ZAŠTO NATO ZAPAD MRZI IVANA ILjINA?
Rusofobi mrze Vladimira Putina, predsednika Rusije.
Rusofobi mrze Ivana Iljina, ruskog hrišćanskog mislioca, jer smatraju da je Putin svoje idejne stavove zasnovao čitajući Iljina.
U svom tekstu „Povratak u budućnost? Predsovjetska prošlost i politička misao u Putinovo doba“, objavljenom u časopisu „Postsovjetska politika“ 2013, Kristofer Li ističe da je Putin za Iljina počeo da se interesuje odavno i da je njegov savetnik Vladislav Surkov u svom tekstu „Nacionalizacija budućnosti: teze o suverenoj demokratiji“ nadahnuće za tezu o različitosti ruske demokratije od one zapadnog tipa nalazio upravo kod Ivana Iljina. Dejvid Bruks, u tekstu „Putin ne može da stane“, objavljenom u „Njujork tajmsu“ 3. marta 2014, ističe da su mislioci na koje se ruski predsednik poziva u svojim govorima izgradili svet pun „melodrame, mistike i grandioznih eshatoloških vizija“. Među njima je i Iljin, prema ovom viđenju, štetan zato što je zapisao da će „Rusija jednom ustati iz stanja raspadanja i poniženja i da će započeti epohu novog razvoja i veličine“. Tri osnovne Iljinove ideje su, veli Bruks, „izuzetnost Rusije – ideja da Rusija ima svoj jedinstveni cilj i smisao“, „posvećenost pravoslavnoj veri“, „poverenje u autokratiju“. Ovo pak znači da bi, po Iljinu, Rusija trebalo da bude „kvaziteokratska nacionalistička autokratija predodređena da odigra izuzetnu ulogu na međunarodnoj sceni“. Iljin je, smatra ovaj autor, opasan takođe i zbog svoje ideje da je Zapad Rusiju zarazio „bacilom antihrišćanstva“, pri čemu sad taj isti Zapad tone u „materijalizam, iracionalizam i nihilizam“. Po Bruksu, iljinovski i berđajevljevski moralizam može se sresti „u Putinovim govorima, naročito kad brani stav svog režima prema gejevima i ulozi žena“. U članku „Da biste razumeli zašto je Putin uzeo Krim, čitajte njegove omiljene pisce“, objavljenom u „Telegrafu“ 26. marta 2014, Kolin Frimen citira Čerčila, koji se žalio da je ruske vođe teško pojmiti zato što je njihova misao „zagonetka spakovana u tajnu obavijenu enigmom“, i dodaje: „Kao poslovično poznate ruske babuške, Moskva može da pokazuje bezbrojna lica spoljnjem svetu i retko ko je kadar da dopre do prave istine.“ (Inače, on se u svom članku oslanja na istraživanja doktoranda Marije Snjegovaje, koja se bavila Putinovim omiljenim misliocima.) I Frimenu je Iljin sumnjiv zato što je verovao u samosvojnost Rusije, njenu različitost od Zapada, nadilaženje materijalizma i vernost hrišćanskim idealima, kao i u ravnotežni položaj između Zapada i dalekog Istoka. On ukazuje da je Putin, na Iljinovom grobu 2009, rekao da je „zločin ako neko pokušava da odvoji Rusiju od Ukrajine“.
Ko želi da čita zapadnu, bošnjačku, hrvatsku, slovenačku i drugosrbijansku iljinifobiju, ima tekstova kao pleve.(1)
DA LI JE ILjIN BIO „NACISTA“?
Svi rusofobi i putinofobi tvrde da je Ivan Iljin bio nacista i hitlerovac. I Putina, odavno, zovu novim Hitlerom. Istina?
Iljina su gonili i komunisti ( u Rusiji ), i nacisti ( u Nemačkoj ).
Činjenice govore, kao i uvek. Kada je uspeo da stigne u Švajcarsku, pošto se našao na udaru Hitlerovog režima jer je odbio saradnju sa neprijateljima Rusije), oktobra 1938, Iljin je pisao književniku Ivanu Šmeljevu: „Počeli su da me progone u Nemačkoj još 1933. godine zbog toga što sam bio ruski rodoljub sa sopstvenim rasuđivanjem. Evo spiska.
- April – jul. Politička policija prvi put mi dolazi u stan. Pokušaj da me razobliče kao „frankofila“ ili da me upotrebe protiv ostatka emigracije. Odbio sam.
1933. Avgust. Pretres mog stana. Hapšenje (vozili su me pod stražom kroz ceo grad u otvorenim policijskim kolima). Zabranili su mi da se „bavim političkom delatnošću“ pod pretnjom konclogora.
1934. April. Predložili su mi da se, kao profesor Ruskog naučnog instituta, bavim antisemitskom propagandnom u čitavom ruskom rasejanju. Moje kategoričko odbijanje.
1934. Jun. Gubim pravo na rad.
1934. Jul. Dobio sam otkaz u Ruskom institutu.
1935-1937. Radim kao privatno lice s Evangelističkom crkvom.
1937. Avgust. Pozvali su me u političku policiju, gde se za četiri godine skupile dostave protiv mene od strane „ruskog nacional – socijalističkog pokreta.“ Moji prijatelji su čitali dostave. Bio sam optuživan po 22 tačke.
1937.Oktobar. Dva saslušanja u Gestapou. Da li sam služio boljševicima u Moskvi? Odgovor: ne. Zašto me nisu streljali odmah, nego su me proterali posle pet godina? Odgovor: Bog im nije dopustio. Nisam li mason? Odgovor: Ne.
1938. Februar. Poziv u Gestapo. Zabrana svih javnih nastupa – na ruskom, na nemačkom. Zabranjen moj otvoreni filosofski seminar. Nikavi protesti ne vrede. Sa strane saznajem da su stigle nove dostave.
1938. April. Poziva me Rozenbergov zamenik. U razgovoru kategorički izjavljujem da Ukrajina nije pod mojom vlašću, ali da se nikad neću složiti sa njenom okupacijom i otimanjem.
1938. Maj. Spremam konačni odlazak iz Nemačke.
1938. Jun. Dobijam, privatno, tri obaveštenja: 1) Nastavljaju da me progone; 2) Ministarstvo propagande me proglasilo „razobličenim masonom“, a moji javni nastupi su zabranjeni: zato što u njima nema antisemitizma, zato što u njoj nudim hrišćansku tačku gledišta; 3) pokušaće da me uvuku u pripremu pohoda protiv Rusije.
1938. Jun. Dobijam vizu za Sabor (misli se na Sabor Ruske Zagranične Crkve, nap.prir.) u Sremskim Karlovcima i to s pravom povratka u Nemačku. Napuštam stan. Stvari i knjige stavljam u depo. Jednom od prijatelja dajem punomoćje da se stara o mojoj imovini i mojim poslovima.
1938. Početak jula. Trajno napuštam Nemačku i prelazim u Švajarsku. Na Karlovački Sabor nisam išao zbog bolesti...U julu i avgustu uspevam da iznesem putne torbe s rukopisima.“
Toliko o Iljinu i njegovom nacizmu.
Ali, zašto ga ne zaista ne vole svi koji su protiv Rusije i njenih interesa?
UPOZORENjA O ZAPADU
Govorio je Iljin:“Gde god da se mi, ruski nacionalni emigranti, nalazimo u našem rasejanju, moramo uvek da pamtimo da nas drugi narodi ne shvataju i ne poimaju, da se plaše Rusije, da ne saosećaju s njom i da su uvek spremni da se raduju svakom njenom slabljenju. Samo je jedna mala Srbija nagonski saosećala sa Rusijom, ali ne znajući je i ne poznajući je./…/U ostalim zemljama, među drugim narodima, mi smo nepoznati i „nepopularni““.
Iljin veli da je izvor rusofobije rimokatolicizam:“Rim nikada nije odgovarao našem duhu i karakteru. Njegova samouverena, moćna i surova volja uvek je bila odbojna za rusku savest i rusko srce. A grčku veroispovest mi smo primili na tako samosvojan način, ne menjajući je, da se o njenom „grcizmu“ može govoriti samo u uslovnom, istorijskom smislu“.
U svom tekstu „Nemačka – glavni nacionalni neprijatelj Rusije“, Iljin piše:“Rusi, koji su makar nekoliko godina živeli u Nemačkoj između dva rata, viudeli su da se Nemci nisu odrekli „pohoda na Istok“, od osvajanja Ukrajine, Poljske i Pribaltika, i da spremaju novi pohod protiv RUSIJE /…/ Cilj Nemačke nije bio „oslobađanje sveta od komunizma“, pa čak ne ni osvajanje novih zemalja na Istoku, nego istrebljenje stanovništva u najvažnijim ruskim oblastima i naseljavanje u njima Nemaca. Njihov plan je bio zamišljen odavno:1. razoriti i oslabiti RUSIJU ratom i revolucijom; 2. istrebiti rusku nacionalnu inteligenciju pomoću boljševika ( to je stari nemački metod „obezglavljivanja“ naroda, uspešno primenjen na Saksonce, Čehe i Zapadne Slovene ), 3. po mogućnosti, istrebiti rusko stanovništvo u zauzetim oblastima ( odatle gladni i goli i bosi u konclogorima, prinudni rad u Nemačkoj, sistem uzimanja talaca, itd; aušvicki krematorijumi za Jevreje bili su samo generalna proba za masovno istrebljenje u osvojenim oblastima); 4. naseliti i ponemčiti okupirane oblasti; 5. raskomadati ostatak RUSIJE ( demagogijom među ruskim nacionalnim manjinama) i svuda postaviti marionetske germanofilske vlasti“.
Štafetu je od Nemačke preuzela Amerika.
Ista meta, isto odstojanje.
ZAŠTO HOĆE DA RASKOMADAJU RUSIJU
Iljin je, u svom ogledu „Šta svet navodi na raskomadavanje Rusije?“ istakao da Ruska imperija nije uništila ni asimilovala ni jedan od malih naroda na svojoj teritoriji, dok su Germani to činili od samih svojih početaka. U doba Karla Velikog, od Danske do Dunava bilo je slovenskih plemena – Bodrića, Ljutića, Ukra, Pomorjana, Serba i drugih. Od njih nije ostalo ništa: Germani su ih napadali, ubijali njihove plemenske vođe i ugledne ljude, uništavali svaki otpor i na silu krštavali u rimokatolicizam slovenska plemena, čime je otpočinjala ubrzana germanizacija.
Iljin je 1950. upozoravao da je nemačka propaganda uložila ogromna sredstva u razbijanje Rusije, naročito u ukrajinski separatizam; ukazivao je da će posle pada komunizma mnogi vlastoljupci uz pomoć zapadnih sila, krenuti da osvoje vlast u Rusiji, ali i da će „svetska zakulisa“ od svojih planova komadanja Rusije odustati tek ako doživi potpuni poraz.
Iljin je podsećao da je 1917. svako od zemlje u ravolucionarnom haosu otimao šta je hteo: Englezi su potapali rusku flotu pod izgovorom da bi boljševici mogli da je koriste; Nemci su osvojili Ukrajinu i stigli do Volge i Dona. Čim padne komunizam, krenuće opet – diplomatske i vojne pretnje, otimanje sirovina, podmićivanje pojedinaca, partija i masa, organizovanje najamnih bandi, stvaranje marionetskih vlada, produbljivanje građanskog rata po kineskom modelu.
Iljin dodaje:“A nova Liga naroda pokušaće ponovo da uspostavi „novi poredak“, posredstvom rezolucija donetih bez ruskog prisustva ( Pariskih, Berlinskih ili Ženevskih), usmerenih na gušenje i razgradnju Nacionalne Rusije/…/Ali za nas je poučno to što su evropski političari počeli da pričaju o panevropskom ujedinjavanju i komadanju Rusije! Odavno slušamo te glasove…Svetska zakulisa sahranjuje jedinu i jedinstvenu nacionalnu Rusiju. Nije to pametno. Nije to dalekovido. Žuri se u mržnji i beznadežno je zauvek.“
Žurba Zapada da mržnjom porazi Rusiju traje i dalje. I gledamo je, svaki dan.
PUTINOV SAVETNIK IZ PROŠLOSTI
Putin je rekao da uz svoju postelju drži Iljinove ogleda, i čita ih. Nije to neobično, jer mu Iljin, iz prošlosti, poručuje šta da misli o zapadnim liderima: „Njima je neophodna slaba Rusija, koja iznemogava u smutnjama, revolucijama, raspadanju, sa stanovništvom koje izumire…Nužna im je Rusija bezvoljna, potonula u beskrajne partijske rasprave, nesposobna da oporavi svoje finansije, da popuni vojni budžet, da stvori svoju armiju, da izgradi neophodnu joj flotu. Nužna im je Rusija raskomadana, po naivnom „slobodoljublju“ saglasna sa tim komadanjem, koja umišlja da je njeno „dobro“ u raspadu“. Da bi se takav scenario sprečio, potreban je jak vođa koji, po Iljinu, mora da: “1.skrati i zaustavi haos;2. odmah započne kakvotni izbor ljudi (za učešće u vlasti, nap.V.D.);3. uspostavi radni i proizvodni poredak;4. ako bude nužno, da odbrani Rusiju od neprijatelja i pljačkaša;5. da Rusiju izvede na put koji će voditi slobodi, rastu pravne svesti, državnoj samoupravi, veličini i procvatu nacionalne kulture“.
Na koga vas ovo podseća, dragi čitaoci? Ko je zakoračio Iljinovim putem?
ILjIN I PUTIN O UKRAJINI
Ivan Iljin je, još 1938, poslao poruku o onome što se dešava danas kad je Mala Rusija u pitanju: „Ukrajina se mora smatrati, u smislu separatizma i odvajanja, najugroženijim delom Rusije. Ukrajinski separatizam je pojava veštačka, lišena bilo kakve utemeljenosti. Ona je nastala zbog taštog slavoljublja vođa i zbog međunarodnih osvajačkih intriga. Ako se odvoji, ta država sebe predaje tuđinima da je okupiraju i opljačkaju. Mala i Velika Rusija povezane su u jednu celinu verom, plemenom, istorijskom sudbinom, geografskim položajem, privredom, kulturom i politikom. Stranci koji pripremaju njeno odvajanje moraju znati da time Rusiji objavljuju viševekovni rat“.
Osamdeset tri godine kasnije, 2021, Putin je govorio o bratstvu Rusa i Ukrajinaca, i naglasio:“Zapadni autori projekta „anti-Rusije“ postavili su ukrajinski politički sistem na takav način da se menjaju predsednici, zamenici, ministri, ali postojala je stalna orijentacija ka odvajanju od Rusije, ka neprijateljstvu s njom. Glavni predizborni slogan aktuelnog predsednika bio je postizanje mira. Došao je na vlast zbog ovoga. Ispostavilo se da su obećanja - laži. Ništa se nije promenilo. I na neki način se situacija u Ukrajini i oko Donbasa takođe degradirala.
U projektu „anti-Rusije“ nema mesta za suverenu Ukrajinu, kao ni za političke snage koje pokušavaju da odbrane njenu stvarnu nezavisnost. Oni koji govore o pomirenju u ukrajinskom društvu, o dijalogu, o pronalaženju izlaza iz mrtve tačke označeni su kao „proruski“ agenti.
Ponavljam, za mnoge u Ukrajini projekat „anti-Rusije“ je jednostavno neprihvatljiv. A takvih ljudi ima na milione. Ali ne smeju da podižu glavu. Praktično su lišeni pravne mogućnosti da brane svoje stanovište. Oni su zastrašeni, proterani u podzemlje. Zbog svojih uverenja, zbog izgovorene reči, zbog otvorenog izražavanja svog stava, oni nisu samo progonjeni, već i ubijani. Ubice ostaju nekažnjene.
Sada se za „ispravnog“ patriotu Ukrajine proglašavaju samo oni koji mrze Rusiju. Štaviše, celokupna ukrajinska državnost, kako je mi razumemo, predlaže se u budućnosti da se gradi isključivo na ovoj ideji. Mržnja i bes - a svetska istorija je to dokazala više puta - vrlo su klimava osnova za suverenitet, ispunjena mnogim ozbiljnim rizicima i teškim posledicama.
Svi trikovi povezani sa antiruskim projektom su nam jasni. I nikada nećemo dozvoliti da se naše istorijske teritorije i ljudi koji su nam bliski koji tamo žive koriste protiv Rusije. A onima koji čine takav pokušaj, želim da kažem da će na taj način uništiti svoju zemlju.
Trenutne vlasti u Ukrajini vole da se pozivaju na zapadno iskustvo, vide ga kao uzor. Pa pogledajte kako Austrija i Nemačka, SAD i Kanada žive jedna pored druge. Slični po etničkom sastavu, kulturi, zapravo, sa jednim jezikom, oni ostaju suverene države, sa svojim interesima, sa svojom spoljnom politikom. Ali ovo ne ometa njihovu najbližu integraciju ili savezničke odnose. Imaju vrlo uslovne, transparentne granice. A građani, prelazeći ih, osećaju se kao kod kuće. Oni stvaraju porodice, uče, rade, posluju. Inače, baš kao i milioni starosedelaca Ukrajine koji sada žive u Rusiji. Za nas su oni svoji, rođaci.
Rusija je otvorena za dijalog sa Ukrajinom i spremna je da razgovara o najtežim pitanjima. Ali važno je da shvatimo da partner brani svoje nacionalne interese, a ne služi drugima, nije instrument u nečijim rukama da se bori protiv nas.
Poštujemo ukrajinski jezik i tradiciju. I želju Ukrajinaca da svoju državu vide kao slobodnu, sigurnu i prosperitetnu.
Uveren sam da je pravi suverenitet Ukrajine moguć upravo u partnerstvu sa Rusijom. Naše duhovne, ljudske, civilizacijske veze formirale su se vekovima, vraćaju se istim izvorima, ublažene zajedničkim iskušenjima, dostignućima i pobedama. Naše srodstvo se prenosi s kolena na koleno. U srcima je, u sećanju na ljude koji žive u modernoj Rusiji i Ukrajini, u krvnim vezama koje spajaju milione naših porodica. Zajedno smo uvek bili i biće mnogo puta jači i uspešniji. Na kraju krajeva, mi smo jedan narod.
Sada ove reči neki doživljavaju neprijateljski. Može se protumačiti kako želite. Ali mnogi ljudi će me čuti. I reći ću jedno: Rusija nikada nije bila i nikada neće biti „anti-Ukrajina“. A šta bi Ukrajina trebalo da bude - na njenim građanima je da odluče.“(2)
Upozorenja nisu vredela. Rat je počeo. I traje.
Rusija se ne sme povlačiti.
KNjIGA NA DAR
Neka čitalac primi na dar knjigu o Ivanu Iljinu, koju šaljem u prilogu. Neka uzme, pa neka čita, i neka vidi da li je Iljin bio „nacista“, i šta je ovaj hrišćanski rodoljub i umni filosof zaista zastupao. ( Knjiga se, inače, objavljuje dobrotom izdavača, IK „Katena Mundi“ iz Beograda. )
Kada pročita, biće mu jasno za kakvu Rusiju i za kakav svet se bori Putin.
Da li je će on u tome uspeti, ne zna se. Ogromne sile ratuju protiv hrišćanske Rusije, i ogromna sredstva se ulažu u taj rat.
Ipak, herojski poduhvat se mora nastaviti. Ne samo u ime Rusije, nego u ime slobodnog čovečanstva.
Ivan Iljin je o tome govorio. On može biti i naš učitelj.
ILjIN KAO UČITELj SRBIMA
Godine 2014, 4. decembra, Vladimir Putin je, u svom godišnjem obraćanju Federalnoj skupštini, citirao samo Ivana Iljina:“Ko voli Rusiju, mora da joj želi slobodu; pre svega slobodu za samu Rusiju, za njenu međunarodnu nezavisnost i samostalnost; slobodu za Rusiju – kao jedinstvo za ruske i sve druge nacionalne kulture; i, na kraju – slobodu za ruske ljude, slobodu za sve nas; slobodu vere, traženja istine, stvaralaštva, rada i svojine“.
Šta možemo naučiti od velikog Iljina? Mnogo toga. Pre svega, da naše nije da kukamo što je teško doba u kome živimo i delamo, jer dužnost nas zove, kao što je zvala i njega kada je, pred smrt, zapisao da ne brine što nema izdavača za knjige koje piše:“Ako su moje knjige potrebne Bogu i Rusiji, za njih će se naći izdavač; a ako nisu potrebne Bogu ni Rusiji, one ne trebaju ni meni, jer ja živim samo za Rusiju“. Druga njegova pouka je takođe bitna za nas danas:“Mi nismo ni učenici, ni učitelji Zapada; mi smo učenici Božji i učitelji samima sebi“.
Jedan od temelja buduće Srbije je obnova pravne svesti, o kojoj je Iljin govorio kao o nečemu bez čega nema države. Država je organ duhovne solidarnosti, pozitivno – pravna forma otadžbine,pri čemu je otadžbina njen duhovni sadržaj. Zato naš narod kaže da pravda drži zemlju i gradove. Po Iljinu, pravo mora da bude usklađeno s moralom; evrounijatsko bezakonje zasnovano na nemoralu, počev od propagiranja političkog homoseksualizma, preko razaranja porodice do eutanazije, Srbi nikad neće i ne mogu prihvatiti, jer to nije pravo, nego NATO nasilje u ime tobožnjih „ljudskih prava“.
Srbi jesu za demokratiju, ali ovo u Srbiji je demagoško krivotvorenje tog društvenog uređenja, koje, po Iljinu, mora ispuniti određene pretpostavke da bi bilo stvaralačko: narod treba da razume slobodu, da je ceni, da ume da je koristi i da se za nju bori; narod treba da ima pravnu svest; građanin treba da ima mogućnost da živi od svog rada, da bi bio slobodan kao glasač i učesnik političkih procesa; potreban je minimum obrazovanja i obaveštenosti, jer bez toga demokratija je, kao u doba ekranske hipnokratije kod nas, samo karikatura; neophodno nam je i političko iskustvo. I za takvu, stvaralačku demokratiju se treba boriti.
POUKE ZA PAMĆENjE
Evo još nekoliko Iljinovih reči koje i nama, Srbima, mogu i moraju biti pouka:
- „Rusija u svetu nema iskrenih dobronamernia. Ruski narod može da se uzda samo u Boga i u sebe“.
Tako i mi moramo misliti, u skladu s Njegoševom: „Nada više nema ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“; „Boga znamo, i On nas poznaje, nama višeg poznanstva ne treba“
- „Rusija nije puka ljudska prašina i nije haos. Ona je nadasve veliki narod, koji nije proćerdao svoje snage, i koji nema potreba da očačjava za svoje spasenje. Ne sahranjujte ga pre roka! Jednom će doći istorijski čas, i on će ustati iz prividnog mrtvačkog sanduka i zatražiće opet svoja prava“.
I Srbija ima veliki narod, koji je višestruki pobednik oslobodilačkih ratova protiv moćnijih, koji nikad nije bio na strani zločinaca i ugnjetača, i koji je, od devedesetih godina do nedavno, zadržavao NATO na njegovom putu ka Rusiji. Ne sahranjujmo Srbiju pre roka! Ona i danas može, s Božjom pomoći, vaskrsnuti – samo je važno da se ne odrekne Boga i sebe, da nas, kako reče Vladika Nikolaj, ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom. U tom smislu, borba za Kosovo i Metohiju, kao srce našeg zaveta sa Bogom, i dalje ostaje naš prioritet.
- „Mi nismo „desnica“ i nismo „levica“; mi smo – ruski rodoljubi. I sve što je dobro za našu rodinu, primamo i branimo. I sve što je pogibeljno i štetno za našu rodinu – odbacujemo!“
Da, zaista –ni desnica, ni levica, nego oni koji grade otadžbinu, i bore se za veliku sintezu, ono što mudri Evropljani zovu levicom rada i desnicom vrednosti.
- „Ako je našem pokolenju palo u deo da živimo u najtežoj i najopasnijoj epohi ruske istorije, to ne može i ne sme da uskoleba naše razumevanje, našu volju i naše služenje Rusiji. Borba ruskog naroda za slobodu i dostojan život na zemlji – nastavlja se. I sada, više nego ikada do sada, treba da se uzdamo u Rusiju, njenu duhovnu snagu i samosvojnost“.
I mi ne smemo gubiti dučićevsku veru u Boga i Srpstvo. Ko izdaje, neka izdaje; ko se odriče, neka se odriče; naš put je put vernosti i časti. Na tom putu, svi istinski rodoljubi naši su saputnici. Na tom putu smo i sa našom sestrom Rusijom, Iljinovom otadžbinom.
NEKA I NAMA I RUSIMA, U BORBI KOJU VODIMO, BOG PRAVDE BUDE U POMOĆI!
dr Vladimir Dimitrijević
Knjigu Ivana Iljina od “Između Čeke i Gestapoa” preuzmite OVDE.
UPUTNICE:
1.https://pescanik.net/fasizam-u-grmlju/; pescanik.net/ivan-iljin-kao-putinov-filozof/; www.oslobodjenje.ba/dosjei/teme/ivan-iljin-drugo-putinovo-ja-767357; www.tportal.hr/vijesti/clanak/bozanskim-nacionalizmom-na-zli-zapad-tko-je-duhovni-otac-ruskog-fasizma-koji-je-nadahnuo-putina-za-stvaranje-ruskog-svijeta-foto-20220305; www.herceg-bosna.com/unuka-nikite-hruscova-o-invaziji-na-ukrajinu-rusiju-pod-putinom-ceka-buducnost-mracna-kao-i-njena-najmracnija-proslost/; siol.net/novice/svet/kdo-je-skrivnostni-moz-na-cigar-grob-putin-redno-prinasa-roze-574495; www.politika.rs/scc/clanak/503018/Ruski-svet-cuda-bozjeg; crnogorskiportal.me/sadrzaj/7959
2. https://vajts.blogspot.com/2021/07/blog-post.html
