cetnici u gornjaku aca gera zivotic

Živimo u teška vremena, kada je svaki primer iz prošlosti dragocen ako nas hrabri i podstiče na borbu. A primer hrabrog Siniše Pazarca svakako je takav

Ko je ovaj čovek?

 

Jedan od velikih junaka srbske oslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu bio je i Simeon D. Ocokoljić – Siniša Pazarac. On je rođen 22. maja 1908. u selu Lisa kod Ivanjice, završio je 55. klasu Vojne akademije 1927–1930, a tokom 1930-ih i Višu školu Vojne akademije. U mirnodopskom periodu dva puta je odlikovan. Od 1941. jedan od organizatora ustanka u istočnoj Srbiji, da bi od 1942. postao komandant Mlavskog korpusa. Njegova jedinica istakla se u borbama protiv Nemaca u septembru 1944. Sa glavninom snaga JVuO, Ocokoljić se u jesen 1944. povukao u Bosnu, da bi u martu sledeće godine po naređenju generala Mihailovića bio poslat u specijalnu misiju u Sloveniji. Odatle otišao u emigraciju. Zarobljen je pod misterioznim okolnostima i ubijen od Udbe u Beogradu 1954.

Mlavski korpus

 


mlavski korpus gornjakŠto se Mlavskog korpusa tiče, osnovni podaci su sledeći. Mlavski korpus je bio poznat Gorski štab 69. Komandant: generalštabni kapetan (kasnije potpukovnik) Siniša Ocokoljić Pazarac (šifre „Ilijev“, „Il-Il“, „Milenko“ i „Ev-„Ev“). Pomoćnik komandanta: kapetan Puriša Vešović. Načelnik štaba: kapetan Marko Vuković. Srezovi: Homoljski, Ramski, Požarevački, Mlavski i Moravski. Brigade: Mlavska (kom. poručnik Jagoš Živković; brigadni sveštenici Milivoje Milarević i Mitar Vujisić); Homoljska; Homoljska jurišna (kom. poručnik Blaža Radovanović); Moravska; Ramska (kom. major Petar Nikolić, pa vazduhoplovni narednik Pavle Bogdanović; brigadni sveštenik: o. Borivoje Simonović). Brojno stanje: oko 2.500 ljudi pod oružjem. Mlavski korpus je vodio borbe protiv okupatora i njegovih domaćih kolaboranata, a istakao se i po tome što je u svoje redove primao pripadnike drugih naroda, koji su pobegli iz nemačkog ropstva, od Italijana do Poljaka. Prema svedočenju Aleksandra Ajzinberga („Pisma Matveju“, Prosveta, 2006), koga je Ocokoljić, skupa sa majkom, čuvao od nacista za vreme rata, ovaj hrabri srbski oficir je pomagao i u spasavanju Jevreja.

Iz prepiske Aleksandra Miloševića
Zanimljiva je nadsve njegova posleratna sudbina, o kojoj piše ugledni istoričar mlađe generacije Nemanja Dević, priređivač knjige memoara Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča/Sećanja iz rata i revolucije 1941–1945“ (Službeni glasnik, Beograd, 2018).

Major Milošević je, pred kraj rata, bio komandant Zapadno–moravske grupe korpusa, a zatim je emigrirao i živeo u Kanadi, ostavljajući za sobom vredne memoare. On i Pazarac su bili dobri prijatelji.

Pazarac je, naime, smatrao da ravnogorsku bitku treba nastaviti, i zato nije išao dalje od Italije. U gradu Komo, gde se nastanio, stvorio je punkt JVuO i odatle u više navrata slao diverzantske grupe u Jugoslaviju. U septembru 1949. je pisao Miloševiću: „Ti ode u Kanadu? Pa dobro, neka ti je Bog vazda u pomoći. (…) Ja lično ostaću do kraja ’vamo, na međi, dok ne nastane momenat da se ponovo prebacim preko međe. A tvrdo verujem da ti dani nisu tako daleki. (…) Izvršiću svoju dužnost tako da pripremim minu, zajedno s ostalim našim borcima, koja će svojom eksplozijom razneti svu komunističku gamad. A nadam se da ćeš za taj momenat i ti doleteti. (…) da se ponovo nađemo rame uz rame i dadnemo ono što smo obećali rodnoj grudi – osvetu, i izborimo slobodu!“ Nadao se da će sukob Tita i Staljina 1948. godine dovesti do pada Broza, i dati mogućnost ravnogorskim borcima da oslobode Srbstvo. Međutim, Milošević je smatrao da bi na Srbe, ovog puta kao saveznici SSSRa, udarili Bugari, Mađari i Arbanasi; stajao je na onom stanovištu: da bi eventualni rat mogao da bude „velika nesreća, jer će opet na našu grbaču Bugari, Mađari, Arnauti“.

sinisa ocokoljic pazarac posle rataGodine 1950, Pazarac je tugovao što su ravnogorski oficiri krenuli putem ličnih interesa, zaboravljajući otadžbinu jer je borba velika i naporna: „Ona traži zatočnike. To je teška stvar. Odreći se svega i postati velikoshimnik. I kao apostol: služiti uzvišenom idealu primerom. To, i ništa drugo“, pisao je. Nemanja Dević ističe: „On se, pripremajući diverzante, neprestano selio: iz Italije u Austriju, odatle u Švajcarsku, pa opet iznova, uz zaključak: „Ovde ti je k’o na frontu: đe omrkneš, ne osvaneš“. Nije se ostvario njegov plan da se gerilska akcija kojom bi on upravljao pomogne prilozima svih ravnogoraca-emigranata u SAD i Kanadi. Sam na opasnom mestu, stalno okružen agentima Udbe, uspeo je da stvori čitavu mrežu ilegalaca i rukovodi punktovima u Beogradu i Zagrebu. U više navrata organizovao je i slanje letaka i propagandnog materijala u Srbiju. Pokolebale bi ga tek slike stanja u srpskoj emigraciji, pa je jednom Miloševiću pisao: „Vala po sto puta zažalih što negde ne pogiboh, da ne gledam ovaj jad i čemer u inostranstvu“. Nepredvidivi Pazarac mu se za kraljev rođendan 1952. javio ni manje ni više do iz Beograda. I pečat i poštanska marka, sačuvani u arhivi Aleksandra Miloševića, potvrđuju to što mu je napisao na razglednici: „Dragi moj Aco, evo ti nekoliko reči iz Beograda. Nemoj da se čudiš. Sve je moguće“. Zatim su njih dvojica organizovali jedan od većih poduhvata. Naime, od 1951. Milošević je dobijao niz pisama svojih nekadašnjih saradnika i vojnika iz Šumadije, ali je krajem te godine stigao i glas koji ga je najviše obradovao: iz duboke ilegale, preko posrednika, javljao mu se njegov komandant brigade, kapetan Mile Milutinović koji je ostao u okolini Jagodine. Bio je to njihov prvi kontakt posle gotovo šest godina. Ta prepiska nije mogla da bude redovna, ali je Milošević počeo da radi na njegovom izvlačenju iz zemlje. Poslao mu je svoju poslednju ušteđevinu i spojio ga sa Pazarcem, a ovaj je preko svojih kanala trebalo da ga prebaci u inostranstvo. Međutim, došavši u Beograd, Milutinović je, kako se kasnije pokazalo, izdajom pao u ruke Udbi. Po svemu sudeći, Ocokoljićev čovek za vezu je bio povezan i sa Udbom i on je potkazao Milutinovića. Potom je došlo do još jednog obrta: na „obradi“ u Glavnjači „kapetan Mile“ pristaje na saradnju sa službom, te da, pošto ga oni prebace u inostranstvo, bude mamac za mnogo krupniju ličnost – za Ocokoljića. Do realizacije plana dolazi brzo i Milutinović u pratnji agenata biva prebačen u Austriju, da bi se na železničkoj stanici u Klagenfurtu sreo sa Sinišom Pazarcem. U prvom pogodnom momentu Milutinović izmiče pratnji, obaveštava Pazarca o klopci i ceo slučaj prijavljuje u austrijsku policiju. Pazarac je u zadnjem času uspeo da izbegne zasedu i vrati se u Italiju, dok se Milutinović povezao i sa američkom obaveštajnom službom. Agenti Udbe, otkriveni i u nemogućnosti da dalje deluju u stranoj zemlji, povlače se, a Milutin Milutinović od tog oktobra 1952. ostaje u emigraciji.

U krajnjem ishodu, bio je to još jedan Pazarčev uspeh. Njegova hrabrost i rešenost da se bori doslovno za slobodu ili smrt, činili su da postiže što je retko ko od emigranata mogao. I njegova mreža saradnika se sve više širila. Upravo taj osećaj ležernosti u radu uticao je da posle pet godina vođenja akcije iz emigracije smanji opreznost. Okružio se nekim novim, sumnjivim ljudima, pa je onda i sam počeo da sumnja u njihovu vernost, ali tada je bilo dockan. U oktobru 1954. major Ocokoljić je nestao. Čuvši za to, Aleksandar Milošević mu je 21. novembra uputio novo pismo: „Dragi moj pobro, ne! Neću da verujem u stvarnost vesti koje do mene stigoše danas. Neću, iako je priroda tvojih poslova uvek pružala tu mogućnost. Ali strahujem, da ipak vesti nisu gorka stvarnost… i da će ovo moje pismo stići u tvoje ruke. Danas mi jedan od zajedničkih prijatelja reče da je g. Jevđević javio svome povereniku ovde da je Pazarac pao u ruke titovaca. Opet ponavljam: neću da verujem u ovu mogućnost. Isuviše je žrtava dala Ravna gora! (…) U uverenju da su ovo samo priče zlonamernih, šaljem ti saboračke pozdrave“. Na njega nikada nije dobio odgovor. Glasine koje su dolazile do njega govorile su da je pao u zamršenoj igri stranih obaveštajnih službi u Austriji; nije bilo jasno da li ga je kidnapovala Udba ili su ga uhapsili Britanci i potom predali komunistima. Nekoliko godina posle nestanka pročulo se i da je ubijen u Beogradu. Takva je, naposletku, sudbina majora Ocokoljića doista i bila.“

Ovaj srbski vitez odlikovao se pravom verom, osnovom svakog junaštva, zbog čega je nastojao da o aktivnostima u borbi protiv Broza i njegovih slugu obaveštava Svetog vladiku Nikolaja, s čijim blagoslovom je 1941. i otišao u kraj oko Mlave, da organizuje borbu protiv okupatora s verom u Boga za Kralja i Otadžbinu. U nastavku donosimo dva njegova pisma Nikolaju Svesrbskom, objavljena u „Književnim novinama“ u doba urednikovanja Predraga Dragića Kijuka.

Pisma Siniše Pazarca svetom Nikolaju Žičkom
Prvo pismo
Strogo poverljivo,
25 februar 1953. Godine
Italia

Vaše Preosveštenstvo,

Dragi mi Oče,

Odavno nisam Vam pisao. Oprostite mi. S jedne strane nisam želeo da Vas uznemiravam i opterećujem i ja pitanjima i brigama kojih imate dosta, a sa druge strane tinjala je bojazan u mome srcu da li će te me pravilno razumeti ili ne ako Vam i budem pisao. Pa, budući da me brige o održanju prisiliše da se obratim Vama radi očuvanja onoga što sam do danas postigao tajno u borbi protiv komunista, eto pišem Vam ovo iznoseći ko na ispovesti, toplu želju da me prvo razumete i shvatite ozbiljnost poduhvata o kome malo ko zna od naših ljudi u inostranstvu.

mlavski korpus radio stanicaSa jednom grupom naših boraca, u istinu boraca i u istinu ljudi uspeo sam vadeći zalogaje hleba iz svoga grla, da uspostavim radiotelegrafsku vezu sa grupom našeg nacionalnog otpora u zemlji. Sa njima sam u redovnoj radio vezi. Time je posle toliko vremena uspostavljena bežična veza sa našima, koja je čisto naša; bez trunke udela ili neke podrške tuđina. Iz zemlje mi javljaju o stanju tamo, o njihovim željama i potrebama i traže sugestije o tome šta mi mislimo da bi trebali da rade i td. Od kolikog je značaja ovaj akt Vi to sami možete da ocenite, kakav će pak veliki doprinos da dadne našoj nacionalnoj borbi u budućnosti, sliku takođe možete da dočarate.

Sa druge strane, opet sa našim najbriljantnijim zatočnicima nacionalne borbe, na putu sam da ostvarim i jednu novu našu radio-stanicu za naše borce u Otadžbini. Ona će biti dovoljno jakog da je čuje i strani svet. Ako Gospod dadne te u tome do kraja uspemo, to će biti prvi put posle 1943. godine da naš narod mogadne da reče svoju reč ISTINE, koja u ovome pomračenom čovečanstvu nije mogla da dobije mesto koje zaslužuju uz PRAVDU da našem iskasapljenom, porobljenom i obespravljenom narodu izvojuje posle toliko godina tako željenu Slobodu. Tvrdo verujem da će naš „Suvobor“ (tako sam želeo da se zove jer je na Suvoboru Ravna Gora, naše nacionalno Svetilište) kao vetar paučinu razbiti pletivo laži pa pripomoći našem narodu da svrgne lažne Šćepane crvene i izbori svoje nacionalne ideale.

Dok sam ovo činio i činim samo sa golim grudima, tajno uz požrtvovanja koja nadmašuju ljudske moći, razvoj poslova postavlja nove zahteve čisto novčanog problema koji premašuju moje moći. Tu spada tehničko održanje materijala a naročito ono što je najvažnije, fizičko održanje boraca koji su najpotrebniji za ovu celj i bez kojih se ne može. Ako ovome dodate činjenicu da se sve to mora da radi tajno, bez da ma ko zna od stranaca, a potom i od neprijatelja, kao i da takav rad iziskuje strahovite napore i materijalne žrtve, onda verujem da možete da dočarate i sliku u kojoj se i lično nalazim.

Preko Oca Firmilijana činio sam napore da mi bar on nađe pod bilo kakvim vidom, čuvajući tajnost, mogućnost da mesečno održava Eparhija 2–3 najpotrebnija borca tehničara. Bilo pod vidom stipendista-studenata – bilo kao „bolesne“ o kojima bi se starala Eparhija ili pod kojim drugim vidom. Ali od toga, nije bilo ništa. Veo zaborava pao je na ovaj apel. Nekim društvima, organizacijama ili slično nisam se ni obraćao a niti to želim jer znam da bi to unapred više škodilo no pomoglo a tajnost bi bila kompromitovana. Osim toga, iskreno Vam velim, tamošnja podela ljudi na razne struje, sekte, Partije pri čemu se zaboravila PATRIJA, duboko me je pekla, peče i tišti ko rana. Njima, naročito „glavarima“ nisam se ni želeo da obraćam niti ću to činiti. Izgledaju mi kao ono zdrave grane od zdravog stabla, ali odsečene i već davno uvenule. Mahom su to partijaši, sujetljivci, svađalice, nepodesni za konstruktivan rad gde ne bi bili primaši. O ovome izvestio sam našeg odličnog rodoljuba iz Južne Srbije senatora Kalamatijevića koji je u Atini i koji mi je obećao da će gledati da dođe u Ameriku i da potraži sredstva za ovaj veliki i važan posao naše nacionalne borbe. Ali, do toga vremena treba izdržati. Zato ovo pišem Vama, verujući da će te me Vi shvatiti, razumeti najbolje i učiniti neki korak koji će olakšati da ovo stečeno teškom mukom a toliko sudbonosno, očuvamo i razvijemo.

mlavski korpus gornjak polaganje zakletveDetalje o ovome objasniće vam moj školski drug Pavle Jovanović St. Thereses Hospital, Waukegan, Ilinois. Molim Vas njega lično pozovite i on će Vam u detalju objasniti stvari. Pohvalite ga tom prilikom jer on, od svoje bedne plate odvoji po neki dolar i pošalje mi. To me podseća na onaj slučaj iz naše borbe u otadžbini, kad majka po svojoj ćerci, šalje sinu koji je u borbi u našim redovima, 5 „fišeka“ koje je majka našla neđe na putu. Pet fišeka, da bi sin izdržao u borbi, jer su ranjenici pričali da našima ponestaje municije dok nas Švaba zasipa topovskom i mitraljeskom vatrom. Sestra nosi preobuku bratu na položaj, zastrug sira i pogaču, ali ono što je najvažnije PET fišeka! Dolaskom na položaj, zatiče komandanta jedinice koji joj objašnjava đe joj je brat u kome bataljonu, četi, vodu. Jer, naš nacionalni komandant je roditelj, domaćin porodice, zna on tačno kojoj kući ko pripada i kakav je ko. Sestra dolazi do položaja brata, koji kao puškomitraljezac samo pre pet minuta pre dolaska, hrabro pada na polju nacionalne časti i slave. Sad, ono što je najvažnije, to je lik sestre, nove Kosovke. Ona bez obzira na neprijateljsku vatru, okreće poginule i ranjene na položaju dok ne nalazi svoga brata – mrtvog. Nariče nad njim mlada. Ne zato što je neće imati ko da udomi mladu, niti što je brat pao na polju časti i Slave. Ne. Na to je ona ponosna. Ali nariče najviše zato što ranije nije stigla na položaj da bratu donese pomoć u municiji, jer, tvrdo je uverena da bi joj brat još bio živ!…

manastir gornjak petrovac na mlaviJa se nisam po ovome pitanju obraćao ni Nj. Preosveštenstvu episkopu Dionisiju. Lično ga ne poznajem. A ko zna, kako bi on shvatio ovo. Možda bi to posmatrao kao običnu svakidanju molbu koju mu upućuju naši ljudi i ostavio je negde u ćošak „za bolja vremena“, što bi me jako bolelo, ili bi možda pozvao neke na izgled dobre ali šuplje i štetne ljude koji samo na jeziku drže reč Otadžbina i Narod a nikako u svome srcu, niti su spremni da dadnu obola na žrtveniku nacionalne časti i Slave, pa bi tako više škodio no pomogao. Obratio sam se Vama. Ovo sam uvek činio kad sam u teškim situacijama bio. I nikada se nisam kajao. Zar se ne sećate 1941. godine u mesecu aprilu (krajem) kad Vas ono obučen u seljačkom gunju, nađoh pred manastirskim vratima u Žiči i upitah: Možete li me primiti pod skut ove svetinje, mene i nekoliko junaka, dok ne ojačamo i ne dobijemo krila i okrilje. A Vi ni tada rekoste: „Sine moja Žiča ti je na nišanu. Eto sinoć uđe Gestapo, pretrese mi Manastir i ko kopci ugrabiše jednog kaluđera, ne znam ništa šta je s njim… Nego, gledaj da nađeš neko skrovitije mesto… Idi u Gornjak… A ja, moliću se Bogu za Vas!“ Sećate li se toga Preosvećeni? Vi mi izvršiste ratni raspored. Ja odoh i Gospod nas tamo blagoslovi. Stvorismo vojsku, spasosmo i očuvasmo onaj narod čitave istočne Srbije od zla i komunista, okupatora i rumunskih grabljivica. To mi je divna uspomena koju nikada neću zaboraviti.

Nadam se da ste me iz gornjeg razumeli i da će te naći načina da olakšate teret koji nosim na plećima. U slučaju da ste u stanju i lično da pomognete dok se ne reši pitanje pomoći od Eparhije, radi hitnosti, sve što smatrate da treba da pošljete za ovu stvar molim Vas to učinite i predajte preko Pavla Jovanovića čiju Vam adresu dadoh. On zna kojim će putem to najhitnije dostaviti. A prešnost za ovo pitanje je takva da Vam odvaljujem sa svoga srca više no ikad uzvike SOS: pomozite i pohitajte da sačuvamo i održimo pa i razvijemo ovo što je stvoreno. Ne sumnjam u to da shvatate, da ako bi se sa ovim stvorenim obratio ma kome tuđinu, on bi to oberučke dočekao, obilno pomogao ali, to bi prestalo da bude naše nacionalno. A ja to po cenu glave učiniti neću. Interes naše borbe zahteva da budemo u tom pravcu potpuno svoji a u odnosu na tuđince, prijatelje našeg naroda samo ravni i saveznici nikako izmećari. I zato, danas, kad drugi ljudi rade svoje svakodnevne poslove, pomažu sebe i svoje, ja sa malim brojem naših zatočnika, možda bez zrna kukuruza u utrobi, vršim svoje dužnosti nacionalne i borbene po zakonu svoje savesti. I hvala Svevišenjem, uspevamo. Koliko će ovo značiti za budućnost, to će baš budućnost reći svoju reč a neprijatelj osetiti po svojoj koži. A da i on traži po svaku cenu moju glavu evo vam šta veli jedan specijalno poslati organ komunista u Klagenfurtu, neki Zegulja: „nas ne interesuju ni oni u Parizu, niti oni Jugosloveni i Srbi u Londonu, Washingtonu… Nas samo interesuje gde je Pazarac i kako ga možemo uloviti… Zlatom ćemo platiti onog ko njegovu glavu donese u Beograd Titu…“ Eto, dragi mi Oče. Ja sam ipak ponosan na ovo jer sam uveren da moji napori i napori naših junaka, stalno i ako postepeno, potkopavaju temelje komunističke rabote i pripremaju Pobedu a našem narodu Slobodu. Čini mi se da ne bih mogao umreti ako amanete mojih palih vojnika, oficira na polju časti ne bi izvršavao: nastavite naše delo za Oslobođenje, i osvetite nas“ Ja svoje dužnosti nacional…… vršim, i samo njih, ništa više. Svoju užu porodicu svoju decu, roditelje, mile i drage, do danas ničim ne pomogoh. Znam da sam prema njima veliki grešnik. Ali, ja živim za veliku porodicu što se zove Narod. Tim putem sam pošao i na njemu nosim Golgotski Krst. Ali, tvrdo verujem da ćemo Vaskrsnuti. Jer ova smrt, prividna je i bez nje nema Vaskrsenja. Ja u to nepokolebljivo po veri naših otaca verujem. Imao sam i imam i danas mogućnost da postanem i oficir najjače sile na svetu, da imam platu, sluge i sluškinje, da zbrinem svoju decu i porodicu i td. … Ali, ja sam tvrdu reč dao našem Narodu da ću se do poslednje kapi krvi boriti za njegovu Slobodu i biti veran Kralju i Otadžbini. Uz to, ova borba je borba protiv nekrsta, borba protiv bezbožnika te smo u isto vreme i Hristovi vojnici. A ja sam na sve to ponosan i samo to mogu ostati. Nikako izmećar ničiji…

Uz ovo globalno izlaganje, ja verujem da ste razumeli sav podrhtaj moga srca i duše, da tamo, u toj dalekoj zemlji preko Vas nađemo razumevanje za Samopomoć za one, koji, u istinu Vam velim: buktinjom zbore kroz tminu. Jer, kako će nas pomoći slobodan svet ako se sami prvo ne pomognemo.

Ovom prilikom ja hoću da napomenem da, pored silnih tamošnjih srpskih organizacija stvorenih svojevremeno sa plemenitim ciljevima, ni jedna nije dala obola za našu nacionalnu borbu koja se na jedan čudnovat način vodi. A od stalne vike: „za narod“, za „srpstvo“ za „Slobodu“, uši zaglušuju. A još Sveti Sava reče: da „niko ko je lenj nije postigao Pobedu, niti je ko spavajući i sanjajući pobedio svoga protivnika“.

Srpska Narodna odbrana je nekada u Srbiji stvarala i pisala našu slavnu nacionalnu istoriju, pripremala pobedonosne ratove i borila se. A danas ta tamo da li to isto čini? Ja možda ne znam šta se tamo radi, ali znam vrlo dobro šta se radi u porobljenoj nam Otadžbini. Evo samo malog primera. Prošle noći dobih jedan kratak radiogram od naših ljudi iz organizacije koji veli: „Nemamo novaca za naše kurire do Bosne da bi preneli poštu Komandantu. Možete li Vi nešto otuda u tom pogledu da pomognete…“

Zamislite dragi nam Oče, u kakvoj se teškoj situaciji nalazimo. Da im odgovorim da nemamo sredstava, i onaj moral koji imaju bojim se da bi pao na nizak stepen. A kako da im kažem pomoći ću Vas kad i sam nemam za ove ovde koji tu tehničku vezu održavaju i pripremaju da je razviju. Uspeo sam da nabavim malo oružja i to ću gledati da nekako prebacim. I to je sve. Za drugo, reč imate Vi tamo.

Zaboravih da napomenem da je dosta kriva naša SNO što se nisu baš nikako sa njene strane preduzeli koraci da se rodi jedan novi Gavrilo Princip. Istina, Bog nam je dao i Principe i Obiliće, ali njima je potrebna tehnička oprema uz najnužnije materijalne žrtve: da kupe i nabave pasoše, plate vize, put i dr. da bi došli do mesta i da bi mogli uspešno da izvrše zadatke i td. Jer, onome crvenom tiraninu, treba spremiti sjekiru spolja, pošto su našima na ostrvu ruke svezane. I tu smo preduzeli neke korake, ali jedino nedostatak sredstava može da bude razlog ometanja poduhvata. U ostalom to se vrlo dobro može da pretpostavi.

Čuli ste o novom „zakonu“ kojim se reguliše odnos Crkve prema državi. Po njemu komunisti prividno samo u Crkvama dozvoljavaju molitvu Bogu. Crkvena nastava po školama je zabranjena. Stvaranje svešteničkog podmlatka je ograničeno i td. Danas je stvarnost da su čitavi srezovi u zemlji bez sveštenika. A veliki broj sveštenika je već u poznim godinama starosti. Ne znam šta je patrijarhu da daje izjave o ovom „dobrom“ zakonu“ Budi Bog s nama!

Očekujući da kroz naše sveopšte napore uskoro čas Oslobođenja našega Naroda, mi ovamo najbliži borci naše Rodne Grude, okrećemo pogled k Vama, a tvrdo verujemo da će blagotvoran uticaj Vaše molitve Gospodu, pre no iko, olakšati teškoće naše borbe za Slobodu, za čiju se Pobedu zalažemo, tajno, ćutki, muški i srpski.

Lično, od sveg srca ja Vam želim zdravlje, dug život i skori povratak u oslobođenu Otadžbinu, da bi u našim osveštanim i obnovljenim crkvama i manastirima širom cele zemlje zapojali iz dubine naših duša: TEBE BOGA HVALIM!

Nj. Preosveštenstvu Episkopu
Gospodinu,
NIKOLAJU VELIMIROVIĆU,
Vaš p. pukovnik
Sin. D. Pazarac
St. Sava Monastery
Libertyville, Ill.

P. s. Moja adresa, bez stavljanja moga imena je sledeća:

Spett. Famiglia Quadrelli, casella postale 22.
Como-Italy

Siniša D. Pazarac

sveti vladika nikolaj

Drugo pismo
25 aprila 1953 godine
Como-Italy

Vaše Preosveštenstvo,

Dragi mi Oče,

Dobih danas Vaše pismo. Hvala Bogu da ste nam zdravo. A toplina sa kojom provejava vaša želja za Slobodom srpskog naroda, toplo mi podgreva grudi, daje snage i goni na sve veće poduhvate kako bi u ime Boga naše želje i molitve Bogu bile i stvarnost. I to će biti ako Bog da.

Ali, moram Vam reći, malo se Vaše pismo i dirnu. Razumećete me iz ovog što dolazi.

Ja sam mislio da ste nam Vi u našem Svetosavskom Manastiru u Libertvillu. Odkuda i zašto da ste u ruskom? Zar kod toliko naših Srba tamo koji se tobož biju u grudi o srpstvu o Svetosavlju, i guslaju o patriotizmu, pa nisu u stanju da jednog našeg Preosveštenika održe i u starim danima posluže. Nikada nisam mogao da pomislim da bi mogli da dozvole da Vi pod stare dane radite „za platu“ i to u ruskoj školi. A đe su srpske? U ovo vreme, nisu škole potrebne samo đacima. Još više su potrebne odraslim. Tek njima jer, vaistinu, onu osnovnu azbuku hrišćansku: O ljubavi i bratstvu, mnogi nisu naučili. Otuda i nesloga, sujetljivost, isključivost. Otuda partijaštvo. A o služenju, izgleda da nema ni govora, jer mnogi tamo žele da budu služeni…!

Obratio sam se Vama ne zato da Vi pomožete mene. Jer, bude li to, pa ja, Oče moj, kadar sam bar budakom sebi lično parče hleba da obezbedim. Nikad ja na sebe nisam pomislio. Bog mi je dao uvek parče hleba lično. Ali, ja sam ga delio sa mnogima koji su u istinu služili: Otadžbinu Srba da bi bila oslobođena. I nije mi nikada bilo žao. U tome, eto da me razumete, više sam ja predpostavljao da odvojim zalogaj hleba za borca nego da ga pak pošaljem svojoj deci. Jer, i meni je Bog podario porodicu. Četvoro sam dece ostavio kad sam pre 12 godina u rat pošao. Danas su troje u Božijoj ruci. Ja na njih nikada nisam mislio, ne zato što mi porod nije mio, još kako mi je mio, topal i drag. Ali, za sve vreme, zalagao sam se, zalažem se i spreman sam za žrtvu, radi veće porodice što se zove Narod.

O „opasnom eksperimentu mi govorite“. I tu me niste razumeli. Nismo mi neki avanturisti koji želimo da eksperimentišemo krvlju. Borba našeg naroda koja se latentno vodi u zemlji, činjenica je. Ja se nikada nisam oglušio o pozive naših boraca iz zemlje i o želje naroda da ih pomognem i danas i sutra i ako treba lično i sebe dadnem u temelje Slobode. Danas, ja sam uspeo skoro da završim jedan posao koji predstavlja – delo. Samo Vama sam to rekao i još nekolicini istinskih rodoljuba i u istinu Srba, koji znaju da čuvaju tajnu. To delo, to je mogućnost da naša borba, naši borci iz zemlje mogu da reču celome svetu istinu što se zbiva u tamnici Josipa Broza. Pomislite samo šta će u svetu da nastane kad čuju: da Srpski narod živi, da se bori i da zbori ISTINU o kojoj slobodan svet treba da povede računa. Pa onda, da je naš narod faktor sa kojim treba računati a nikako komunistički izmećari i tirani sa kojima na žalost danas taj slobodan Zapad petlja i tikve sadi. Zar Vi to zovete „opasnim eksperimentom“? Ne dragi mi Oče. To će biti signal uspavanoj savesti čovečanstva, za uzbunu protiv nepravde što je taj slobodan svet kumovao prodaji naše nacionalne Slobode na političkoj međunarodnoj crnoj berzi!

Vidim da je TAJNA o našoj moći potpuno očuvana, kad tamo imate vesti da smo pomognuti od Amerikanaca. To smo radi neprijatelja proneli vesti. Jer neprijatelj mora da živi u strahu da iza nas stoji ta moćna pomoć iz te zemlje. A ona će jednog dana u ime Boga biti i stvarnost. Samo mi nešto moramo pokazati da smo kadri sami da učinimo. Ja imam dosta prijatelja među uglednim američkim visokim ljudima. Sa njima razgovaram kao ravan s ravnim. I oni znaju kakve sve napore vršimo, sa kakvim požrtvovanjem i. td. Ali je stvarnost sasvim na drugoj strani: Amerikanci pomažu Tita i komuniste. Nas sigurno ne. Ali, za sve komuniste i sve druge, potrebno je da ostane i dalje taj glas: da iza leđa imamo pomoć te zemlje.

Za vreme rata, komunisti su imali svoju radiostanicu „Slobodna Jugoslavija“. Ona je bila u Tiflisu. Ona je u suštini izborila Pobedu Titu. Inače, komunisti nikad nebi došli na grbaču našeg naroda. Zar se Vi ne veselite vesti da će uskoro kroz etar ako Gospod dadne, početi da bruji: Bože Pravde…, i Oj Srbijo!? Neće li se svet zapitati: Nije li to porobljeni i obespravljeni Narod kome lažni crveni Šćepan osporava pravo? Zar preko naših brda i planina, šuma i dubrava, sela i gradova neće zahoriti poklič za Pobedom: Pravde nad Nepravdom, istine nad lažju, Slobode nad ropstvom? Zar naš „Suvobor“ neće biti ona luča koja će obasjavati svetlošću, koji će podizati slabe, čeličiti hrabre, kristalizovati borce i kroz Božanski blagoslov davati duhovne snage da se otvore vratnice Slobode narodu našem?

Tumačim Vam one tople podrhtaje narodne duše za Slobodom i veli Vam: Siguran sam da će naš „Suvobor“, „negde pripremiti Vaskrs Slobode našoj porobljenoj Otadžbini.

Može Vam biti čudno što se ja po ovome pitanju ne obratih ni SNO, ni SNS, ni drugim „organizacijama“ tamo? Vi to možda dobro razumete. A obratih se eto Vama, dušebrižniku, sa rečima: Oče, govorim Vam ovo kao na ispovesti! Znao sam ja da Vi tamo živite, no čak nisam nikad pomislio da imate „platu“. Ja sam Vam se obratio samo kao Duhovniku bez plate i rekao sam: pomozite, ne mene no one koji su samnom! Tajno, mudro. Zar se ne sećate kako mi ono u Nemačkoj pred Vaš put u London a moj put u Pariz za razgovor sa Mačekom ne rekoste sedajući po onoj kiši u automobil: Sine moj, budi mudar ko zmija a bezazlen ko golub. Ja ću to pamtit dok sam živ, a te će Vaše reči živeti i posle mene. Vama sam po tom istom hteo da ukažem na postojanost istine ovde kod nas, što se stvorilo uverenje da će te Vi naći načina i mogućnosti da podržite „Suvobor“, zvoneći ne na zvono nego udarajući na klepalo pred dušama onih pravih ljudi, u istinu ljudi i u istinu Srba. Eto, tako me razumite. Jer, da su svi u SNO i SNS i u Eparhiji u istinu i ljudi i Srbi, zar bi Vi bili u ruskom manastiru? Ah, kuku nama?!

Vi znate dragi mi Oče, da o mudrosti ne može suditi neznalica, o moralu nemoralan, o vrlini onaj koji vrline nema. U ovoj fazi borbe za slobodu svi nisu sposobni da učestvuju. Potreban je jedan mali deo boraca koji zna i ume da priugotovi sve da bi docnije obuhvatilo sve snage. A nemogućnost da se izmene lično misli zbog velike rasturenosti, moramo donositi objektivan sud o svemu i onemogućiti komunističkim agentima koji su uvek na poslu da u naše redove unose nemir i pometnju. Špekulanti i komunisti dejstvuju uvek paralelno pri čemu se uzajamno pomažu. Otuda imate i čudne paradokse: da o politici govore oni koji nose recimo vojnički mundir, o vojsci oni koji recimo nose mantiju, o ministarskim dužnostima nedoučeni i td. Kad se govori o Crkvi, misli se uvek kakva je građevina, od kamena ili cigala a ne misli se da crkvu ne čini samo zgrada, nego je čine i popovi i vladike, čiraci, đaci, odrasli, žene bogomoljke i drugi. Srpska Nar. Odbrana nije prćija desetorice. Njeni su zadaci i dužnosti duboki i plemeniti. Glavna joj je briga. Borba za Oslobođenje Srpskog Naroda. Nikako prazno „guslanje“ na Gavanovim gozbama što se čine. Jer, bez DELA, ona je samo prazno zvono koje zvoni, i to napuklo zvono. U prošlosti, ona je stvorila i Vojvodu Vuka i Tankosića, i stotine besmrtnih Vojvoda Južne Srbije. Ona je pripremila pobedonosne ratove Srpskoj vojsci. Pred pomenom imena SNO drhtao je i Bečki Ćesar! To je istina. A ta tamo?

Eto, razumeli ste me. Rekao sam Vam ovo s bolom u srcu.

Nemojte Oče moj slati meni NIŠTA. Lično od Vas samo tražim Molitvu Svevišenjem za nas koji smo u istinu zaveštali svoje duše onoj čudnoj zemlji: đe se s plačem peva… i đe se s’ smrću živi… Velim ne šaljite ni za plemeniti napor koji se čini, ako Vas ne razumeju oni koji imaju uši da čuju i oči da vide, a ne veruju vama da je ono što Tajno tražite od njih i Potreba i Dužnost. Jer, mi samo dužnosti imamo. I vršićemo ih do kraja…

Ako i posle ovih reči niste mogli da me razumete i shvatite, ja Vas molim, zaboravite na sve ono što sam Vam pisao i što sam Vas molio. A mi borićemo se i dalje do Slobode ili Smrti.

Iz dubine moje duše želim Vam zdravlje, dug život i skori čas da u Sv. Žiči zapojemo pesmu Pobede: TEBE BOGA HVALIM.

Vaš p. pukovnik Siniša D. Pazarac“

***

Živimo u teška vremena, kada je svaki primer iz prošlosti dragocen ako nas hrabri i podstiče na borbu. A primer hrabrog Siniše Pazarca svakako je takav. Bog da mu dušu prosti, a nama da pomogne da izdržimo. Srbija je večna dok su joj deca verna.

dr Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1176207

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 151 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА