Evo kako je Vuk Karadžić opisao pobožnost svog naroda:
“Srbi se obično mole Bogu tri put na dan: u jutru kad ustanu, u veče kad hoće da večeraju, i poslije večere kad hoće da spavaju. U jutru se mole Bogu kad koje ustane, poslije večere kad koje dospije da spava, a pred večeru svi se mole zajedno: muškarci (po što se umiju: jer se obično svagda pred jelo umivaju po rukama, a po varošima i poslije jela, kao i Turci) stanu naprijed a žene i djeca za njima, i ni jedno ne smije prestati ni sjesti dok starješina ne svrši. Oni se ne mole Bogu jednako, nego što koje zna, ono i govori (šapćući, samo starješina može govoritn malo pobolje, da se čuje), i što želi ono i ište (npr. ja sam slušao kako se moja mati moli Bogu za mene i za mojega brata, da joj budemo živi i zdravi i srećni. Tako sestra ako je spremila brata na vojsku, moli se Bogu da joj zdravo dođe itd); mnogi ovako počinju: „Da se sa strahom pomolimo i poklonimo Gospodu Bogu i Bogorodici, blagome Ristu i častnome krstu.“ Uoči nedjelje i uoči velikijeh praznika zapale voštanu svijeću i prilijepe za zid, pa uzme starješnna vatre i tamljana, teokadi najprije svijeću (i ikonu ako imaju), po tom se okade svi redom, i mole se Bogu prema svijeći. Osim toga Srbin ima običaj reći: „Bože, pomozi“ iprekrstiti se, kad sjede za trpezu da jede, kad hoće da ustane iza trpeze (ali tadaj kaže: „Bog da pomože i da naspori“), kad hoće da se napije rakije ilivina, kad hoće da leže spavati, kad hoće da uzjaše na konja i kad kihne; kad što počinje raditi, onda samo reče: „Bože, pomozi“ a ne krsti se, tako ikad hoće da se napije vode, kad zijevne i kad uzdahne, onda reče: „Bože milostivi, ti pomozi“ ili „Živa Bogorodice, ti pomozi“; a kad ugovara što da radi,ili da ide kuda, onda reče: „Ako Bog da“ ili „Ako Bog da zdravlje“, itd.“
Dok je bilo tako kako opisuje Vuk Karadžić, od nas je nešto i bilo. A onda su došli komunisti, i zaratili protiv Boga Živoga, čega posledice osećamo i danas.
Zato se vredi setiti čuda Gospodnjih koja nas okružuju, i, misleći o njima, vratiti se veri našeg naroda, koji je znao: „Bez Boga ni preko praga, a s Bogom i preko mora“.
Da ne zaboravimo: mi živimo čudom koje je Bog sazdao. Gde god pogledamo, čuda su Gospodnja.
ATOM
U knjizi „Veliki prasak je eksplodirao” Rasel i Kolin Kevendiš govore o velikom čudu Božjeg stvaranja atoma: „Čini se da je, kada udarite glavom o betonski stub, teško shvatiti činjenicu da 99,999 procenata atoma čini prostor. No, ta činjenica je tačna kada je u pitanju betonski stub isto kao i kada su u pitanju atomi od kojih se sastoji naša atmosfera.
Atomi se sastoje od tri osnovna gradivna bloka. Jezgro svih atoma, osim vodonika, sastavljeno je od dva tipa čestica (koje se jednim imenom nazivaju nukleoni). Jedan tip čestica je pozitivno naelektrisan i naziva se proton, dok drugi tip nije naelektrisan pa se sasvim prikladno naziva neutron. Ova dva tipa subatomskih čestica imaju gotovo identičnu masu s tim što je masa neutrona nešto malo veća u srazmeri od 1,0000 jedinica mase za proton prema 1,0005 jedinica mase za neutron.
U elektronskom omotaču se nalaze samo elektroni. Svaki od njih ima negativno naelektrisanje čija je vrednost jednaka pozitivnom naelektrisanju protona, uprkos činjenici da njihova masa iznosi samo dvehiljaditi deo mase protona.
Neutron je jedna zanimljiva čestica jer se nakon oslobađanja iz jezgra atoma brzo raspadne na dve čestice – proton i elektron. Na taj način on postiže svoju električnu neutralnost zato što se pozitivno naelektrisanje protona i negativno naelektrisanje elektrona međusobno poništavaju. Sada se vidi zašto neutron ima za nijansu veću masu od protona – zato što ima dodatnu masu jednog elektrona ma koliko ona bila neznatna. Unutar jezgra atoma neutron je prilično stabilan. Međutim, kada se oslobodi, vreme njegovog poluraspada iznosi samo trinaest minuta. To znači da bi se polovina slobodnih neutrona za trinaest minuta raspala na protone i elektrone, a druga polovina u narednih trinaest minuta; dakle, sve tri četvrtine neutrona će se raspasti za 26 minuta, sedam osmina za 39 minuta, a petnaest šesnaestina za 52 minuta i tako dalje.
Spomenuli smo da jedino vodonik ne poseduje i protone i neutrone u jezgru, zato što se njegovo jezgro sastoji od samo jednog protona. Stoga je to najlakši atom koji se sastoji od samo jednog protona i samo jednog elektrona.
Svi ostali atomi, bez obzira na svoju prirodu, sastoje se od ova tri jednostavna gradivna bloka. Tako kiseonik ima osam protona, osam neutrona i osam elektrona. Gvožđe se sastoji od 26 protona, 30 neutrona i 26 elektrona, dok atom uranijuma poseduje 92 protona, 143 neutrona i 92 elektrona. Ove supstance se u mnogome razlikuju jedna od druge, a ipak se sastoje od potpuno istih gradivnih blokova.
Atom je veoma zagonetna čestica. Osnovni zakon fizike je da se jednako naelektrisane čestice odbijaju a da se različito naelektrisane čestice međusobno privlače. Zašto se onda protoni u jezgru međusobno ne odbijaju? Čini se da dva ili više protona ne bi trebalo da postoje jedan pored drugoga. No, kao što smo rekli, čak 92 protona ostaju zajedno u jezgru uranijuma. Isto tako, ako se suprotna naelektrisanja privlače, zašto se elektronski omotač ne sjedini sa protonima umesto što se kreće na izvesnoj udaljenosti od protona i to na sličan način na koji se planete kreću oko Sunca? Ove zagonetne osobine ćemo razmotriti kasnije.
Koje je veličine atom? Ako bismo hteli da zaokružimo, to je jedan stomilioniti deo centimetra. Jezgro je daleko manje, jedan desetbilioniti deo centimetra u prečniku. Ipak, kao što ćemo videti, ovi sićušni objekti još uvek ne predstavljaju osnovne gradivne blokove materije.
Samo je naš svemudri Stvoritelj mogao stvoriti tri fizička entiteta – protone, neutrone i elektrone, i proizvesti veliku raznolikost prirodnih fenomena koje posmatramo na Zemlji i nebu, jednostavno menjajući broj protona u jezgru. Ove subatomske čestice moraju posedovati svojstva koja mi još uvek ne možemo da razumemo. Znači, ako atom poseduje jezgro sa 8 protona, to je onda gas kiseonik. Ako poseduje jezgro sa 35 protona, to je tečnost brom, a ako ima 79 protona, to je onda čvrst metal zlato.
Dok su naučnici otkrili principe atomske strukture koja određuje da li je taj element u gasovitom, tečnom ili čvrstom stanju, ovo otkriće ne negira dokaze u korist inteligentnog plana, već predstavlja otkrivenje tog plana. Činjenica da je kiseonik, koji neprekidno mora biti tu kako bi se održao život, prisutan u atmosferi u gasovitom stanju u ogromnim količinama i činjenica da se voda, neophodna za obavljanje mnogih životnih funkcija, nalazi u tečnom stanju na normalnim temperaturama otkrivaju plan velikog Uma. Činjenicu da su supstance, sastavljene od identičnih gradivnih blokova, konfigurirane na toliko različitih načina da daju širok dijapazon različitih i korisnih elemenata takođe vredi ozbiljno razmotriti.
Činjenica da se svako od tri agregatna stanje materije – čvrsto, tečno i gasovito – sastoji od identičnih gradivnih blokova, predstavlja božansku misteriju. Naučnici mogu da formulišu zakone, ali ovi ne rešavaju misteriju – zašto sedam protona u jezgru azota dovode do formiranja gasa, dok je atomsko jezgro sa šest protona (ugljenik) u čvrstom stanju? Zašto? Ugljenik u obliku dijamanta predstavlja jednu od najčvršćih supstanci za koje se zna.
Ko može u potpunosti da razume kako spoj dva gasa, vodonika i kiseonika, stvara neverovatno dragocenu tečnost, vodu? Takođe, zašto spoj ugljenika koji je u čvrstom stanju i kiseonika koji je u gasovitom stanju stvara gas ugljen-dioksid? Kada se tečnost brom hemijski kombinuje sa metalom kalijumom, dobija se so kalijum bromid. Zašto? Sve ove supstance se sastoje od istih gradivnih blokova – protona, neutrona i elektrona. Kako je čudesna mudrost Božja, mudrost Onoga koji je stvorio tako neobične subatomske čestice koje tek treba u potpunosti razumeti, a koje stvaraju tako veliku raznolikost u svetu koji nas okružuje. Da je celokupna materija u čvrstom, gasovitom ili tečnom stanju, zamislite samo koliko bi to ograničilo biološki život i funkcionisanje.”
Atom, najmanja jedinica stvaranja, dokaz je da je Bog premudri Tvorac svega vidljivog i nevidljivog.
SUNCE
U već pomenutoj knjizi „Veliki prasak je eksplodirao”, bračni par Kevendiš govori o čudu Sunca:“Za našu planetu, koja je oko 144 miliona kilometara udaljena od Sunca, količina energije koju primamo je optimalna. Kada bi naše Sunce davalo čak i samo malo više energije, zemlja bi bila spržena i život kakav sada poznajemo na njoj ne bi bio moguć. Kada bi Sunce proizvodilo samo malo manju količinu energije u jednoj sekundi, na zemlji bi bilo suviše hladno da bi se na njoj moglo živeti. Da li je onda slučajno to što se svake sekunde 600 miliona tona vodonika pretvori u helijum i što se samo 4,5 miliona tona tog vodonika pretvori u energiju u toku tog procesa? Ko je stvorio Sunce sa tako precizno određenom masom da se proizvodi ova količina energije? Ili su zemljani slučajno imali baš tu sreću? Ili je ova preciznost u proizvodnji energije rezultat mudrog delovanja Velikog praska? Kada posmatramo naš Univerzum, čini se da je u slučaju njegovog dizajniranja bilo neverovatno mnogo „sreće”. Ništa na ovom svetu nema iskustvo tako neverovatnog suočavanja sa slepom slučajnošću; a možda se ništa od toga uopšte nije desilo slučajno? Možda je sve to bilo delo Vrhunskog Dizajnera?“
To je Onaj Kome pevamo: „Slava Tebi Koji si nam pokazao svetlost!”
PLANETA ZEMLJA
Branislav Kević u svom delu „Iza kulisa” piše: „Planeta Zemlja je remek delo čak i u Božjem stvaranju. Zemlja ima 6,6 sektiliona tona materije koja je perfektno raspoređena za život. Da ima malo manju masu gravitacija bi bila nedovoljna da održi dobru atmosferu. Da ima veću masu, atmosferski pritisak na površini bio bi prevelik.
Zemlja ima savršenu razdaljinu od Sunca/…/Količina svetlosti i toplotne radijacije je odgovarajuća. Da je razdaljina od Sunca manja ili da je Sunce veće, život ne bi mogao da se održi. Kombinacija razdaljine i toplotne energije daje temperaturu koja je pogodna za život.
Nagib Zemlje na osovini je pod uglom od 23,5 stepena, što je bitno za godišnja doba, što je dokaz osmišljenog Božjeg stvaralaštva. Isto tako, na primer, da je rotacija na Zemljinoj osovini bila sporija, ekstremne temperature između dana i noći bi bile nepodnošljive. Ekstremno zagrevanje i hlađenje bi prouzrokovalo poremećaje koji bi onemogućili život koji mi znamo. Kada bi osovinski obrtaj bio veći od onoga koji imamo, centrifugalna sila bi poremetila atmosferu do granice gde život ne bi bio moguć.
Atmosfera sadrži najpovoljniju mešavinu kiseonika i azota (relativno inertan sastojak). U tom sastojku kiseonik je razblažen u povoljnu jačinu za upotrebu organizama. Druge planete imaju u maloj količini kiseonik, ali u isto vreme imaju u atmosferi otrovnih gasova. Biljke dopunjavaju kiseonik, ali poreklo kiseonika je nepoznato. Do danas nauka ne zna odakle i zašto imamo kiseonik.
Sadržaj kiseonika u atmosferi je 21% i to je odlična razmera za čoveka. Da je taj procenat veći čovek bi stradao od trovanja kiseonikom (pluća, srce, dovod krvi u mozak, bubrezi). Kad bi procenat bio suviše mali ćelije bi stradale zbog nedostatka kiseonika. Isto tako, veća količina kiseonika bi povećala zapaljivost mnogih objekata na Zemlji, metali bi rđali veoma brzo. Da je procenat manji od 10 bilo bi nemoguće naložiti vatru.
Azot koji sačinjava drugu važnu komponentu u atmosferi (78%) je bitan za žive organizme. Prvo, apsorbuje radijaciju, drugo razblažuje kiseonik i daje korektnu debljinu atmosferskog pojasa oko Zemlje. Kada bi taj pojas bio veći svetlost bi bila previše filtrirana i to bi otežalo fotosintezu kod biljaka.
Kada bi gustina atmosfere bila manja bili bismo izloženi ultraljubičastim i H-talasima, koji bi onemogućili život na Zemlji. Atmosfera nas štiti od meteora. U atmosferi izgori 99,99% meteora pre nego što padne na zemlju. Ozon koji se nalazi u stratosferi u malim količinama /…/ apsorbuje dobar deo štetnih ultraljubičastih talasa.”
ČUDESNA PČELICA
Priroda ima čudesni sklad. Dovoljno je setiti se pčele. Dva narodna predanja o životinjama pamtim iz najranijeg detinjstva: „Nemoj da ubiješ žabu, umreće ti majka” i: „za pčelu se ne kaže da je uginula, nego da je umrla”. Za razliku od muve i ose, nisu mi dozvoljavali da ubijam pčelu. Moja majka je govorila da su pčele kao monahinje: devstvene su i Bogu služe voskom, a ljudima medom. Ako je neko vredan, vredan je kao pčela; ako je neko bistar i pametan, bistar je i pametan kao pčela.
U jednoj košnici, pored matice i nekoliko stotina trutova, može da se nađe i do osamdeset hiljada pčela. Radilice grade saće u košnici, čiste je i čuvaju, hrane maticu i trutove, hrane i paze na larve u prostorima za to namenjenim, održavaju toplotu i vlagu u košnici, skupljaju nektar, polen, vodu i smolu, brane stanište od uljeza. Žive kratko – od četiri do šest meseci, a od dvanaestog dana proizvode vosak. Pčele na čudesan način, plesom u obliku broja osam, obaveštavaju svoje satrudnice iz košnice gde ima medonosne paše. Med je „besmrtna” hrana, koja se ne kvari hiljadama godina. Med se lakše vari od druge hrane, pa i najteži bolesnici mogu da ga jedu. On pomaže boljem radu creva i bubrega. Ima nisku kalorijsku vrednost i brzo ulazi u krv, pomažući telu da bolje proizvodi krv i sprečavajući probleme s kapilarima i sklerozom. Ima snažno baktericidno dejstvo. Matični mleč dejstvuje isceliteljski na celo telo. Zar nije čudo Božje što pčela proizvodi mnogo više meda nego što je potrebno njoj i njenim „sapodvižnicama” u košnici? Tim viškom mi se hranimo.
Ako na nekom stvorenju, na pčeli se vidi reč Pisma: „Zapitaj stoku, naučiće te: ili ptice nebeske, kazaće ti. Ili se razgovori sa zemljom, naučiće te, i ribe će ti morske pripovedati. Ko na zna od svega toga da je ruka Gospodnja to učinila?” (Knjiga o Jovu 12, 7-9). Zbog toga se često Gospod proslavlja među pčelama.
Ovo divno čudo Božje blagodati desilo se u oblasti Kapandriti u blizni Atine. Naime, pobožni pčelar po imenu Isidor Timinis, pomislio je da u jednu od svojih košnica postavi ikonu Raspeća Gospodnjeg. Ubrzo nakon toga, kada je otvorio košnicu, bio je zapanjen, pčele su pokazale toliko poštovanje prema ikoni, jer su je ‘izvezle’ u vosku, a ipak ostavile otkriveno lice i telo Gospoda. Od tada, svakog proleća, on stavlja u košnice ikone Spasitelja, Bogorodice i Svetitelja, a rezultat je uvek isti. Monah Simeon iz jednog okolnog manastira je zapisao: „Jednom sam doneo ručno oslikanu ikonu iz manastira, koja je predstavljala golgotu sa tri krsta. Pčele su ‘izvezle’ voskom celu površinu kompozicije, ostavljajući da se jasno vidi Krst Hristov i pokajani razbojnik sa desne strane, dok je razbojnik sa leve strane Krsta je bio prekriven debelim slojem voska. Poslednji put kada sam otišao, mi smo stavili u ikonu Svetog Stefana prvomučenika i arhiđakona, čije ime naša skromna izdavačka kuća nosi. Cela ikona je odevena u vosak, samo su lice i telo ostali otkriveni.”
ČUDO RAĐANJA
Rađanje čoveka je veliko čudo. I zato je tako strašno kad oni koji mogu da budu roditelji odbiju to da budu. U Svetom Pismu stoji: „Ovako govori Gospod: Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe (Isa. 40, 15)”. Ipak, današnje čovečanstvo je sve to zaboravilo, i ide putem utrobnog čedomorstva u noć posle koje nema svanuća. Gospod Životodavac, međutim, ne ostavlja bez znakova istine o životu.
U Ukrajini je posle izvršenog abortusa, u petom mesecu trudnoće, jedno dete preživelo. Jedna porodica je odlučila da usvoji devojčicu, bez obzira na savete lekara koji su objasnili da nesrećno dete neće moći nikada ni da govori, ni da hoda.
„Mlada žena je abortirala u petom mesecu trudnoće. No, doktori nisu znali šta da rade, jer je fetus disao. Prebacili su ga na reanimaciju”, izveštava dopisnik Television News Agency.
U bolnici su devojčicu nazvali Bogdana (Bogom dana). Sada ima pet godina i živi u usvojiteljskoj porodici. „Marina i Evgenije su videli Bogdanu u bolnici. Živela je dve godine u posebnoj prostoriji, izolovana od mogućih infekcija, i niko je nije video. Nije imala nikakva dokumenta, osim bolničkog kartona”, izveštava dopisnik. „Bila je veoma mršava”, seća se usvojiteljka Marina Pjankova. „Izgledala je kao izgladnelo afričko dete”.
Lekari su joj savetovali da ne usvaja devojčicu zbog njenog fizičkog stanja. Rekli su, takođe, da je Bogdana, kada je imala godinu dana, preživela kliničku smrt. Kada su usvojitelji odveli devojčicu kući, imala je svega šest kilograma. Ipak, Bog je dao da Bogdana i prohoda i progovori, a strašne dijagnoze i prognoze su se pokazale kao netačne.
Posle tog slučaja, Evgenije je pokrenuo kampanju protiv abortusa. „Po zvaničnim podacima, od vremena sticanja nezavisnosti 1991, u Ukrajini je izvršeno 38 miliona abortusa. Međutim, po nezvaničnim podacima ta cifra dostiže 48 miliona”. On je uveren da je bolje dete dati u sirotište, nego ga ubiti.
A evo svedočenja jednog pravoslavnog Srbina: „Xteo bix nešto da se zna i da se napiše u vaše manastirske spise o tome da smo zahvaljujući SVETOM OCU VASILIJU OSTROŠKOM, moja supruga Danijela G. i moja malenkost – Miloš G., dobili sina LAZARA 13.05.2010.godine.
Priča počinje tako što je supruga imala dva spontana pobačaja u roku od pet godina. Bili smo kod mnogih lekara, i svi su rekli da nema nikakvih problema ni kod nje, kao ni kod mene, a to što je imala dva spontana pobačaja – samo se od sebe desilo! Nas je i dalje tištilo zbog čega čega se to dešavalo, pogotovo što smo oboje bili sportisti.
Ona se profesionalno bavila kajakom, a ja fudbalom. Nismo bili poročni, niti smo pili alkohol, niti pušili cigarete, a kamoli još gore stvari koje se mogu dogodi čoveku. Iskreno, što se tiče moje vere u BOGA OCA i sve što je SVETO ja verujem, ali ne idem u CRKVU ili MANASTIRE da se molim na LITURGIJI, a kamoli da postim sredom i petkom!
Takvo isto razmišljanje je imala i moja supruga. Sve do jednog avgustovskog dana 2009. godine, kada mi je supruga saopštila da hoće da ide POD OSTROG, da se pomoli SVETOM VASILIJU za pomoć! Istog trenutka sam je podržao, ali ja tada nisam mogao da idem sa njom zbog posla. Nije htela da odustane, pa je majka krenula sa njom. Našla je agenciju koja prevozi vernike do OSTROGA, stigla je do SVETOG VASILIJA i pomolila se, i zamolila je OCA VASILIJA da nam podari DETE. Vratila se kući sa puno sreće, i utisaka. Rekla mi je da obavezno odem pod OSTROG.
Prošlo je neko vreme, i supruga je zatrudnela. Bila je uplašena da se ne ponovi scenario od prethodna dva puta. Ali bilo je sve u redu. Doktorka koja je vodila trudnoću izračunala je da je termin u maju 2010. Kad smo saznali pol deteta, moja želja je bila da se zove VASILIJE, dok je supruga rekla da se nije zavetovala SVETOM VASILIJU povodom detetovog imena. Dogovorili smo se, ako se porodi 12. maja da se zove VASILIJE, ako se ne porodi tog datuma da mu damo ime Lazar. Trudovi su joj počeli 12. maja 2010. oko podneva, trpela je sve vreme jer je mislila da nije još vreme za porođaj. Tek uveče oko 23h, odveli smo je u porodilište i imali šta da čujemo, a to je da je ona već odavno spremna da se porodi, jer je bila po njihovoj doktorskoj proceni već sedam prstiju otvorena. Ostavili smo je u Porodilištu i čekali vesti. Tek su je porodili 13.05.2010. godine oko deset do sedam ujutru, zbog nemarnosti lekara.
I tako je na svet došao LAZAR – DETE SVETOG VASILIJA. Od tog trenutka, ja se svako veče molim BOGU i SVETOM VASILIJU I SVIM SVECIMA ZBOG NAJVEĆEG DARA, KOJI ČOVEK MOŽE DA DOŽIVI! LAZAR mi je doneo RADOST I VERU U BOGA, JER OVIM ČUDOM KOJE SE DESILO MENI I MOJOJ PORODICI GOVORI DA BOG POSTOJI I SVI SVECI, I DA SVE ŠTO SE DEŠAVA JE VOLJA BOŽIJA. HVALA SVETOM VASILIJU OSTROŠKOM ŠTO NAM JE PODARIO LAZARA. U ZNAK ZAHVALNOSTI 2011. GODINE SMO KRSTILI LAZARA POD OSTROGOM. HVALA SV. VASILIJU I NEKA MU JE VEČNA SLAVA I MILOST!”
UMESTO ZAKLJUČKA
U svojoj čuvenoj „Nomologiji/ Nauci o zakonu“, Vladika Nikolaj jasno kaže da u prirodi nema zakona ( jer se zakon daje samo svesnim i slobodnim bićima, anđelima i ljudima, a ne nerazumnoj tvari ), ali ima veličanstvenog sklada, premudrog poretka i beskrajne lepote. Svi anđeli i sveci, celo Sveto Pismo i sva bogosluženja pravoslavna, slave Boga za predivno ustrojen kosmos, za sjaj i krasotu tvorevine. Ganuti car David kaže: „Kada pogledam nebesa, dela prstiju Tvojih; mesec i zvezde, koje Ti osnova; šta je čovek da ga se sećaš? Ili sin čovečiji da ga pohodiš?” (Ps. 8,4-5). Sav sklad u prirodi SIMVOL je savršenstva i svetosti Zakona datog anđelima i ljudima. Nigde nema slučaja: oko Božije vidi svako zrno prašine, vlasi su nam izbrojane, ni vrabac ne pada sa grane bez Očevog znanja, kapi kiše dažde na mesto koje im je određeno. Priroda je hram u kome blistaju ognjevi čistote i čednosti. Kako je govorio Sveti Justin Ćelijski, sva priroda je Bogojavljenje… A čovek je sveštenik koji je pozvan da Bogu od Božjeg prinosi žrtvu i da blagodari „o svjeh i za vsja”. Čovek je liturg u Prvoliturgu-Hristu, arhijereju po činu Melhisedekovom. Bog je Gostoljubivi Domaćin koji čoveka uvodi u najlepšu gostinsku sobu – ovaj svet, a na dan Svadbe uvešće ga i u bračnu ložnicu. Čovek stoga treba da bude zahvalni gost, onaj koji dobre darove sa radošću i blagodarnošću prima i sa njima postupa onako kako Domaćin blagoslovi.
Ako se naruši zakon Božji, priroda gubi svoj poredak i podvlašćuje se razornim stihijama koje nas podsećaju da smo prestupili i pogazili ono što nam je dato kao norma bitija.
Zato je naš narod govorio:“Bez Boga ni preko praga“.
Ni mi, današnji, nemamo šta bolje da kažemo.
Vladimir Dimitrijević
---
Bez Boga ni preko praga: srbski duhovnici XX veka: (žitija i pouke)/Vladimir Dimitrijević
Beograd: Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, 2004.
443 str. : ilustr. ; 21 cm
Obraz svetački; knj. 78
ISBN 86-83815-55-2
