у Бога и то да душа преживљава телесну смрт су кључни за Ћосовића. Човек, како је говорио Толстој, може да живи само до је опијен животом.
Једно од кључних питања је шта је теже – смрт или предсмртна агонија; постоје, по Ћосовићу, и извесни импулси који човекову смрт наговештавају, иако они не припадају рационалном делу његовог бића.
По Пејовићу, врло је важно искрено суочавање Миладна Ћосовића са својим стањем „предсмртности“, када је, оболео, мислио да има болест од које се умире. Он изврсно описује своја душевна и телесна стања – како настоји да сачува своју психосоматску равнотежу, јединство и целовитост јаства, како се бори са тешким сновима који му предсказују патњу. Позивајући се на Карла Јасперса и његово учење о граничним ситуацијама, Ћосовић указује на чињеницу да човеку у тешким стањима могу да помажу ранија лична искуства и позитиван животни биланс. Ипак, сазнање да не болује од рака донело му је олакшање, и он то нимало не пориче.
Пејовић наглашава значај Ћосовићевих описа умирања људи с којима је као лекар радио у руднику Шупља Стена. То су били рудари, поштени, једноставни, непатворени људи, који су знали да ће умрети пре времена од силикозе, последице свог посла, и који су се борили за макар један свежи дах планине. Неки нису издржали предсмртну борбу, па су дизали руку на себе; међутим, каже Пејовић, углавном су умирали с лакоћом својственом људима чисте душе. Ћосовић је, на њиховом примеру, видео колико је важно отићи са овог света окружен љубављу ближњих, и да је потпуно истинита латинска изрека „Тешко ономе који је сам!“
О животу после смрти, за који наука нема доказа (за њу је смрт неповратна чињеница, која гаси човекову биолошку егзистенцију, али, по Пејовићу, човек може да настави да живи кроз сећање ближњих), Ћосовић је, између осталог, писао на основу књиге Елизабете Киблер – Рос, која је била са многим умирућима, и која сматра да се посмртно постојање наставља у свету без времена и простора.
Књига Миладина Ћосовића је часна, мушка књига, књига која није настала само на основу читања туђих дела и препричавања истих, него на основу најдубљег личног искуства. У ствари, чак и када се позива на оно што је прочитао, од Платона до Јунга и Киблер – Рос, Ћосовић је прочитано пронео кроз себе, повезао са својим искуствима. Паскала не би било у Ћосовићевој књизи да није било рудара с којима се сретао као лекар, и које је, док се после мученичког живота одлазили, тешио (а њима, скромнима, напаћенима, претворенима у жиле и жуљеве, то је било сасвим довољно)... Поједини делови књиге, попут оног који говори о умирању девојке Милуше, чиста су и ганутљива србска проза; лик ове патријархалне лепотице, чији се живот није развио, којој чедо никад није отворило утробу, а која је била тако пуна радости, остаје као болни међаш на усудној граници између овог и оног света...Колико је таквих, неописаних, лепотица и лепотана, јуноша и дева за љубав прикладних, који љубав никад не узљубише (да парафразирамо „Слово љубве“ деспота Стефана), него одоше са овог света у онај, враћајући се Оцу, да их Отац утеши и понуди им што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеково не дође, и што је спремљено за оне који Га воле...Ћосовићево сведочење о умирућим пријатељима је такође достојан споменик људском братству; иако смо лелујави као пламен воштанице („али дуну ветар смрти и у срцу крв ми следи“, рекао би Владика Николај ), ипак је наше сећање на ближње икона оног бесмртног памћења које Бог има о сваком кога је саздао, ако је тај, као благорозумни разбојник, који се на крсту покајао, био спреман да Христу узвикне:“Помени ме, Господе, у Царству Своме!“ ( зато и певамо „Вјечнаја памјат“ на православном опелу: кога се Бог сећа, кога држи у свом памћењу, чије име помиње – тај је спасен ). Сећање Ћосовићево на покојнике је живи доказ да људи, и кад оду, живе једни у другима, и да се ткиво нашег постојања преплиће са ткањима постојања оних с којима смо путовали и путујемо ка усудној граници.
У књизи су нарочито значајне дневничке белешке Ћосовићеве о опиту сопственог приближавања тамошњој страни: када је посумњао у то да је неизлечиво болестан, он је постао нарочито осетљив на дострујавања мисли о таштини свега пролазног ( „Све што знамо и гледамо/ да ли сан у сну је само?“ питао се Едгар Алан По ). Његово рвање са смрћу ( пре би се могло рећи – са осећањем блиског престанка биолошког трајања) описано је са низом суптилних нијанси, које је могао да уочи само човек отворена ума и срца. Пишчева љубав према породици и животу који треба оставити дата је без плачљивости, али са искреном осећајношћу.
Оно што је у књизи нарочито драгоцено је чињеница да је Ћосовић лекар. Лекари су, углавном, људи који се деле на два „табора“: у једном су они, који су од додира са болесним и мртвим телима ближњих, потпуно огуглали, па су се свели на механичаре и занатлије, који човеку приступају као грумену иловаче; у другом су они које бисмо могли назвати „чеховљевски“ осетљивим за conditio humana, који су рушни кад ближњи одлазе и када иза њих остаје непопунива празнина ( није тачно да „кога нема, без њега се може“; кога нема – без њега се мора ). У овај други табор спада и Ћосовић, који је доказао да његово лекарство није било „бизнис“, него позив и служење. Нико не треба да заборави: најодговорније су оне службе које је Господ узео као символе Свог дејства међу људима- цар, свештеник, судија, учитељ, лекар, јер на тим службама и почива људско друштво...Ћосовић то није заборавио; зато је његова књига не само драгоцени лични документ, него и дело које може помоћи читаоцу у суочавању са стварношћу...
Од када је Христос васкрсао, и подигао нас у светлост вечности, бол због смрти није нестао, али се претворио у, како су Свети Оци говорили, „радостотворни плач“. Прилог том плачу, који не понижава, него просветљује човека, јесте и ова Ћосовићева књига.
МАРГИНАМА КЊИГЕ
Ипак, како писац сам каже:“Али једно је размишљање о смрти, а друго сусретање са њеним ружним лицем. Смрт није лијепа, непријатна је! Тијело умрлог убрзо око себе шири задах трулежи. Смрт је ужасна код дјеце, младих - свака прерана смрт испуњава нас несхватањем, каткад очајањем. Тада нам и сопствена позиција изгледа бесмислена, поготово што се свакодневно налазимо у свијету препуном насилних смрти: у ратовима, злочинима, саобраћајним удесима, елементарним катастрофама, самоубиствима. Често живот не доживљавамо као дар Божји, већ као казну. Ипак, запитајмо се: има ли неке сврховитости у ружној слици мртваца, умирању с патњом? Мислим да има. Творац није хтио да смрт учини лијепом, јер у супротном бисмо мање цијенили живот, у сваком тежем искушењу журили да умремо. По нашој психичкој усмјерености помишљамо да послије ружне смрти, мора бити лијеп неки почетак у оностраности. Умиремо као путени, оживљавамо у телу духовном“.
Да ли је овај живот случајан? Није, каже Ћосовић: “Ништа се од проживљеног не може допунити, ништа му се одузети, ништа у оностраност понијети са собом - свака исправка је закаснила. Али шта може?! И, коначно, куда се умирући у свом размишљању упућује, гдје његова душа иде, шта он то у својој свијести издваја, шта склања, шта на срце привија, какав пртљаг спрема за оностраност? Разумије се док може да мисли, док му ум није помућен. А има, помишљам да мора да има, и таквих тренутака који су бљескови у души, бљескови којима се откривају скривености разуму недоступне, па умирућег прожме дубоко, смислено и свакако ново гледање на проживљено, на себе, на свијет, на долазећу смрт. Наједанпут све је то у неком јединству, све је утока у вјечност. Помишљам, и надам се, да ни живот ни смрт нијесу бесмислени, случајни, тек неко човјеково, и уопште сваког живог бића, пркосно истрајавање у космичкој хаотичности, већ да су у току иза којег је једна велика творачка умственост. Мој ум не прихвата да је планета Земља, љепотица модрих боја и њено кретање у сунчевој орбити настала дјеловањем слијепих космичких сила, а поготово не жива бића на њој, а која је пригрлила на себи. У свему видим неку велику силу и љубав. Таква планета са толико љепоте на себи могла је бити створена само из велике љубави.“
Све има смисла, све може бити смислено:“Подсјетимо се једном на мишљење хуманисте Франкла: „Истина је, кад умиремо више ништа не можемо узети са собом, но, цјеловитост нашег живота, који заокружујемо у самом часу смрти, лежи изван гроба и тамо остаје...свијет неће заборавити чак ни оно што смо сами заборавили, што је побјегло из наше свијести; то је постало дио прошлости, а тиме остаје дио свјета.” Није важно да ли су у питању мања или већа дјела - руком ил умом створена, битније је колико се искрености, добронамјерности и љубави у њих уносило. Пружена рука утјехе, топла ријеч онима који пате помоћ немоћним и сиромашним, живљење по вриједносном обрасцу у ком су у сржи морал и вјера - они су чинови које ће умирући пригрлити, јер му у души једино они могу живот и смрт повезати смислом.“
САН О БЕСМРТНОСТИ
Човек чезне за бесмртношћу, и пита се како изгледа будући живот. Тако и Ћосовић:“Сада сам у старости, у годинама када осјећам да јесен живота продужује сјенку. Пролазност живота тиња у мојој психи, прати је мање страх од смрти, више страх од предсмртне патње. Кад о смрти и не размишљам, осјећам да је она присутна у чезнутљивости и тугаљивости у мом расположењу док гледам изласке и заласке сунца, кад се опијам прољећним ћућорењем птица, а скоро похлепно излажем тијело топлом сунцу, кад гледам моје књиге и рукописе, понекад осјетим студен помисливши да ћу се са њима морати растати (тада се окрећем Свевишњем очекујући да ми одговори или, макар, подстакне наду, да ли ћу на оном свијету моћи да пишем, јер не знам како ће моја душа без писања), тада из ломног тијела и клонулог духа режи депресија. У свему, па и у трошном тијелу, у болештинама, свуда, ама баш свуда записана је смртност. А нешто се у мени не мири, покреће га љубопитљивост: хоће да зна, о колико томе тежи, је ли смрт крај свему. Зар послије ње, у оностраности нећу моћи да се дружим са умрлим пријатељима, родбином, умрлим пацијентима, зар, о зар тамо нема предивних, осунчаних предјела, планинских брзака, свега, свега што је у моју осјећајност уносило полетност, покретало стваралачку мисао. Зар ће моја душа да утоне у вечну непокретност и тишину? Дух ми није уморан, не носим осјећај завршености и пуне остварености, још сам у трагалаштву, носим неку чудну жељу, али свакако подстицајну, да још нешто напишем, још о некој теми размислим.“
Чак и Камијев Мерсо, који суровим атеизмом одбија римокатоличког свештеника што, пред погубљење, покушава да га утеши, каже да живот после смрти може да замисли само као продужење овог живота, и да би тамо могао да буде само са људима до којих му је стало. Али, шта нас чека тамо, Господ зна; јер, како је рекао апостол, што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеково не дође, то је Бог припремио онима који га воле.
О ДЕВОЈЦИ МИЛУШИ
Неке од најлепших страница своје прозе Ћосовић посветио је прерано умрлој пријатељици Милуши Одовић. Те се речи морају поновити јер указују на дубину пишчеве душе као ризнице сећања:“Никада Милушу нијесам заборавио. Било је периода кад сам се заносио лакоћом живљења, али, тада повремено ми је у сјећању снажно оживљавало вријеме проведено са њом. Њен лик никада није изблиједио у мом памћењу, благе црте лица, очаравајући осмех, звонки глас, кикот, сензуалне усне које су се при смијању развлачиле до ушију, и очи - пуне благости, очи кроз које је гледала њена добра душевност. То је била Милуша Одовић, дјевојка са Сињајевине, горштакиња.
Носила је у души уткану ведрину неба изнад ове планине љепотице - непрегледни зелени пашњаци са стадима оваца, звона са овнова предводника је свијет њеног одрастања који се безазлено уградио у њен карактер, сњежне олује и вјетрове видио сам на њеном челу кад би јој се од бриге наборало. Милуша и вријеме познанства са њом драгоцјен је период мога живота, драгоцјен по мојим унутрашњим потресима који су пратили њену тешку болест, прерану смрт, драгоцјен по одјецима који су остали од нашег дружења и пријатељевања. Била је изузетна дјевојка - знао сам то од првог сусрета, од тренутка кад ме је у апотеци преко пулта погледала. Драгоцјен је и свепрожимајући и опомињући бол који сам понио за њом, за њеном прекинутом младошћу у залету снаге. Носим тај бол и сада, док ово пишем, носим и повријеђујем. И носим неко још не сасвим свјесно осјећање да искуство из дружења са Милушом морам преиспитивати, проширивати - видјети као мјеру свега што радим и што сам урадио. Када сада, четердесет година послије, размишљам о Милуши, носећи о њој живо сјећање, помишљам да је она пошто је обољела од рака, наставила да живи једино онако како је знала, умјела и могла. Наставила је ход свог невиног доживљавања живота, свијета и себе у свијету. Као планински цвијет што у кратком љету не зна другачије до да ужурбано никне из коријена, развије стабло и листове, завије цвијет и процвјета откривајући своју замамну љепоту. И одмах свене. Да, процвета и свене! Процвјетала је и Милуша личношћу, изгледом, говором, љепотом стаса и гласа - све то нам подарила и затим се разбољела и умрла. Али није умрла у нама, њеним пријатељицама и пријатељима, родбини, познаницима. У свима је посијала драгоцјености своје личности. Присјећам се једне мисли Виктора Франкла: „У прошлости ништа није ненадокнадиво и неповратно изгубљено, већ је све трајно похрањено. Чудно је да људи обично виде само стрнокошу пролазности - а не виде пуне житнице у које су положили своје жетве својих живота. своја храбра дјела, остварене послове, вољене љубави, храбро преброђене патње."
Оставила је Милуша за собом штошта за памћење - чар свога кратког живота испуњеног богатом и чистом осјећајношћу, оставила је драж свијета који само зна да процвета, подаривши нам своју љепоту и свене. Обично се дивимо особама које се боре с невољама, са фаталном болешћу - на пример, а сажаљевамо оне који се мирно и трпељиво препусте судбинском удесу. Да ли смо у праву? То је њихов избор, њихов ход предодређеним путем. Ми смо Милушу вољели несвјесни колико та љубав дотиче унутрашњост наших бића. Љубав је била наше непризнавање смрти. У очима, а ријечима и гестовима - у свему што смо према но исказивали, налазила је потврду да о живот није прошао узалуд, да су наша оданост и љубав очигледни докази да њена животна сетва даје највриједније плодове. Умријети цијењен и вољен - зар то није оно што дотиче срце, помаже умирућем да доживљавањем неодвојивости себе од оних који га воле, види побједу над смрћу“.
Тако схватамо оно што је у једном писму забележио Свети Теофан Затворник:“У плачу за умрлима нема ничега неприродног, што би заслуживало прекор. Било би чудно ако мајка не би плакала због смрти кћери. Али, при томе треба знати меру: не треба падати у очајање од туге и не треба заборављати схватање о смрти и умрлима које нам даје хришћанство. Умрла! Не, она није умрла, умрло је тело; а она је жива, исто тако жива као и ми само у другом начину постојања. И треба да знате да се ваша кћи чуди зашто ви плачете и очајавате јер је њој добро. Такав начин постојања је бољи од нашег. Ако би се она јавила, и ви је упитали да ли би опет ушла у тело, она се нипошто не би сагласила са тим. Зашто пак да ви имате тако супротно мишљење од њеног? Желите оно што она не жели? Каква је ту онда ваша љубав према њој? Није могуће не туговати што нисте били у прилици да је последњи пут погледате у очи, да чујете њене последње речи, да је последњи пут загрлите са материнском љубављу... Па, ето, исплачите се. Само не пуно. Њене телесне очи су се затвориле, али душевним она гледа. Погледајте и ви на њу својом душом... Језик њен је замукао, али она није лишена могућности да вам говори у срце.“
Покојници нам говоре у срце. И Ћосовићева књига је сведочење о томе.
Др Владимир Димитријевић
