5. X (пети октобар)UVOD, DVE DECENIJE POSLE

Danas je peti oktobar 2020, kada se navršava dve decenije od silaska sa vlasti Slobodana Miloševića. Zbog svega što je NATO Imperija učinila Srbiji koristeći vlast tzv. DOSmanlija (pripadnika koalicije Demokratske opozicije Srbije, koja je Miloševića smenila na vlasti), nekima se doba SPS vlastodršca priviđa kao „zlatno doba“, naročito s obzirom na činjenicu da je on umro u Hagu, pod sumnjivim okolnostima suđenja koje nije bilo suđenje samo njemu, nego čitavom našem narodu i našoj istoriji.

Ipak, bilo je Miloševićevo doba daleko od „zlatnog doba“, naročito iz perspektive pravoslavne istoriosifije. Ono što se, po dubokom uverenju potpisnika ovih redova, zaista dešavalo u te dane zapisano je u redovima koji slede.

Ispod svakog zapisa su, zarad vremenske kontekstualizacije, napisane godine u kojima su nastali. Molim čitaoca da to ima u vidu. Tekstovi nisu pisani SADA. Sada ih objavljujem, ponovo. (UOČI 5. OKTOBRA 2020. )

BELEŠKA IZ 2003. GODINE                

Članci sabrani na ovom mestu pojavljivali su se u pravoslavnoj i nacionalnoj periodici od 1991. do 2002. godine. Kako nam je bilo, to znamo samo mi. Od samog početka bilo mi je jasno da je rat koji se vodio na teritoriji bivše SFRJ bio planiran tako da ga Srbi izgube. Ali, ne samo to – Srbi treba da budu proglašeni i za ratne zločince, krive za sve nesreće na Balkanu od doseljavanja Slovena do NATO-agresije na SRJ 1999. godine. Naravno, ovim uopšte ne želim da kažem da sam imao neke “proročke” sposobnosti i vizionarska umeća; svakom pravoslavnom Srbinu, koji zna šta je svetosavski i svetolazarski zavet sa Hristom, bilo je jasno ko je čovek kome su pevali: “Slobodane, ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista”. Još u junu 1992, posle studentskog protesta, pisao sam u “Književnim novinama”: “A Novi svetski poredak? Već se dovoljno pokazao: umiranje beba u srbskim Krajinama legitimisalo je tvorce ovog poretka kao ljude koji svim neposlušnicima (dakle, narodima koji žele da budu samostalni i državotvorni) spremaju već pomenutu pustoš i zatiranje. Očito je da im u Srbiji ne smeta Slobodan Milošević (trpeli su i Tita dok im je to odgovaralo): na nama se vrši ogled razaranja nacionalnog dostojanstva, a Milošević je (kao i Husein u Iraku) puki izgovor.”                  

A 1996, u članku “Etika poslednje odbrane”, zabeležio sam i ovo: “Znam i zašto je pokrenut i vođen ovaj rat: da bi se, preko nekih “paravojnih formacija”, pljačkaša maskiranih u “četnike” i “dobrovoljce”, vešto režiranih zločina nad civilima neprijateljske strane konačno oblatio obraz srbskog naroda i obesmislio njegovo viševekovno mučeništvo Hrista radi; da bi se, preko vašarske vulgarizacije, obezvredila pravoslavna i nacionalna simvolika; da bi se, kad se sve okonča, Srbska Crkva izvela na sud zajedno sa Svetim Savom i Svetim knezom Lazarom, i bila optužena, da je, ona, svojim svetosavljem, raspirila ratni sukob. A možda će, uz malu pomoć pravdoljubaca iz Haga i Brisela, otkriti da je naš Patrijarh, sa episkopima i sveštenstvom, naoružavao srbske ekstremiste (koji, uzgred budi rečeno, polako, bez ičije brige, skapavaju u sportskim halama i seoskim mesnim kancelarijama, zauvek proterani iz zemlje Janković Stojana.)”

Jer, u Srbiji 1996. godine nije teško bilo biti “prorok”: trebalo je zamisliti najgori mogući razvoj događaja, i znatno da će biti gore od toga – gore, naravno, po Srbstvo i njegove nebeske i zemaljske ciljeve. A 5. oktobar 2000, kada je, uprkos želji Zapada da kod nas izazove građanski rat, narod, svojom samosvesnom i dostojanstvenom srbskom borbom, srušio jedan truli režim, poslužio je svetskoj oligarhiji Novog poretka za ustoličenje na vlasti u Beogradu jedne nove, anacionalne i antinacionalne vlasti, koja razgradnju države nastavlja, samo koristeći drugačiju retoričku maglu... Pred čitaocem je niz članaka pravoslavnog Srbina koji se politikom bavio ne kao pripadnik bilo koje partije, nego kao jedna od članova naroda Božjeg, Crkve Hristove, koja je jedini smisao i cilj postojanja čoveka i naroda na ovom svetu, lestvica ka večnom i neprolaznom životu, Hristovo stado u vučjem veku. Za mene je politika borba za sreću i napredak polisa, a ne ono što u Srbiji gledamo od 1945. naovamo, i što ćemo, sve dok se Bogu ne vratimo, gledati kao stravu izdaje i prodaje svega što nam je Sveti Sava ostavio. Uprkos tome što sam pisao, često oštro i možda prejako, o onom zlu koje nas je snašlo, i za kojim smo, nesvesni Boga i sebe, išli, ovo nije glas (bar se nadam da nije) puke kritike, nego vapaj za Istinom, koja je Hristos, i ljubavlju, Koja je Bogočovek i Spasitelj naš. Nadam se da će i čitalac steći takav utisak.

O ANTI – LAZARU ILI LAŽNI CAR KAO POVOD ZA DENACIFIKACIJU

Svaki narod koji je uspostavio zavet sa Bogom (od starozavetnog Izrailja do danas) nalazi se u neposrednoj opasnosti od propasti u slučaju da se taj zavet falsifikuje, i da se krivotvorina predstavi kao istinski smisao istorijskog postojanja zavetne zajednice. Izrailj je svoju tragediju doživeo kada je svog Mesiju počeo da doživljava ne kao Mesiju za sve narode, nego kao “šovinističkog jataganliju” (Vladika Nikolaj), koji treba da mu obezbedi vlast nad drugim narodima sveta. I zato je Hristos Bog raspet, i zato je Varava (Baraba) izabran na Pilatovom referendumu. U suštini, Izrailj se opredelio za lažnog, prividno svemoćnog, cara, a odrekao se Cara nad carevima, čija je slava bila u smirenju (Sveti Jovan Zlatousti o Hristu kaže: “Zato Ga i nazivam Carem videći Ga da strada, jer je caru svojstveno da strada za svoje podanike”.) Konačna tragedija Izrailja zapečaćena je sedamdesetih godina prvog veka, kada se narod digao na ustanak protiv rimskih okupatora verujući da je došlo doba mesijanske politike, vreme gospodarenja nad svetom. “Judejski rat” Josifa Flavija o tome izvrsno govori. Oni koji su poveli narod, osim časnih izuzetaka, bili su razbojnici sa ličnim interesima. Narod su podbunjivali protiv vlasti, koristeći sikarijevce (bodežare), koji su pravili smutnju pre nego što je ustanak počeo – ubijali i bežali; koristili su takođe i lažne proroke, koji su govorili da će Jahve pomoći pravednu borbu protiv rimskog okupatora. Narod je ustao, i preko milion ljudi je poginulo, a nemilosrdni Rimljani, predvođeni Titovim legijama, uništili su Jerusalim i oskrnavili Hram, unevši u njega svoje paganske idole. Najveći Rus i najveći Srbin XIX veka, Dostojevski i njegoš, sluteći šta čeka njihove narode na putu otpadije od zaveta, pokušali su da književnim delima upozore na opasnosti od krivotvorenja Bogom otkrivenog smisla istorijskog postojanja. Dostojevski je u “Zlim dusima” dao osnovnu ideju revolucije: Verhovenski predlaže Stavroginu da postane “lažni car” revolucionarnog pokreta, jer prevrat ne može bez mistike. Potreban je neko takav, “čovek novog kova”, “zver sa veselim trbuhom” (Niče), onaj koji je “sa one strane dobra i zla”, da bi u svesti naroda pretvorenog u palikuće i ubice postao zamena za Hrista Koji je, kako veli Tjutčev, “pod teretom krsta prošao svu rusku zemlju, blagosiljajući je”. Petar Verhovenski to i veli – ja sam običan razbojnik, a ne revolucionar; a ti, Stavrogine, ti treba da budeš naš “carević Dimitrije”. njegoš je svoje upozorenje ponudio u delu “Lažni car Šćepan Mali”, opisujući istorijski događaj prihvatanja nekog samozvanca za cara Crne Gore. U ovom spevu svi su u prelesti: od naroda do patrijarha Vasilija, i svi misle da će varalica obnoviti Dušanovo carstvo. Jedini koji ne pristaje na igru nacionalne mitomanije jeste iguman Teodosije Mrkojević, koji mora da trpi oštre prekore za to što ne deli oduševljenje “cijela naroda”, potonulog u epski zanos. (Šta je epski zanos bez Hrista, i u kakve ponore vodi, čitati kod dr Žarka Vidovića u knjizi “njegoš i Kosovski zavjet u Novom vijeku”.) I tako se desilo: i Srbi i Rusi dobili su lažne careve. Rusi Lenjina i Staljina, koji su obogotvoravani (“Lenjin je živeo, Lenjin je živ, Lenjin će živeti” i “Staljin je Lenjin danas”), a Srbi Josipa Broza i Slobodana Miloševića. Poreklo svesmirenog Cara, Bogočoveka Hrista, jedno je od glavnih jevanđelskih tema – i apostoli Matej i Luka ga detaljno izlažu, da se vidi Ko je Hristos, odakle dolazi i kakvoj istorijskoj zajednici pripadaju njegovi preci. Poreklo lažnih careva koji su razarali Rusiju i Srbiju bilo je mutno i nejasno, i o njihovim životima pre dolaska na vlast nije se znalo skoro ništa (obratimo pažnju na činjenicu da se Brozovo poreklo i do danas mistifikuje, da prve godine Miloševićeve vlasti protiču bez ikakve informacije o tome ko su mu roditelji i šta je bilo s njima.) Preskočićemo priču o Josipu Brozu i genijalnoj (u zlu, naravno) strategiji ubijanja srbskog Zaveta komunizmom i jugoslovenstvom (koja se odvijala u dve faze: prvo pobiti sve koji mogu da posluže kao uzor zavetne nesalomivosti i uterati strah u kosti narodu, a zatim potkupljivati i podmićivati obilatim novcem koji je stizao sa Zapada.) Naša tragedija poslednjih deset godina bila je takva kakva je bila zahvaljujući prihvatanju partijskog anaratčika Miloševića za nacionalnog vođu i ostvaritelja nacionalnih ciljeva. I niko ne zna kako je do toga došlo, a mora se znati (jer, kako bi rekao dr Žarko Vidović, bez svesti o zlu nema istorijske svesti.) Došlo je, kako sve i dolazi kad je prelest u pitanju, zbog prihvatanja jedne lažne pomisli, lažnog stava prema svetu. Naime, kada je u sukobu dve komunističke frakcije na Osmoj sednici Saveza komunista Srbije pobedio, Milošević je shvatio da mora da zaigra na kartu na koju do tada niko od komunističkih lidera Srbije nije igrao – na kartu nacionalnih osećanja. Internacionalistički model “bratstva-jedinstva” bio je istrošen, pa se moralo pristupiti stvaranju “nacionalne priče” u koju je sve moglo da se uklopi od Nemanje, preko Karađorđa, do Tita, i u kojoj su se na istoj strani našli junaci Solunskog fronta sa zločincima Krcunom i Rankovićem, tobož “borcima za srbsku stvar” pod Titom. Ovakvo okretanje nacionalnom i zloupotreba rodoljublja za ostvarivanje interesa komunističke oligarhije nije bilo nepoznato u istoriji komunizma. Dovoljno je setiti se da je Staljin (koji je, svega nekoliko godina pre toga, pretio da će slomiti kičmu “velikoruskom šovinizmu”), kada je Hitler došao pod Moskvu shvatio da mora drugačije. I šta se desilo? Počeo je da se obraća narodu sa “braćo i sestre”, nazvao rat “Velikim otaxbinskim”, jedinicama davao imena ruskih svetih ratnika Aleksandra Nevskog i Dimitrija Donskog i, što je najvažnije, počeo da uvodi vojno sveštenstvo, a Ruskoj Crkvi, sateranoj u katakombe, omogućio da se, makar malo, pojavi u društvenom životu i pozove narod na borbu protiv Hitlera. Rat je predstavljen kao borba Slovena i Germana, rat “Ivana protiv Frica”. I to je trajalo sve do 1945, čak i malo duže; a zatim je sve bilo po starom – internacionala, “religija je opijum za mase”, popovi – crnostotinaši, itd. Konclageri su opet radili za “velikoruske šoviniste”. Istu varku primenio je i Milošević: nacionalna priča, “Niko nema što Srbin imade”, “nije mala, triput ratovala/ i opet će, robovati neće”, Crkvi dati poneki termin na TV-u, pričati što više o “kulturno-istorijskim spomenicima”, o borbi za “Srpstvo”, trulom Zapadu, zaveri Vatikana. Treba, međutim, uočiti da sam Milošević nikada nije govorio u stilu “srbskog nacionaliste”. On je, uvek i svagda, pričao o demokratiji, ravnopravnosti svih naroda i građana, o svom stremljenju evropskim integracijama, itd. njegova supruga je u svojim knjigama i javnim nastupima uvek bila jugonostalgičar, i sa mržnjom se osvrtala na pojave “velikosrbskih pretenzija” (naročito je mrzela Srbe u Bosni i njihov rat za slobodu.) Milošević je prećutno dopuštao postojanje paravojnih formacija, i svim silama se trudio da ih predstavi kao “četnike” (slike bezumnika sa noževima u zubima obišle u svet); te “paravojne formacije”, za koje se zna da su ih nadzirale tajne službe, mogle su kasnije da mu posluže kao sjajan izgovor – tobož, to nisam ja (Holbruku je, kaže sam “prljavi Dik” u svom “Putu u Dejton”, stalno govorio kako nema nikakve veze sa Arkanom, i kako mu ne može ništa); ja sam demokrata, a ovo su četnici, protiv kojih smo se mi i moja ideološka sabraća borili i u Drugom svetskom ratu. Oni koji su činili ratne zločine u ime “Srbstva” time su služili kao oruđa jedne prljave, nesavesne lične politike. Služili su još i nečemu drugom – ali o tome kasnije. Sa čime je srbski narod ušao u period raspada zemlje, koji se dugo pripremao među nacionalnim elitama bivših jugoslovenskih republika, pre svega Hrvatske i Slovenije? Ušao je sa mamurlukom post-titoizma, sa svešću da postoje nekakvi nacionalni interesi koje do tada niko nije ni pominjao, sa svešću o tome da je neophodno krenuti putem duhovnog preporoda, vratiti se Crkvi, sa mutnom predstavom da smo nekad imali kralja i otaxbinu. Njegov jedini kapital je bio činjenica da je u Drugom svetskom ratu Srbstvo značilo mučeništvo, i da je preko milion i po ljudi stradalo samo zato što su bili Srbi. Mi, Srbi, jesmo nešto posebno. Ali šta? Šta je to što nas čini drugačijima? I tada je došlo doba “demonskog mesije” i njegovih “poslastica” (njegoš). Odmah su se našli lažni proroci-jasnovideoci koji su jadnom i sluđenom narodu rekli: “Pa da! Vi ste izuzetni, vi ste jedini, vi ste “Srbi, narod najstariji” (čak i Isus bio Srbin, kako piše u izdanju IPA “Miroslav”, knjizi “Najstariji jezik Biblije”)! Vi ste nadumna žrtva, vi ste nevino jagnje, vi ste narod žrtveni, vi ste zaslužili “reči u vremenu poslednjem” – jer ste vi “nebeski narod!” A da se Vlasi ne bi dosetili, niko im nije rekao da su duhovno i nacionalno raslabljeni, da im treba pokajanja, da u politiku ne smeju ulaziti usijane glave, nego trezveno i oprezno, da američki “novi poredak” samo čeka neki narod koji bi istrčao da bi oni mogli da ga udare po glavi i pokažu kako će proći svi “nacionalizmi” u periodu u kom “ljudska prava i demokratija” (čitaj: multinacionalne kompanije kojima nisu potrebne granice država i posebnosti naroda) moraju da vladaju u celom svetu. Slobodan Milošević je neprijateljima našeg naroda došao u pravi čas: pustili su ga da primenjuje svoje nacionalboljševičke trikove da bi jednog dana mogli da kažu: “Ceo srbski narod je nacional-boljševički!” Trebalo je pustiti da se u ime srbskog naroda čine zločinci da bi se jednog dana reklo: “Oni nisu žrtve, oni nikad nisu ni bili žrtve! Oni su uvek i svagda bili četnici, ubice – koljači, divlja horda sa Balkana, virus koji treba uništiti” (Dejvid Gompert). Nije krivac samo Milošević, nego i ceo srbski narod; nisu krivci lažni vođi i gurui – guslari lažnog cara, nego su krivi njegoš i Andrić, epska narodna poezija i, naravno, to njihovo samoubilačko veličanje borbe protiv celog sveta, zvano “kult kneza Lazara”. Sa Miloševićem, iz istorije zauvek treba izbaciti i Svetog Savu; sa nacional-boljševizmom u Srbiji zauvek treba ubiti i ideju pravoslavne nacije kao zavetne zajednice. (Dr Žarko Vidović takvu naciju definiše ovako: “Nebeski narod je narod sabran u Crkvi, svijen oko nje, kao kolo (horos) oko Crkve, kao duhovna zajednica koja se drži isključivo na snazi verskog SAOSEĆAnjA, kao VERSKA ZAJEDNICA”). Naši neprijatelji su uvek znali šta je naša najveća snaga: tako je 1917. Hrvat dr Ivo Pilar, pod pseudonimom “Sidland” u Beču objavio knjigu “Južnoslovensko pitanje i svjetski rat” (preštampana u Pavelićevom Zagrebu 1942.) U njoj on kaže da snaga opstanka Srba nije ni u državi, ni u vojsci, ni u ratničkom duhu, nego (i jedino) u kultu Svetog Save. I to su svi naši neprijatelji znali: od Sinan-paše, koji spaljuje mošti Svetog Save, preko “dobronamernika” Josipa Juraja-Štrosmajera, koji pod vidom “jugoslovenstva”, cilja na unijaćenje Srba, pa sve do Hitlera koji lično izdaje naređenje za hapšenje patrijarha srbskog Gavrila (Dožića) i episkopa žičkog Nikolaja (Velimirovića). Zato je i Titova vlast nastojala da nadzire Crkvu – počev od zabrane veronauke u školama i litija po selima, pa sve do pokušaja mešanja u izbor srbskog patrijarha. Miloševićev odnos prema Crkvi nije bio ništa drugo do pokušaj instrumentalizacije. Uvek je nastojao da putem medijske manipulacije predstavi Crkvu kao svog saveznika: i u ratu (mada je patrijarh srbski Pavle govorio da, po cenu zločina, nama ne treba ni velika ni mala Srbija), i u miru (pokušaj pridobijanja nekih ljudi iz Crkve). Mora se priznati da je bilo pojedinaca u Srbskoj Crkvi koji se nisu najbolje snašli i nisu na vreme prozreli igru dedinjskog lažnog cara. Ali zvanični stav Crkve i stavovi njenih najčasnijih predstavnika bili su potpuno jasni. Već 1990. jeromonah (sada vladika) Atanasije Jevtić naziva Miloševića “nepodnošljivo arogantnim”, a đakon (sada sveštenik) dr Radovan Bigović kaže da je atmosfera u Srbiji zahvaljujući Miloševićevom režimu “zagađena” (“Pravoslavlje” 1. decembar 1990.) Vladika gornjokarlovački Simeon u junu 1990. upozorava da Evropa neće ekstreme – ni fašizam (Tuđmana), ni marksizam (Miloševića), i da “sve ide ka ujedinjavanju, a mi ka dezintegraciji”, što je opasan proces. Od tada, skoro da nije bilo sabora, ni redovnog, ni vanrednog, i da se stvori vlada “nacionalnog spasa i poverenja”. Na vanrednom zasedanju u Ostrogu 1993. (kraj oktobra – početak novembra) rečeno je “da ničija stolica nije važnija od sudbine i slobode celog naroda” i da niko “nema monopol nad narodom i budućnošću naše dece”. I kasnije je bilo tako – setimo se da je policijski kordon prilikom studentskih protesta 1996/97. probijao mitropolit Amfilohije, a da je patrijarh Pavle sa Arhijerejskim Sinodom odlučno podržao borbu studenata za priznavanja narodne volje na izborima. Prvi koji je posle bombardovanja NATO-a tražio da vlast odstupi i preda nadležnosti vladi nacionalnog spasa bio je Sveti Arhijerejski Sinod. Mada bi se mogao napisati analitički ogled o borbi SPC protiv autoritarnog režima, iz svega je jasno da Crkva nije bila “miloševićevska”, nego da je, evanđelski odgovorio, upozoravala na opasnost jedne kvazi-srbske vlasti, i svedočila da se na zlu samovolje ne može graditi država. Lažni car Srbije je jasno stavio do znanja da je bezbožnik počev od sletanja na Gazimestan helikopterom, bez odlaska u Gračanicu na liturgiju, i bez celivanja moštiju Svetog kneza Lazara, preko istog takvog “desanta na Hilandar”, do onog najvažnijeg: odbijanja da potpiše zakon o vraćanju imovine Srbskoj Pravoslavnoj Crvki. (Milošević je odbio da, pored već pomenutog, potpiše i zakon o ograničenju prava na abortus.) Ako je sve to tako, zašto onda “nezavisni intelektualci” tvrde da je Milošević bio nekakav “nacionalista” ili, čak, čovek koji je želeo da ostvari “Veliku Srbiju” kao “ideal” Srbske Crkve? Stvari su tu vrlo proste. “Nezavisni intelektualci” su dovoljno politički pismeni da znaju da ovakvi njihovi stavovi nemaju veze sa stvarnošću. Ali, oni žele da sa “prljavom vodom izbace i dete”, to jest da Crkvu zauvek uklone iz javnog života, pripisujući joj čak i “ratne zločine” (ili podsticanja na ratne zločine). To oni zovu “denacifikacijom”, kao da su Srbi, koji od 9. marta 1991. neprestano ratuju protiv jednog ličnog režima, isto što i Nemci 1945: narod koji treba “osloboditi” od nacističkih misli i osećanja. Crkva kao čuvar zavetne zajednice srbskog naroda, kao čuvar “nacionalizma Svetog Save” (Vladika Nikolaj) biće najjača prepreka novom internacionalizmu, “politički korektnom” mondijalizmu i duhovnoj laži kvazi-religije Nju Ejdža. Ona čuva pamćenje Srba – i zato je treba žigosati, a, ako je moguće, izvesti na Haški sud. O tome je, u zimu 2000, jasno rekao “Ženski lobi” iz Beograda, protestujući povodom odluke Svetog Sinoda SPC, da se zabrani pričešće nepokajanim lekarima – aborterima, s obzirom da kanoni Crkve takve proglašavaju, ako se ne pokaju, kao dostojne epitimije za ubice. Ženski lobi je tada proučio: “Trgovina između SPC i režima je belodana. Trgujte, gospodo popovi, ali se nemojte začuditi ako se i vi nađete na haškim spiskovima/.../”. Povest o našem lažnom caru je jasna. On je radio sledeće: 1. Braneći svoju vlast, upotrebljavao je nacionalnu simboliku i zločine tajnih službi i paravojnih formacija prebacivao na “četnike” (“srbočetnike”, rekli bi Hrvati.) 2. Braneći svoju vlast, pokušavao je da sebe prikaže kao branitelja Pravoslavlja – naravno, nikad neposredno (neposredno je bio demokrata i “građanin”), nego stvaranjem odgovarajuće društvene atmosfere. 3. Zapad je svesno dopuštao da Milošević to čini, praveći s njim ugovore i dogovore, sve na štetu srbskog naroda (prvo je bio “balkanski kasapin”, pa je postao “dejtonski mirotvorac” i “jaki čovek sa Balkana”, da bi se, u jeku NATO-vazdušni udara i trovanja Srbije uranijumom, našao kao optuženi za ratne zločine i haškom spisku.) Ideologija najnovijeg “novog poretka” je jasna: Srbi ne mogu biti narod-žrtva iz Drugog svetskog rata; u suštini, oni su narod – zločinac, koji je kriv za poslednji rat na prostoru bivše Jugoslavije, i koji, kao Nemci, zauvek mora da plaća ratnu odštetu i nosi krivicu za “genocidnost”. (S tim u vezi je odluka američkog čoveka u Republici Srbskoj, Milorada Dodika, da jasenovački arhiv, koji je bio u srbskoj Gradini, preda muzeju holokausta u Vašingtonu, a Muzej holokausta ga predaje Hrvatima, koji će, jasno, sve dokumente o Jasenovcu javnosti selektivno prikazivati – zato je već formirana čitava “historijska škola”, koja počinje od Tuđmanovih “Bespuća povijesne zbiljnosti”). Sve ovo intelektualci na platnim (ili honorarnim) spiskovima raznih “fondova za otvoreno društvo” znaju. Baš zato, svim silama nastojavaju da, u ime borbe protiv Miloševića, sruše ono vredno u našem narodu.            

”Crkveni život” 1/2002.

PUSTOŠ I ZATIRANjE

Strašno pleme, dokle ćeš spavati?

Njegoš                                       

  1. Dok je, nakon govora u ime Udruženja književnika, Matija Bećković odlazio iz Sale heroja Filološkog fakulteta, organizatori su, u znak pozdrava, pustili Lenonovu pesmu “Dajte šansu miru”. Njeni zvuci odjekivali su prostorijom, neki od studenata su pevali, a meni je na pamet pala misao: “Ovako je sve izgledalo i u Sarajevu pre početka građanskog rata”. I te misli se nisam oslobodio ni kasnije, kad je studentski protest dostigao veće razmere i proširio se na ostale univerzitetske centre Srbije. Zar nije tamošnja mladež takođe pevala Lenonovu pesmu? Zar je iko normalan u Bosni i Hercegovini želeo da ratuje? Pa, ipak, u vrtlogu građanskog obračuna našli su se svi; od Mostara do Sarajeva nastade ono što se biblijskim jezikom zove PUSTOŠ I ZATIRANjE.
  2. Očito je: studentski protest 1992. nije ništa drugo do pokušaj da se Srbiji kaže kako izlaza uskoro neće biti. Ali, veliki deo Srbije to ne shvata. Vele: zbog medijske propagande. Doista, po beskrupuloznosti i bestidnosti televizijsko ruganje studentima (naravno, misli se na zvaničnu, državnu TV) dostiglo je vrhunac: optuženi su da jedu hranu namenjenu pacijentima beogradskih bolnica dok ovi gladuju! Pa ipak, medijska propaganda ne može opravdati toliku zaslepljenost mnogih Srba. Ne može zato što veliki broj njih već oseća strašne posledice blokade: radnici se otpuštaju s posla, plate su bedne, nema lekova, nema benzina, nema nade da će se stanje pod vlastodršcima ikad bitnije popraviti. (Ne govorim o bedi naše obezboženosti, ne govorim o tome da smo svedeni na dvodimenzionalne potrošačke dušice koje ne vide dalje od stomaka – govorim upravo o “stomačnim” razlozima za krah televizijskih iluzija među Srbima). To, što Srbija nije na nogama posledica je hedonističkog kukavičluka: kod mnogih postoji utopija zvana “Samo da rata ne bude”, a to što ćemo živeti ispod svakog ljudskog nivoa, to što rata, ako se nastave sankcije “svetske zajednice”, ne može a da ne bude – nikom ništa. Nismo mi više onaj isti srbpski narod; izgubili smo slobodu bogolikosti, onu krstovaskrsnu silu koja je Svetog đakona Avakuma navela da zapeva, pre no što su ga Turci na kolac nabili: “Srb je Hristov, raduje se smrti”. Jer, smrt za naše pretke nije bila smrt, nego kapija Večnosti. Izgubivši Večnost, izgubili smo i snagu da se odupiremo lažima i nepravdi.
  3. A NOVI SVETSKI POREDAK?
    Već se dovoljno pokazao: umiranje beba u srbskim Krajinama legitimisalo je tvorce ovog poretka kao ljude koji svim neposlušnicima (dakle, narodima koji žele da budu samostalni i državotvorni) spremaju već pomenutu pustoš i zatiranje. Očito je da im u Srbiji ne smeta Slobodan Milošević (trpeli su i Tita i njega sve dok im je to odgovaralo): na nama se vrši ogled razaranja nacionalnog dostojanstva, a Milošević je (kao i Husein u Iraku) puki izgovor. U toku studentskog protesta mi se, barem iz razgovora s njegovim učesnicima, učinilo da mnogi tako misle. 4. Srbski narod je, po ko zna koji put u svojoj istoriji, u ulozi mnogostradalnog Jova; prvi put, međutim, on odbija to da shvati i da primi krst na svoja pleća. Vapaj Beogradskog univerziteta stoga mi se čini, bez obzira na različite “opcije” koje su nudili učesnici protesta kao izlaz iz krize, kao čin koji ima bar malo jovovskog u sebi. To je vapaj s đubrišta postkomunističkog očaja.

”Književne novine”, jun 1992.

ŠIBICARENjE

Sve očitije postaje da je sadašnja vlast u Srbiji sistematski izdavala interese našeg naroda: naš nacionalni organizam očito je, zahvaljujući delatnosti te vlasti, na umoru. Osvrnite se oko sebe: svuda pustoš i zatiranje… Rušiteljski ciljevi skoro potpuno su ostvareni: ako je ekonomija u pitanju, narod je opljačkan (devize su prvo otele državne banke, a zatim i probisvetske družine zvane “Jugoskandik” i “Dafiment banka”); ako je društvo u pitanju, kriminal je legalizovana forma borbe za opstanak, ljudi su navikli da sve vrste prevara smatraju uobičajenom pojavom, svuda vlada nepoverenje i nesigurnost, mnogi Srbi su medijski kretenizovani; ako je nacionalno u pitanju, mnogi su uvučeni u zločine, jer su ih komunistički vođi ubedili da je to “za dobro Srbstva”. Umesto trezvenog odnosa prema svetu razvijeni su inat i gordost (“Srbi nebeski narod”), stvorena je ideologija “krvi i tla” i raširena mržnja prema inakomislećima; oni koji su krenuli u “demokratske” vode, da bi izbegli SPS-nacionalizam, zaboravili su svako rodoljublje, pljuju na sve svetinje, žele liberalizaciju droga i seksualnih izopačenosti, umesto naroda sanjaju individualističku rulju… Ali suština SPS – pobede je u rušenju istinskog Pravoslavlja. TV širi okultizam, astrologiju, otvoreni satanizam; nude nam gastronomsko (za Božić se jede ovo, a za Uskrs ono) “Pravoslavlje”. Uče nas da smo pravoslavci samo zato što smo Srbi… Idem ulicom, gledam prolaznike i teško mi je: kako ne shvataju da je sve ovo bedno šibicarenje? Znate šta je šibicarenje? Neki mangup, uz dvojicu – trojicu pomoćnika, dođe na prometno mesto, stavi tri kutije od šibica na tle i jednu kuglicu. Zatim brzim potezima premešta kuglicu iz kutije u kutiju, pa pita okupljene da pogode gde je kuglica skrivena. Ko pogodi, dobija pare (uvek se igra u devize!) U prvi mah, neko i “dobija”, neko i “pogađa”: ali taj “neko” su šibicarevi asistenti, koji su tu da bi “navukli” prisutne na učešće u igri. Kad naivčine nasednu, vešti šibicar pomera kuglicu tamo-amo, da bi na kraju, kad pogađač treba da kaže gde je ona, kuglicu na neprimetan način sklonio u desnu šaku. Šta god da izaberete, pogrešili ste: KUGLICA JE KOD ŠIBICARA, A NE POD BILO KOJOM KUTIJICOM. Zar se to ne dešava sa nama? Vlast – šibicarska; asistenti – lažna opozicija, s kojom vlast deli dobit; naivčine – Srbi. Uvek nam nude pogrešna rešenja; šta god da izaberete, grešite: kuglica je kod njih… Ako i dalje budemo tražili rešenja u horizontali, bez pokajanja i povratka Bogu, nema nade. Ovi koji vuku Srbiju u ponor su kao virus SIDE; virus ove opake bolesti u lazi u samu srž ćelije - u njene gene – i vrši njihovo “reprogramiranje”, koje čitavo telo raslabljuje, lišava imuniteta i priprema za smrt od bilo kakve boljetice.: ne umire se, naime, od SIDE, nego od bolesti koje napadaju neodbranjeni organizam (TBC-a, sarkoma, zapalenja pluća, itd.). Ušavši u naše duhovne gene, rastočivši nas iznutra, obrekli su telo Srbstva smrti i propasti… Da nam je suza da oplačemo svoj pad! Da nam je svetlosti da sagledamo svoju tamu! Da nam je desnog Krsta, da se pokajemo! Siguran sam: samo nas Bog može spasiti. Ali to uvek znači: potrudimo se da bi, kako kaže Svjatješi Pavle, Bog imao kome da pomogne.

Pisano 1993.

”SVETOSAVSKI” VAAL

Idol je svako delo čovekovo i svaka tvar Božija kojoj se ljudi klanjaju umesto da se klanjaju Bogu Živome i Istinitome. Bežeći iz naručja Očevog, Adam se pogruzio u tvar. njegovi potomci su ga često sledili u tome. Čak i kada je novi Adam, Gospod Isus Hristos, Svojom Ličnošću otkrio punotu Bogopoznanja, bekstvo u tvar i obožavanje tvari nisu nestali nego su ostali kao mogućnost pada. Idolatrija je bila zabranjena i u Starom Zavetu, pa su Izrailjci ipak pravili zlatnu telad i prinosili decu na žrtvu demonu Molohu kojim su zamenili Gospoda nad vojskama. Idolopoklonicima su bili i fariseji, raspinjači Hristovi, kojima je subota bila važnija od Boga – zato nisu ni mogli da shvate da je On ljubav, a ne mrtva zakonska forma. Idolopoklonika je, nažalost, bilo i u Crkvi Vaskrslog Mesije – jeretika, ljudi koji su se klanjali svom razumu i zbog toga padali u nakaznu dogmatiku i još nakazniju etiku, raskolnika, koji su farisejski želeli da budu iznad sabornih pravila crkvenog života, a arhi-idolopoklonik, čovek koji je samim sobom “zamenio” Hrista, rimski papa, “podvigopoložnik” je svepogubnog, hominističkog idolopoklonstva koje je čitavu Zapadnu Evropu gurnulo u tamu obnovljenog paganstva. Idolatrija je, znamo, SMRT: klanjajući se tvari, a ne Tvorcu, čovek se klanja čovekoubici od početka - đavolu. Jer je on, “drevna, lukava zmija” iza svake službe idolima – idoli su maska njegovog prisustva. 2. I svaki narod, kršten u Ime Presvete Trojice, kad otpadne od punote Trojičnog Života, postaje idolopoklonička i gubi svoj lik, i svaki narod, kad zaboravi Oca nebeskog, klanja se – ocu laži, satani. Kao što su Izrailjci imali svog Vaala protiv koga su neprestano grmeli proroci Višnjeg, tako i novi Izrailjci, pravoslavni, srodivši se sa stihijama ovog sveta, grade svoje Vaalove i prestaju da opšte s Nebeskom Otaxbinom. O jednom takvom “vaalizmu” koji se u poslednje vreme javio u Srba pokušava da govori ovaj tekst. 3. Izašavši iz idolopokloničkog ludila titoizma, našli smo se na raskrsnici: “Kuda dalje”? I uskoro je usledio poziv: vratimo se precima. Vera naših otaca treba da bude i naša vera. A otac Srbstva, “najlepše srpsko dete” (tako ga je zvao Vladika Nikolaj), bio je, jeste i biće – Sveti Sava. I zaista: danas mnogi Srbin veruje da je svetosavac; i, gle – do juče zabranjeni i progonjeni Prvi Arhiepiskop Srbski, ponovo je neka vrsta mere i provere Srbinove. Međutim, tu nastaje veliki problem: kako obesvećeni i raspamećeni um naroda shvata svetosavlje? Kako ga shvataju vođi narodni – političari? Kako ga shvataju umnici narodni – pesnici, slikari? Kakav duh vlada narodom koji tvrdi da je “svetosavski”? Bićemo gorki, ali ne i ogorčeni (u milosti Božjoj je naš, tek započeti, duhovni preobražaj): ovo što se danas dešava sa Srbstvom, svetosavskim se ne može nazvati. Jer, opet se klanjamo delima svojih ruku, opet se klanjamo svojim apstrakcijama, opet verujemo u lažna božanstva, opet nam je Vaal draži od Gospoda nad vojskama. Doduše, taj Vaal se oblači “svetosavski”, pomodno, kako to samo on, lukavi, i ume. Ali, prepoznajemo ga, jer odbija Hrista. A istinsko SVETOSAVLjE je svetosavlje Hristom, onim zbog koga je mladi Rastko Nemanjić odbio vladarsku titulu i posvetio se monaškom podvigu; odbijajući da Gospoda prepozna kao Izvor i Uvir svetosavskog duha Srbstva, najnoviji Vaalovi proroci nas nanovo vode u Zemlju Nedođiju. Nastojeći da navedemo neka od lica savremenog nam, “svetosavskog”, Vaala u Srba, izbegavaćemo preopširne definicije i gotove zaključke: tekst koji se nudi povod je za razmišljanje.                       

Idol stradalništva                

Srbski narod je jedan od najstradalnijih, dakle najkrstonosnijih naroda zemaljskih: to je činjenica koja se ne može prevideti. Ali, u današnje vreme mnogi (uglavnom iz prizemnih političkih pobuda) pokušavaju da dokažu kako je naše stradalništvo uvek NEZASLUŽENO i kako smo mi, Srbi, narod koji pati samo zato što je takav kakav jeste. Istina je da smo propatili mnogo puta, ali naša stradanja su uvek imala svoj smisao: stradali smo zato što smo Hristovi (najčešće), ali smo stradali i zato što smo otpali od Hrista (pedeset godina komunističke strahovlade pripremile su i predratne sablazni u Crkvi, i bezbožni intelektualci, i mlakost vere u narodu). Pa i sadašnje naše nevolje imaju svoj koren u nama – kao pravoslavni hrišćani, mi smo dužni da se kajemo zbog NAŠEG zla, a ne da uvek druge optužujemo, bez obzira na to što, objektivno, imamo neprijatelja. Dakle, nije kriv samo Vatikan, samo Tuđman, nisu krivi samo Hrvati, Muslimani, Makedonci, Šiptari, Italijani, Nemci, Englezi, i ne mogu se sve muke našeg sadašnjeg trenutka svaliti na Josipa Broza. Krivi smo, na prvom mestu, mi, jer smo otpali od Boga Živoga, i ne hitamo da mu se vratimo. Rečeno je da će se mnogo tražiti od onih kojima je mnogo dato – a Srbima je Bog podario mnoga privremena i večna blaga koja smo, sledeći svoju ogrehovljenu samovolju, prezreli i odbacili. Jeste, raspeti smo: ali nije svako raspeće spasonosno. Raspeće koje ima smisla jeste raspeće pokajanog razbojnika, razbojnika s desne strane Hristovog Krsta. A nepokajani razbojnik, onaj koji je na Gospoda Stradalnika hulio, bez obzira na svoje muke, nije nasledio život večni. Stradalništvo ne sme biti idol i ono nije logosno samo po sebi, nego tek u zajednici s Raspetim i Vaskrslim Mesijom.

Idol krvi i tla

Odbivši pokajanje kao promenu i obnovu uma i srca, mnogi su nastojali da se iz odeće komunističkog bezumlja odmah “prebace” u odeću Srbstva, poistovećujući se s njegovim pogrešno shvaćenim spoljašnjim formama. U tome su naročito prednjačili pripadnici i čelnici vladajuće stranke u Srbiji koji su, bez ikakvog istinskog i otvorenog raskida s prošlošću svoje bezbožnosti, ođednom počeli da se predstavljaju kao zatočnici i glasnogovornici celine srbskog naroda. Veštom medijskom manipulacijom, Pravoslavlje su predstavili kao PRIVEZAK nacionalnog osećanja, kao neku vrstu folklornog ukrasa. (Dovoljno je gledati programe zvanične televizije kad se tumače verski praznici: u studiju se uvek nađu neki “stručnjaci” koji svu veru srbskog naroda svode na običajnost paganskog tipa). Badnje veče se gleda kroz posni jelovnik, a Božić je dan kad se “jede pečenica”, prenos Svete Liturgije je “kulturno umetnički program”, a “učeni” novinari TV Srbije još uvek i mešaju “misu” i “liturgiju”; umesto “monahinje” kažu “časne sestre”. Zvaničnici su, da bi sačuvali svoje pozicije, obećavali Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi brda i doline – od toga, zasad, nije bilo ništa (setimo se samo Zakona o povratku imovine SPC). Ali su zato veoma uspešno (opet preko medija) u velikom delu srbskog naroda uspeli da podstaknu primitivne, kafanski-šovinističke osećaje, i da nas “uvere” kako biti Srbin SAMO PO SEBI znači – biti PRAVOSLAVAC. Nije važno krštenje, ni post, ni molitva, a o Svetom Pričešću da se i ne govori. Po KRVI, svi smo mi plemeniti i dobri; braneći svoje TLE imamo pravo da budemo ZLI (to jest, “s one strane dobra i zla”). Bežeći od Krsta, ideolozi vlasti su sve vreme nastojali da izvrše DEONTOLOGIZACIJU nacionalne simvolike. (Poznat je slučaj izmišljenog “grba kneza Vlastimira” i – još ružniji – slučaj “nekrunisanog” dvoglavog orla koje je državna komisija predložila kao novi grb Srbije, “zaboravljajući” da kruna s krstom nad dvema orlovim glavama označava simfoniju Crkve i Države). Što je najtužnije od svega, oni su počeli da fabrikuju svoju “mistiku” i “proroštva”. Pojavila se “proročica” Vava; otkriven je deda Miloje, a donedavno izvesni “Milojko Kremenac” tvrdi da je Pravoslavlje “oživelo” svoje i da će Rusi i Srbi uskoro stvoriti novu, “slovensku” religiju. Da bi se monarhističke težnje Srbstva kanalisale u baruštinu laži i obmane, izmišljen je nekakav Aleksej Dolgoruki Romanov-Nemanjić, koji je Srbima obećao da će vratiti “glavu Kneza Lazara” i time omogućiti ekspanzivnu obnovu Srbije. Ukratko: u Srbiji se dalje LAŽE. Ne samo na političkom planu (to je već poznato), nego i na DUHOVNOM. Pokušavajući da se odbrane od neminovnosti dolaska istinske duhovnosti mnogi nastoje da, po svom “liku i podobiju” sakroje Pravoslavlje za “novokomponovane” Srbe. Naravno, tu nema ni traga istinskog Hrišćanstva – reč je o vulgarnoj mitologizaciji, folklorizaciji i razsuštastvljenju Istine Svete Ortodoksije. Namerno se prećutkuje činjenica da je naša SLOGA (koja jedino i spasava), po reči Vladike Nikolaja, “bogoslovska i božanska”, a ne zemaljska i truležna. To je sloga oko Svetog Pričešća, a ne oko privremenih nacionalnih interesa. S obzirom na činjenicu, očitu svakome ko se ozbiljnije suoči sa stvarnošću našeg trenutka, da vlastodršci medijski manipulišu našim narodom (štampa, radio i TV uglavnom su u njihovim rukama) nužno je da svi verujući, od najviših jeraraha do laika, članova naroda Božjeg, ODLUČNO objave da je “zvanično”, “državno pravoslavlje” samo KARIKATURA, i da se ideologija “krvi i tla” nikako ne slaže s Otkrivenjem predatim Crkvi Božijoj. Primitivne mitologeme koje se nude kao surogat za Hrista i Svetog Savu ne smeju se tolerisati (setimo se da nije svako rodoljublje hrišćansko, i da je etnofilatizam osuđen kao jeres). Pravoslavna Srbija je Srbija Svetog Predanja, a ne Srbija kafanskog šovinizma i “kuhinjskog pravoslavlja” (posna i mrsna jela spomenuli smo kao jednu od glavnih preokupacija novokomponovanih tumača naše vere). Jer, ako vlastodršcima i njihovim partijskim satelitima uspe da UNAKAZE pravi lik svetopredanjskog života naših predaka, biće potrebno mnogo vremena da se pokvareno popravi i očisti od laži.

Idol politike

Kad se zaboravi Nebeska Otadžbina i kad se sve snage usmere na osvajanje zemaljskih dobara, nastaju velike nevolje po jedan narod. Kad se izgubi iz vida Crkva kao SABOR NEBA I ZEMLjE, ljudi se otuđuju jedni od drugih i postaju sebični. A kad se istinska sloboda (sloboda u Hristu) zameni apsolutizovanjem društvenih prava, ljudi neprekidno teže da svoju samovolju nametnu kao model života svojim bližnjima. Jednom rečju: kad se sve ovo desi, politika postaje srž nacionalnog života. I to nije politika shvaćena kao sredstvo da se ovde, u “dolini suza”, život naš učini lakšim, nego politika koja je samoj sebi cilj i opravdanje, politika obezbožena i obeščovečena. Takva se i kod nas pojavila čim je počelo “višestranačko” nadmetanje. Mnoštvo PARTIJA (od kojih većina priča o slozi i sabornosti) nastojale su (i nastoje) da dokažu kako su samo one istinski izraz našeg nacionalnog bića. Sve bi se ove partije (isključujući vladajuću) uslovno mogle podeliti u dve grupe -–”demokratske” i “državotvorne”. Demokratske partije sudbinu Srbstva vide kao zauvek rešenu u onom trenutku u kome će u našu Otaxbinu stići društvene slobode i privreda zapadnog tipa; državotvorne su, pak, zalažu, za teritorijalnu celokupnost Srbstva i povratak tradicionalizmu (ne Pravoslavlju u punoti njegovog značenja, nego Pravoslavlju shvaćenom ideološki). Na žalost, i jedna i druga linija veru naših otaca tumače proizvoljno, na način koji im odgovara. Demokratska struja Hrišćanstvo uglavnom shvata sentimentalistički (sveće i cveće), i neki od njenih “lidera”, ne poznajući dovoljno ono o čemu pričaju, na sav glas objavljuju da je budućnost pravoslavlja ekumenistička (jedan od čelnika opozicije, poznat po svojim oratorskim zanosima, već mnogo puta tvrdio je da će se pravoslavci i rimokatolici uskoro ujediniti, a jednom je, sasvim smelo, ustvrdio kako je razlika između pravoslavlja i islama samo u “arhitekturi”). Što se “državotvoraca” tiče, oni pate od anomalije zvane “sveto ratništvo”. To jest, prećutkujući činjenicu da su Sveti Ratnici pravoslavne Crkve bili istinski pobožni vitezovi Hristovi, sluge i mučenici za pravdu Božju, oni nastoje da sakralizuju “ratništvo” samo po sebi; u tom kontekstu, i država sama po sebi, država zemaljska, značajnija im je od Carstva Božjeg koje je, kao zalog, u svakom čoveku. Pravoslavna Crkva ne sme se odvajati od politike u nekakvom apsolutnom, “eteričnom” smislu; ona, kao Mati, mora brižno bdeti nad svojim čedima i učiti ih da je “zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka” i da se zbog zemaljskog nebeskog ne sme gubiti. (Svjatješi otac našeg roda, Patrijarh Pavle, mnogo je puta to istakao). Političarima srbskim treba objasniti da parole DEMOKRATIJA ILI SMRT i SVE ZA SRBSTVO – SRBSTVO NI ZA ŠTA nemaju temelja u Svetajni Bogočoveka Hrista i njegove Crkve. Jer, nije Demokratija život, nego je Hristos život. To jedno; a drugo – naša narodna poslovica veli: “Sve za obraz, a obraz ni za šta”. Dok se Bogu ne vratimo, nikakve nam zemaljske sreće biti ne može. A koliko smo ovakvim partijašenjem daleko od tog cilja, pokazuje sledeći slučaj. U jedan srbski manastir došla, pre izbora u decembru 1990, grupa lokalnih vođa partija koje se deklarišu kao nacionalne i svetosavske. Bila služba, bila nafora, a posle svega seli oni za trpezu sa igumanom, pa nadugačko i naširoko počeli da pričaju kako će, ako oni dobiju izbore, u Srbiji sve krenuti na bolje. “Može biti”, veli otac iguman, “ali uvek treba znati da bez Pravoslavlja ništa neće ići”. Tek tu počeše da govore čelnici: kad oni dođu na vlast, Srbija će odmah postati pravoslavna, kakva je i bila. Otac iguman ih pogleda, pa pita: “Dobro, braćo Srbi, a posti li koji od vas poste koje je Crkva propisala?” Nastade tajac. Niko ni ne pogleda u monaha, a kamo li da progovori. Opet on: “U redu, ne postite. A hoćete li, ako želite dobro svom rodu, u ime Božje, početi da postite?” Opet muklo ćutanje. Niko ne odgovara. “Onda”, zaključi iguman, “pišite da je propalo. Nema ništa od pobede na izborima”. I zaista; komentar je suvišan.

Idol ekumenizma

Na žalost, i među nas se, na čisto crkvenom planu, uvukao opasni “moderni” duh, duh protivan Duhu Svetome koji je govorio kroz svete apostole Hristove i velike oce Crkve. To je duh ekumenizma kojim savremeni naraštaji pokušavaju da zamene istinsku brigu i ljubav prema inoslavnim hrišćanima i neznabošcima. Pod izgovorom da treba ujediniti pravoslavne s davno odeljenom braćom (rimokatolici, protestanti, pa i predstavnici drugih religija) de facto se tvrdi da ne postoji JEDNA, SVETA, SABORNA I APOSTOLSKA CRKVA PRAVOSLAVNA. Ta tvrdnja (“učenje o granama”, itd.) jeste SVEJERES koja razovaploćuje Vaploćenog Logosa Božjeg, nastojeći da mu oduzme njegovo Telo – Crkvu kojoj, po blagodati Božjoj, pripada i srbski narod. Time se direktno nasrće na Istinu. A možemo li mi, grešni i mali, protiv Istine? Možemo li da razorimo ono što Apostoli i Oci ustanoviše i predaše nam kao blago sveštenih dogmata i kanona? (Pravila, recimo, 45, 46 i 64. Svetih Apostola, Pravila 32, 34, 37, 38, 39. pomesnog Laodikijskog sabora; Pravilo 84. Šestog vaseljenskog sabora, itd. Ne pravila kao pravila, no sam Duh Božji protivi se tome). Teško nam je protiv Bodila, protiv Hrista, praćati se. Ne smemo se nikakvim zemaljskim razlozima pravdati, ma šta o tome mislili, Istina Hristova je iznad svega. Nedavno su, na žalost, u jednoj našoj eparhiji držane ZAJEDNIČKE MOLITVE sa rimokatolicima i predstavnicima muslimanske veroispovesti (a otac Justin Bogomudri kaže da je apostolska zabrana molenja s jereticima “JASNA I ZA KOMARAČKU SAVEST”). Razlog ovih molitava: mir u bivšoj Jugoslaviji. Ali, ne možemo tako mir dobiti. Gospod je mirodavac, po Svom nelažnom obećanju. Mir se zadobija samo poštovanjem njegovih životvornih zapovesti i čuvanjem Svetog Predanja, a ne sentimentalističkim, naopako shvaćenim, ekumenizmom. Gospod je preko proroka Isaije rekao da NEMA MIRA BEZBOŽNICIMA. Ako se ne čuva istinska pravoslavna pobožnost, ako se ne misli i ne diše Duhom Istine, TEŠKO NAMA: tek tada neće biti mira, tek tada će nas muke i nevolje snaći. Ekumenistička idolatrija, rekosmo već, otrovnija je od sviju drugih, jer je bolest ne duševna-telesna, nego duhovna. Ako i duhovno obolimo, zaboravljajući ko smo i odakle smo, AVAJ NAMA! Razmišljajmo o tome dok nije prekasno, proveravajući svoje misli mislima Apostola i otaca naših, mislima Svetog Save našeg koji je s inovernima sarađivao na planu kulture, ali ne i kulta.

Umesto zaključka

Kao što često satana uzme lik angela svetlosti, tako se često i idolatrija maskira svetošću i čestitošću. Nekolike od tih maski pokušali smo da strgnemo u prethodnim poglavljima ovog našeg teksta, tek naznačujući moguće pravce razmišljanja. Zanimljivo je, rekosmo, da se najveći broj pogrešnih tumačenja istina naše predačke vere maskira pod imenom Svetog Save, Oca i Pastira srbskog. To je velika opasnost za sve nas, jer ako se laž prihvati za Istinu, Istina – Isus Hristos – može se od nas udaljiti i ostaviti nas u idolopokloničkoj, svepogubnoj tami našoj. Iskreno se nadamo da ovaj skromni, mucavi tekst niko neće shvatiti kao zlonamerno kritizerstvo, već kao vapaj koji se morao probiti u svet, po sili unutrašnjeg pritiska. Želja je naša da se vaskoliko Srbstvo zaista nađe na putu Božjem, i nada je naša da će tako biti; verujemo da oni koji Svetosavlje tumače pogrešno, hoministički, ne čine to iz zle namere, već po inercijama prošlosti. Neka bi Svečovekoljubivi Gospod prezreo sva naša sagrešenja, i blagoslovio nas na dalje pravoslavne podvige. Jer, samo u njemu i njime naći ćemo Put, Istinu i Život; i samo u njegovom prisustvu popadaće svi idoli, dela ruku ljudskih. Časopis Logos 1-4/ 1994.

MOMCI OBRIJANIH GLAVA U BEZGLAVOJ SRBIJI

Srbiju su preplavili momci obrijani do glave. Oni su, faktički ili u nameri, kriminalci. Na TV “Politici” je prikazivana serija “Crni biseri”. Voditelj je dovodio mlade i otkačene, njihove roditelje, rodbinu i prijatelje. Oni su postali idoli pokolenja: o životu ne misle, misle o brzini, o oružju, o nadmudrivanju s policijom. Buntovnici bez razloga, ali buntovnici koje svaka bezbožnička vlast voli: što više takvih kriminalaca, radikalnih nihilista, to narod duže u ropstvu. Kneleta (da li ga se još uvek neko seća?) je lako stvoriti i ubiti; on je glineni golub očajanja. Kad jednom narodu, jednoj mladosti, ideal postanu kriminalci, vlast ne treba da se boji. Ona se boji veronauke u školama, a ljudi kakav je Knele – neka se hiljade. Nekad omladinske brigade, a sad omladinske bande. To je od istog duha: brigade su zidale Vavilonsku kulu komunizma, a bande razgrađuju, raznose ostatke građevinskog materijala. Tako to biva; kao što kaže Sveti Vladika Nikolaj – ako su roditelji ratovali protiv Boga, deca će ratovati međusobno. Kad roditelji sahranjuju Boga (a to su, po dolasku Tita na vlast, Srbi radili širom svojih zemalja), njihovo potomstvo se rađa duhovno mrtvo, sa grobnim zadahom iz usta. Smrt je bolest od koje smo oboleli, gospodo porotnici. A od nje nećete naći leka u apotekama. Smrt udišemo, jedemo, pijemo; smrću gledamo i mislimo. Zato nam je sve teže: hteli bismo da živimo, makar još malo, da bismo uživali u punim samoposlugama, u letovanjima i zimovanjima; hteli bismo da gledamo TV i slušamo turbo-folk...

Ali, ne vredi. Prošla je mladost bezbrižna, dok je drug Tito putovao po Africi, a svaki crnac iz Bantustana znao da kaže “Jugoslavija”. U Beogradu, prestonici čiji je obraz uvek morao da bude svetao, kako je major Gavrilović 1915. zapovedio svom puku i nama, više ni crnci ne studiraju, bar ne u onolikom broju. Sic transit gloria mundi! (Jedan poznanik, zgađen jugonostalgijom svih boja, a crvenom od srbske krvi, kaže: “Uzdam se, ne kao Dučić, u Boga i Srbstvo – vidiš i sam šta je od Srbstva s ove strane Drine ostalo... Ja se uzdam u Boga i mržnju Hrvata, verujući u njenu demonsku silu, koja nikad ne može da se pomiri sa obnovom zajedničke srbsko-hrvatske države... A što se nas tiče, mi smo toliko otupeli da me ni Četvrta Jugoslavija ne bi začudila”). Kriminalci...

I čudovišna, neshvatljiva javnosti, ubistva: prošle godine, u jesen, u selu Vučkovici kod Guče, devojka je došla nakon što je u nju ušao duh, i rekla je roditeljima da je ona – “bog”, tražeći da joj se obraćaju sa “Gospode Bože”. Odmah posle toga, naredila je ocu i majci da spale njenu baku, tvrdeći da je baka – “satana”. Tri dana su mučili nesrećnu staricu, a zatim je, igrajući goli oko vatre, spalili... A dečko s mitraljezom, koji ubije celu porodicu, da bi na kraju ubio samog sebe? Sedmi razred osnovne škole, lep kao upisan, uzima mitraljez i puca. Niko ne zna – zbog čega. Bilo je to normalno, živahno, svima drago dete. Mesto: Pavino polje kod Bijelog polja. Nedavno je drugarica potpisnika ovih redova imala strašno iskustvo: posle bdenija koje je, u patrijaršijskoj kapeli, služio Patrijarh Pavle, a uoči Svetog Simeona Mirotočivog, ona je pošla kući. Nasred noćnog Beograda prišao joj je mladić strašnog pogleda (i on je, verovali ili ne, bio u crkvi!) i rekao: “Šta vi, pravoslavci, mislite, ko ste? Mislite da će vam taj vaš Bog pomoći? Mi, satanisti, ćemo vas naučiti pameti... Uskoro će ovuda krv teći potocima”. Srećom, tu se našao jedan dobronamernik, koji je devojku zaštitio od nasrtaja, i otpratio je do kuće. Verovatno se niko ne seća Aleksandra Milesa, jednog od prvih javno razotkrivenih satanista na teritoriji bivše Jugoslavije. On je osamdesetih dejstvovao u Zagrebu – krao vredne knjige iz Sveučilišne biblioteke i uništavao ih. Kad su mu sudili, najavio je takođe da će ovom zemljom krv teći potocima... Satanisti u mnogim mestima Srbije sve su jači... Skrnave svetinje, bore se protiv Boga, žrtvuju pse i mačke... Ko je sledeći? Bezbožni ljudi (a mnogi Srbi su, avaj, više ili manje bezbožni – vera im se svodi na nošenje slavskog kolača jednom godišnje u crkvu) nikako ne mogu ovo da shvate. Naravno da ne mogu – reč je o trijumfu demonizma, koji dolazi nakon komunizma.   

Nećemo veronauku u školu – evo nam đavoimanih momaka i devojaka, bivših “Titovih pionira”. Da li će iko (osim na Strašnom Sudu Božijem) odgovarati za milione poklanih duša, za milione zatrvenih savesti, za milione drhtavih, goluždravih grudi koja su od majčine utrobe punjena otrovom laži, prevare, mržnje? Hoće li ijedna od roditeljki odgovarati zbog nebrige i nemara prema sinovima i kćerima, zbog časova provedenih pred ogledalom u spremanju za izlaske, provode i uživanja, za bestidno kikotanje i bludničenje, dok su deca ostajala sama, zaboravljena, bez ičije brige i tople reči? Hoće li ikad odgovarati oni očevi koji su vaspitavali svoje naslednike da obmanjuju, da nemilosrdno grabe napred, učeći ih da se po novcu meri koliko je ko vredan? A nastavnici i profesori, čije su ruke ogrezle u krvi dečjih duša, koji su punili umove svojih đaka Marksom i Lenjinom, “skokom iz carstva nužnosti u carstvo slobode”, koji su se rugali pričešćenoj deci i, da bi dokazali svoju “klasnu svest”, na Veliki Petak mazali deci usta slaninom? Znam da su sve ovo retorska pitanja. Ali momci obrijanih glava, momci koji pucaju i ne misle, razni satanisti i ludaci, jesu strašni odgovori na ta pitanja. I čudimo se zašto grmi na Svetog Savu. (Čudili smo se svega dva dana, a zatim – zaboravili... Otišli da švercujemo cigare, uključili TV na kome plešu polugole divljakuše, “zvezde naše estrade”, nastavili da čitamo horoskope i verujemo u vradžbine i magiju...)                                      

“Grom zagrme na Svetoga Savu, /usred zime, kad mu vreme nije,/ potrese se zemlja od Istoka,/ da se Srblji na oružje dižu,/ al’ se Srblji dignut ne smjedoše...”, kaže vidoviti slepac naših gusala, Filip Višnjić. Ali ovog puta grom je grmeo da bi Srbe pozvao na duhovni ustanak, na konačno otrežnjenje od pijanstva grehom i smrću... Grmeo je zbog 150 hiljada abortusa godišnje samo u Srbiji, zbog tolikih narkomana, zbog feministkinja koje su se rugale svemu svetom i čestitom, ističući parolu: “Manje Crkve, više prezervativa”... Grmeo je zbog truleži u nama i oko nas, zbog razorenih porodica, zbog okretanja Srba sektama i praznoverju koje je poprimilo masovne, stravične razmere... ”Pogledi”, 1995.

TAJNA KRVI

Ljudi mogu biti braća samo po krvi: čitava nam istorija Crkve (a prava istorija i nije ništa drugo do istorija Crkve) to svedoči. Tri su vrste krvi kojom se ljudi bratime: Hristova, rodbinska i tuđa. Bratstvo po krvi Gospodnjoj je jedino važno, neraskidivo, netruležno; samo Bogočovekom smo svagda JEDNO; samo evharistijska Čaša je izvor i uvir neuništivog zajedništva. Ako smo braća tek biološki, osujećeni smo, pobeđeni unapred – smrt nas čeka iza svakog bratskog zagrljaja, a utroba koja nas je rodila, kako je govorio Sveti Justin Ćelijski, rođena je sestra groba. Međutim, postoji i TUĐA KRV, krv po kojoj se ljudi mogu bratimiti – ne u Hristu, ne po majci i ocu, nego po skupa izvršenom ubistvu, po zločinu koji vapi do neba, po bezakonju učinjenom u ime našeg MI... Strašno je govoriti o ovoj tajni, ali se mora. Ne smemo prećutati ono što se zbiva oko nas. A znamo šta se zbiva. Znamo za svesažižući plamen rata koji bukti na teritoriji one čudovišne tvorevine koja se zvala Jugoslavija i koju kao da je sam demon smišljao da bi postala grobnica duhovna i telesna za milione ljudi. Znamo za krv koja teče ovim tlom već treći put u XX stoleću – svaki put izvirući iz najdubljih tmina podljudskog, zverskog, neobjasnivog. Jugoslavija je, voljom svetskih antihrišćanskih snaga, nastala da bi bila zajednica Južnih Slovena sve tri vere: pravoslavne, rimokatoličke i muslimanske. Južni Sloveni su, znano je, “braća po materi” – u isto vreme su se javili na Balkanu, slično govore, srodne su im rasne osobine. Najveći broj muhamedanaca i nezanemarivi broj rimokatolika biološki su još prisnije povezani sa pravoslavcima nego sa svojim braćom po veri – oni, naime, potiču od poturčenih i pokatoličenih pravoslavnih Srba. Reklo bi se: lepa prilika za zajedništvo. Ali...                     

Ali, kada je laž jugoslovenstva (kao i svaka laž - nedugovečna) pokazala svu svoju gnusnost, kada je Jugoslavija propala (i prva, i druga), videlo se da nema bratstva. Iz dubine duša sleđenih mržnjom i zlom šiknulo je koljačko ludilo genocida. Dojučerašnja “braća po materi” na najčudovišnije načine krenuli su u pohod protiv pravoslavnih: maljevi, kame, gasne komore, peći, bajoneti, meci, konopci, čelik, vode, drveće – sve je trebalo pretvoriti u oruđe uništenja onih koji su se krstili sa tri prsta i pričešćivali Jagnjetom Božjim. Tu je začeto bratstvo po tuđoj krvi, ono bratstvo koje je tako skamenilo duše hrvatskog i muhamedanskog življa i onemogućilo mu da shvati strašno, nadzemaljsko zlo koje su počinili njegovi. I nepokajano zlo se ponovilo u jezama sumraka Titove Jugoslavije. I danas teče krv. Na žalost, čak i Srbi, negda hrišćanski vitezovi, obezboženi i razsvetosavljeni, ne umeju da ostanu na blagodatnim visinama svoje čojstvene prošlosti: iako manje nego “tamo”, i među njima ima zlikovaca, ljudi koji cvele nejač i ubijaju nevine. Broj ovih odroda, verujemo, nije veliki: ali ih ima... Po prvi put među Srbima javili su se i ideolozi “krvi i tla” koji dokazuju kako je “bolje mi njih, nego oni nas” i nude nam da se zbratimimo na TUĐOJ KRVI... Oni preziru krv Gospodnju, izlivenu za nas na Krstu, Krv koja je molila Oca da oprosti svima što je proliše, jer ne znaju šta rade; oni odbacuju krv Svetih Mučenika od apostolskih vremena do danas, pa i krv Svetih Srbskih Stradalnika i za veru zatočnika – kosovskih, onih pod turskim ropstvom, onih iz svetskih ratova, logoraša, utamničenih, uznika, na kočeve nabijenih, poklanih, spaljenih...                           

Zašto? Šta ovovremenog čoveka navodi da bude žedan tuđe krvi? Irski književnik Xejms Xojs je, uoči Prvog svetskog rata, objavio zbirku priča “Dablinci”. U jednoj od priča, pod naslovom “Mrtvi”, on daje dijagnozu vremena u kome živimo. Glavni junak povesti, čovek koji je godinama mislio da voli i da je voljen, shvata da se varao. Stojeći kraj prozora i gledajući kako sneg veje u suton, prekrivajući prirodu i dela ljudskih ruku, s bolom koji nema snage da se izvije u krik, ponavlja u sebi: “Svi smo mi mrtvi”... Aveti... Utvare... Mrtvi jer ostali bez Hrista, Života Večnog i Istinitog... Mrtvi jer izgubili su zajednicu Tela Gospodnjeg... Mrtvi jer lutamo van Crkve, Doma Očevog... A da bi mrtvi oživeli, potrebna je KRV. Setimo se samo Odisejevog silaska u ad. Da bi prizvao vrača Tiresiju, čiji se duh nalazi u tami, on mora da zakolje ovcu i ovna: tek tada, zanete svežim mirisom i toplinom prolivenog rumenila, aveti dolaze da stanu pred Odiseja. Jasno je, dakle: kad čovek postane avetan, raz-središten, on se u postojanje mora vratiti izlivanjem/ kušanjem životvorne tečnosti. Zato ovoliko ubilačkog nagona u savremenicima. Dvadeseti vek bi se, više od bilo kog drugog stoleća, mogao nazvati KRVOŽEDNIM. Ne samo da se ratovalo, nego se UŽIVALO u ratovanju; ne samo da se zlo činilo, nego se u zlu učestvovalo svim bićem svojim. Priznajmo ovu tešku istinu: bez pričešća Hristom, ljudi se pričešćuju tamom i satanom. U ratu, u nevolji, u graničnim stanjima stvarnosti ne pomaže moral, bonton, bele rukavice, uglađenost: tad, kad zver u nama riče i luduje, samo Gospod može spasiti dušu da ne izdahne u čeljustima te zveri. Današnje čovečanstvo, odbijajući da se vrati Hristu, sve više se utvrđuje u svom bratstvu po zločinu; ubijajući nevine i rastržući proroke, goneći od sebe svaki trag svetlosti Gospodnje, ono misli da služi Bogu... Stradalnik naš, Isus Hristos, Jagnje zaklano od postanja sveta, jeste najpouzdaniji Svedok da se stradanjem i samožrtvovanjem dostiže carstvo Nebesko. Ako hoćemo da hodimo u svetlosti živih, ne zaboravimo značaj Krvi njegove: njome okupani i umiveni, odolećemo tami “kraja veka”.                                

Pisano 1993.

dr Vladimir Dimitrijević

Broj pregleda članaka
2343304

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

 istina o slucaju zorana cvorovica v d i k cavoski

akademik Kosta Čavoški
mr Vladimir Dimitrijević
ISTINA O SLUČAJU MR ZORANA ČVOROVIĆA

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

 

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 70 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА