ПИСМО БИВШЕГ ЂАКА
Мој бивши ђак недавно се вратио са Кавоса у Грчкој, који је најјефтиније одредиште како за младе Енглезе, тако и за Србе. Енглези су се, вели он, понашали како је и очекивао: били су пијани и по сву ноћ су урлали. Али…Уосталом, ево остатка писма:
“Но, ми знамо какви су они. Трагедија је каква је наша младеж. Размишљао сам данима о овоме што Вам пишем и причао сам са још неким нормалним момцима о тренутном стању и схватио сам да нисам стармал. Да бих Вам боље дочарао, пренећу Вам само једну епизоду од десетодневног боравка на Кавосу. Наиме, три девојке из П. које су биле у соби поред моје су ми причале, наравно пијане, како су се оне договориле пре поласка са колико ће момака спавати за тих 10 дана, а са колико ће се љубити. Две девојке су „лицитирале“ 4 момка за спавање и 8 за љубљење. Трагедија је што су ми у аутобусу потврдиле да им је један фалио па да буде 4. Да Вам не причам да 95% девојака пуши и 100% пије. Ја јесам мушкарац, али сам и објективан, много мање момака пуши односно пије. Такође, превише дроге је присутно./…/ Е сад, мени се врте у глави ваше речи о последњим деценијама Рима. Причали сте нам да је неморал био присутан у енормним количинама пре пад Рима и да је све то убрзало пропадање такве цивилизације. Из свега онога шта сам видео својим очима уживо, шта гледам на јутјубу, на инстаграму, могу само да извучем закључак да ће „свет пасти“ баш као Рим.“ Одговорио сам му: “Драги /…/, ово писмо ме је баш „дотукло“. Свети Оци су говорили: „Хвала Богу што је женама дао стид, јер без тога се нико од нас не би спасао“. Мислим да апокалиптичност нашег доба потиче управо из ових извора – изнутра смо трули, и то се скупо плаћа, јер Бог не обитава у људској трулежи: „Младићи и деве, за љубав прикладни, љубав узљубите, ал право и незазорно, младићство и девство да не повредите„, говорио је Деспот Стефан Лазаревић. Човек, међутим, мора да у сваком времену нађе пут ка Истини и Чистоти, и да се бори колико може да остане човек. /…/ Хвала Ти што си се јавио, и драго ми је да мислиш на начин истинског родољуба, јер патриотизма нема и не може бити без морала.“
ПАТРИОТИЗАМ И МОРАЛ
Да, заиста: патриотизма нема без морала, личног и породичног. Зато су све револуције радиле на томе да сруше морал, јер само тако је могуће довести народ у безизлазно стање у коме нико ником не верује, и у доба у коме нема никог ко би својим примером повео људе. Када су бољшевици дошли на власт у Русији, мадам Колонтај, блиска Лењинова сарадница, тврдила је да водити љубав с неким не значи више од испијања чаше воде. Како сведочи славни писац из ГУЛАГ-а, Варлаам Шаламов, у својој књизи „Крхотине двадесетих“, радикални револуционари су основали друштво „Доле стид“, и, да би доказали да су раскинули с буржоаским предрасудама, ходали голи улицама. Лењин је први у историји европског човечанства увео „право на абортус“. Када је револуционарна„слободна љубав“ разорила брак, Стаљин је схватио да су ствари отишле предалеко, и вратио законске оквире за изградњу нормалне породице, после чега је проблем ничије, тзв. „беспризорне“ деце умногоме смањен. Стаљин то, наравно, није урадио из хришћанских разлога, али је био довољно прагматичан да схвати куда води уништење брака и породице.
ЧИСТОТА КАО ИДЕАЛ
А какви су били последњи правоверни владари Русије, Цар Мученик Николај, супруга Александра и деца? Њихова морална чистота никад није долазила у питање, јер је почивала на хришћанској вери и љубави, која и данас задивљује људе. Довољно је читати преписку Цара и Царице па да се види како и колико су се волели у узајамној оданости. Брак им је заиста био мала Црква, по речи Светог Павла. Протојереј Атанасије Бељајев, који је исповедао царску децу, писао је: „Утисак (од исповести) је овакав: дај, Господе, да и сва деца буду на таквој моралној висини као деца бившег цара. Запањили су ме таква незлобивост, смирење, покорност родитељској вољи, безусловна оданост вољи Божијој, чистота у помислима и попутно непознавање земаљске прљавштине – страсне и греховне, и ја сам био у потпуној недоумици: да ли као духовник треба да помињем грехове, за које они можда не знају, и како да их наведем на покајање за грехове који им нису познати.”(1) Авај, године 1917. Русија није имала снаге да ушчува хришћански идеал чистоте, и потонула је у колоплет несреће и страдања. Много крви и суза је проливено да би се земља Светог Сергија Радоњешког и Светог Серафима Саровског вратила Богу и себи (тај процес и даље траје, уз све ризике опоравка.) И до дана данашњег води се велика духовна борба, која се испољава управо у области моралној. Довољно је видети колики отпор пружају наследници Лењиновог духа спречавању геноцида утробним чедоморством. За њих је то и даље „право на абортус“.
НАЈНОВИЈИ ДУХОВНИ РАТ
У Русији је за 26. октобар 2017. најављено приказивање филма „Матилда“ Алексеја Учитеља, чији је циљ да облати Цара Мучерника Николаја причом о његовој вези са балерином Матилдом Кшешинском, која, као и прича о Распућину некад, треба да баци дугу сенку на једну од најчистијих, заиста светих, личности руске историје. Митрополит Иларион (Алфејев) о филму је јасно рекао: “Све је то представљено скоро у карикатуралном светлу. Ево, једноставно ћу вам рећи чиме почиње филм: та балерина трчи по сцени Маријинског театра. Њој, значи, спада грудњак и појављује се обнажена дојка. И тако она с том дојком плеше. Наследник седи у царској ложи и одмах се узбуђено подиже из фотеље. И ето, с таквом вулгарношћу почиње и тако тече читав овај филм./…/ Ја чак не желим да говорим о уметничким вредностима или недостацима тог филма. Ради се о човеку, кога је Црква канонизовала. Црква има посебан однос према том човеку. Ево на дан његове кончине, на дан убиства Царске Породице, у Јекатеринбург се слеже десетине хиљада људи. И пролазе крсним ходом. Они иду од места стрељања до места где се претпоставља да је сахрањен. Пет часова траје овај крсни ход, који броји 60, 70, 80 хиљада људи. Ви претпостављате каква ће бити реакција православних верника, када се објави тај филм? Наравно, могуће је рећи: па ако вам се не свиђа – немојте га гледати. Али, реч је, како ми се чини, о нашем националном достојанству, реч је о нашој историји. Ми не треба да пљујемо на своју историју. Ми не треба да подвргавамо јавном понижењу, људе таквог нивоа и таквог значаја, као што је последњи руски Император, показујући га онаквим, какав је он приказан у том филму. Не говорим чак ни о томе да је потпуно карикатурално тамо представљена последња Царица. Она је тамо приказана просто као вештица, а њу је Црква такође посветила./…/ Код Николаја Другог је збиља постојала љубавна прича. То је прича о његовој љубави према жени, која је касније постала Царица. Он ју је заволео још у младости, чак у детињству, може се рећи, када су се први пут срели. Ту љубав је он носио читав живот. А што се тиче романсе с Матилдом Ксешинском. Да, то је била младићка заљубљеност. Не јако дуга. Она се завршила након што се он верио са својом будућом супругом. Он никада није варао своју жену.“(2) Депутат Државне Думе, Наталија Поклонска, скупила је преко сто хиљада потписа за забрану овог филма, али министар културе Владимир Медински на то није реаговао. Челник Чеченије, Рамзан Кадиров је указао на чињеницу да овај филм представља „намерно изругивање осећањима верних“, „понижавање људског достојанства“, „скрнављење светиња и многовековне историје народа Русије“. (3) Ако неко мисли да је за приказивање филма случајно заказано за 26. октобар 2017, грдно се вара. Учитељ, духовни потомак оних који су убијали Царску породицу, хоће тиме да обележи стогодишњицу крвавог бољшевичког преврата.
БОРБА СЕ НАСТАВЉА
Упркос многим протестима, Министарство културе Русије дало је дозволу за приказивање филма „Матилда“ у руским биоскопима, али је оставило локалним админстрацијама да одлуче хоће ли да филм приказују или не. Власти кавкаских република су рекле да је приказивање филм недопустиво због лошег утицаја на младе. Власти Крима нису забраниле приказивање, али су упозориле власнике биоскопа да их грађани могу тужити због вређања верских осећања. Биоскопи на Криму су већ одбили да приказују чак и трејлер за филм.(4)
Председник Ингушетије, муслиман Јунуз Бек-Евкуров, кога је Владимир Путин недавно одликовао за верност Русији, изјавио је: “Чини ми се да филмови попут овога о коме говоримо морају да прођу кроз озбиљну цензуру. У крајњем случају, „Матилда“ нас наводи да о томе мислимо. Не треба се плашити тога. Од тога се демократија неће смањити, него ће се повећати. /…/ Сада су нам као никад неопходни филмови не толико војничког, колико грађанског патриотизма. Њихов темељ мора да буде љубав према домовини и историји. Потребни су нам филмови за младе и о младима. Потребне су нам теме какве су поштовање према старијима и брига за младе. Треба се бавити и теретом међунационалних односа. То нам је сад потребно, а не „Матилда“.“(5)
Руска биоскопска мрежа „Центарфилм“ одбила је да приказује „Матилду“, а њен директор Алексеј Бородин је изјавио: «Хулитељском филму „Матилда“ забрањујемо приступ у наше биоскопе, јер он вређа осећања не само верника, него и читавог нашег народа, скрнави спомен последњег руског цара, светог страстотрпца Николаја Другог. Бринемо о нашим гледаоцима, поштујемо духовне вредности Русије и њен голготски пут, који је умногоме почео убиством Царске породице“.(6) Огласили су се и Центри за експертизу и заштиту права Светског руског народног сабора, на чијем челу се налази патријарх московски и све Русије Кирил. После заједничког заседања, истакли су да приказивање филма који свеце Руске Цркве представљња на неприкладан и историјски нетачан начин може да изазове велики раскол у друштву, поготово уочи стогодишњице почетка великих прогона верујућег народа и убиства Царске породице од стране бољшевика. Нарочито је недопустиво да се тај филм емитује на телевизији. Стручњаци Светског руског народног сабора позвали су на строгу контролу новца који се из државног буџета даје за филмове и позоришне представе који могу штетно утицати на јавни морал у Русији.(7)
ОТАЦ РАФАИЛ (КАРЕЛИН) О ФИЛМУ
Велики духовник наших дана, отац Рафаил (Карелин) о филму јасно каже: “Свети Цар Николај је примио на себе први удар сатанских сила. Он је умро као војник у боју, као војник на свом положају. Његова мученичка смрт са целом породицом, то је незацељујућа крвава рана и огољени нерв историје Русије. Смрт је коначни збир живота, у њој се открива суштина човекова. У предсмртном заточењу се нарочито пројавило благородство Цара: његова чврстина вере, мужаство, трпљење, великодушност, морална чистота и хришћанска љубав чак и према својим џелатима. Његово име је постало символ и знамење, као луча светлости у тами која се згушава. Зверски убијени Император се показао као победник у духовној борби, у вечној борби добра и зла. Лишен царства, па чак и гроба, он је нашао своју бесмртност и живот у срцу православног народа, који је, без обзира на клевету која траје, осетио величину и светост Цара – мученика Страстотерпца. Уосталом, за христоубице и цареубице и њихове духовне потомке, Цар је такође жив: они га мрзе као живог непријатеља – мртвог је немогуће тако мрзети. Филм „Матилда“ – то је продужетак јекатеринбуршког злочина, то је покушај да се светли образ Цара прикаже као порочан и запрља путем чудовишне лажи и клевете, то јест да се продужи његово погубљење, али већ не у подруму Ипатјевског дома, већ на екрану, пред лицем целог света. Тако се и пси труде да покидају на делове тело мртвог лава, који је и по смрти страшан за њих.“(7) И заиста: огромна је Царева духовна снага кад покушавају да га, сто година после Фабруарске и Октобарске револуције, облате у очима руског народа.
КАКО СУ ПРОЛАЗИЛИ ЦАРЕХУЉИТЕЉИ?
Опасно је играти се са светима које Бог прославио. То се види из судбина оних који су хтели да лажима о Распућину као развратнику који влада Царем и Царицом облате спомен последњих Романова. Марк Касвинов, који је, седамдсетих година прошлог века, у совјетској штампи објављивао фељтон „Двадесети и три степеника на доле“, о последњим данима Царске породице. Умро је, а дело није завршио, па га је наставила његова жена. Писац историјских романа, Валентин Пикуљ, објавио је 1979. године роман „Код последње црте“. „…Демон га је саплео да напише овај лажни и клеветнички роман о Николају Другог и Григорију Распућину”, писао ја касније уредник за прозу часописа „Наш савременик” А. Сегењ, у коме је својевремно Пикуљ објавио свој роман. „Зашто? Није јасно. Знајући, на пример, да је ожиљак на глави [цара] Николаја остао од времена његовог путовања у Јапан где је руског цара сабљом напао суманути самурај, Пикуљ је измислио сцену у којем млади Николај врши малу нужду у православном српском храму и за то добија заслужени ударац од српског жандарма сабљом по глави. А оваквих примера у Пикуљевом роману има као плеве. То је тим увредљивије, пошто је Валентин Савич био заиста изванредан писац и патриота наше Домовине.”(1,651) Када је Русија почелада се буди и да тражи канонизацију Царских Мученика, 1990. године, 13. јула, Пикуљ слави свој 62. рођендан. Три дана касније, 16. јула, целог дана се лоше осећа, а у ноћи између 16. и 17. јула, управо на годишњицу стрељања Царске породице, Валентин Савич умире од срчаног удара. А како су прошли они који су били везани ца царехулитељски филм „Агонија“ Елема Климова, који је опет, преко карикатуралног лика Распућина, настојао да облати Цара Мученика, и који се појавио пред сам крај СССР-а, средином осамдесетих година прошлог века? О томе, у тексту писаном 2003, извештава Сергеј Фомин: “Дошао је ред и на глумца А. Ромашина, који је у филму играо улогу цара (прво се претпостављало да ће ову улогу играти И. Смоктуновски). 2000. године, уочи доношења одлуке Архијерејског Сабора о прослављању Царских мученика убио га је претестерисани бор, који је „пао на погрешно место” на његовом плацу с викендицом. Кад је аутор ових редова почео да пише о сижеу филма, који се нуди пажњи читалаца Е. Климов је још био жив, сањао је о томе да сними „Мајстора и Маргариту”. Неочекивана смрт десила се у недељу, 26. октобра, увече сахрана 30. октобра (на дан иконе Мајке Божије „Избавитељка” и чудесног спасења 1888. г. царске породице приликом саобраћајне несреће воза у Боркама), одржана је цивилна сахрана (без икаквог помињања опела) и ево довршавам, кад покојнику нема још ни девет дана…“(1,665)
УМЕСТО ЕПИЛОГА
Овај чланак је почео упозоравајућим писмом једног младог србског човека, који је схватио да без обнове морала и породице као основне јединице друштва нема никакве друге обнове; настављен је причом о томе како један режисер у Русији покушава да филмом, који је провокација, удари на свети спомен оних који су били оличење хришћанског духа и моралне лепоте, Свете Царске Мученике. Руси и Срби су православни народи, којима је дат Завет са Богом и Царством Небеским. Зато је једини пут њиховог опстанка пут ка хришћанском животу и моралној чистоти. Не буде ли тога, и Руси и Срби губе смисао свог постојања; а многи историјски народи нестали су кад су изгубили смисао свог постојања. Зато је патријарх Павле и говорио да ће Бог помоћи ако буде имао коме да помогне. О томе вреди мислити на дан Успења Пресвете Богородице, оличења девства и чистоте, када Црква слави њено телесно васкршење и узношење у славу Царства Божијег и Њеног Сина, Господа нашег Исуса Христа.
Др Владимир Димитријевић
УПУТНИЦЕ
(Интернету приступљено 14. августа 2017.):
- „Љубав је јача од смрти/Свети цар Николај Други, Света царица Александра, Света кнегиња Јелисавета и мученици дома Романова“, ПМШ, Београд, 2008, стр. 752
2.www.pravoslavie.ru/srpska/103252.htm
3.www.vedomosti.ru/politics/news/2017/08/08/728545-matildi
4.rusk.ru/newsdata.php?idar=78723
