postovani homoseksualci

Od pomoćnice poverenice za zaštitu ravnopravnosti M. K. dobio sam tužbu udruženja „Da se zna“ koje tvrdi da sam svojim tekstom „iznetim stavovima ugrozio rodnu ravnopravnost, marginalizovao transrodne osobe i propagirao porodicu kao jedinu vrednost“.

STAV PRAVOSLAVNOG VERNIKA

Kao pravoslavni hrišćanin, pripadnik vere iz čije dogmatike izvire i etika, svoj stav o prirodnoj porodici zasnivam na Svetom Predanju Crkva od Istoka, izloženog, između ostalog, u „Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“:„Razlika među polovima predstavlja poseban dar, koji su ljudi dobili od svog Tvorca: I stvori Bog čoveka po obrazu Svojemu, po obrazu Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih (1. Mojs. 1; 27). Budući da su u istom stepenu nosioci obraza Božijeg i ljudskog dostojanstva, muškarac i žena su stvoreni zato da bi se u ljubavi celovito sjedinili jedno sa drugim: Zato će čovek ostaviti oca svojega i mater svoju i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo (1. Mojs. 2; 24).

Vaplotivši prvobitnu volju Gospodnju o tvorevini, bračni savez koji je On blagoslovio postaje sredstvo produžetka i umnožavanja ljudskog roda: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome (1. Mojs. 1; 28). Osobenosti polova ne svode se samo na razlike u telesnoj građi. Muškarac i žena pojavljuju se kao dva načina postojanja u jednoj ljudskoj prirodi. Njima je neophodno opštenje i uzajamno dopunjavanje.

Međutim, u palom svetu odnosi među polovima mogu da se izopače i da prestanu da budu izraz bogomdane ljubavi, izrodivši se u ispoljavanje grešne pristrasiosti paloga čoveka prema sopstvenom „ja“. Visoko ceneći podvig dobrovoljne celomudrene bezbračnosti, prihvaćene radi Hrista i Evanđelja i priznajući posebnu ulogu monaštva u svojoj istoriji i savremenom životu, Crkva nikada nije bila nemarna prema braku i osuđivala je one, koji su iz pogrešno shvaćene težnje ka čistoti unižavali (prezreli) bračni odnos.“

 

 

Ako je učenje Crkve o odnosima polova takvo kakvo jeste, onda je i sasvim jasno zašto u „Osnovima socijalne koncepcije“ o homoseksualizmu piše sledeće: „Sveto Pismo i učenje Crkve nedvosmisleno osuđuju homoseksualne polne veze, budući da u njima vide poročno izopačenje od Boga stvorene čovekove prirode. Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica (3. Mojs. 20; 13). Biblija svedoči o teškoj kazni koju je, kako tumače Sveti Oci, upravo zbog greha muželoštva Bog poslao na žitelje Sodoma (v. 1. Mojs. 19; 1–29). Karakterišući moralno stanje paganskog sveta, apostol Pavle ubraja homoseksualne odnose među „najsramnije strasti“ i „razvratnosti“ koje skrnave ljudsko telo: I žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno. A isto tako i muškarci ostavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu (Rimlj. 1; 26–27). Ne varajte se… ni rukobludnici ni muželožnici… neće naslediti Carstvo Božije, pisao je apostol žiteljima razvratnog Korinta (1. Kor. 6; 9–10).

Svetootačko predanje jasno i određeno osuđuje svako ispoljavanje homoseksualizma. „Učenje Dvanaestorice apostola“, dela sv. Vasilija Velikog, Jovana Zlatoustog, Grigorija iz Nise, blaženog Avgustina i kanoni sv. Jovana Posnika izražavaju nepokolebivo učenje Crkve: homoseksualne veze su grešne i podležu osudi. Ljudi koji su u njih upleteni nemaju pravo da budu među crkvenim klirom (7. pravilo sv. Vasilija Velikog, 4. pravilo sv. Grigorija iz Nise, 30. pravilo sv. Jovana Posnika). Obraćajući se onima, koji su se upleli u greh sodomije, prepodobni Maksim Grk je govorio: „Poznajte, nesrećnici, kakvoj ste se nečistoj nasladi predali! Potrudite se da što pre odustanete od te najnečistije i najsmradnije naslade i da je omrznete. Onoga, koji tvrdi da je ona bezazlena, predajte večnoj anatemi kao protivnika Evanđelja Hrista Spasitelja i kao onoga koji ga izopačuje. Očistite se iskrenim pokajanjem, toplim suzama, molitvom i davanjem milostinje koliko god je to u vašoj moći. Svom svojom dušom omrznite to bezbožništvo, da ne biste bili sinovi prokletstva i večne propasti.”

U savremenom društvu, diskusije o položaju takozvanih „polnih manjina“ pokazuju tendenciju da homoseksualizam shvate ne kao polnu izopačenost nego kao jednu od „seksualnih orijentacija“, koja ima jednaka prava na javno izražavanje i uvažavanje. Pravoslavna Crkva polazi od nepokolebivog stanovišta da bogoustanovljeni bračni savez muškarca i žene ne može ni da se uporedi s izopačenim ispoljavanjima seksualnosti. Ona homoseksualizam smatra grehovnom pozleđenošću ljudske prirode, a što se prevazilazi duhovnim naporom koji vodi ka isceljenju i ličnosnom uzrastanju čoveka. Homoseksualne težnje se leče, kao i ostale strasti koje muče palog čoveka. One se leče Svetim Tajnama, molitvom, postom, pokajanjem, čitanjem Svetog Pisma i svetootačkih dela, kao i hrišćanskim opštenjem s verujućim ljudima, spremnima da pruže duhovnu podršku.

Odnoseći se s pastirskom pažnjom prema ljudima koji imaju homoseksualne sklonosti, Crkva se istovremeno odlučno protivi pokušajima da se grešna tendencija predstavi kao „norma“, a utoliko pre da se predstavi kao predmet gordosti i primer za podražavanje. Upravo zbog toga, Crkva osuđuje svaku propagandu homoseksualizma. Ne osporavajući nikome lična prava na život, na uvažavanje ličnog dostojanstva i učešće u društvenim delima, Crkva, međutim, smatra da licima, koja propagiraju homoseksualni način života, ne bi trebalo dopustiti da se bave predavačkim, vaspitačkim ili nekim sličnim poslom vezanim za decu i omladinu (adolescente), kao što ne bi trebalo ni da zauzimaju starešinske položaje u vojsci ili u popravnim ustanovama.

 Povremeno se izopačenja ljudske seksualnosti ispoljavaju u formi bolesnog osećanja pripadnosti suprotnom polu, čiji je rezultat pokušaj da se promeni pol (transeksualizam). Težnja za odricanjem od pripadnosti onom polu koji je Tvorac podario čoveku može da ima isključivo pogubne posledice za dalji razvoj ličnosti. „Promena pola“ posredstvom hormonskog dejstva i sprovođenje hirurškog zahvata u najvećem broju slučajeva ne dovodi do rešavanja psiholoških problema nego do njihovog udvostručenja, rađajući duboku unutrašnju krizu. Crkva ne može da odobri tu vrstu „pobune protiv Tvorca“ i da za stvarnu prizna veštački izmenjenu polnu pripadnost. Ako je čovek izvršio „promenu pola“ pre krštenja, on može pristupiti ovoj Sv. Tajni kao i svaki drugi grešnik. Međutim, Crkva ga krsti kao pripadnika onog pola, u kojem je rođen. Rukopoloženje takvog čoveka i njegovo stupanje u crkveni brak su nedopustivi.“ (Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, Beseda, Novi Sad, 2007).

Dakle, Pravoslavna Crkva nema i ne može imati nikakvih kompromisa sa savremenom ideologijom političkog homoseksualizma.

STAV JAVNOG DELATNIKA
Takođe, svoja politička uverenja zasnivam na jasnom stavu o porodici, zbog čega, kao član Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri, podržavam Porodičnu povelju Srbije koja kaže:

Imajući u vidu demografsku katastrofu i višedecenijsku nebrigu vladajućih struktura o porodici kao temelju društva Srbije, a oslanjajući se na Manifest prirodne porodice i odluke Svetskog kongresa porodica, Pokret Dveri obznazanjuje:

PORODIČNU POVELJU SRBIJE
kao svoj osnovni programski dokument, iz koga proističe celokupni društveno-politički program našeg porodično-patriotskog pokreta koji se zalaže za odbranu života, porodice i slobode veroispovesti.

Tvrdimo da prirodna porodica, a ne pojedinac, predstavlja osnovnu ćeliju društva.
Tvrdimo da prirodna porodica predstavlja bračnu zajednicu muškarca i žene u kojoj oni dele ljubav i radost, rađaju decu, staraju se o njihovom moralnom obrazovanju, grade vitalnu domaćinsku ekonomiju, obezbeđuju utočište u teškim vremenima i povezuju generacije.
Tvrdimo da prirodna porodica predstavlja idealni i nepromenljivi oblik bračne zajednice, urođen ljudskoj prirodi.
Tvrdimo da bračna zajednica predstavlja jedinu pravu seksualnu zajednicu koja otvara mogućnost za prirodno i odgovorno nastajanje novog života.
Potvrđujemo svetost ljudskog života od začeća do prirodne smrti; svaka začeta ličnost ima pravo da živi, da raste, da bude rođena i da deli dom sa svojim prirodnim roditeljima koji su povezani bračnim zavetom.
Tvrdimo da najveća opasnost sa kojom se Srbija suočava jeste odumiranje ljudske populacije. Svaka legitimna vlast postoji sa ciljem da pospeši natalitet i da zaštiti i ohrabri višedetne prirodne porodice.
Tvrdimo da su muškarci i žene ravnopravni po dostojanstvu i urođenim ljudskim pravima, ali da se njihove funkcije razlikuju. Kultura, zakon i politika trebalo bi da uzmu u obzir ove razlike.
Tvrdimo da dopunjavanje između polova predstavlja izvor snage. Muškarci i žene ispoljavaju duboke biološke i psihološke razlike. Kada su ujedinjeni u bračnoj vezi, ta celina postaje veća od zbira njenih delova.
Tvrdimo da je ekonomski obezbeđena prirodna porodica osnova za ekonomski razvoj čitavog društva. Potvrđujemo neophodnu ulogu privatnog vlasništva nad zemljom, mestom stanovanja i proizvodnim kapitalom kao osnovom porodične nezavisnosti i garancijom demokratije. U pravičnom i dobrom društvu, sve porodice treba da budu vlasnici realne imovine. Poreski sistem mora biti u funkciji jačanja porodične samostalnosti.
Tvrdimo da Srbija raspolaže čitavim bogatstvom resursa. Uništenje prirodne porodice, moralni pad, rasprodaja društvenih i prirodnih resursa, kao i individualističko-potrošačka kultura, jesu glavni uzročnici siromaštva, gladi i propadanja srpskog društva.
Na osnovu ovih principa, izradili smo jednostavnu, konkretnu porodičnu platformu. Evo naše poruke Srbiji i svetu:

Izgradićemo novu kulturu braka, nasuprot onima koji brak nazivaju izumrlom institucijom.
Pozdravićemo i posticati veći broj dece i velike porodice, nasuprot onima koji nastavljaju rat protiv rađanja dece.
Naći ćemo način da majke, očeve i decu vratimo u okrilje doma, nasuprot onima koji nastoje da decu odvoje od njihovih roditelja.
Stvorićemo preduslove za istinsku domaću ekonomiju, nasuprot onima koji se trude da porodicu podrede potpunoj kontroli velikih vlada i ogromnih korporacija.
Dveri su prvi porodični politički pokret u Srbiji i svetu, koji će stati u zaštitu svih naših porodica koje su danas ugrožene u duhovnom, moralnom, socijalnom, obrazovnom, zdravstvenom, ekološkom i ekonomskom pogledu.

Izborićemo se da porodična politika postane vladajuća državna politika u Srbiji. Odbranićemo porodični moral i porodični život u Srbiji – neumorno radeći na formiranju porodičnog modela društva. (Usvojeno na redovnom godišnjem Saboru Pokreta Dveri, održanom 24. avgusta 2013. godine.)

I JA SE NAĐOH NA UDARU LGBT ZAŠTITARA
Zbog svojih, javno i jasno iznetih stavova, našao sam se na udaru domaćih LGBT „ljudskopravaških“ zaštitara, i to posle mitropolita Amfilohija (ovde i ovde); političara Dragana Markovića Palme; profesora dr Milana Brdara; sajta „Srbin.info“; dr Miše Đurkovića; profesora dr Branislava Ristivojevića; ministra bez portfelja u Vladi Republike Srbije Nenada Popovića.

Mitropolit Amfilohije se na udaru našao 2011. i 2013. godine, Dragan Marković Palma je tužen zbog svog stava o gej paradi izrečenog 2011, profesor dr Milan Brdar 2012, zbog jedne primedbe na predavanju koje je držao studentima, a koje se ticalo priznavanja homoseksualizma kao „normalne polne orijentacije“, sajt „Srbin. info“ 2016. godine zbog tekstova o raznim vrstama reakcija na politički homoseksualizam u Evropi i svetu, Miša Đurković 2017. godine zbog teksta protiv nametanja ideologije političkog homoseksualizma školskoj deci i omladini, Branislav Ristivojević ove godine, zbog teksta o bezakonjima zakona protiv nasilja u porodici, kao i Nenad Popović, takođe ove godine, zbog tvita protiv uvoza iz Hrvatske slikovnica koje napadaju prirodnu porodicu nametanjem priče o dva oca i dve majke kao nečem poželjnom. Što se mene tiče, napadnut sam zbog svojih verskih i političkih ubeđenja, garantovanih Ustavom, a zbog teksta „U odbranu prirodne porodice“.

Od pomoćnice poverenice za zaštitu ravnopravnosti M. K. dobio sam, putem elektronske pošte, tužbu udruženja „Da se zna“ koje tvrdi da sam svojim tekstom „iznetim stavovima ugrozio rodnu ravnopravnost, marginalizovao transrodne osobe i propagirao porodicu kao jedinu vrednost“. Pritužba mi je elektronskom poštom poslata zato što je dostava na adresu Političkog pokreta Dveri bila bezuspešna.

Udruženje „Da se zna“ tužilo me je zbog nekoliko stavova iznetih u tekstu, pa ću ja, tačku po tačku, na te stavove odgovoriti.

KOMUNIZAM I POLITIČKI HOMOSEKSUALIZAM
„Sada se, umesto komunizma, Srbima nameće homoseksualizam i to pod vidom rodne ravnopravnosti“.

To je apsolutno tačno. Kad govorim o homoseksualizmu, mislim na ideologiju političkog homoseksualizma, a ne na opredeljenje pojedinaca, što se jasno vidi iz mojih članaka na tu temu. U tom smislu, nastupam kao pravoslavni hrišćanin koji ima pravo na svoj religiozno – moralni pogled na svet. U tekstu „Učenje Pravoslavne Crkve o homoseksualizmu/Greh ili polna orijentacija?“, koji sam svojevremeno objavio u časopisu „Nova srpska politička misao“(broj 1–2, 2011, str. 121–139) jasno sam izneo svoje mišljenje zasnovano na hrišćanskom učenju: „Crkva je, po učenju Svetih Otaca i sopstvenoj samosvesti, bolnica, u kojoj su ljudi prizvani da se leče od greha, primajući pričešće Hristom kao „lek besmrtnosti“ (Sveti Ignjatije Bogonosac). U njoj je čovek na putu očišćenja, prosvetljenja i oboženja, sa nadom da od grumena ilovače postane usvojeni sin ili kći Božja. Greh je, dakle, bolest, a asketika i svetotajinski život su dvojedinstvena terapeutska metoda: asketikom čovek nadilazi slabosti svoje pale prirode, a Svetim Tajnama prima isceljujuću blagodat ohristovljenja. Samo u tom smislu da se razumeti i stav pravoslavnih o homoseksualizmu, jednoj od bolesti bogootuđenog življenja u palom svetu.

Pristupajući homoseksualizmu na taj način, Crkva je, kao i uvek, kadra da se drži svoje bitijne etičnosti, koja nalaže da se odbaci greh, a da se grešniku ukazuje isceliteljska ljubav i pažnja. Jer, greh nije sastavni deo ljudske prirode, nego plod izopačenja; a čovek, svaki čovek, jeste Božja ikona, kojoj treba pristupati sećajući se da je Hristos umro i vaskrsao za sve. Odlučnost u odbijanju ideologije homoseksualizma, koja bi da svet pretvori u karneval praznine, i brižna želja da se pomogne onima koji bi da sebe otkriju u izvornom naznačenju (a nalaze se na putu zablude): eto starog, u Predanju ukorenjenog, stava Crkve; istovremeno, on je i nov, kao Novi Zavet Boga sa ljudima, zasnovan na krsnoj žrtvi i pobedi nad smrću. Odbacivati greh, a s ljubavlju pomoći grešniku koji se kaje: takav je odnos Crkve prema homoseksualizmu i homoseksualcima. Ni više, ni manje od toga.“

Šta reći o stavu da sada ideologija političkog homoseksualizma zamenjuje ideologiju komunizma (a obe su totalitarne)? Pre svega, komunizam, kao antihrišćanski utopizam, bio je nametan Srbima od strane klike revolucionarnih terorista, koja je, uz pomoć sovjetskih tenkova i engleske izdaje saveznika – Kralja Petra Drugog, osvojila vlast u Srbiji i Jugoslaviji 1944, ukinula slobodu i demokratiju i krenula da razara hrišćanske vrednosti u društvu, u ime „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Engels). Ova ideologija je narod kome pripadam koštala neviđenih žrtava, a od njenih posledica on se još nije oporavio, što dokazuje delatnost bivših komunista, poput Latinke Perović, sada maskiranih u drugosrbijanske „građaniste“ u službi NATO Imperije. Što je komunizam bio nekad, to je politički homoseksualizam danas. I njega nameće jedna domaća klika, bez demokratskog legitimiteta i podrške biračkog tela, koju potpomaže Imperija Vašington – Brisel, sa ciljem razaranja duhovnog i nacionalnog identiteta Srba (i ne samo njih, naravno). Ova klika infiltrirala se u institucije države Srbije, i iznutra ih razgrađuje, i to, naravno, o trošku poreskih obveznika.

ŠTA JE POLITIČKI HOMOSEKSUALIZAM?
Celokupni moj dosadašnji rad koji se bavi problemom porodice i odbranom porodičnih vrednosti temelji se, između ostalog, na jasnim hrišćanskim stavovima. Prema tome, u mojim tekstovima ne postavlja se pitanje o homoseksualcima kroz priču o načinu na koji upražnjavaju svoju seksualnu orijentaciju. Njihovo opredeljenje nije moja tema, niti tražim kriminalizaciju njihovog seksualnog izbora. Ono čime se bavim je pitanje o protivporodičnoj ideologiji političkog homoseksualizma, o kojoj sam 2014. pisao i ovo:

„Pojam „političkog homoseksualizma“ je u upotrebu uvela dr Natalija Naročnicka, ugledna ruska istoričarka i čelnica Fonda demokratske perspektive, da bi naglasila da savremena borba LGBT pokreta nema nikakve veze sa pravima homoseksualaca, nego je reč o političkoj ideologiji koju nameće globalistička Imperija Vašington–Brisel, s tim da razori prirodnu porodicu, ostvari planove o tzv. „zlatnoj milijardi“ i nametne kulturu smrti umesto kulture života.

Iza nametanja političkog homoseksualizma, rekosmo, stoji Imperija. To je jasno iz izjave jednog od gaulajtera Novog svetskog poretka, Džozefa Bajdena, onoga što je tvrdio da su Srbi „ubice i silovatelji beba“, koji je juna 2014. rekao da je cilj vlasti SAD da u celom svetu nametnu LGBT ideologiju kao samu srž „demokratije“, i da se Imperije ne tiče kakve su tradicionalne orijentacije pojedinih naroda i država. Države koje ne poštuju prava homoseksualaca platiće cenu svoje „nehumanosti“, dodao je Bajden.

Ali, od pre nekoliko godina, svemu tome postavljena je prepreka. I ta prepreka se zove Rusija. Još 2009, Rusija je u UN tražila da se ljudska prava tumače u kontekstu tradicionalnih moralnih normi, u čemu su je podržale mnoge zemlje sveta. U Rusiji se vodi odlučna borba za zaštitu porodičnih vrednosti, počev od državne podrške rađanju, koja je imala uticaja na popravku demografske slike. Recimo, za svako drugo dete dobija se roditeljski dodatak u protivvrednosti 10 hiljada dolara, a za svako treće dete država daje besplatno zemljište za izgradnju stambenog objekta. Takođe, 2013. donet je zakon o zabrani reklamiranja abortusa, kao i zakon o zabrani propagande homoseksualizma maloletnicima.

Zbog tog zakona američki predsednik Obama i britanski premijer Kameron bojkotovali su otvaranje Olimpijade u Sočiju 2014. Nije reč ni o kakvom progonu homoseksualaca, jer u Rusiji je ova vrsta seksualnog ponašanja dekriminalizovana. Reč je samo o tome da oni svoje stavove ne mogu da propagiraju među MALOLETNICIMA, kao što se to radi u SAD i EU. Agresivnost ideologije homoseksualizma ogleda se, između ostalog, i u tome što tzv.„LGBT“ populacije nigde u svetu nema više od 2–3%, a oni pokušavaju da svoj način ponašanja silom nametnu većinskoj populaciji.

U zemljama Evropske unije počeo je surovi progon svih koji se ne slažu sa ideologijom političkog homoseksualizma. Godine 2013, kada su u Francuskoj legalizovali „istopolne brakove“, policija je izašla da guši višemilionske demonstracije, a ljudi su hapšeni i zatvarani. Ima niz slučajeva da su predstavnici tradicionalnih hrišćanskih konfesija, koji se ne slažu sa EUkratskom LGBTfilijom, izvođeni na sud i primoravani da se odreknu svojih stavova.“

POLITIČKI HOMOSEKSUALIZAM, NEOLIBERALNI KAPITALIZAM I SPREČAVANJE SLOBODE GOVORA
Politički homoseksualizam je protivporodično stanovište čiji je cilj razaranje temelja društva zarad trijumfa kancer-kapitalizma, o čemu izvrsno piše italijanski filosof Dijego Fuzaro. Po njemu, porodica je na udaru globalizma da bi ljudi bili pretvoreni u izolovane šrafove ogromnog mehanizma eksploatacije. Umesto radničkih prava, koja su pogažena i ukinuta, proglašavaju se prava političkih homoseksualaca.

Fuzaro saopštava stav koji jasno kaže šta je cilj borbe protiv tzv. „homofobije“: „Budimo jasni odmah, da izbegnemo novu optužbu za homofobiju (jer kategorija homofobije ima baš tu specifičnost da se koristi protiv bilo koga ko se usudi da kritički govori o homofobiji): ako pod borbom protiv „homofobije“ podrazumevamo borbu protiv diskriminacija, protiv netolerancije i protiv nasilja nad osobama zbog njihove seksualne orijentacije, onda je pravedno i sveto boriti se protiv homofobije. Kao što je, na kraju krajeva, sveto pravo borba protiv svih oblika diskriminacije i nasilja. Ako, međutim, kao što se sve više i češće dešava, kategorija „homofobije“ i sama postaje nova kategorija netolerancije, koja ne prihvata postojanje različitih perspektiva, na primer, nepodudarnih s onima koje emituje LGBT pokret, onda je pitanje sasvim drugačije.

Ukazujem da je danas dovoljna i neka zanemarljiva sitnica da se neko označi kao homofobičan: dovoljno je samo napomenuti – na primer – da postoje po zakonima prirode muškarci i žene, ili da kada se rodi dete, ono želi oca i majku; ili, opet, da se ljudski rod oduvek, u svojoj jedinstvenosti, reprodukovao putem muško-ženske različitosti. Tu ne vidim nikakvu „homofobiju“, bilo kakvu diskriminaciju. Nje bi bilo ako bih rekao – i to bi bila čista ludost – da zbog ovoga što sam rekao treba diskriminisati homoseksualce.“

Ključ borbe protiv tzv. „homofobije“ u Srbiji je ućutkivanje većine koja veruje da je prirodna porodica put koji je, vekovima, bio put čovečanstva, i koja veruje da i danas prirodna porodica čini temelj svakog društva koje želi da ostane i opstane na tom putu.

HIPERSEKSUALIZACIJA DECE I OMLADINE KAO PUT KA RAZARANJU PORODICE
Jedan od razloga moje borbe protiv političkog homoseksualizma je nastojanje da se deca i omladina sačuvaju od ideološke propagande koju ovaj pokret nameće, služeći neoliberalnom kapitalizmu i njegovom pohodu protiv ljudske slobode i zajednice. Od 5. oktobra 2000. naovamo, pod uticajem priče o stalnom približavanju Evropskoj uniji, kod nas se radi na ranoj seksualizaciji dece i učenika, pod izgovorom učenja o „reproduktivnom zdravlju“. Još 2002, u kampovima Ministarstva prosvete Srbije bilo je pojava propagande „novog seksualnog morala“, pa se SA Sinod SPC tim povodom oglasio: „Na svom redovnom zasedanju, 30. avgusta 2002. godine, Sveti arhijerejski sinod u sklopu teme crkvene prosvete i veronauke u školama, obratio je posebnu pažnju na bestidne skandale o kojima piše štampa, koji su se događali u omladinskim letnjim kampovima Ministarstva prosvete i sporta Vlade Srbije (Sremska Mitrovica, Mitrovac na Tari, Divčibare i drugi). Očevidno, pod vidom moderne edukacije i razvijanja „nove svesti“ kod srednjoškolaca, sprovodi se u edukatorskim radionicama perfidno pranje mozga dece a njihovo druženje i komunikacija pokušava da se svede na nivo biološke beslovesnosti, kroz ubijanje stida u detinjoj duši i uništavanje svakog moralnog čula i osećanja.“

Stvari su se nastavile udžbenikom o „reproduktivnom zdravlju“ koji je uveden u Vojvodini 2013: „Ljudi mogu imati više od jedne veze istovremeno“; „Ljudi mogu živeti, zajedno povremeno ili stalno, dogovoriti se da budu monogamni ili da imaju druge seksualne partnere“; „Ne postoje preporuke ni granice kada se može najranije početi sa seksualnim odnosom. U današnje vreme razne zemlje imaju različite norme. Najniža je u Holandiji, i iznosi 12 godina“; „Pojam NORMALAN u seksu je relativan“;„Da li ćete imati seks kako biste dobili neki poklon ili novac“; „Ljudi bi trebalo da imaju pravo da traže razvod. On, međutim, može doneti osećaj olakšanja i sreće“;„Planiranje porodice u užem smislu je: Pravo ljudi da imaju željeni broj dece (ne više od 4)“;„Homoseksualnost je romantična i pozitivna varijacija ljudske seksualnosti“.

Ministarstvo prosvete je, 2017, pod izgovorom borbe protiv nasilja, pokušalo da uvede u škole udžbenike koji propagiraju antiporodičnu priču. Dr Miša Đurković u „Politici“ od 13. aprila 2017. podiže svoj glas u odbranu zdravog razuma:„Kada je prošle godine u novembru po hitnom postupku, bez ikakve javne rasprave, usvajan takozvani Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, ukazao sam na to da će on biti iskorišćen za dalje razaranje porodice i porodičnih odnosa u Srbiji. U zemlji u kojoj je prosečna starost 43 godine i u kojoj se s pravom kuka da odumiremo kao nacija, donet je još jedan zakon koji destimuliše stupanje u brak i zasnivanje porodice. No donošenje ovog zakona je iskorišćeno i kao odskočna daska da se u prosvetni sistem Srbije provuku i razne druge stvari koje sa temom nasilja u porodici uglavnom nemaju ništa. /…/ Pripremljeni su posebni priručnici za ovu vrstu nastave kroz desetak predmeta, a učiteljima i nastavnicima je stigla instrukcija da se ova vrsta „nastave“ ubacuje umesto redovnih časova.

Kad se, međutim, otvore ove pozamašne knjige uočava se da je takozvana borba protiv nasilja u porodici zapravo zamišljena i realizovana kao borba za promociju homoseksualizma i pornografije, za podsticanje dečje seksualnosti, za podsticanje eksperimenata u tom polju, kao i za opanjkavanje tradicionalne porodice. Oko 50% materijala promoviše homoseksualizam i pornografiju. U priručniku za biologiju deca mogu da nauče kakao se pravilno izvodi francuski poljubac, ali i sledeće: na pitanje „Da li je tačno da postoji muški i ženski kondom? Čemu služi ženski kondom?” daje se odgovor:„I devojke koje vole devojke koriste zaštitu kad vode ljubav. Nekada je važno imati u vidu da se žene lezbejske orijentacije možda nisu uvek identifikovale kao lezbejke, te imaju i svoju seksualnu predistoriju kao „strejt“ osobe. U okviru lezbejskog ljubavnog odnosa, sredstvo zaštite su folije od lateksa ili poliuretanske (vrlo tanke, od meke plastike), kvadratnog oblika, koje se koriste da se pokriju ženske genitalije ili anus tokom oralnog seksa. Pomažu kao barijera da se spreče polno prenosive bolesti.„Zatim se detaljno opisuju oralni i analni seks i orgazam.“

Đurković dodaje da se u ovim ideološkim „paketićima“ nalaze veoma čudni „pokloni“:„Religija se određuje kao jedan od osnovnih izvora muškog nasilja nad ženama, a masturbacija preporučuje kao nešto sasvim prirodno i potrebno. Deci se objašnjava da su seksualnost i seksualni izbor dinamične i nestalne kategorije koje stalno treba preispitivati itd. /…/ Na kraju treba reći da na pitanje da li je porodica sigurno mesto, autori odgovaraju da je porodični dom u stvari najopasnije mesto u današnjem društvu?!“

Da li neko misli da treba ćutati na pokušaje hiperseksualizacije naše dece koji vode daljoj destabilizaciji, ionako krhke, porodice u našem društvu? Čovek koji ima savesti ne može da ćuti, i zbog toga se i nađe na udaru „tužibaba“ iz raznih NVO, na čijoj strani stoji državni aparat u službi neoliberalne Imperije. Ali, naravno, to je cena slobode u okupiranoj Srbiji.

GLAVNI CILJ POLITIČKOG HOMOSEKSUALIZMA
Borim se protiv političkog homoseksualizma jer znam šta je cilj njegovih ključnih ideologa. To je, ni više, ni manje, UNIŠTENJE PRIRODNE PORODICE. Evo vesti koja o tome svedoči: Sidnej – Homoseksualni aktivista Maša Gesen, koja je uz to i novinar, ruski pisac i bivši direktor ruskog izdanja „Radio Sloboda“, koja, kako sama tvrdi, ima i američko državljanstvo, predstavila je javnosti planove, realne borbe za uvođenje istopolnih „brakova“. Tokom diskusije u Sidneju, u kojoj je i ona učestvovala i tom prilikom, u jednom momentu, ona otvoreno priznaje, da je svrha ovog „rata“, ne borba za dobijanje jednakosti u društvu, lezbo i gej populacije, već je pozadina svega, cilj, koji traži: punu demontažu porodice! „Ovde se ne radi o pravima homoseksualaca na brak, već o tome, da instituciju i brak, kao takav, odnosno porodicu, treba – demontirati!

Porodica ne treba dalje postojati u klasičnom obliku. Borba homoseksualaca „za brak“ obično krije ono, šta planiramo da uradimo supružanskom paru, kada postignemo cilj. Priče o tome, da institucija porodice pri tome, neće pretrpeti nikakvih izmena i promena, nisu istinite“. Gesenova veruje, da se ova institucija mora promeniti. „Po mom mišljenju, porodica dalje, uopšte ne bi trebala da postoji,“ – direktno i bez okolišenja je izjavila i dodala, da joj se veoma dopada uzimati učešća u stvaranju mitova, čiji je cilj, drugačiji od uobičajenog. Da bi ilustrovala potrebu eliminisanja porodice, ona je kao primer navela svoju „porodicu“, gde troje dece, imaju petoro odraslih roditelja, koji ih gaje i podižu … Prema njenim proračunima, „petoro roditelja su podeljeni u dve grupe od po tri“. Maša Gesen dalje kaže da: „želi da živi u takvom pravnom sistemu koji će imati sposobnost da legalizuje tu realnost, tako da se ne slaže sa institucijom braka i porodice“!

Kao pravoslavni hrišćanin i Srbin, dužan sam da budem aktivan u zaštiti svojih bližnjih od protivorodičnih ideologija, ma sa koje strane dolazile.

A sada ću preći na analizu pritužbi koje su na moj račun izneli članovi udruženja „Da se zna“.

STAV BRANISLAVA V. VUJIĆA
Udruženje „Da se zna“ kritikovalo je mišljenja izneta u pismu mislioca Branislava V. Vujića, koje sam objavio u svom tekstu „U odbranu prirodne porodice“, pri čemu je dekontekstualizovalo celinu njegovog stava. Ja ću u njegovom pismu podvući one rečenice koje LGBT „zaštitarima“ smetaju, i koje su „tužbabe“ upotrebile žaleći se na moj tekst:

„Poštovani gospodine Dimitrijeviću,

nedavno sam pogledao, na „jutjubu“, Vaše odlično predavanje o pornografiji i „smrti Srbije“ i samo bih primetio nešto što ima veze sa onim o čemu ste govorili.

Ne postoje homoseksualne veze bez seksa, dok se heteroseksualne veze održavaju i bez njega. Homoseksualne veze nisu iskreno emotivne, nego požudne, sitnosopstveničke, hedonističke i potrošačke. One pre svega, svojom razvratnošću proširuju polje potrošnje, a ono se širi tako što razara sve što je prepreka slobodnom kretanju kapitala, pa tako uništava i porodične odnose. Pri tom – propagandno – menja (izvrće) sistem vrednosti, kao i kriterijume službene „normalnosti“. Zato LGBT parove ne možemo da tretiramo kao „ravnopravne“, niti smemo dozvoliti da usvajaju decu. Biti roditelj više je od posedovanja deteta kao „ljudskog kapitala“. Uveren sam da oni nisu u stanju da se izdignu iznad toga. Ovakav duh trenutno dominira u međuljudskim odnosima proizvod je globalizacije, širenja (i po površini i u intenzitetu) kapitalizma, odnosno progresivnog jačanju tehničkog sistema. Dvadeseti vek je iza nas ne samo hronološki, nego sâmom prirodom promena koje su se dogodile u poslednjih dvadesetak godina. Reč je o „presecanju svih korena“, ukidanju svake pouzdane „referentne tačke“, potpunom iskorenjivanju ljudi iz zajednice i izolovanju (individualizaciji) pojedinca u društvu. Dvadeset i prvi vek je ubrzano ispunjavanje našeg svakodnevnog života „novom geometrijom“, koja je u stanju da efikasno suzbije spontani revolti nezadovoljnih masa, suzbijem svakog oblika spontanosti. Dok se jedni bore za opstanak, Zapad i dalje vredno radi na tome da nas dovede do „kraja istorije“.Teza o„kraju“ je podstaknuta njihovim uverenjem da treba i da je moguće istoriju prevesti u biologiju. Danas istorija okreće glavu od sebe, i fokusira se na pitanja koja pripadaju drugim oblastima, ne na pitanja vezana za organizaciji našeg svakodnevnog života, nego na ona o životu kao takvom. Rešava probleme koje opterećuju savremenog čoveka, pitanja vezana za rađanje, razmnožavanje, smrt, ona koje su temelj naše biologije, probleme vezane za abortus, načina udvaranja, „seksualno uznemiravanja“, „rodnu ravnopravnost“ i pravo na eutanaziju (dobrovoljnu smrt). I to radi „u skladu sa zahtevima kapitala“, odn. potrebama tehničkog sistema, na način da mu „izađe u susret“ Danas Zapad nije opterećen „iskupljenjem“, ili „klasnom borbom“, nego jednim izmišljenim, ne i stvarnim „konfliktom“ između muškaraca i žena, kao i sukobima vezanim za autoritarno nametanje „rodne ravnopravnosti“, pri čemu je LGBT „populacija“ ravnopravnija od „prozaičnih heteroseksualaca“. Rat između polova i rodova polako opasniji od onog hladnog i mnogih sadašnjih „vrelih“ ratova. On raslojava i razara društvo, tako da je ta podela na polove i rodove mnogo radikalnija i destruktivnija od onih na klase i generacije, uprkos tome se to nevešto pokriva propagandnom pričom o „jednakosti“, kojom se pasivizuje „javno mnjenje“ i ljudska masa pretvara u publiku koja refleksno svaku (kvazinaučnu, propagandnu) laž „guta“ kao istinu…“
„Tužibabe“ iz udruženja „Da se zna“ izmestile su Vujićeve reči iz konteksta: ovde je u pitanju priča o slugeranjskom odnosu političkog homoseksualizma prema neoliberalnom kapitalizmu, čiji je cilj uništenje porodice zarad „tržišnog“ porobljavanja čovečanstva. O tome postoje analize koje uopšte ne pripadaju „hrišćanskim fundamentalistima“, nego su plod razmišljanja ljudi sasvim drugačijeg pogleda na svet nego što je hrišćanstvo (ovde i ovde). Čak i homoseksualci koji nisu pripadali političkom homoseksualizmu, poput režisera i pisca Pjera Paola Pazolinija, videli su vezu između nihilističkog kapitalizma i tog, LGBT ideološkog, pravca zapadnog mišljenja i delanja. Zasmetala im je i Vujićeva teza da LGBT parove ne možemo da tretiramo kao ravnopravne, pri čemu su „tužibabe“ reč „ravnopravne“ ostavila bez znakova navodnika, iako u izvornom tekstu Vujićevom tu stoje navodnici. O čemu je reč? Navodnici su stavljeni da bi se ukazalo na činjenicu da u pitanju nije istinska ravnopravnost, nego težnja političkih homoseksualaca da počnu da dominiraju u društvu i da svima nametnu svoje „vrednosti“. O tome kako izgleda taj proces sticanja društvene moći i uticaja pisao je Slobodan Antonić u knjizi „Moć i seksualnost: sociologija gej pokreta“,koja je naišla na veliku pažnju publike, ali i priznanja stručne javnosti.

Dotičnima iz „Da se zna“ smeta i rečenica da „prirodna porodica predstavlja pravi put koji vodi u valjan život, istinsku sreću i blagostanje“. Ova rečenica potiče iz teksta Alana Karlsona i Pola T. Merua, Manifest prirodne porodice, jednog od ključnih dokumenata Svetskog kongresa porodica, organizacije koja postoji u preko osamdeset država sveta i bori se za zaštitu porodičnih vrednosti. I ona je dekontekstualizovana, što nije nikakvo čudo: „LGBT zaštitari“ su majstori dekontekstualizacije. Dovoljno će biti da čitaoci prelistaju ovaj manifest, pa će im biti jasno da tu nema nikakve diskriminacije, nego se prirodna porodica ističe kao osnov svake društvenosti i temelj budućnosti čovečanstva.

Nepismenjaci iz „Da se zna“ u okviru svoje tužbe navode i sledeće:„U delu teksta Šest godina posle Antonićeve knjigeautor iznosi ideje o rodu koje isključuju postojanje transrodnih osoba, dok u delu Cilj im je ulazak u škole navodi da im (radikalnim feministkinjama) je cilj ulazak u školu, i da se u okviru novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, traži nametanje „žender“ ideologije čitavom društvu. Autor dalje navodu (sic!) da kada LGBT žandaristi uđu u škole, dobiće podlogu za svoju propagandu kakvu nikada do sada nisu imali, a da roditelji imaju pravo da podižu svoju decu i da ih štite od totalitarnih upliva i lažnih ideologija.“

Ja nisam pisao ni o kakvoj „žender„ideologiji, niti o „LGBT žandaristima“ (mada je to odličan izraz, i od sada ću ga koristiti – hvala nepismenjacima iz „Da se zna“), nego sam pisao ovo:„A šta se dešava u Srbiji šest godina posle Antonićeve knjige? Radikalni feminizam ide dalje u osvajanju vlasti. On je prošao kroz više faza. U početku, on je tražio da se polovi izjednače u pravima – od aktivnog i pasivnog biračkog prava do prava na zapošljavanje, i to je moglo da se razume. Međutim, na Zapadu, pre svega u SAD, javio se novi talas feminizma, iza koga su stajale radikalne feministkinje, od kojih su mnoge bile lezbejke i aktivistkinje pokreta za lezbejska prava.

Njihova osnovna ideja je da je biološki pol nevažan, a da je bitan „gender“ (naše feministkinje su tu reč prevele kao „rod“, iako reč „rod“ u srpskom jeziku ima sasvim drugo značenja, i jezgro je iz koga potiču mnoge ključne reči: od porodice do rodoljublja). „Rod“ je društveno konstruisani pol. Mi izvorno kao da nismo muško ni žensko, nego nas takvima konstruišu. U svojoj „Teoriji književnosti“ Džonatan Kaler stav Džudit Batler ovako objašnjava:„Imenovanje devojčice pokreće čitav proces devojčenja, stvaranja devojčice, propisivanjem kompulzivnog ponavljanja rodnih normi, moćnog citiranja norme.“

Šta to konkretno znači u društvu na Zapadu? Evo šta, između ostalog: u mnogim vrtićima zapadnih zemalja dečake od tri godine primoravaju da nose haljinice i igraju se lutkama, i obrnuto, a zatim deci daju mogućnost da menjaju pol već sa petnaest godina, čime je Cipras nedavno iznenadio Grke, i doveo do bure u Grčkoj Crkvi i na Svetoj Gori.“

Svojim stavovima iznetim u tekstu „U odbranu prirodne porodice“ nisam vređao nikakve transrodne osobe, nego sam pokazao da je ideologija rodnog feminizma, po kojoj je rod društvena konstrukcija, a ne, pre svega, plod bioloških datosti pola, jedna jeftina, kvazinaučna „žvaka za prostaka“ (o čemu, ozbiljno i bez mojih verbalnih „žestokosti“, u studiji Slobodana Antonića, „Iskušenja radikalnog feminizma“, kao što je to bila i laž, sramna i nedostojna nauke, pedofila Alfreda Kinsija, iza koga su stajali Rokfeleri, da je 10% stanovništva – homoseksualno, o čemu postoji izvrsna studija Džudit Rajsman. Na osnovu Kinsijeve laži, između ostalog, politički homoseksualci su krenuli u pohod za osvajanje vlasti i moći.

Sada se, u „prosvećenoj Europi“, tvrdi da ima na desetine „rodova“ i „orijentacija“, što je izvrgao ruglu nemački poslanik Stefan Keniger, obraćajući se Bundestagu povodom tzv. „Istambulske deklaracije“.

Naravno da je LGBT RODNIM ŽANDARISTIMA cilj ulazak u škole, i u svom tekstu sam naveo članove predloga Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji traže usklađivanje čitavog sistema obrazovanja Srbije sa radikalno feminističkom ideologijom „roda“. Žandaristi će čak imati pravo da pregledaju i presuđuju udžbenicima iz kojih će naša deca učiti. Zato me „tužibabe“ iz udruženja „Da se zna“ nisu ni citirali, nego su, polupismenim prepričavanjem, izrazili svoje „revolucionarno negodovanje“.

A roditelji, naravno, imaju pravo da brane svoju decu od lažnih ideologija, kakva je nekad bila komunističko- ateistička i kakve su danas, između ostalog, „rodni feminizam“ i politički homoseksualizam. Ta prava su im garantovana međunarodnim i domaćim dokumentima. I ja ih u svom tekstu citiram, i citate ponavljam:„Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN, član 26, stav 3 – Roditelji imaju prvenstveno pravo da biraju vrstu obrazovanja za svoju decu.2. Ustav Republike Srbije, član 43, stav 5 – Roditelji i zakonski staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima.

Ustav Republike Srbije, član 64, stav 1 – Deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti.
Ustav Republike Srbije, član 64, stav 3 – Deca su zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja.
Ustav Republike Srbije, član 65, stav 1 – Roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni.
Krivični zakon Republike Srbije, član 185, stav 1 – Ko maloletniku proda, prikaže ili javnim izlaganjem ili na drugi način učini dostupnim tekstove, slike, audio-vizuelne ili druge predmete pornografske sadržine ili mu prikaže pornografsku predstavu, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, član 18, stav 4 – Države ugovornice ovog Pakta se obavezuju na poštovanje slobode roditelja, odnosno zakonskih staratelja, da obezbede versko i moralno vaspitanje svoje dece u skladu sa svojim ubeđenjima.
Konvencija o pravima deteta, član 14, stav 2 – Strane ugovornice će poštovati prava i obaveze roditelja i, u određenim slučajevima zakonskih staratelja, radi usmeravanja deteta na ostvarivanje njegovog prava na način koji je u skladu s razvojnim sposobnostima deteta.“

O NAUČNOSTI „RODNOG FEMINIZMA“
„Tužibabe“ treba da znaju – ne možete našem društvu nametati jednu ubogu ideologiju kao nešto što se podrazumeva! Jer, ponavljam – ideologija rodnog feminizma je nenaučno brbljanje, svojevrsni „šamanizam“, o čemu je pisao Slobodan Antonić:„Rodni feminizam je, u osnovi, kao što će se videti, zauzeo stanovište Simon de Bovoar. Prema ovoj vrsti feminizma svaka žena treba da bude zaposlena, da radi jednake poslove kao muškarac, jednako zarađuje i jednako radi u kući, zatim da se jednako zanima za politiku, da ima propisane („politički korektne“) emocije prema muškarcima i, na posletku, da na tačan („politički korektan“) način podiže i „rodno“ vaspitava decu kako bi ona poprimila poželjne („androgine“) osobine.

„Performativi“ su, po izvornom shvatanju Džona Ostina (John Austin, 1971), iskazi kojima se nešto (us)postavlja. Tačnije, performativi su radnje rečima, to jest radnje koje se ne mogu obaviti drukčije do rečima. Ostinovi jezički akti, dakle, nikako nisu svi govorni akti, nego samo vanjezički akti rečima obavljeni („doing things with words“). Recimo, iskaz „Uzimam te za ženu/muža“ uspostavlja odnos muža i žene, što znači da ovim iskazom muškarac promoviše ženu u suprugu, a ona njega u muža. Mada, u najširem smislu, svaki iskaz ima izvesnu performativnu posledicu, pa Batlerova ideju o (us)postavljajućim iskazima transponuje na svaki čin koji ima značenje.

Ona misli da se rod „performativno uspostavlja“ (Batler, 2010: 89) kroz naše „diskurzivne prakse“ (Batler, 2010: 104). Recimo, kada nas neko pita kog je pola naša beba, a mi odgovorimo: „To je dečak“, tim činom se takođe uspostavlja rod (Batler, 2010: 235). Naime, naš odgovor je po obliku opisujući (deskriptivni, „jeste“) iskaz. Ali, u njegovoj pozadini postoji i jedan propisujući (preskriptivni, „treba“) element, sadržan u našem odnosu prema činjenici da imamo sina. Taj element je, recimo, došao do izražaja u tonu s kojim smo izgovorili ovaj formalno deskriptivni iskaz. Zato je čitav ovaj performans – pitanje koje podrazumeva da je pol nešto suštinski važno i odgovor koji tu važnost potvrđuje, uz emociju koja ga prati (recimo, ponos) – takođe (us)postavljajući (performativni) čin.

Ili, recimo, kada deca čitaju i prepisuju iz bukvara rečenice: „Mama kuva“, „Tata popravlja auto“, „Baka plete“, „Deda čita novine“… Naizgled, to su puki opisujući iskazi. Oni svedoče o svakidašnjici obične porodice. Ali, to nije samo opis onoga što se dešava, to je i diskurzivna potvrda modela ponašanja preko kojih se uobličavaju tipične rodne uloge. Ti iskazi u pozadini, dakle, imaju i skrivenu, propisujuću funkciju. Upravo ponavljanje takvih iskaza, iz naraštaja u naraštaj đaka, jeste (us)postavljanje roda. Njime se pojedine rodne uloge utvrđuju kao „prirodne“, pa je reč o procesu tzv. naturalizacije koja je jedan od ključnih načina delovanja „režima moći maskulinog i heteroseksističkog tlačenja“, odnosno „hegemonije maskuline i heteroseksističke moći“ (Batler, 2010: 105). Ovo je svakako zanimljiva teorija. Ali, rekao bih da je njena zanimljivost obrnuto srazmerna njenoj tačnosti. Ona je, najpre, naučno neproverljiva jer joj nedostaje referentni ili razlikovni deo.

Kako proveriti teoriju da su svi naši značenjski činovi performativni, ako nema diskurzivnog postupka koji to nije? Ta tvrdnja je jednakog naučnog statusa kao i teorija da se ceo kosmos u sekundi raširi i skupi. Nema razlikovne, referentne tačke, dakle, nema proverljivosti, a onda ni naučnosti. Teorija je jednostavno toliko opšta da je praktično ispražnjena od informativnog sadržaja. Takođe, šta znači tvrdnja da se rod „performativno uspostavlja“ kroz sve naše „diskurzivne prakse“? Ona je slična „teoriji leptira“ koja kaže da je sve na svetu po­ vezano, pa zamah krilima leptira u Kini ima nekog uticaja na pojavu uragana na Floridi. Može se reći da je sve povezano. Ali, zadatak naučnika nije da izriče tvrdnje toliko opšte da im je informativni sadržaj nula (jer, iskaz „sve je povezano“ može da ima vrednost samo ako postoji bar jedna stvar koja nije u vezi sa drugom stvari), nego je zadatak naučnika da utvrđuje precizne uzročnoposledične veze. Još manje je zadatak naučnika da, na osnovu ovakvih tvrdnji, plaši Floriđane kineskim leptirom./…/

U tom smislu treba reći da odgovor roditelja na pitanje o polu bebe ima uticaj na uobličavanje rodnog identiteta deteta taman koliko i lepršanje leptira u Kini na pojavu uragana na Floridi. Na sadržaj rodnog identiteta deteta više od te rečenice utiče vaspitanje roditelja i okoline. U tom smislu je uticaj škole, iz drugog primera, nešto značajniji. Međutim, i uticaj takvih „performativa“, kao što je sricanje rečenica „Mama kuva“ i „Baka plete“ đaka prvaka, feministkinje veoma precenjuju, i to ću pokazati u četvrtoj glavi ove knjige. Zapravo, „performativna teorija roda“ Batlerove, koja ne pravi razlike u stepenu uticaja pojedinih „performativa“ na uobličenje roda/pola, vodi rađanju i širenju tipične magijske prakse.

Kao što šamani veruju da će kroz odgovarajuću, čvrsto formalizovanu jezičku praksu proizvesti željenu stvarnost, tako i pojedine radikalne feministkinje veruju da će kroz odgovarajuću, čvrsto formalizovanu jezičku praksu proizvesti željeni oblik društvene jednakosti polova. Takođe, kao što šamani misle da onaj član plemena koji ne poštuje njihove stroge jezičko-ritualne forme proizvodi zlo za celo pleme, tako i pojedine radikalne feministkinje preteruju u verovanju da svako ko se ne drži njihovog formalizovanog jezika time ojačava sistem tlačenja žena i nanosi svim ženama direktnu štetu.“

Kao filolog, ne mogu da podnosim nasilje nad jezikom sprovođeno u ime ideologije „rodnih feministkinja“ i LBGT „tužibaba“. Dužan sam, između ostalog, da branim jezik kojim govorim i pišem od njihovih nakaznih verbalnih konstrukcija, protiv kojih su se oglasili i naučnici iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika pri SANU.

MOJ STAV I STAVOVI DRUGIH
Stavovi koje sam izneo su stavovi ne samo moji, nego i ogromnog dela srpskog društva i naše intelektualne elite, što se jasno vidi iz okruglog stola nedeljnika „Pečat“, objavljenog krajem januara i početkom februara 2018, gde je niz javnih ličnosti iskazao svoje oštro protivljenje takvoj nakazi od „genderističkog“ zakona koji se sprema. Tako je naš filosof i društveni teoretičar Miša Đurković rekao, između ostalog:„Javna sfera je obeležena feminističkim diskursom, podsticanjem mržnje prema muškarcima i očevima, promocijom LGBT-a prava kao važnijih od prava tradicionalnih porodica i svim oblicima diskursa i praksi koje vode ka odumiranju i samouništenju ovog društva i države.

Najavljeni Zakon o navodnoj „rodnoj“ ravnopravnosti, predstavlja još jedan radikalan korak dalje u promociji ovog suicidnog ludila.“ Stručnjak za međunarodnu politiku i kulturolog Aleksandar Gajić je izjavio: „Zakon za rodnu ravnopravnost ne uvodi samo načelne okvire «džender» ideologije u Srbiju (to je već učinio NGO sektor), već teži da je praktično unese u čitav niz stvarnih društvenih odnosa. To se ne čini kako bi se pospešila zakonska jednakost polova (koja je ustavno garantovana), već kako bi se «preumilo» društvo i preobrazili sve odnosi koji u njemu postoje, od škole i kuće do posla i javnog delovanja. Pomislimo samo u šta će se pretvoriti ionako nestabilno srpsko društvo sa ozbiljnim socijalnim, ekonomskim i demografskim problemima ako se u njega praktično umešaju «džender» dekonstrukcionisti: kada NGO komisije u oblasti obrazovanja i nauke počnu da «glajšahtuju» dečije udžbenike i školske programe, kada počnu da ocenjuju naučne projekte i konferencije, kada «antidiskriminacione» mere prodru u domove građana i javnu sferu – od rodno ravnopravnih kvota u svim institucijama, preko javnog informisanja, do politike i sporta i tamo prouzrokuju sve suprotno od onoga što navodno proklamuju.

Jedino što mogu da postignu je da nanesu ozbiljnu štetu za sve iole jače društvene veze i stvore mase obogaljenih, otuđenih «konstrukata» od ljudi koji se diče svojom praznom slobodom.“ Aleksandar Lipkovski govori o pogubnim uticajima „rodne“ ideologije na školstvo:“ Nažalost, „genderna ideologija“ se našoj deci već sad propoveda iz školskih udžbenika. Evo primera iz udžbenika „Maša i Raša – Priroda i društvo“ za četvrti razred osnovne škole, autora Vinka Kovačevića i Branke Bečanović, izdavača Klett, koji u poglavlju o polnim razlikama kažu:„Ljudi se među sobom razlikuju po svom izgledu: visini, uzrastu, boji kose, očiju i kože, obliku lica. Jedna od razlika je i razlika u polu. Razliku u polu uslovljavaju materije koje se luče u našem telu.” U ovoj poslednjoj rečenici koju sam izdvojio, autori sugerišu da se pojam pola (muški ili ženski) opredeljuje ne prilikom začeća odnosno na rođenju, već kasnije, pod uticajem hormona. A hormone možemo davati i veštački, naknadno… Kakva nakaradna formulacija! I takvi će nam sutradan biti svi udžbenici.

Smemo li to dozvoliti?“ Profesor dr Zoran Ponjavić, stručnjak za porodično pravo, je istakao:„Zakon o rodnoj ravnopravnosti čije se usvajanje najavljuje tokom ove godine samo je jedna etapa procesa razgradnje porodice koji je, može se reći, započeo donošenjem Porodičnog zakona 2005. godine. U njemu su se, na žalost, iako im tu nije mesto, našle i odredbe kojima se reguliše zaštita od nasilja u porodici. Tako se kao titulari zaštite pominju i lica koja nikako ne mogu biti članovi porodice. Primera radi to mogu biti i lica koja su bila u emotivnoj vezi, čime se „na mala vrata“ uvodi i mogućnost da se na zaštitu pozovu lica istog pola.“ Pravni istoričar dr Zoran Čvorović naglašava:„Predloženim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti se jednim bezobalnim propisom (čl. 43) proširuje krug dela koja imaju obeležje nasilja, van onog kruga koji je već utvrđen Krivičnim zakonikom i Zakonom o prekršajima. Ovim se povećava mogućnost da građani postanu žrtve arbitrarnog postupanja državnih organa, čime se dovodi u pitanje postojanje načela pravne sigurnosti i vladavine prava uopšte.“

Istoričar Jovan Pejin je istakao:„Problematični pokret „rodne ravnopravnosti“ treba u našoj lokalnoj sredini i ovako gledati – kao sprdnju sa zdravim razumom. Uz to, „rodni“ pokret je izraz želje da se bude podložan, da se bude in. On, u suštini, predstavlja najprimitivniji deo naše elite i tako treba da ih gledamo. U stvari, podrška ovom međunarodnom pokretu je pokazatelj želje za ropstvom, nestanka morala i izlaska iz sopstvenog civilizacijskog kruga. U svakom slučaju treba pružiti otpor i odbaciti navodnu „rodnu ravnopravnost“ i nastaviti učvršćenje odnosa muškarca i žene u okviru porodice.“ Oglasili su se i pesnici Matija Bećković i Mošo Odalović, itd. Prema tome, jasno je da moji stavovi nisu stavovi usamljenog ekstremiste i mrzitelja, nego su „iz glave cijela naroda“ (Njegoš).

OBNOVA NATALITETA I POLITIČKI HOMOSEKSUALIZAM
Da nam bude jasno: LGBT „zaštitari“ nisu sami svoji. Oni kao „tužibabe“ i propagandisti služe Imperiji Vašington – Brisel čiji je cilj da nas bude što manje. I sve priče i pričice o državnoj politici za obnovu nataliteta u Srbiji u kojoj godišnje umre 30 hiljada više ljudi nego što ih se rodi su laž. I čitava strategija za obnovu populacije, tako pompezno najavljena, laž je i samo laž. To se vidi i iz najnovijeg sukoba premijerke i miljenice predsednika Vučića, Ane Brnabić, i ministra bez portfelja, Nenada Popovića, koji je iskazao protest zbog hrvatskih slikovnica za propagandu političkog homoseksualizma, uvezenih u Srbiju, u kojima Roko ima „dve mame“, a Ana „dva oca“. Ana Brnabić, koja je javno, gej paradiranjem, podržala političke homoseksualce (pri čemu nas se NJEN SEKSUALNI ŽIVOT NIMALO NE TIČE, naravno!) kritikovala je ministra Popovića, koga su LGBT „zaštitari“ već uzeli na nišan svojih kolaboracionističkih verbalno-tužibapskih snajpera (jer su, ponavljamo, oni samo kolaboracionisti okupatorske Imperije na našem tlu. )

Naš poznati mediolog Slobodan Reljić, u tekstu „Pelcer LGBT ideologije u obnovi srpske nacije“ o tome jasno kaže:„Da li je uvreda što osoba koja raspolaže najvećom legalnom moći – a koji joj po zakonima ove zemlje daju građani – može da u ulozi političkog operativca najvišeg ranga jasno i glasno sledi logiku pro domo sua? Zašto lezbijku, što je bez obzira na zapadne institucije moći manjina u društvu (u Nemačkoj se 1,3 odsto ispitanika izjasnilo kao gej i 0,6 kao lezbijke) – vređa stav većine koja ne želi da njihova deca veruju u normalnost nečega što je do 1992. godine na listi Svetske zdravstvene organizacije bilo bolest? A javno oglašavanje homoseksualca u Zapadnoj Evropi još šezdesetih godina bejaše krivično delo? Ako je njena uloga avangardna, pa mi ne razumemo sve blagodeti tog puta, valjalo bi da ne pretvara narod u avangardu. Avangarda je eksperiment uvek delimičnih posledica, narod je istorija, trajanje.

Moguće je, i može se razumeti, da neko iz sveta LBGT populacije u skladu s naučenim odbrambenim mehanizmima te zatvorene grupe i instrukcijama NVO institucija misli – da „natalitet i to da li ste gej ili niste nema nikakve veze“ i „da im nikakav ministar niti vlada na ovom svetu ne mogu odrediti da li će imati decu“. Ali to svakako ne može biti logika premijera jedne tradicionalne zemlje koja je koliko juče donela „novu strategiju“. Vlada je, pre svega, reprezent opšteg interesa a ima i obavezu da manjine štiti od diskriminacije.

Uvesti LBGT logiku u strategiju spasavanja nacije od odumiranja je potpuna banalizacija tog velikog društvenog problema. Natalitet je – ukupno rađanje na određenom području u određenom vremenu. Novija istorija jasno pokazuje da kad se društva predaju politici „rodne ravnopravnosti“, gde LBGT prava postaju „bič božji“, onda rađanje postaje sekundarno. Politika „rodne ravnopravnosti“ ima za posledicu – odumiranje naroda. Ne morate da čekate da prođu decenije da bi to postalo očigledno. Ko je od država „stare demokratije“, okovanih „političkom korektnošću“, bolji dokaz za to!/…/ Zato se ne može bez dužne pažnje preći preko polemike naše premijerke i njenog ministra bez portfelja, a koji su tu da u ime nacije obavljaju posao kojim bi se zaustavilo njeno odumiranje. Zato je moguće da apsolutna građanska većina u državi nad kojom se nadvijaju crni oblaci „političke korektnosti“ na premijerkino razumevanje za homoseksualnu propagandu gleda kao na – zanimljivost. S druge strane, organizovanoj društvenoj manjini dozvoljava se da izvrši javni linč nad ministrom koji zastupa stav većina. Novine javljaju da je podneta i tužba „protiv Popovića zbog tvita u kojem… preti i diskriminiše LBGT populaciju“ i traži se „da se javno izvini zbog ’zapaljivih izjava’“.“(Pečat, 18. maj 2018)

PONAVLJANJE JE MAJKA UČENJA
U doba u kome je linč jednog ministra zbog odbrane moralnih vrednosti većine društva u Srbiji postao više nego moguć, nije nimalo čudno da su „zaštitari“ iz „Da se zna“ nasrnuli i na moju malenkost. Ali, da ponovim ono što sam rekao u svom tekstu „U odbranu Miše Đurkovića ili As long as there is one hundred“: „Uvaženi g. Đurkoviću, ovih dana slušam sjajnu pesmu škotskog kantautora Brajana Mek Keja, „Dok nas je stotinu“ („As Long As There s One Hundred“, koja se može čuti ovde).

U njoj je reč o borbi Škota protiv engleskih zavojevača kralja Edvarda. Protiv njih su, sa svojim narodom, ustali kralj Robert Brus i veliki junak Viljem Volas (to je onaj što, dok ga Englezi čereče u filmu „Hrabro srce“ Mela Gibsona, uzvikuje: „Sloboda!“). Refren ove pesme mi se mnogo sviđa: „As long as there’s one hundred o’ Scots remain alive/We’ll ne’er gie in tae England, oor country will survive/ We’ll fight tae keep oor freedom and for that prize alone/We’ll gie oor lives for Scotland, for Robert and his throne“. Ili, na srbskom: „Dok nas bor stotinu Škota ima u životu/ Nikad se nećemo pokoriti Engleskoj, naša zemlja će opstati/ Branićemo svoju slobodu i samo zbog nje/ Daćemo svoje živote za Škotsku, za Roberta i njegov presto“. Ovo je odjek reči kralja Roberta na kojima počiva Izjava iz Arbrouta data, u ime škotskog plemstva i slobodnih ljudi, 6. aprila 1320: „Dok god nas je bar stotinu u životu, nikad se pri zdravoj pameti nećemo pokoriti vlasti Engleza, jer niti se borimo za slavu, niti za bogatstvo, niti za čast, nego samo za slobodu, koju nijedan pravi čovek ne gubi osim sa svojim životom“.
Poslušajte, dragi g. Đurkoviću, ovu pesmu, i biće Vam, mislim, lakše da nastavite borbu!“ To isto, ovim tekstom, i ja (verujem – skupa sa svojim saborcima na frontu odbrane slobode i zdravog razuma, morala i porodičnih vrednosti) poručujem globalistima, drugosrbijancima, autošovinistima i „iže s njimi“: dok nas je bar stotinu (ima nas i više, naravno), nećemo se predati u tzv. „kulturnom ratu“ koji ste podigli protiv svega što su nam ostavili Bog i preci, protiv temelja našeg postojanja. Zapamtite: Miša Đurković nije sam, i niko od nas, koji brani porodičnu Srbiju, nije sam! Dok je sa vama samo globalistička Imperija, sa nama su Gospod i Nebeska Srbija, sa nama su naše porodice i naš narod! Pa izvolite!“
Toliko, za sada.

dr Vladimir Dimitrijević

 

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1293057

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 78 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА