Bog da prosti dušu Momirovu, u kojoj je bilo mesta za svakog Srbina i svakog istinskog čoveka!
Umesto uvoda
Umro je pesnik i izdavač Momir Lazić, glavni i odgovorni urednik časopisa „Zbilja“. Ovaj vredni trudbenik na narodnoj njivi, kako se to nekad govorilo, borac za naše iskonske vrednosti, otišao je sa sveta od slabosti srca – „plemenito jedno tu prepuče srce“, rekao bi Hamletov Horacije. U znak sećanja, čitaocima „Stanja stvari“ nudim zapis o Momiru, nastao 2012. godine, a objavljen u knjizi „Srbovanje i srbofobija“. Bog da prosti dušu Momirovu, u kojoj je bilo mesta za svakog Srbina i svakog istinskog čoveka!
O MOMIRU LAZIĆU, NEUMORENOM I NEUMORNOM
Momir Lazić: Čovek iza imena (čovek ispred imena!)
Kad čovek pomene Momira Lazića, prva reč koja mu padne na pamet jeste: NEUMORAN. Čovek koji preko dve decenije, o svom ruhu i kruhu, izdaje časopis „Zbilja“, koji se bavi politikom i kulturom, našom i svetskom, i koji čvrsto stoji na položaju pravih vrednosti svetosavlja i rodoljublja – to je čovek koji ne sme biti prećutan i precrtan, barem među onima koji znaju šta znači biti srbski patriota, najmarginalniji čovek na svetu (ima patriota koji, kažu, za svoje patriotske govore uzmu i po pet hiljada evra u cugu, ali Lazić među njih ne spada, jer živi skromno, pošto nije spreman da se preda i proda). Lazića znam već godinama (Kijuk je čovek koji nas je povezao, jer on i jeste bio veliki srbski mostograditelj); i koliko god ga znam, vidim ga kao čoveka buldožerske energije, koji stalno nadire, gura, krči, ostavlja za sobom prokopane puteve, maše, upozorava, viče, preti pesnicom (iz koje, kad se bolje zagledaš, vidiš kako raste crven cvet, krvav od njegovog neukroćenog srbskog srca)… Njegov srbski nacionalizam je svečovečanski: on je ne samo sa svojim napaćenim Srbima iz Krajine, ili onima sa Kosova i Metohije – on je i sa Kubancima, i sa Iračanima, i sa Libijom, i sa Sirijom, i sa Iranom… Ko god se nađe na udaru satanizma Novog poretka, imaće u Laziću branioca i zastupnika, zvao se on Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj ili Tarik Aziz, Gadafi… Čim čoveka goni Imperija, za njega se treba zauzeti; i tu nema dvoumice…
Prijatelj mu je svaki istinoljubac: od Rajka Dolečeka, češkog Srbina i srbskog Čeha, nesustalog borca za pravdu kad je Srbija u pitanju, preko Ivana Čarote, koji je na desetine srbskih knjiga preveo na ruski i beloruski jezik, do Pavela Tihomirova, autora „Zone prećutkivanja“, koji se našao na Kosovu i Metohiji kad je bilo najteže, 1999. godine, i koji je o tome napisao knjigu (a objavio je Lazić). Lazić je osnovao izdavačku kuću RIVEL KO da bi mogao da štampa zabranjene i prećutane istinoljupce i istinogovornike. Lazić je katkad preglasan da ne bi, nikad i nikom, bio nejasan, pa su ga zbog toga stalno prozivali zbog „govora mržnje“ i nacionalizma…
Knjiga pod naslovom „Pravda“
Lazićevi članci iz knjige „Pravda“ su narodski, bez suvišnih reči i filozofije (ponekad ubaci i neku psovku; ja psovku nikako ne volim, jer je životni realizam moguć i bez psovke, ali Lazić, očito, misli da tako treba). U njima najjednostavnije istine, i živi ljudi, ne samo Srbi. Recimo, o mladiću Borisu Grubješću sa Banije, koji je poginuo tokom anti-NATO demonstracija u doba bombardovanja Srbije 1999. godine. O njemu u tekstu „Heroj Banije“ piše Lazić, i citira odlomke Grubješićevog dnevnika, koji mu je na uvid stavila majka ovog osamnaestogodišnjeg tragičnog junaka: „Za Srbiju i Krajinu treba poginuti. To ne smemo izgubiti. Bolje ih je borbom izgubiti nego se skrivati i bežati i biti rob tuđe vlasti/…/Kosovo i Metohija su naše oči, naš očinji vid. Bez Kosova mi smo u mraku, u tami…“ Pa onda, u tekstu „Nepodobni podobnima“, o zabrani Gojku Đogu da uđe u Republiku Srbsku. „Ogoljene duše“, o Gojku Kneževiću, ocu sedmoro dece, koji je sa Korduna dobegao u Srbiju, koji živi od svojih deset prstiju, i kaže: „Borim se kao lav. Radim od jutra do sutra. Delam šta znam, a znam, čini mi se, dosta. Popravljam automobile, kosim, orem, sečem drva, uvodim struju, zidam… Na sav taj rad moje šake su navikle i otvrdle kao kamen/…/ Nude mi da se iselimo u Australiju, Ameriku ili Kanadu, ali ja neću. Hoću da mi deca žive u svojoj zemlji. Ima u njoj šta da se radi, samo da ode ovaj ološ iz nje. Neću da idem iz inata. To govorim i svojoj deci. Moraju doći bolji dani. Daće Bog“… Pa onda o pripadniku nemačkog KFOR-a („Jednom Srbin, uvek Srbin“), koji pomaže, nesebično, Srbima u Velikoj Hoči metohijskoj, jer je on, KFOR-ovac, poreklom – Lužički Srbin…
Kad je 2002. godine posetio Bagdad, Momir Lazić se obreo u muzeju „Amerija“, kroz koji je njega i njegovu suprugu provodila Iračanka Admet Intasa. Tamo je video ostatke skloništa u kome su bili samo civili, i koje su Amerikanci gađali „vrućim spiralnim projektilima“. „To su oni koji buše materiju i razvijaju ogromnu temperaturu, pržeći sve pred sobom“, beleži Lazić u svom tekstu „Muzej smrti – širi dalje“, i dodaje: „Gledam ostatke ljudskih dlaka, otiske smrskanih lobanja u betonu, likove dece, staraca po zidovima i gomile kostiju skupljenih u posebne sanduke“. Odmah posle toga, u tekstu „Lektira koja je pobedila zaborav“, Lazić navodi uspomene Nikole Kostura, koji je preživeo Drugi svetski rat u NDH (sada EU NDH): „Pošao sam bio za Srbiju. U Gračacu na stanici je sve Srbe koji su se tamo zatekli dočekala poveća grupa ustaša. Već u čekaonici sam zatekao poklane Srbe na čijim telima su sedeli koljači ispijajući rakiju. Sa stanice su nas poveli u pakao. Bila je to Tučić jama“. (Nikola Kostur je preživeo, da svedoči.) Lazić dodaje: „Ovih dana naš predsednik Boris Tadić rekao je novinarima u Njujorku da ne zna tačan broj naših žrtava u Jasenovcu. A što se tiče odštete za genocid koji je izvršen nad Srbima u tom logoru smrti, dodao je da porodice ubijenih treba da nađu neka rešenja za takve slučajeve. Sramno i bestidno od Borisa Tadića.“ Tu je i „Istina u logorskoj žici“, o ustaškom logoru za decu, Jastrebarsko, čije su nadzornice bile časne sestre „Svetog Vinka Paulskog“. Svedočenje jednog dečaka, koji je preživeo: „Dugo nam nisu davali da jedemo. Danima nismo dobijali vodu. Onda su nas puštale u dvorište sa lepom zelenom travom. Mrtvi gladni, pasli smo travu. Posle paše išli smo na česmu da pijemo vode. Časne sestre su nas posmatrale i nisu nas dirale. Moji drugovi koji su zbog velike žeđi pili mnogo vode, umirali su posle nekoliko sati od grčeva u stomaku. Ja sam slučajno ostao živ.“
„Od Srba ni knjige ni glasa“ je tekst o Svetozaru Livadi, srbskom profesoru iz Hrvatske, koji je pisao o uništenju srbske kulture u Hrvatskoj: „U Hrvatskoj je razoreno i uništeno više od 3000 građevina od opšteg kulturnog, istorijskog i duhovnog značaja. Uništeno je i razoreno 29 srpskih muzeja. Uništeni su svi knjižni fondovi, na stotine hiljada knjiga. Tako je poništeno čak 24 000 naslova. Uništene su gotovo sve ćirilične knjige, zatim i one latinične čiji su izdavači iz Srbije, sva dela levičarskog usmerenja, dela jevrejskih i muslimanskih autora. Uništeno je takođe i 40 000 kompleta Enciklopedije Leksikografskog zavoda“. (Potpisnik ovih redova je ponosan na to što je Srbin, između ostalog i zato što u srbskim bibliotekama i dalje stoje svi naslovi hrvatskih pisaca iz onog doba: ne samo Marko Marulić i Tin Ujević, nego i Vlatko Pavletić, Branimir Donat, Pavao Pavličić; tako i treba da bude, naravno.)
„(Ne)pravda“
Isto tako Lazić beleži slike našeg doba i u knjizi „(Ne)pravda“. Piše o Đoki Živkoviću u tekstu „Čuvajte ga, konji vrani“; reč je o čoveku koji je celog života crtao konje, opsednut njihovom lepotom. Oženio se katolkinjom, koja mu je rodila dva sina, Alena i Stevicu. Kad je izbio rat u Krajini, otac je bio na jednoj strani fronta, sinovi na drugoj, Tuđmanovoj. Zato ga je komandant poslao na drugu liniju odbrane, gde nije bilo Hrvata… Živković će, kao i mnogi, umreti od tuge i muke.
Onda, u tekstu „Evropski strah od ikone“, Lazić citira poznatog našeg slikara, nadahnutog Vizantijom, Kostu Bradića: „Da li znate da Luvr nema nijednu ikonu? Ništa od Vizantije, kao da nije ni postojala.“ Lazić je, u svom komentaru na Bradićevu tezu, jasan: „I šta je onda Evropa koja se odriče ikone? To je pobesnela pamet čiji je jedini cilj dominacija nad narodima, ugnjetavanje istih i njihovo stavljanje pod kontrolu. Tako će izgubiti identitet i postati, ako to već nisu, roblje za ekološki otpad.“
U tekstu „Krajiška grobnica“ Lazić se obraća Srbiji, oguglaloj na muke svojih Srba, pogotovu ako su izbeglice od ustaškog noža: „Moj Krajišnik, Đuro Marović, rođen u prelepom selu Golinja na Kordunu, nađen je u trafo stanici smrznut i raskomadan od strane pasa. Ovaj nesrećnik jedno vreme je bio smešten u izbegličkom naselju kod Kraljeva. Međutim, kad je „prinudni logor“ ukinut, Krajišnici, koji su u Srbiji „potrošna roba“, morali su kod koji. Pošto je bio dobar majstor i razumeo se u kotlove, uspeo je da zaradi i preživi. Radio je od danas do sutra. Koliko god se mučio, na rodni kraj nije prestajao da misli. Ali, u rodnu grudu nije mogao, jer su se ustaše za to pobrinule u „Oluji“. Tugu je svio u toj trafo stanici u koju je dolazio sa suvim hlebom i rakijom. Grejao je tako dušu i telo dok je napolju bilo minus 20. pred očima mu se ukazivao njegov premili Kordun koji je u proleće blistao na suncu./…/ I tako je jedno veče mirno i zauvek zaspao. Poslužio je kao gozba za pse lutalice/…/ Samo u Čortanovcima nedaleko od Inđije u zadnjih nekoliko godina umrlo je više od 400 Krajišnika. Nestaju napušteni, okovani nemaštinom, daleko od zavičaja kojeg su zauvek izgubili. Mnogi su već na njihovom putu. Alal ti vera, Srbijo!“
Ili, u članku „Srpska vera, tuđa večera“: „Na oglasnoj tabli ureda Državne uprave Zadarske županije, svakodnevno se mogu videti rešenja o promeni imena. Stevan u Stjepan, Jovan u Ivan, Dušan u Duje… /…/ Ta tragedija ne traje od juče. Prema podacima SPC, od 1990. do danas, samo na području Zagreba pokršteno je više od 20 000 srpske dece, dok je na teritoriji Hrvatske ta brojka duplo veća“.
Pesnik
I tako dalje. Ono što ne staje u članke, staje u poeziju. U „Hristoiskrice“. Recimo: „Misliti / znači / umrijeti od / stida“… „Majka je patnja / milosnost / za radost / privezana“… „Bog je jedina istina/ u kojoj čovjek / vječno živi“… O njegovoj poeziji, Predrag R. Dragić Kijuk je zabeležio: „Dominantu simboličku frazu zamenio je škrti, narativno – svodljivi, detaljistički intelektualni senzibilitet. Forma je primerena nužnom ispovednom minimalizmu i sugestivnoj asocijativnosti/…/ Minimalistički način oblikovanja poetskog iskaza je tako, na najbolji način, pokazao da je gubitkom duhovnosti savremeni čovek izgubio svoje uporište i od oboženog bića postao onespokojavajuće biće praznine“… A Lazić se, između ostalog i pesmom, protiv te praznine bori…
Ko je Momir Lazić?
Rođen je 26. avgusta 1947. godine u Sarajevu. Objavljivao je poeziju, za odrasle i decu, od 1967. godine („Žega“, „Govor pjene“, „Mom narodu da ne zaboravi“, itd.), roman „Švabac“, knjige ogleda i rasprava „Krst zavičaja“, „Ispiranje mozga“, „Obraz i otadžbina“, „Pravda“, „(Ne)pravda“, itd. Prevođen je na švedski, rusinski, albanski, makedonski, slovenački, italijanski, malteški, poljski, mađarski, ruski, jermenski, beloruski, bugarski, rumunski i engleski jezik. Uvršten je u mnoge antologije, nosilac nagrada, a najveća mu je što je, kao Srbin, 1990. i 1991. hapšen od strane Tuđmanovog režima…
Nedavno je, što mu čini čast, pored već postojeće nagrade časopisa „Zbilja“, utemeljio nagradu „Nebojša M. Krstić“ za rodoljubivu publicistiku… Živi na Fruškoj Gori, kao Srbin i kao kosmopolita, građanin sveta u kome neće biti sataninog Novog svetskog poretka.
Neka živi, da ga Bog poživi, onako buldožerski spreman da krči puteve kroz mrčavu zbilje u kojoj se današnja Srbija našla.
2012. Vladimir Dimitrijević
