ТОМАЗЕО И ПОВРАТАК СРБСКОМ СТАНОВИШТУ / НИКОЛА ТОМАЗЕО: “ИСКРИЦЕ“, ЛИО, ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ 2017.О ЈЕДНОМ СРБИНУ ОД ПРЕ ДВА ВЕКА
Ево како је писао један Србин у 19. столећу:“Пјесме су повијест наша, у њима тражимо добро и зло наше. Други пуци ( , нап. В.Д.) штију их, преводе и чуде се о њима, а ми их се срамимо и још исмијавамо с нашим просвијећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, прије него га вјетар времена не погуби. Хљеб из земље, лијепост из пука; пук нам је отац, а земља мајка наша.“ Образован, учен, космполита, он је поучавао своје младе сународнике: “Ви млади, који идете у туђе земље искати знање које вам земља ваша не даје, будите уфање (нада, нап. В.Д.) и весеље, а не жалост и страх отаџбине тужне.
Спомињајте се вавијек ње, уздржите ( ушчувате, нап.В.Д.) језик њен; учите и друге језике, али да вам туђи не истјера материног из срца, да не буде рат и дубина у мислима вашим./…/Браните, молим вас, свуда браните домородно поштење; будите у одлукам становити, слободни у ријечима, бистри, силни на вријеме, али чешће тихи, вавијек љубовни. Љубите истину више него злато, а браћу више нег’ живот. Других народа обичаје гледајте и почитујте, брез да их слијепо слиједите, оли слијепо погрдите. Браћа њихова будите, а не робови.“
Саветовао је православне и римокатолике свог народа да се слажу:“Ришћани оли Латини, ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим ( Христа, нап. В.Д.). Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух, цвијеће и греб ( гроб, нап. В.Д.). Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад братинства нашега. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике.
А ти, најмилији споле, најљубазнији и најплеменитији, ти научи нас миру, љубави п великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.“ Овако је писао Никола Томазео, чију књигу држимо у руци. Реч је о делу Србина римокатолика из Далмације, који се у 19. веку прославио својим „Искрицама“. Овај велики научник и честит припадник свог народа није био редак међу елитом са јужнословенске јадранске обале пре два столећа: сва аристократија дубровачка у то доба се изјашњавала као римокатолици по вери, а Срби по националности.
О СРБИМА РИМОКАТОЛИЦИМА
Откуда Срби римокатолици и како су нестали? Римокатолика је на србском приморју било још у средњем веку. Папа је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду.
У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора одани су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић.
Которски римокатолици, попут фра Вите, градитеља Дечана, или Николе Буће, десне руке цара Душана, имали су значајну улогу у нашој средњовековној историји. Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе.
За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је, поткупљујући свештенике и монахе, успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца. Ипак, један део покатоличених у Бококоторском заливу остао је при новој вери.
Сачували су србске обичаје, попут крсне славе, али су, уместо на Литургију, кренули на мису, и почели су да живе у складу са новом религиозном оријентацијом. Неки од њих су сачували и своју националну свест. Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.
ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?
Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“. Процес кроатизације Срба римокатолика почео је у 19. веку, али је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере.
Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…)
Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“. Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску, покатоличену Србкињу са Цетиња. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“.
Поглавар „Цркве у Хрвата“ после Степинчеве смрти, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“. Тако су, мало по мало, нестајали Срби римокатолици. Данас их скоро више и нема.
ДА ЛИ ЈЕ ЗА ТО КРИВА СРБСКА ЦРКВА?
Петар Милосављевић у својој књизи „Идеја југословенства и српска мисао“ сматра да је Србска Црква, изједначавајући Србе са православнима, допринела овом процесу. Он пише:“Прихватајући идеју да се народи идентификују на основу вере, Срби су доведени у позицију да изгуби битку за свој национални интегритет. Спровођењем те идеје: а) српски корпус је умањен; б) увећан је корпус народа који претендују на исте територије и исти језик; в)унесено је нешто патолошко у односе верских заједница које преузимају улогу етничких заједница“. Да ли је баш тако?
Да ли је СПЦ од себе гурала Србе католике? Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом.
Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.
И Вук Караџић је, у свом тексту „Срби сви и свуда“, јасно рекао:“Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „српскијех“ села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме.
У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској).
Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем, али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи сциоццо), али данас и они сами реку нпр.: „ја сам Шокац,“ „ја сам Шокица,“ као и Буњевац, Буњевка.
Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову.
Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона.“ Тако Вук Караџић: Срби католици и Срби муслимани НЕЋЕ да се зову Срби. Мађари, Немци и Шиптари се осећају као један народ, без обзира на веру, али Срби који су напустили православље неће да буду Срби. Они се називају или Шокцима, Буњевцима, итд, или се сматрају правим Турцима. И ту СПЦ никако није крива.
ТОМАЗЕО И СРБСКО СТАНОВИШТЕ
Али, ми не смемо заборавити истину о томе. Не смемо порећи да је било и Срба римокатолика и Срба муслимана. Зато је веома важно да се враћамо делу оних Срба који су, иако римокатолици или мухамеданци, себе осећали као припаднике нашег народа. Јер, како каже Мило Ломпар у „Духу сампорицања“:“Српско становиште треба концептуализовати као становиште културе, јер само на том темељу може настати политика која има и маневарски простор и унутрашњи садржај. Отуд српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном или државном подручју.
То значи да је појам српски основни појам наше културне политике и да се он не може заменити ни са једним регионалним или територијалним појмом. Ово интегралистичко начело српске културне политике подразумева да је у прошлости српска култура образована као култура три вере: оно се, дакле, спаја са начелом контактности. Премда је од значаја непрестано имати на уму да је у српској култури – нарочито од појаве Доситеја – делотворан и вишесмеран секуларни моменат, српску културу превасходно ваља поимати као контактну културу три вере.
Јер, то се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског кретања. Од каквог је то значаја за садашњост? Култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости. То подразумева одвијање ствари у времену: прошло време постоји у култури као њена презентност, као садашњост прошлости. Јер, „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна“. У садашњости је, дакле, неопходна управо свест о контактној слици српске културе у прошлости.“
Књига Николе Томазеа зато је веома значајан прилог истини о КОНТАКТНОСТИ србске културе, и још један допринос обнови „србског становишта“.
