O PODNASLOVU
Čudesni ruski pesnik u prozi, tužno smešni Nikolaj Gogolj, svojevremeno je, nadahnut novoobretenom verom hrišćanskom, iz svojih pisama uzeo glavne misli i objavio „Izabrana mesta iz prepiske s prijateljima“. Divan naslov uzeo sam kao podnaslov za niz tekstova koje ću, ako Bog da, objavljivati ovih dana, kada, u času pandemije panike koja ima za cilj da u nama pomrači svetlost vaskrsenja Hristovog, šaljem i primam mnogo elektronske pošte.
A tu ima svega, a najviše žive hrišćanske mudrosti, koja je uvek mešavina bola i radosti! Prave mudrosti, ne knjiške, ne papirne, ne tviterovske, nego istinski ljudske, bogotražiteljske, koja nam je potrebna i važna, baš ovde i sada.
Kažu ljudi da mnogo pišem... Priznajem...
Sad, u Stradalnoj sedmici,trebalo bi najviše ćutati i moliti se...
Ipak, ne uspevam...
Neću da idem putem samoopravdanja, kad već ne idem putem samoukorevanja. Ali, zaista, meni pisanje pomaže da se saberem, smirim, pogledam u dušu bližnjeg i svoju dušu, a tekstove objavljujem s nadom da će, makar nekom, biti od koristi. Nadam se da će čitalac razumeti moje razloge i da će se krepiti ljudskošću logonautike u doba besmisla, praznine, laži i aveti, koje nam se podmeću kao mera i provera stvarnosti. Krenimo, dijaloški, slovoljubveno, ka Smislu, Koji je Put, Istina i Život, Alfa i Omega, Raspeti i Vaskrsli.
Gospode, blagoslovi!
SVETI JUSTIN ĆELIJSKI O PRAVOJ EPIDEMIJI
Plašimo se smrti! Plašimo se da neko kašlje i kija pored nas – gotovi smo, umresmo. Eno ga, onaj ide u šetnju, a policijski je čas: prijavljuj! Ovi se skupili u crkvi, na molitvu – prijavljuj! Penzionere gurnuti što dalje i dublje u stanove na petom spratu, da ne šetaju...Za njih je podrumska tama, zar ne?
A ko nas vodi na putu izlečenja? Doktori? Svetska zdravstvena organizacija? Ma ne. Vodi nas pomračitelj, onaj iz Andrićevog „Puta Alije Đerzeleza“, onaj iz budžak -mehane:“Jedan perverzan individuum koji se kazuje hodža iz Bihaća, a uistinu čini se da putuje svijetom kud ga vode mutni i strašni nagoni.“
Ne, ne, ne – ne poričem ja opasnost pandemije, ne negiram medicinu, ne ometam borbu protiv virusa. I sam sam zabrinut, katkad uplašen. Dis, moj zemljak, rekao bi:“Tol`ko sam mali da me je strah...!“
Jeste, naravno, smrt je strašna. Ona nas odvaja od zemlje, od bližnjih, od naviknutog bitovanja tu gde smo se obreli. Nije za šalu. Jeste, umire se od virusa...
Ali, ipak...
Šta su preživeli naši stari?
Kakve su oni terete nosili?
IZ KNjIGE JEDNOG ŠVAJCARCA
Knjiga švajcarskog novinara Izera, o Jugoslaviji između 1939. i 1944. godine, prevodi se. Do sada je, osim jednog citata u delu Laze M. Kostića, bila nepristupačna Srbima, kojih se najviše tiče, jer je taj novinar bio vrhunski svedok našeg sloma i poloma u Drugom svetskom ratu. Dobavio ju je vredni Stefan Karganović, a posrbljuje je moj brat u Hristu, Nešo Ćurčić. I šalje mi mejl, sa odlomkom iz knjige, sa opisom nemačkog bombardovanja Beograda na Cveti, 6. aprila 1941. godine:“Pokraj trotoara prevrnuta šinska kola, jedan konj leži ubijen, drugi stoji pokraj njega. Ispod prevrnutih kola ispruženo ljudsko telo lica okrenutog prema zemlji. Zastao sam, sagao se i okrenuo telo; odmah sam spazio rupu na njegovoj glavi, nije disao...U ukočenoj desnoj ruci još uvek je stiskao ikonicu. Pomislih: postoji li neka božanska sila koja će se sažaliti na ovaj srpski narod predan žrtvovanju i zaustaviti ovo besomučno ubijanje? Međutim, danas se ovi ljudi ne usuđuju da podignu pogled prema nebu i da zamole za tu najvišu pomoć, jedinu koja im je još preostala. Odozgo, danas samo im smrt daje odgovor, nemački avioni su istovremeno njihove ubice i grobari. Gledam kako ogromna bomba pade po sred skloništa u momentu ubi i sahrani 700 duša...“
I brat Nešo, sa bolom i gađenjem, beleži kako je domaći ološ, maskiran u prijatelje Angele Merkel i EUtopije, obrukao mučenički Beograd ( isto kao što su, od zgrada „Beograda na vodi“, oblikovali, pomoću svetiljki, da se iz daljine vidi ko su i šta su, ustaško U ):“Ove godine na taj dan drugosrbijanci su razvili u centru Beograda nemačku zastavu. Ti znaš bolje od mene da je sve to satanska zamisao. Srećni praznici: ako Bog da, videćemo se, a ja ću s Božjom pomoću prevesti ovu knjigu.“
Ne može Nešo da izdrži, opet šalje odlomak:“Evo tu, iza ugla blizu neka bolnica u čijem dvorištu ranjenici beznadežno očekuju pomoć, žena nosi dete u rukama. Nesrećna majka, vetar joj mrsi kosu, izgubljenog pogleda,bosa, grčevito steže na grudi napola obučenog dečaka kome je geler prelomio nogu i sad se njiše onako slomljena. Niko ne pomišlja da joj pruži pomoć. Predložih joj da je prevezem nju i njeno dete u neku drugu bolnicu. Žena mi je beznadežnim tonom objašnjavala: da od jutros pokušava da je negde prime i pomognu njenom detetu, a svugde joj odgovaraju „Sačekajte,sačekajte!“ Njene rečenice su isprekidane plačem i jecajima pogled joj usmeren ka detetu koje je izgleda zatvorilo svoje oči zauvek. Osećanja savladaše i mene i još nekolicinu prisutnih koji smo posmatrali tu tragediju. Nepodnošljiva patnja me obuze i prikova za mesto sprečavajući me da joj uputim makar reč utehe. Odjednom majka pažljivije pogleda svoje dete i shvati dramu, razlog i objašnjenje za žalostan izgled našeg lica.Prolomi se iznenadan krik od kog smo se sledili:,,Rat, gospodine, rat, gospodine“, vikala je sirota žena, gledajući me uplakanim očima. Ode, trčeći kao bezumna, pokušavajući svojim telom da zagreje taj mali leš koji joj je rat, čije prisustvo je razumela, stavio u ruke“.
I dodaje brat Nešo:“Vladimire, evo ti i ovo, pa ako misliš da možeš negde da staviš! E, moja namučena Srbijo! Neka te Hristovo Vaskrsenje spase! Ko je od naših pisaca ovako potresno opisao 6. april, moj Vladimire!“
To beše u Beogradu, tada...
A sad virus, virus, tresemo se od virusa...Bombe, vešala, bombe, uranijum...
Pa virus...
Da, jasno je – strah postoji, kao što i virus postoji. Ali, postojao je i 6. april 1941, i 24. mart 1999...
Zar to nije bilo strašnije od virusa korone?
Bilo je, bilo. Ipak, sad kao da se više bojimo.
Može li se nadići taj strah koji nas zaslepljuje?
Strah od smrti. Jer to je u pitanju.
SVETI JUSTIN ĆELIJSKI O NASUŠNOSTI VASKRSA
Da bismo počeli da se bavimo lečenjem od straha, bacimo pogled na svete reči oca Justina Popovića, koji je, u svom „Svetosavlju kao filosofiji života“, jasno rekao:“Jedina stvarnost stvarnija od sviju stvarnosti u svetu to je: smrt. O tome nam nećutno i nemilosrdno svedoči i saznanje čovekovo, i osećanje čovekovo, i čula čovekova. U samoj stvari, poslednja i završna stvarnost ljudskog života na zemlji jeste smrt…
Našu planetu stalno pustoši opšta hronična epidemija smrti; nema medicine koja nas može spasiti ove epidemije; nema karantina, gde bi se ljudi mogli potpuno očistiti od mikroba smrti. Šta je ljudski život na zemlji ako ne: stalno grčevito otimnje od smrti, borba sa smrću, i najzad — poraz od smrti? Jer mi u medicini, u nauci, u filosofiji pobeđujemo ne samu smrt već njene preteče: bolesti i neduge. I to ih pobeđujemo delimično i privremeno. Šta su trijumfi nauke, filosofije, tehnike pred strahotnim faktorom sveopšte smrtnosti svega ljudskog? Ništa drugo do mucanje zbunjene preplašene dece.“(1).
Može li to pitanje da reši nauka?
Naravno da ne može. Jer, kako reče Sveti Justin: “Neophodnost smrti je za nauku neuklonjiva i nepobediva. To znači: nauka nije u stanju niti da nađe niti da dâ smisao životu. Pred problemom smrti izdiše i sama nauka.“(1)
Zato, i samo zato:“Vrednost, pravu vrednost svake nauke, svake filosofije, svake religije, svake kulture pronaći ćete, ako ih pročitate u kontekstu sa smrću. I kroz nauku, i kroz filosofiju i kroz mnogobrojne religije čovek pokušava da pobedi smrt i nikako ne uspeva, nikako da pronađe polugu kojom će i telo svoje moći da podigne u besmrtnu realnost. Otuda one bankrotiraju na problemu tela.“(1)
To znači:“Problem smrtnosti ljudskog tela i jeste proba i provera svih religija, svih filosofija i svih nauka: koja bankrotira na problemu tela, neminovno bankrotira i na problemu duha. Ko pobedi smrt tela, ko dâ i osigura besmrtnost telu — to je mnogoželjeni Bog i Spasitelj, to je smisao života i sveta, to — radost i uteha čoveka i čovečanstva.“(1)
I zato je Hristos, Bog Koji je postao Čovek, rešenje svih tajni kosmosa i čoveka. On je skrhao točak smrti, koji je lomio jedno po jedno pokolenje. Sveti Justin blagovesti nebu i zemlji:“Vaskrsenjem svojim Gospod Hristos je probio poročni krug smrti: izvršio je prelaz iz smrti u besmrtnost, iz vremena u večnost. U Njegovoj Ličnosti izvršio je taj prelaz i čovek, ali ne kao čovek već kao Bogočovek. Zato je vaskrsenje centralni fakt: iz njega se izvodi i na njega se svodi sva hrišćanska pragmatika. Od čoveka se traži jedno: da usvoji taj fakt, da doživi taj doživljaj, da vaskrsne sebe iz groba svega onoga što je smrtno, sjedinjujući verom dušu svoju sa vaskrslim Bogočovekom.
Vaskrsenjem svojim Gospod Isus je osmislio i telo, osmislio materiju, osmislio duh. Jer je vaskrsenjem Njegovim prvi put završeno i slavno rešen strašan problem smrti, problem tela i smrti. Rešen je na ovaj način: telo je ljudsko stvoreno za besmrtnost i bogočovečansku večnost, sa telom i materija sva, jer je sva tvar zastupljena u telu ljudskom. Vaskrsenjem svojim Bogočovek je dao telu čovečijem večni smisao i večnu vrednost.
Do Spasiteljevog vaskrsenja materija je bila obescenjena i potcenjena, jer je bila smrtna. Vaskrsenjem svojim Gospod Isus je prvi pravom cenom, večnom cenom ocenio telo i pokazao da je i ono za Boga, da je i ono dostojno da večno sedi s desne strane Boga Oca. Do vaskresenja Hristovog u čoveku je bila, ako ne realna besmrtnost, ono nesumnjivo — simvol besmrtnosti, koji se izražavao u čežnji za besmrtnošću. Osećanje besmrtnosti je bilo zakržljalo u čoveku i pralaziovano; vaskrsenjem svojim Gospod ga je podmladio i osvežio, i na taj način osposobio čoveka da stekne i osigura sebi besmrtnost i život večni.
Hristova pobeda nad smrću vaskrsenjem omogućila je beskrajni progres čoveka i čovečanstva ka božanskom savršenstvu. Ustvari: istinski se progres sastoji u pobedi nad smrću, u obesmrćenju i duše i tela, u spasenju od smrti, a to će reći: u spasenju od greha i zla, koji su jedini tvorci smrti.“(1)
Zato je srž pravoslavne vere našeg naroda jedan praznik koji slavi ne samo besmrtnost duše, nego i obesmrćenost tvari u Hristu; to je praznik koji se zove Vaskrs. I on je radost nad radostima, praznik nad praznicima. I ovu radost, u doba pandemije panike, hoće da nam oduzmu, da nas njenog obzorja liše.
Ali, Srbi znaju šta je u pitanju. I dižu ka nebu svoje oči žedne obzorja i smislom osveštane glasove.
Da ih čujemo, te Srbe, poklonike Vaskrsloga. Da se sa njima ukrepimo. Da znamo da nismo sami.
NADISTORIČAREVA REČ
Mladi srbski istoričar, vredni i daroviti Nemanja Dević, ovih dana je, iz dubine duše, u ime svih nas rekao ono što je moralo da se kaže, a što su krstolomci i hristomrsci u Srbiji nastojali da prekriju maglom priče o antivirusnoj „higijeni“, antihrišćanskoj hijeni, koja kidiše na Smisao u nama i oko nas. Evo šta je Dević poručio svima koji imaju uši da čuju:“Moram nešto da vam ispovedim, jer danima šepam kao ranjen. I ovaj tekst pišem i brišem, već četiri puta za dva dana. Svi moji mili, koji me malo bolje poznaju, znaju i da van radnog vremena, u društvu, retko pričam o istoriji. I svi znaju i da sam daleko od idealnog vernika (o svojoj taštini, licemerstvu, pohlepi, pohoti, grubosti... mogu da pišem tekstove u nastavcima), što se ne može zaključiti na osnovu sadržaja koje ovde delim. Sav sam vam u ožiljcima, a predstavljam se boljim nego što jesam. O istoriji i crkvi ovde sam pisao poslednjih nedelja u većoj meri samo zato što smatram da se u nevolji treba vraćati svojim uporištima. A naša vera i naša istorija su po mom mišljenju baš ti izvori iz kojih možemo da crpimo snagu za pobedu svakog iskušenja. I neću da govorim ni o svojoj čeličnoj veri ni u ovom postu, jer sam ga u četvrtoj nedelji, slušajući preporuke famozne struke, a i titrajući svom stomaku, zamalo i sam obustavio - spasila me jedna devojčica u palanačkoj crkvi, ne znam da li je imala četiri godine, koja se pričešćivala sa osmehom. Tek tad sam rekao sebi - kući, konju, i jedi boranije. A jadna majka se i tu trudila da mi ugodi, jelo se skoro svakog dana različito jelo.
Ali i kao takav, zaista daleko od idealnog i štaviše loš po mnogim kriterijumima, osećam se delom Crkve. Kad udaraju na nju, osećam kao da neko ruši moju kuću, kad gone sveštenike, osećam kao da mene lično peku i žigošu. I kada mi neko brani da Vaskrs proslavim u crkvi (molim vas, manite me sa sektaškim pričama da je Bog u srcu, a ne u zajednici), mene to boli do besvesti. Zato ne mogu više ni da zabijam glavu u pesak, ni da rizikujem kako će ko da protumači to što bih vrisnuo. A mnogo svetih nedelja i mnogo praznika sam, na svoju bruku, prespavao. Vaskrs, čini mi se, nikada. Slavio sam ga i na Svetoj gori i u Dečanima i u Vraćevšnici, ali uglavnom sa porodicom, isto tako nesavršenom, u crkvi u kojoj sam kršten. Jer, iako se bavim naukom, Vaskrs slavim kao Praznik nad Praznicima, i verujem... da je Hristos vaskrsao u treći dan po Pismu, da se vazneo na nebesa i sedi s desne strane Oca, i da će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima i njegovom Carstvu neće biti kraja. I čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka.
Kažite to naglas pred ljudima i videćete da je to jedina istinska pobuna protiv modernog sveta. I ne mislim da sam po pripadnosti tom krugu bolji od drugih, ali sam beskrajno tužan što nisam uspeo da ubedim veći broj svojih prijatelja da je to Istina, i što nas sada u mom malom mestu nema bar stotinu koji bismo pošli u nedelju na liturgiju, pa šta nam bude neka bude. Jer da se ne zavaravamo: kakvi budemo za Vaskrs, takvi ćemo biti u čitavom svom veku. Retki su tako simbolični dani u životu jednog čoveka. Juče smo iz sveg glasa vikali da ne damo svetinje (podrazumevajući, izgleda, pod tim samo da ne damo Ostrog Milu), a danas smo podvili rep kad je stigao dekret iz komiteta da sedimo kući. Obećaše nam još po sto evra, da se počastimo. Da kupimo jaja, farbu i sličice i da ispečemo svinjče, taman tako kako oni i doživljavaju praznik Vaskrsenja! A sutra će nam tako reći da sedimo i kad budu poklanjali Peć, Dečane i Gračanicu. I bojim se, poslušaćemo. Naći ćemo 1001 izgovor, govorićemo o svetskim zaverama, kritikovaćemo dedove komuniste... nesvesni da se istorija piše i u našem vremenu.
Šta nam je činiti? Ja to ne znam. Molim se neprestano Bogu ovih dana da umudri i mene i one što donose odluke. Znam samo šta bih voleo. Da nakrivim moju šajkačicu, kao i za svaki praznik, i krenem, nizbrdo, sa drugarima u crkvu u Palanci. Da pevamo usput i da sve pozdravljamo glasno sa: HRISTOS VOSKRESE!
Koliko nas još ima takvih? Hoćemo li u crkvu u nedelju? Ako nema i ako smo i poraženi, bar da jeknemo i damo glasa od sebe. I da i to ostane negde zabeleženo.“
Ovaj čovek, dva decenije mlađi od mene, posramio me je svojom verom i voljom da krstovaskrsnu veru posvedoči. Sin Nebeske i hroničar Zemaljske Srbije, bio bi, prilikom susreta, prepoznat od naših svetih i čestitih predaka, a kliktaj đakona Avakuma ( „Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov, raduje se smrti“ – jer smrt nije okliznuće u bezdan ništavila, nego kapija ka večnosti Sunca Pravde ) odjekuje iz njegovih reči.
GLAS PRAVOSLAVNOG PIROTA
Brat Željko Perović, pisac i bogomolitelj pirotski, poslao mi je još jedan mejl sa obzorja Pashe koja nam svitka na oknima duše:“Danas, na Veliki Četvrtak, sveštenik je nakon liturgije govorio o nepravednom upravitelju koji je raznoraznim marifetlucima uspeo da umilostivi svog gospodara i sačuva svoju službu (Lk. 16). Reče da ova jevanđelska priča objašnjava kako u životu postoje neobični trenuci kada su veština i snalažljivost na naročitoj ceni, trenuci u kojima se rizičnim, pa i nezakonitim radnjama stiže do milosti Božje i večnih staništa Njegovih. „Ništa više ne smem da vam kažem, jer i ja sam pod vlašću“ reče na kraju svoje zagonetne propovedi: „Vaskršnja liturgija počinje u pet, pomenućemo sve one koji ne budu mogli da dođu“.
Srce mi ustrepta od radosti. Tek tada razumeh kakav nam se čudesni Vaskrs sprema! Živo Jevanđelje pred našim očima! Jer naš Pilat je već zaveo policijski čas, prethodno opravši ruke tečnim sapunom u prepunim supermarketima. I prvosveštenik je od lažljive struke i onog roda u kome se do dana današnjeg veruje da je Hristos varalica. Tu je i prokleti „strah od Judejaca“ zbog koga već nedeljama, kao nekad poplašeni apostoli, sedimo zatarabljeni u svojim kućama. Možda će tog vaskršnjeg jutra i naoružani stražari čuvati hramove od vernika, da ne bi krišom ušli, i pričešćeni, odneli sa sobom telo svog Gospodara...
Neka ih pred samu zoru božanska ruka smete i vrgne u dubok san, kao nekada rimske vojnike. Il` neka im bar omekne srca kada nas ugledaju, jer mi dolazimo! U osvitku prvog dana nedelje, skritim stazama, tražićemo put do miloga hrama koji tog jutra postaje čudesna pećina Vaskrsenja. I gde sveštenik odeven u bele i blistave haljine, kao arhanđel sa mileševske freske, čeka verne da im javi, da im pokaže Divnoga Hrista koji vaskrse.
Dolazimo, Hriste, da te pozdravimo. Svim srcem da te zagrlimo. Duše da napojimo zdravljem i utehom, mirom i radošću u rosnoj zori Tvoga Vaskrsenja.“
I šta da kažem, posle svega?
Dragi prijatelji, hvala vam na uznesenim rečima, na utesi, na svetlosti vašeg uma i srca. Neka vam uzdarje bude drevna, a uvek nova, pesma ovih dana:“Vaskrsenje Tvoje, Hriste Spase, anđeli poju na nebesima. I nas na zemlji udostoj čistim srcem Tebe slaviti!“
