Zdravlje, smisao života i maskiranje zla: još jednom, mišlju protiv laži

DAKLE...

Služba lekara jedna je od najvažnijih u zajednici. Hristos je došao u svet da bude Lekar duša i tela. Telesno, duševno i duhovno zdravlje dragoceni su darovi Božji čoveku. Ozdraviti se drugačije kaže – isceliti se, postati celovit, celostan.

Živimo u doba kada je čovek razbijen, skrhan, fragmentaran. I treba mu isceljenje.

Zato treba da se govori o zdravlju kao isceljenju: telesnom, duševnom, duhovnom, društvenom.

Naročito u doba pandemije korona virusa.

Jeste, korona postoji, deluje, nasrće na čoveka i zajednicu. S druge strane, promene koje su u svetu nastale tim povodom toliko su drastične da se postavlja pitanje – hoćemo li ikad više živeti normalno, kao slobodni ljudi koji ne mogu bez bližnjih? Ili ćemo zauvek nositi maske i strahovati jedni od drugih?

O tome se, ovde i sada, mora misliti.

INKVIZICIJA, MEDICINSKA

U svom ogledu „Medicina kao religija“, Đorđo Agamben ističe da danas postoje tri sapostojeće religije na Zapadu: hrišćanstvo, kapitalizam i nauka. One se više ne protivstavljaju jedna drugoj; koegzistiraju, pa čak i sarađuju, ako se im interesi poklope. Nauka je takođe religija jer, kako kaže Agamben, „elaboraciji suptilne i rigorozne dogmatike ovde u praksi korenspondira izuzetno široka i široko rasprostranjena kultna sfera koja se poklapa sa onim što nazivamo tehnologijom.“(1)

Medicina je najživlja „konfesija“ nauke, jer nam disciplinuje tela na veoma efikasan način. Iako počiva na znanjima biologije, ona je radikalnija od nje, jer je manihejska. Agamben kaže:“Postoji zloćudni bog ili princip, naime bolest, čiji su specifični uzročnici bakterije i virusi, i blagotvorni bog ili princip, koji nije zdravlje, već oporavak, čiji kultni uzročnici su lekovi i terapija.“(1)

Teolozi nove vere su virolozi, a virologija se nalazi u graničnoj oblasti između biologije i medicine. Svašta je putem straha od virusa moguće nametnuti.

Idolatrijski kult medicine zahteva svagdašnje poklonjenje novim idolima. Italijanski mislilac svedoči:“To više nije pitanje uzimanja lekova ili trpljenje poseta lekaru po potrebi ili hirurških intervencija: ceo život ljudi mora postati u svakom trenu mesto neprekinutog kultnog slavlja. Neprijatelj, virus, uvek je prisutan i protiv njega se mora boriti neprestano i bez ikakvog mogućeg primirja. Hrišćanska religija je takođe poznavala slične totalitarne tendencije, ali one su se ticale samo nekih pojedinaca – naročito monaha – koji su celokupno svoje postojanje odlučili da stave pod amblem „molite se neprestano“.Medicina kao religija preuzima ovaj pavlovski propis i istovremeno ga preokreće: dok su se monasi okupljali u manastirima kako bi se neprestano molili, kult se mora praktikovati sa još većom pažnjom, ali uz razdvojenost i na daljinu.“(1)

Idolosluženje medicinskog tipa zahteva stalno upražnjavanje:“Kultna praksa više nije slobodna i dobrovoljna, podložna sankcijama isključivo duhovnog reda, već mora biti smatrana normativno obaveznom.“ Država je dužna da obezbedio stalno obavljanje medicinskog kulta; ona mora da donosi zakone koji ograničavaju :“Da se ovde bavimo kultnom praksom a ne racionalnim naučnim zahtevima jasno je na prvi pogled. Do sada su najčešći uzrok smrti u našoj zemlji kardiovaskularne bolesti i dobro je poznato da bi se one mogle umanjiti ako upražnjavamo zdraviji oblik života i ako sledimo određeni režim ishrane. Ali nijednom lekaru nije padalo na pamet da bi ovaj oblik života i ishrane, koji se preporučuje pacijentu, trebao postati predmet pravne norme koja bi ex lege odredila šta treba jesti i kako treba da živimo, transformišući ceo naš život u zdravstvenu obavezu. A upravo je to danas učinjeno i ljudi su to, bar za sada, prihvatili, kao očiglednost, odričući se vlastite slobode kretanja, rada, prijateljstva, ljubavi, društvenih odnosa, svojih verskih i političkih uverenja.“(1)

Hrišćanstvo se odreklo sebe pred medicinom, zaboravljajući kako je nekad išlo među bolesne i grlilo gubavce; pred korona – naredbom medicine, papa Franjo je naložio da se mise vrše „virtuelno“, a sam je pobegao u mišju rupu. Religija kapitalizma, sa svojom dogmom profita i produktivnosti, pristala je na ograničenja rada u firmama zbog pandemije, i nada se nagodbi sa medicinskim žrecima, kaže Agamben.

Žreci korone su stvorili novu apokaliptičnu sektu: „Ako posmatramo vanredno stanje u kojem živimo, rekli bismo da medicinska religija spaja neprestanu krizu kapitalizma sa hrišćanskom idejom kraja vremena, idejom o eshatonu u kome je konačna odluka uvek na putu a kraj je u isti mah i ubrzan i rastegnut, u neprekidnom pokušaju da se njime upravlja, ali bez da se ikada jednom i zauvek reši. To je religija sveta koji oseća da je tu kraj, a ipak nije u stanju da, poput Hipokratovog lekara, odluči da li će preživeti ili će umreti.“(1)

Nema spasenja u novoj medicinskoj religiji. Za razliku od hrišćanstva, koje spasenje nudi, medicina nalaže da se ostavi svaka nada pošto, po Agambenu,“oporavak koji traži može biti samo privremen, jer zli bog, virus, ne može biti eliminisan jednom zauvek, već neprestano mutira i pretpostavlja sve novije, verovatno i opasnije oblike.“(1) Epidemija koja je proglašena je pre svega politički koncept. Agamben podseća da je „demos na grčkom narod kao političko telo, a polemos epidemije je, po Homeru, naziv za građanski rat“.(1) To je nova vrsta građanskog rata, koji može postati trajan:“Sve nacije i svi narodi sada su u neprestanom ratu sa sobom, jer nevidljivi i neuhvatljivi neprijatelj sa kojim se bore nalazi se u nama.“(1)

Filosofi, veli Agamben, moraju ponovo da rizikuju, ulazeći u sukob s lažnom religijom:“Ne znam hoće li se vratiti lomače i knjige se staviti na spisak za uništenje, ali očigledno će misao onih koji nastavljaju da traže istinu i odbacuju dominantnu laž biti, kao što se to već dešava pred našim očima, isključena i optužena za širenje lažnih vesti (vesti, a ne ideja, jer su vesti važnije od stvarnosti).“(1)

Pred nama je, dakle, borba protiv nove inkvizicije – ovog puta, medicinske.

MASKA

Jedan od izraza nove inkvizicije je svođenje na zaštitu od korone putem neadekvatnih maski.

U svom ogledu «Duh vremena», dopisnik nedeljnika «Pečat» iz Velike Britanije, Đorđe Radić, ukazuje na to koliko je priča o maskama kao apsolutnoj zaštiti pogrešna. On piše o stavu američkog epidemiologa Faučija:»Doktor Entoni Fauči je pre nekoliko meseci i sam rekao da nas maske teraju da dodirujemo lice češće nego obično čime povećavamo rizik od unošenja virusa u organizam. Debora Koen sa Bi-Bi-Sija nam je objasnila zašto je SZO promenila stav o nošenju maski. Prvo su govorili da je ne treba nositi, a sada je ipak ispalo da treba. Kaže novinarka da to nije zbog novih naučnih saznanja već zbog političkog pritiska – lobiranja“. (2,50)

Možemo li da sagledamo i «mističku» perspektivu maski koje su nam, za vreme pandemije, nametnute kao obavezan rekvizit?

Šta je maska? Odakle je? Ona je, u istoriji, imala obrednu i zaštitnu ulogu, ali i ulogu prerušavanja i zabave. Izvodila je čoveka iz uobičajenog sveta. Bila ja sastavni deo karnevala.

Radić kaže: »Smisao karnevala je na početku bio da se najsiromašnijima pruži odušak kroz proslave uz muziku i ples. Tokom svetkovina učesnici su nosili maske i time menjali identitet u smislu pripadnosti određenom društvenom staležu, polu ili religiji. Time su se brisale, bar za trajanja karnevala, socijalne razlike i nejednakosti.“(2,49)

Tako je bilo, recimo, za vreme karnevala u Veneciji.

A danas? Maska znači nešto sasvim drugo.

ROBOVI SA MASKOM

U totalitarnom društvu budućnosti medicina je jedan od ključnih načina za disciplinovanje robova Novog poretka; po Radiću, „ako nam država izda naredbu da nešto radimo u interesu bezbednosti ljudi oko nas (šire društvene zajednice) svaka se neposlušnost može tretirati kao akt terorizma, u nekoliko koraka, gotovo neprimetno. /.../ Zašto bi neko vršio pritisak da se nose maske? Možda zato što je višak straha i panike, a manjak slobode dobro? Za koga li je to samo dobro?

U međuvremenu, svetsko tržište maski se procenjuje na nekoliko milijardi dolara. Za koju godinu biće to i tri milijarde dolara. Ima tu dovoljno para i za podmazivanje zarđalih političkih zupčanika. Posle kovida 19 doći će i 20, 21, 22... pa što ne bi? Zar to nije logično? Zaraznih oboljenja pa i pandemija je bilo i ranije, biće ih još. Sad kad su nam alarmni uređaji podešeni na tu frekvencu... ima samo da pišti.“(2,50)

A stvari su sumnjive. Radić budi zdrav razum u nama: “Na osnovu podataka Statističkog zavoda Srbije, broj umrlih u prvih pet meseci ove godine nešto je manji nego prošle godine (kaže i premijerka Ana Brnabić). Ovde u Britaniji vlada dokazuje da postoji skok u broju umrlih koji se poklapa sa zatvaranjem u kuće (lockdown). Kritički nastrojeni komentatori primećuju da je većina tih ljudi umrla sa virusom a ne od virusa a da su mnogi srčani, bubrežni i drugi teški bolesnici sigurno preminuli jer nisu smeli da potraže lekarsku pomoć, dođu u bolnicu ili su im već zakazane hirurške intervencije jednostavno otkazane. Stvorena je opšta klima panike i histerije tako da će istina o ovim događajima pričekati izlazak na videlo. Ne zaboravimo da je, osim Švedske i još nekoliko zemalja, ista praksa i u ostatku sveta. Ne radi se ovde o jednoj vladi jedne zemlje, ovo je prvi pravi planetarni spektakl.“(2,51)

ZDRAVSTVENI TEROR

Država uvodi zdravstveni teror, onako kako je Francuz Patrik Zilberman najavio još 2013. godine:“Zilberman je upozorio na stvaranje jedne vrste „zdravstvenog terora“ kao poluge vlasti za upravljanje situacijom nazvanom worst case scenario – scenario najgoreg slučaja. Sve što treba uraditi je na osnovu moguće opasnosti prezentirati podatke tako da omogućavaju ovladavanje ekstremnom situacijom (pandemija npr). Onda se logika scenarija najgoreg slučaja (milioni zaraženih, 10% smrtnost) usvoji kao racionalan politički stav kako bi se stanovništvo primoralo da prihvati nametnute im obaveze. Posledica toga je da zdravlje nije više naše pravo (health safety) već postaje obaveza (biosecurity).“(2,51)

Već pomenuti Đorđo Agamben je istakao da su se Zilbermanova predviđanja ispunila. U ime zdravlja, postajemo roblje zaključano i zastrašeno:“Svedoci smo paradigmatične promene ponašanja vlasti čiji sigurnosni aparat postaje znatno efikasniji od bilo kog prethodnog modela. Prestanak političkog delovanja i prekid društvenih veza tako postaju najpoželjniji oblici građanskog ponašanja i angažovanja. Kao da nam vlade sveta poručuju, samo vi budite dobri, mirni, strpljivi, verujte nam i pustite nas da na miru vodimo privredu, vojsku, zdravstvo, obrazovanje, spoljnu politiku, energetiku...“(2,51)

Preporučuje se „socijalna distanca“.

Kod nas vlast stoji iza spota „Što si mi dalje, to si mi bliže“, čiji je cilj da nas udalji od najbližih, poput majke i žene – navodno, ako ih volimo, ne treba da im se približavamo.(3)

ZA NAŠE DOBRO PROTIV NAS

Pisac i izdavač Svetislav Pušonjić jasno kaže: „Krug se zatvara. Kako sam i dalje uporan u nenošenju maske, krug dućana u koje imam pristup se drastično suzio. Jedan od njih je pekara u kojoj svih ovih meseci nisu pravili pitanje zbog maske. Međutim, jedna od tri prodavačice mi jutros reče da su juče imali neku posetu (izgleda da je neko od „odgovornih“ prijavio da uslužuju „neodgovorne“) i da su strogo opomenuti da više nikoga ne puštaju bez ropskog žiga. Uslužile su me kroz otvoreno prozorče, izvinjavajući se toliko da mi je bilo neprijatno. Iako sam dva puta rekao „U redu je, nije do vas“, one su opet ponavljale „Molim vas, izvinite“. Stara sam mušterija, ovlaš poznajem i vlasnike pekare, i videlo se da im je silno neprijatno što baš mene koga dugo znaju izlažu nedoličnom tretmanu. Pogotovo što to ima i čisto praktične posledice za privatni sektor – odbiti mušteriju iz bilo kojih razloga znači odbiti od radnje i njenu kintu; još ako mušterija zbog povređenog ponosa postane hodajuća loša reklama među onima koje poznaje, onda to dodatno komplikuje stvar. Sve u svemu, očigledno je da živimo u kafkijanskom svetu gde teror najbesmislenijih propisa, donetih preko noći tobož za „naše dobro“ (bez ikakve mogućnosti da se kao pojedinci i narod izjasnimo da li ih zaista želimo) povređuju živi život, sabotiraju njegovo normalno odvijanje, razgrađuju spontano uspostavljene međuljudske principe i kodekse. Zbog američkih milijardera-filantropa, briselsko-vašingtonskih mastiljara i njihovih lokalnih slugeranja, svi ćemo postati neprijatelji jedni drugima, u nekom bezumnom ratu svih protiv svih, a da nijednog trenutka nećemo biti svesni zbog koga i zbog čega.“(4)

Rat svih protiv svih – stari ideal satanista.

ŠIROM ZATVORENIH OČIJU

Đorđe Radić nas upozorava: “Društvo budućnosti preti da bude društvo bez porodica i prijatelja. To je društvo jedinki koje jedne s drugima imaju navodno racionalne i savršeno regulisane (i prisluškivane) odnose, vrše dokumentovane transakcije, koriste digitalni novac i dopuštaju da banke stanu između dece i roditelja, između tate i mame, brata i sestre, između tebe i tebe.

Na licima ljudi oko nas – maske. Slojevi maski. Ispod maski je klupko političkih manevara od kojih nijedan kao da ne uzima zaista u obzir mišljenje, potrebe i dobrobit građana. Ne izlazimo iz kuće. Ako izađemo, moramo da se maskiramo. Postajemo neko ili nešto drugo. U svetu u kom su ljudi najveća pretnja po naše zdravlje i život a maska jedini spas i uteha, ko će se više i sećati našeg lica i imena?“(2,51)

A to je cilj antihrista: uništiti naša lica i imena. Satanisti koji vladaju svetom u Kjubrikovom filmu „Širom zatvorenih očiju“ ( ne preporučujem ga, jeziv je, samo podsećam ) prilikom svojih ritualnih zločina nose maske koje ih sasvim skrivaju.

I sada to nameću celom svetu.

GRČKE VLADIKE NAM SVE OBJAŠNjAVAJU

Da stvar ima antihrišćanski karakter, jasno se vidi. Jerarsi Grčke pravoslavne crkve, umirovljeni mitropolit kalavritski i egilijski Amvrosije (Lenis) i mitropolit kitirski i antikitirski Serafim (Stergiulis) izjasnili su se protiv nošenja medicinskih maski u hramu za vreme bogosluženja.

Internet izdanje „Vima Ortodoksias“ javilo je da je mitropolit Serafim uputio pismo predsedniku Vlade Republike Grčke Kiriakosu Micotakisu, u kojem je zahtevao da Crkvu ostavi slobodnom: „Neka država, uz vašu brigu, preduzme mere uvedene na svim drugim javnim mestima, ali Crkvu ostavite slobodnom (kako to zahteva Ustav naše države, član 13, stav 2) da upravlja svojim domom, uz pomoć rukovodstva našeg Svetog Sinoda. Maska nema mesta u svetinji“.(5)

On je podsetio da su pravoslavni Grci već bili lišeni mogućnosti da učestvuju u bogosluženjima tokom Velikog posta, Strasne Sedmice i Vaskrsa. Mitropolit Serafim pozvao je Micotakisa da posluša mišljenje pravoslavnih kako bi se izbegla neprijatna iznenađenja.

Mitropolit Amvorsije je takođe istupio protiv nošenja medicinskih maski u hramu, koje je on nazvao simbolom malodušja, što znači „znakom đavola“:„Maska, taj đavolov instrument, sada svuda dominira! Polako ulazi i u Pravoslavnu Crkvu. Možete videti episkope, đakone, sveštenike i laike isključivo u maskama, koje su demonski izum. Sledstveno tome, đavo je, u ovom slučaju, ušao u umove nekih prvosveštenika i nekih drugih sveštenoslužitelja i blokirao ih! Kakva sramota!/.../Mere poput maski, obavezno rastojanje između nas, zabrana svetih praznika i poklanjanja svetim ikonama naše Crkve, zatvaranje crkava, zabrana zvonjave zvona, kao i upotreba raznih dezinfekcionih sredstava čak i u hramu itd. - sve ove neviđene mere zabrane, koje su sada postale deo naše svakodnevice i, pre svega, strah da jedan drugog ne zarazimo koronavirusom, sve su to znamenja vremena, - rekao je mitropolit Amvrosije. – Doba Antihrista se približava, i mi ga osećamo“.(5)

Dakle, p(l)andemija korona virusa je u nas unela mnogo smutnje, straha i panike. A to su osećanja koja vode na stranputicu.

Zato se mora ustati u odbranu zdravog razuma. Nema zdravlja bez zdravog razuma.

POSLUŠAJMO PESNIKA

Pesnik Dragan Hamović je nedavno, u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva objavio zbirku stihova pod naslovom „Zaštitna maska/ Zarazno proleće“.

Postavio je niz pitanja i dao uverljive, pesničke odgovore.

Jer šta ćemo kad je „početak proleća sunčan i zarazan“?

Kad je „smak sveta spreman, možda i zakazan“?

Šta ćemo što jedino „zlatna milijarda“ hoće da ima zdrava pluća?

Šta ćemo kad smo mali i krhki, „skok ničega do nečega“, i kad je ključni naš ispit na Brdu lobanje?

Da li antiutopijska poezija može desekularizovati svest nastalu trijumfom tehnike? Da li sonetna kritika nihilističkog antropocentrizma, koji je planetu, na kraju, pretvorio u karantin, moguća kao resakralizacija?

Sva ova, i druga, nasušna pitanja, postavlja zbirka pesama „Zaštitna maska“ Dragana Hamovića, nastala tokom korona karantina naših gorkih dana, u času kad je „Svet, infektivna klinika,/Pun slabića i cinika.“(„Lament“) i kad čekamo drugi talas kovida – 19 koji će doći među ljude što drežde pod pranim nebom, „uz pregrade kristalne, sa ukrasnim maskama,/Čisti, nedodirljivi za telesa naspramna.“(Post festum ).

Pesnik je, u ime svih nas, nezgrbljenih i nepropuzalih, ustao u času kada je dželatska „elita“ globalizma rešila da, povodom jedne pandemije, proglasi ono što je osnova života, dah, u opasnost nad inim, i da taj isti dah, medijskom manipulacijom gospodara diskursa, pretvori u izvor kobi i smrti. Dišeš – širiš zarazu. Udišeš – zaražen si. Svaki zagrljaj i poljubac na taj način postaju potencijalno smrtonosni. ( Kod Hamovića, u pesmi „Kap“:“Pogodak mrve kapljične/Život do srži zapliće./.../ Učinak: pluća spržena,/Telo na putu mržnjenja.../Zbog kapi možeš skapati.“)

Kad mislimo da je dah izvor pandemijske smrti, dolazi do „socijalnog distanciranja“ na granici poživotinjenja. Svašta nam pada na pamet: i Agambenova reč da je „logor prostor koji se otvara kada vanredno stanje postane redovno“ („U neverici, ali znali ste://Nismo više svoji, nismo stvarni,/Logoraši novi, koronarni,/U vlasti Virusa, globaliste“( „Peta kolona“)); i da, biblijski, zlo jedno prolazi, a drugo stiže za njim, dok ljudi umiru u strahu očekujući buduće događaje. Tu je i Pekić koji je, povodom „Besnila“, rekao da sva pitanja koja sebi postavljamo u sistemu samouništenja što smo ga stvorili zahvaljujući trijumfu tehnike, podsećaju na razmišljanja nekog ko, padajući sa pedesetog sprata solitera, razmišlja o tome šta će raditi kad stigne do tla.

Pošto je, kako reče Veliki Inkvizitor, čovek slabo biće, koje ne ume da nosi teret slobodne volje, treba ga baciti u karantin i staviti mu masku na lice, i učiniti ga cinkarošem svog bližnjeg koji kašlje, kao u Orvelovoj „1984“:“Pod kestenom senke duge, izdali smo jedni druge“. Zato je toliko važna manipulacija jezikom, opet po Orvelu:“Falsifikovanje jezika je centralno mesto ugnjetačke i eksplatatorske politike“.

Ko na to ne pristaje?

Pesnik, onaj koji, po Malarmeu, treba rečima plemena da daruje jasnije značenje. Kao što postoji građanska, koja se ne miri sa stavljanjem tačke na živi život u vanrednom stanju, tako postoji i pesnička neposlušnost, koja ne pristaje na manipulaciju jezikom. Nova zbirka stihova Dragana Hamovića, „Zaštitna maska“, živo je nepristajanje na globalnu laž maskiranu u higijenu. Jer, gospodari diskursa bi hteli da svi umremo u strahu, izolovani jedni od drugih:“Čovek zgrčen, zaključan. Izdiše u osami./ Nakljukan, nezaražen – još sebe da odstrani.“(„Kontakti“)

Podsećajući se, u predgovoru zbirke, na reči svog strica Mladena da je najteže boriti se sa poluistinom, Hamović ukazuje na činjenicu da se između poluistine i istine uvek ubaci krivotvorina „kao virus ubačen zarad ciljanog učinka“. Tako nastaje svet koji je, ne tako davno, opevao Novica Tadić, svet „skakutana i kezilića“, koje Hamović imenuje kao klovnovsko vašarište „lažljivaca, opsenara, đavoljih šegrta i ništaka u vidu zanata“, čiji lideri izvodi specijalnu operaciju: bore se protiv čoveštva u ime „zdravlja“ pojedinca i planete. Po Hamoviću, „poslušnost, pumpana fluidnim strahom, postignuta je time što se potpuno sužavanje slobode izbora predstavlja kao čin sistemske brige“.

Zato je ova knjiga veliki znak pesničke neposlušnosti avetima i njihovoj prividnoj moći. I velika himna životu, kao u najlepšoj pesmi zbirke, „Višnja u dvorištu iza Blagovesti“, gde se zuj pčela radilica pretvara u himnu Smislu Koji je Bog:“Čujem u višnji – Osana vo višnjih.“

Hamović je ispevao molitvu za domce iz Trbunja, rodnog mesta Drainčevog, odrasle ometene u razvoju, koji se, pored svih patnji, zaraziše koronom, i pozvao, odlučno, u „Kontra – uspavanci“, upevavajući nova značenja u Raičkovičćev metar:“Uzjogunite se, testom pozitivni,/Pospešite elan delatni i divni!/Opsednuto telo, pobuni se, živni/I razbijaj mučki napad, infektivni!“

Poslušajmo pesnika!

dr Vladimir Dimitrijević