saolin borci manasija mondo goran sivacki

O HRIŠĆANSKOM VITEŠTVU

Ono što se desilo u manastiru Manasiji, zadužbini Sveog Stefana Visokog, znak je naše duhovne propasti o kome treba govoriti. Naravno, i to da kažem pre svega, manastir nije nikakvo mesto za viteške igre. Viteške igre su uvek i svagda bile organizovane pri dvorovima vladara i vlastele. Nije problem da se viteške igre organizuju u Despotovcu, ali manastir, mesto molitve i spasenja duše (bez obzira što ga je despot Stefan okružio tvrđavom zarad zaštite od Turaka, pa to danas deluje „romantično“ i medijski isplativo) nikako ne treba da služi za takve poduhvate.

To je jedno; a drugo, i mnogo važnije – šta će budisti iz Šaolina u Manasiji?

Kakve oni veze imaju sa viteštvom?

Viteštvo je, i na Istoku i na Zapadu, bilo utemeljeno u hrišćanstvu. Bilo je, bar u idealu, onako kako opisuje čuveni srednjovekovni mislilac Ramon Ljulj:“Ko, dakle, želi da stupi u viteški red mora da promišlja i razmišlja o plemenitom načelu viteštva; i potrebno je da plemenitost u njegovom srcu i njegov pravilan odgoj budu saglasni i usaglašeni sa načelom viteštva, jer, ukoliko tako ne deluju, bili bi u suprotnosti sa viteškim redom i njegovim načelima“. A koja su to načela?

Evo nekih.

Vitez mora da ima ljubav i strah Božji, da bi ga njegovi podanici poštovali. Kao što bogoslovi idu u škole da bi se učili pobožnosti i njoj kasnije učili druge, tako je i vitez dužan na brani red i poredak u društvu od zla i zločinaca:“Da nije mana kod bogoslova i vitezova, jedva da bi ih bilo i među ostalim svetom; jer bi ovaj zahvaljujući bogoslovima gajio pobožnost i ljubav prema Bogu, a zbog vitezova strepeo bi da udari na bližnjeg“, kaže Ljulj. Ko hoće da bude dobar zanatlija, mora imati dobrog učitelja; tako je i sa vitezom.

Izvor viteštva je hrišćanska vera – sveštenici se mole Bogu za svet, a vitezovi brane svet izgrađen na toj veri. Po Ljulju, Gospod „takvim vitezovima, koji su čuvari i branioci službe Božije i one vere kojom ćemo biti spaseni“, daje večni život. Vitezovi brane kralja koji je čuvar zemlje i tvoritelj pravde, pri čemu kralj u sebi mora čuvati viteštvo, da bi mogao da bude uzor svojim potčinjenima. Viteštvo je nadasve u plemenitom srcu, a ne u telesnoj snazi. Njima su potrebni mudrost i razboritost. Vitez ne sme da udari na udovice i siročad, nego u svemu i svagda mora da ih štiti. Jer, Ljulj veli da je „svojstveno viteškom pozivu da poseduje kulu svoju i svog konja kako bi čuvao puteve i štitio sve sebre: i vlasteljce i sokalnike crkovne i kraljevstva – mu ljude“.Vitez je dužan da goni izdajnike, lopove i drumske razbojnike, i da ih kažnjava.

U viteze se, po Ljulju, smeju primati samo moralni ljudi:“Oholi štitonoša, nevaspitan, prljav, u haljinama i na jeziku, okrutna srca, škrt, lažljiv, neveran,lenj, rasrdljiv i pohotan, pijan, proždrljiv, krivokletan ili koji poseduje drugih mana ovima sličnih, ne ide sa viteški redom“. Kad se neko prima u red, treba da poznaje istine hrišćanske vere.

Svaki deo svešteničke odežde u hrićanstvu ima simvoličko značenje. Tako i svaki deo viteške opreme ima neko značenje, koje viteza podseća na činjenicu da mu je služba uzvišena. Njegov mač liči na krst, opominje ga na stradanje Gospodnje radi našeg spasenja. Koplje je simvol istine jer istina prednjači nad lažju. Gvozdena kaciga označava stid koji viteza obuzdava. Veržice ( oklopna košulja ) su simvol tvrđave protiv poroka i slabosti. Okovratnik viteza označava njegovu poslušnost. Mlat ga opominje na srčanost, bodež znači uzdanje u Boga,jer je kraći od mača, i na njega se čovek, osim sa verom, ne može osloniti; štit kazuje vitezu da on štiti svog suverena, konj znači plemenitost, konjski oglav opominje da se sila ne sme koristiti bez razloga, itd.

Svaki deo viteške opreme nasićen je smislom, koji se vozglavljuje u vrhovnom Smislu – Logosu čoveka i sveta, Hristu.

Vitez mora biti ispunjen sa osnovnih sedam vrlina: verom, nadom, ljubavlju, pravednošću, razboritošću, čvrstinom duha i umerenošću. On ne sme da u sebi gaji proždrljivost, blud, lakomost, lenjost, gordost, zavist, gnev. Vitezu treba ukazivati čast, jer je on zaslužuje svojim vrlinama i svojom službom.

Budistički kaluđeri iz Šaolina nemaju nikakve veze sa hrišćanskim shvatanjem viteštva. I to je jasno svakom, iole duhovno pismenijem Srbinu.

O SVETOM STEFANU KAO HRIŠĆANSKOM VLADARU I VITEZU

Kakav je bio Sveti despot Stefan?

Prvorođeni sin Lazara i Milice, dobio je, kao prestolonaslednik, ime Stefan. S obzirom da je njegova majka bila od Nemanjića, po Vukanovoj liniji, davanje imena jasno je ukazivalo na želju za kontinuitetom sa svetorodnom lozom. Kada je knez Lazar pao u Kosovskom boju, Stefan je bio maloletan – imao je svega dvanaest godina; regentstvo je preuzela njegova majka, Milica, koja se monaši pod imenom Evgenija. Njoj je pomagala monahinja Jefimija, bivša Jelena, udovica despota Uglješe Mrnjavčevića.

Milica je, odmah na početku svoje vladavine, morala da učini najtežu odluku – da ubici svog muža, sultanu Bajazitu, preda ćerku Oliveru za ženu, i da primi vazalni odnos prema Turskoj. Cilj joj je bio da sačuva makar unutrašnju nezavisnost, koja će omogućiti njenom sinu da preuzme presto, što je Stefan i učinio 1393. godine. Očuvala je svoj uticaj na državne poslove sve do 1405, kada se, upokojila, da bi bila sahranjena u svojoj zadužbini Ljubostinji. Milici se protivio njen zet, Vuk Branković, nastojeći da preuzme vlast nad Srbijom. Po svemu sudeći, to, kao i činjenica da je Vuk preživeo Kosovski boj, dok je njegov tast i suveren sa viteškom elitom pao na bojnom polju, doprinelo je nastanku predanja o Vukovoj izdaji 1389. godine. Ipak, posle Vukove smrti 1397, Lazarevići su zauzeli veći deo srpskih zemalja, a 1402. godine i Brankovići postaju turski vazali.

Mladi despot Stefan Lazarević imao je velika iskušenja: prilikom susreta sa sultanom Bajazitom u gradu Seru, na kome su bili prisutni vizantijski vasilevsi Manojlo Drugi Paleolog i Jovan Paleolog, kao i Konstantin Dragaš, Bajazit je pretio hrišćanskim vladarima da će ih sve pobiti. To je Stefana uverilo da mora biti odan Turčinu, ma koliko mu bilo teško zbog toga, i on je učestvovao u ratnim pohodima Bajazitovim. Kako svedoči žitije njegovo, koje je napisao Konstantin Filosof, 1395. Stefan je bio u boju na Rovinama, protiv vlaškog vojvode Mirčete. Na turskoj strani borili su se, pored Stefana, i Vukašinov sin Marko Kraljević i Konstantin Dragaš. Tada je, veli Konstantin Filosof, Marko Kraljević rekao da se moli Bogu za pobedu hrišćana okupljenih oko vlaškog vojvode, pa makar on, Marko, prvi poginuo (što se i desilo – poginuli su i on i Konstantin).

Despot Stefan se oslobodio turskog pritiska posle bitke kod Angore, današnje Ankare, 1402. godine, kada je Bajazita pobedio i zarobio (posle čega se sultan ubio) tataromongolski vođa Tamerlan. Iako su se Stefan i njegov brat Vuk Lazarević hrabro borili, čim su videli da je Bajazit poražen, napustili su bitku. Stefan se, oslobođen teškog vazalstva, obratio romejskom caru Jovanu Sedmom Paleologu, koji mu je dao despotsko dostojanstvo. Time je Lazarević potvrdio svoje poštovanje prema hijerarhiji hrišćanskih država na pravoslavnom Istoku. Posle smrti Bajazitove, u Srbiju se vratila i Stefanova sestra Olivera.

Ipak, nevolje nisu prestale. Stefanov sestrić Đurađ Branković, udružen sa Bajazitovim naslednikom, sultanom Sulejmanom, pokušava da prigrabi vlast u Srbiji. Uz pomoć svog zeta, Đurđa Stracimirovića Balšića, Stefan se sukobio sa Đurđem u blizni manastira Gračanice na Kosovu, novembra 1402, i potukao ga. Odmah posle toga, njegov rođeni brat Vuk je ustao protiv Stefanove vlasti, i prebegao Turcima, očekujući njihovo savezništvo. Iako je majka Milica pokušala da ih pomiri, njen poduhvat nije uspeo.

Ipak, u Turskoj su izbili veliki sukobi oko nasleđivanja Bajazitovog prestola. Stefan je obnovio vazalni odnos s Turcima, ali bez obaveze da učestvuje u njihovim vojnim pohodima. To mu je dalo mogućnost da se posveti unutrašnjem uređenju zemlje. Ugarski kralj Žigmund, kome su bili potrebni saveznici u borbi protiv azijskih muhamedanaca u usponu, nudi saradnju despotu Srbije, što ovaj prihvata. Kao svom novom i punonadežnom vazalu, Žigmund mu daje Beograd, tvrđavu na ušću Save u Dunav, Mačvu, kao i rudnik Srebrenicu u Bosni. Stefan će, posle toga, učestvovati u saborima ugarskog plemstva, i biti jedan od vitezova reda Zmaja, koji je na svom dvoru stvorio ugarski kralj. Kada je Beograd pripao Stefanu, on ga je zatekao kao pograničnu tvrđavu s malim podgrađem. Odmah je pregao da ga podigne iz pepela. Dao je gradu velike povlastice u vezi sa nastanjivanjem i trgovinom, pa su se u njega doselili mnogi Srbi, ali i vešti trgovci Dubrovčani. Dubrovčani su bili glavni trgovci u Beogradu sve do 17. veka. Uredivši beogradsku tvrđavu, Stefan je u nju smestio i mitropoliju, središte Srpske Crkve, kao i svoj dvor. Sazidao je i moćnu odbrambenu kulu Nebojšu. U crkvi Ružici smeštene su mošti Svete Petke, koje je kneginja Milica dobila od sultana. U povelji o obnovi grada, Stefan Lazarević je pisao: “Od Kosova bejah pokoren ismailćanskom narodu, dok ne dođe car Persijanaca i Tatara i njih razbi, a mene Bog milošću svojom oslobodi. Odatle, dakle, došavši, nađoh najlepše mesto, od davnina preveliki grad Beograd, slučajno razrušen i zapusteo, sazdah ga i posvetih Presvetoj Bogorodici“. Građanski rat sa bratom Vukom i sinovima Vuka i Mare Branković, Đurđem i Grgurom, razbuktao se ponovo. Godine 1409, došlo je do sukoba kod Prištine. Vuk Lazarević je dobio polovinu srpskih zemalja, i priznao svoj vazalni odnos prema sultanu Sulejmanu. Međutim, pošto su se Vuk Lazarević i Grgur Branković uključili u rat između sultana Sulejmana i njegovog brata Muse, i pošto su bili na Sulejmanovoj strani, Musa ih je uhvatio i 1410. pogubio. Sledeće godine, Musa je potukao Sulejmana, i Stefanu Lazareviću vratio zemlje koje su pripadale Vuku.

Godine 1413, sultan Musa kreće u pohod na Srbiju, koja pruža žestok otpor. Zapovednik tvrđave Stalać, vojvoda Prijezda, herojski gine u odbrani grada. Despot Stefan podržava pobunu turskog kraljevića Mehmeda, koji osporava vlast svog brata Muse. Stefan okuplja saveznike: Đurađ Branković i bosanski vojvoda Sandalj Hranić pridružuju se despotu Srbije. Musa bude pobeđen, zarobljen i ubijen, a novi sultan Mehmed despotu pruža ruku pomirenja, pa za Srbiju nastupa period mira i napretka.

Godine 1421. Stefanov sestrić, Balša Treći Stracimirović, zbog bolesti se povlači na ujakov dvor, i predaje mu Zetu na upravu. U Zeti najmoćnija vlasteoska porodica Đuraševića (Crnojevića) priznaje vrhovnu vlast despotovu.

Pred svoju smrt, 1426, na saboru u Tati, Stefan sa ugarskim kraljem Žigmundom postiže dogovor da srpski presto nasledi njegov sestrić, Đurađ Branković. Na saboru u Srebrnici kod Stragara, uz blagoslov patrijarha Nikona, Stefan je Đurđa proglasio svojim naslednikom.

Umro je 1427. godine, u lovu, od srčanog udara, u oblasti Međulužje, kod današnjeg Mladenovca. Poslednje reči su mu bile: “Po Đurđa!“Konstantin Filosof opisuje ogroman plač koji su nad njim učinili Srbi, naročito Beograđani. Znali su da doba privremenog mira i napretka prestaje, i da počinju nova, mnogo teža, iskušenja.

Da o despotu Stefanu čujemo Konstantina Filosofa:“Ko će iskazati tada neiskazanu radost kada je zemlja, vaistinu zapustela, opet primila takva pastira! Došavši u svoje otačastvo kao Koil, (koji), izišavši iz dubokih šuma, strašan dolazi, oganj izbacujući i užasavajući bližnje i daljnje; ovako izišavši i obišavši, kao munja sijaše grmeći, zbunjujući nepokorne (koji to behu) zbog mnogih meteža. I svako beščašće bi zgaženo i ustraši se: odsekoše se ruke onih koji su činili nepravdu i koji streme ka zlu, a pravda je procvetala i plod donosila. Ne izgonjaše brzi sporoga niti bogati ubogoga, niti je moćni uzimao predele bližnjih, niti je vađen mač silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je postojao zli i glupi govor, niti laganja protiv načelnika, niti preziranje preslavnih po činu, niti slično tome. I šta je sve tada po svetu ara (Bajazita) učinio. Ako je ko zbog nevere svoje (što) izgubio ili (zbog) lošeg služenja ili kojim drugim načinom postade siromah, njih (despot) postavljaše na prvo dostojanstvo i poštovanje pa makar da su bili u bednim prilikama - da se ništi ne liši mesta otačaskoga ili dedovskoga ili pradedovskoga. Jer prema sudbinama božanstvenim govoraše o onima koji su sagrešili - da ne treba da budu dvaput kažnjeni. A onoga koji nije sagrešio, kao siromaha, solomonski voleći poštovaše. Beše podigao, od početka tako reći, svoj veliki vrt krsni: jedne kao načelnike nad poslovima (postavi), druge kao telohranitelje svoje što beše i najpoverljiviji j(unutrašnji) čin. A onda (postojao je i) drugi čin. Zatim treći, spoljašnji, da su treći u zajednici sa drugima i drugi sa prvima, tako reći po anđelskom činu, i mogla se videti Aeropagitova slika./…/ Jer i Bog po svojoj slici uruči ljudima državnu vlast. A o stvarima doma carskoga, množina ovih beše u svakom činu, tako da ih bude dovoljno u svako vreme, da ih ima dosta (pa) i suviše. I svi sa strahom behu kao anđeli gledani očima onih koji dolaze u udivljeni pobožnošću, a svi su se jedan prema drugom (ponašali) kako dolikuje i sa lepom uzdržanošću; još više oni, unutrašnji, koje je ova zraka (Stefan) nadgledao, određivao i osijavao. Vika, lupanje nogama, smeh ili nespretna odeća nije se smela ni pomenuti, a svi behu obučeni u svetle odeće, koju je razdavao lično despot. I u svakoj carskoj naredbi sijahu carske (reči). Sa strahom su svi gledali na njega. A treba da se i ovo zna da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti. A ovo je još čudnije od prvoga: u takvoj vladavini poneko izbeže ponekad od ženske ljubavi i svirke. A ovaj je mrzio oboje, pa šta više i odbacio. Samo koliko treba muzike za rat, reče, da se nađe“.

Takav je bio naš Sveti Stefan, pisac „Slova ljubve“ i obnovitelj Srbije pred propast 1459. godine, kada je palo Smederevo: ozbiljan, odgovoran, temeljan, u Hristu usredsređen! Stvarno je sramota da se u zadužbini ovakvog pravoslavnog Srbina pojavljuju nosioci jedne ne samo nehrišćanske, nego i dubinski antihrišćanske vere, koja je,svojim modifikacijama, mnogo srbske duše upropastila kroz borilačke veštine!

BORILAČKE VEŠTINE I NJU EJDŽ

Krajem devedesetih godina prošlog veka objavio sam ciklus zknjiga „Pravoslavlje i sekte“. U trećoj od njih, „Staklene oči Indije“, o borilačkim veštinama sam pisao:“Jedan od načina širenja dalekoistočnih mističkih tehnika kod nas bile su i borilačke veštine, koje su Srbima nuđene još od polovine šezdesetih kao čisto sportska upražnjavanja. Međutim, u ovoj oblasti treba razdvojiti ono što je zaista sport, i kao takvo u izvesnoj meri neutralno, i ono što je veoma opasno, jer je put ka prelesti.

U knjizi Vladislava Gigova i Aleksandra Ilića "Osnovi karatea za mlade" ističe se da je osnovni cilj karatea pre svega "psihička evolucija", što podrazumeva postizanje određenih izmenjenih stanja svesti, kakva su ekstaza, trans, halucinogeni efekti i na kraju dostizanje Nadsvesti, to jest "satori" (prosvetlenje u zen-budizmu). Oni takođe saopštavaju da su mnoge kate (telesni položaji) u stvari mističko-meditativne vežbe, pa je karate u stvari "mističko-borilački sistem". Cilj je da nestane "ja" u korist borilačke kreacije.

U svojoj knjizi "Pokajanje i greh poslednjih vremena" ruski arhimandrit Lazar opominje da čovek koji se obučava nekoj od ovih veština često ne shvata ni poze, ni meditacije koje se koriste prilikom vežbanja karatea, kung-fua, džudoa, aikidoa, itd. Čak i mnogi hrišćani to ne poimaju... On kaže: "Čemu uče pobrojana "sportska" zanimanja? To je jasno svakom ko prestane da vara sebe - ubijanju ili surovom sakaćenju protivnika golim rukama! Tu uglavnom ponovo počinju da protivureče, tvrdeći da je to "veština samoodbrane", da karatista ili kungfuista nikad ne napada prvi, itd. Pri tom u vežbe ulaze stvari koje bi kod smirenog hrišćanina trebalo da izazovu "blagi" užas, jer je on vaspitan na zapovestima evanđeljskim i uči se da dostigne krotost, nezlobivost i ljubav prema neprijateljima i da onome ko ga udara ponudi i drugi obraz: tako, na primer, kungfuista vežba da tako udari suparnika i da dvama palcima ruke, probivši mu grudi, izvadi srce iz njega; ako su "telesne mogućnosti savršeno razvijene" to se učini tako brzo, da ubijeni pada mrtav, ne shvativši šta se desilo. Postoje slični metodi da se iz čoveka istrgnu drugi životno važni organi.

Pri takvom udarcu ubica se najpre mora koncentrisati na tajanstveni izvor "kimi" energije (on se nalazi negde u oblasti želuca), koja - po učenju nekih škola - daje takvu natprirodnu snagu udarcu i prelazi prilikom nanošenja istog na protivnika (o poreklu tog izvora energije se ništa ne kaže). Prilikom udarca karatista ili kungfuista ispušta stravičan krik, koji tobož daje mogućnost da se koncentrišu sve te sile (ako se taj krik oslušne i ako se pokuša naći rasdoloženje koje mu odgovara, on više od svega nodseća na zgrušaj mržnje koji je "izleteo na slobodu": ta mržnja se, kao zmijski otrov, dugim vežbama, kao u posudici, skuplja u srcu takvog čoveka.) Na takvim časovima učeniku se često predlaže da čini nešto slično dalekoistočnim verskim obredima: da klekne na kolena i ruke stavlja u tajanstvene položaje, i nudi mu se nešto slično meditaciji; mnogo šta tajanstveno i ono što sami učenici ne shvataju treba činiti sa svojim telom i dušom"...

Jasno je, dakle, da su učitelji borilačkih veština koji su, skupa sa sportom, nama u Srbiju i Crnu Goru donosili razne vrste meditacija takođe bili propovednici zabluda Orijenta. Doduše, u Srbiji i Crnoj Gori postoje i učitelji koji pre treninga svojim učenicima predlažu pravoslavnu molitvu, i koji se trude da borilačke tehnike na budu praćene paganskom mistikom, ali je, na žalost, većina krenula drugim, besputnim putem“.

Tako sam pisao u knjizi „Staklene oči Indije“.

BUDIZAM I HRIŠĆANSTVO

Sveštenik Vladimir Jelisejev u svojojn knjizi o dalekoistočnoj mistici i pravoslavnom hrišćanstvu o budizmu kaže:“ U budizmu sredstva i putevi spasenja ("marga") po opisu S. Čaterđija i D. Data jesu:

1) Ispravni pogledi

Neznanje je glavni uzrok naše patnje. Ako odstranimo uzrok nesreće nestaće i patnja. Ispravan stav - to je pravilno razumevanje "četiri uzvišene istine" koje je formulisao Buda:

1) Život u svetu je pun patnje; 2) Postoje uzroci patnje; 3) Postoji mogućnost prekida patnje; 4) Postoji put koji vodi izbavljenju od patnje.

2) Ispravna odlučnost

Za izbavljenje od patnje potrebno je: a) odricanje od svega zemaljskog; b) odricanje od loših namera; v) odricanje od mržnje prema drugim ljudima; g) čvrsta rešenost da se život saobrazi prema istini.

3) Ispravno učenje

Neophodno je uzdržavanje od laži, klevete, grubih reči i bestidnih razgovora, - to jest, kontrola sopstvenog govora.

4)Ispravno ponašanje

Neophodno je odreći se od uništenja svakog života, od nepravilnog udovoljenja čulima, od lopovluka, itd.

5)Ispravan način života

Neophodno je živeti časno i pošteno, ne pribegavajući nedozvoljenim sredstvima čak ni radi opstanka.

6)Ispravan napor

Postojano iskorenjivanje iz sebe starih ideja i navika, prihvatajući nove i umnožavajući znanje usva-janjem novih ideja.

7)Ispravno nastrojenje uma

Neophodno je stalno imati na umu da su stvari po prirodi prolazne. To je potrebno radi toga da bismo se oslobodili od vezanosti za predmete i žalosti zbog gubitka istih.

8)Ispravno usredsređenje

Ovde se ima u vidu psihotehnička praksa udubljivanja (meditacija) sa ciljem dostizanja stanja oslobođenja od patnje (nirvana).

Ova praksa se sastoji od četiri stepena:

a)osmišljenost i sprovođenje istine čistim i nepomućenim umom, uz otklanjanje sumnje u četiri plemenite istine.

b)postajanje svesnim radosti duhovnog spokojstva koje se rađa iz nepomućenog rasuđivanja.

v)iskustvo ulaska u stanje ravnodušja, tj. odricanje radosti usredsređivanja.

g)dostizanje savršene nepomućenosti, ravnodušja i samosavladavanja.

Razmatrajući ovih osam stupnjeva budističkog učenja mi ne nalazimo u njima ništa slično pokajanju, iako jasno vidimo isto ono uzgajanje nepomućenosti, ravnodušja, samosavladavanje. I ovde na nalazimo ljubav - onu ljubav u kojoj čovek polaže dušu svoju za druge, kao što je Hristos raspet za nas. Osim toga, budizam odriče postojanje Boga, i budista nema pred kim da se kaje. Ideal budizma je suprotan idealu hrišćanstva: to je ideal egoiste.

Istine radi, potrebno je reći nekoliko reči o jednoj grani budizma, mahajana-budizmu, koji propoveda ideal bodisatve. Bodisatva označava takvo stanje čoveka koji je dostigao nirvanu kada se on, pokrenut sapatnjom, odriče ulaska u nirvanu da bi spasao ljude koji ostaju u neznanju. Žrtvujući lično "spasenje" on postaje propovednik ravnodušja, kao suštinskog leka od života. To je slično preporuci bolesniku da umesto leka za ozdravljenje uzme otrov koji će prekratiti bolest zajedno sa životom.

Gospod je rekao: "Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju". (Jn. 10, 10). Ideali istočnih učenja i hrišćanskog učeša su suprotstavljeni. Istok teži izbavljenju od života, a hrišćanstvo stremi preobraženju istog, oboženju“.

Pa i ljubav i saosećanje kod budista nemaju veze sa hrišćanskom ljubavlju. O tome bugarski teolog dr Ivan Pančovski piše:“Budizam uopšte ne poznaje moralnu ljubav prema bližnjem, koju je svetu otkrio Isus Hristos kroz Svoju božanstvenu propoved, kroz Svoj sveti život i kroz Svoju samožrtvenu smrt. Budistička ljubav nije istinska, jer to nije ljubav prema čoveku, pošto budizam ne poznaje bezuslovnu samovrednost ljudske ličnosti. Nju je objavio Isus Hristos, preko Njega se raširilo po svima krajevima zemlje biblijsko učenje o stvaranju čoveka kao Božijeg lika i o njegovom predodređenju za neprestano bogoupodobljavanje i o blaženom večnom životu.

U hrišćanskoj ljubavi čovek ne ostaje zatvoren u uskim granicama svoje sopstvene ličnosti i ne kreće se u poročnom krugu egoizma: hrišćanin kroz ljubav prema bližnjem ne traži da postigne svoj lični interes i da zasluži više dobro u večnosti. U svojoj ljubavi on je potpuno obuzet samovrednom ličnošću svoga bližnjeg i spreman je da za njegovo dobro i spasenje žrtvuje ne samo svoju zemaljsku sreću, nego i svoje večno blaženstvo. Pri tom, hrišćanska ljubav nema negativan karakter, ne ruši osnove života i ne vodi posuvraćivanju ličnosti. Ona je pozitivna i stvaralačka sila, učvršćuje čovekov život i čovekovu ličnost, vodi ih punom procvatu i ovekovečivanju. Ona nema za cilj da kida niti koje vezuju čoveka sa svetom i životom, da umrtvljuje životne, proizvodne i stvaralačke moći u ljudima, da otupljuje i iskorenjuje njihovu volju za životom i srećom, da ih pretvara u mumije nesposobne za bilo kakvu aktivnost i stvaralaštvo, da obescenjuje individualne i stvaralačke moći ljudi i da ubija njihovo lično dostojanstvo. Naprotiv, hrišćanska ljubav jača u verujućem čoveku životnu i borbenu energiju, priziva ga najaktivnijem i stvaralačkom radu, učvršćuje život i sreću njegovu u njihovoj privremenoj i večnoj formi, uzdiže vrednost i dostojanstvo ličnosti do beskrajne više, ovekovečavajući u njemu božanstveno jezgro.

Na osnovu ovog izlaganja može da se zaključi da hrišćanska ljubav, kao pozitivna, aktivna i nekoristoljubiva manifestacija, beskrajno prevazilazi budističko besprincipijelno saosećanje i budističku kontemplativnu ljubav“.

I sveštenik Artemije Vladimirov jasno govori da hrišćanstvo nema nikakve veze sa budizmom, čiji je cilj gašenje čitavog bića ljudsog u blaženom ništavilu nirvane ka kome streme budisti iza Šaolina:“Šta je život u Hristu? Samo pažljivo pogledajte Krst. Isus Hristos, raspeta Istina i Ljubav je upravo ispred vaših očiju. On je na Krstu. Da li se On oseća prijatno tamo?

Je li Njegov položaj ugodan? Da li je On sličan Budi koji sedi skrštenih nogu ispod drveta? Ne, to je mučenje, to je nešto prožeto teskobom, stradanjem, a to je Ljubav. Stoga, ljubav za Hrista počinje sa shvatanjem te bolne žrtve, odricanja, da, koje nam je On doneo. A kada počnemo da shvatamo, uz pomoć Božje blagodati šta Njegovo Vaploćenje i Iskupljenje znači; kada počnemo da shvatamo od nas je Isus Hristos iskupio od sile satane, snage greha, snage smrti; kada počnemo da shvatamo sve ovo, onda vidimo da želimo da služimo Njemu, da pripadamo Njemu, da opravdamo tu žrtvu u našem sopstvenom životu. I ako osećamo spremnost da sledimo Hrista, da oživimo plodove iskupljenja u našem srcu, da posvetimo naš život Njemu, da posvetimo sebe Njemu - to je početak naše duhovne staze“.

ANTIASKETIZAM ZIZJULSOVACA I BUDISTI U MANASIJI

Ako sve ovo znamo (a znamo, naravno), kakvo je to znamenje da se budisti iz Šaolina zovu u Manasiju sa blagoslovom arhijereja? Da li je to znak da pastva može da se okrene zen budizmu, kad mu već zizjulsovština ne nudi nikakvu asketiku i mistiku, osim priče o „evharistijskoj eklisiologiji“?

Kad ovo kažem, mislim ozbiljno. Veliki francuski pravoslavni teolog, Žan Klod Larše, u svojoj knjizi „Ličnost i priroda“, u kojoj pokazuje prirodu zizjulasovsko – janarasovske jeresi, upravo ukazuje na prezir prema askezi mitropolita Zizjulasa i njegovih sledbenika:“Činjenica da naša dva autora precenjuju karakter odnosa ličnosti i dimenziju života u duhovnoj zajednici, dovodi do devalorizacije ličnog asketizma, koji negativno procenjuju kao izražavanje individualnosti u pejorativnom smislu te reči, dakle kao oblik individualizma, te kao oblik pijetizma.

Nijedan drugi odnos sa Bogom i bližnjima nije predviđen osim liturgijskog crkvenog sabranja, na koji oni svode Crkvu i eklisijalni život /…/. Direktan, vertikalni odnos vernika i Boga u okviru liturgije predmet je Zizijulasovog sarkazma koji na tu temu kaže da je reč o „navodno nematerijalnom susretu koji je u suštini samo prost psihološki odnos“.

Naša dva autora ne preporučuju monaški pustinjski život, smatrajući ga individualističkim načinom života, te samo monaški život u zajednici, po njima, dovodi do milosti[1], koncepcija koja logički vodi ka devalorizaciji ne samo isha-ističkog načina života, već i do molitve lične/individualne[2].

Zizijulas podvlači da monaški asketizam ima svoju vrednost samo u okviru odnosa, to jest vrednost „horizontalnog, a ne individualnog odnosa sa Bogom[3]“, drugim rečima ,, odnosa sa drugima, a ne [odnosa] postignutog individualnim iskustvom[4]“. „Ključna stvar, piše on, nije ono što se dešava u meni, već ono što se dešava između mene i nekog drugog[5]“. Ova ograničena koncepcija (i stoga iskrivljena u odnosu na tradicionalnu sveto-otačku koncepciju asketizma) logično proističe iz krivotvorene koncepcije koju Zizijulas ima o individualnosti i ličnosti (budući da je individualnost po njemu obavezno usmljenička, izolovana i egoistička, dok je ličnost obavezno relacionog karaktera, ujedinjujuća i altruistička). Ne samo da ta koncepcija devalorizuje odnos sa Bogom, već valorizuje odnos između ličnosti, pa čak i više nego između ličnosti samih po sebi iz koje proističe odnos kao apsolutna vrednost (videti supra), kao vrednost sama po sebi, nezavisna od ličnosti u odnosu i od sadržaja tog odnosa, kao što bi je svako shvatio.

Za svoje potrebe, Zizijulas stvara veštačku opoziciju između „fundamentalnih iskustava iz kojih pravoslavci [po njemu] izvlače sadržaj eklisiologije: s jedne strane sveta evharistija, liturgijsko proživljavanje dostupno svim vernicima sveta, i s druge strane, asketsko iskustvo i monaštvo[6]“, iskustva između kojih on vidi „urođeni antagonizam[7]“. Jedna takva opozicija – i čak jedna takva razlika – očigledno nije ubedljiva s jedne strane zato što liturgijsko proživljavanje i evharistijsko iskustvo predstavljaju veći deo monaškog života, a s druge strane, zato što pobožni vernici, koji žive u svetu, žive takođe asketski život (koji, čak i ako je manje radikalan u odnosu na život monaha, budući da ne sadrži „tri odricanja“, ipak je fundamentalno iste prirode i teži istom cilju), te dolaze da se okrepe u manastirima i učestvuju u liturgijskom životu. Treba takođe podvući da čak i u manastirima u kojima vlada zavet ćutanja i samoće braće i sestara, ostaje duhovni odnos sa spoljašnjim svetom, kroz liturgijski život (koji je u potpunosti eklisijalno iskustvo koje prevazilazi zatvorenost manastira) kao i molitva za bližnjeg koja je inherentna monaškoj praxis (oni koji imaju naviku da posećuju monahe znaju da pažnja i srdačnost koju im monasi ukazuju, osećanje solidarnosti sa svim ljudima koji pate na ovom svetu, te saosećanje, vrlo često su mnogo razvijeniji kod njih – uključujući tu i pustinjake – nego kod laika koji žive u okrilju parohijskih zajednica).

Saosećanje i svi ostali oblici ljubavi prema bližnjem ne stiču se uzvikujući „ljubavi! ljubavi!“, promovišući ličnost kao odnosni i filozofski entitet i vrednujući koncept odnosa, već kroz lično/individualni asketizam koji omogućava verniku (bio on monah ili laik) da se oslobodi svojih strasti, to jest svih oblika vezivanja za svet i za samog sebe, a što sprečava duhovno sjedinjenje sa Bogom i sa ostalima. To predstavlja univerzalno učenje Otaca i pravoslavne duhovnosti po kojoj je neprolaznost (koja se stiče asketskom borbom protiv strasti) apsolutni uslov autentične duhovne ljubavi./…/

Ova teorija je istovremeno ograničena i konfuzna“.

Tako kaže Larše.

Pojava budista iz Šaolina u Manasiji neposredni je plod zizjulasovskog antiasketizma, čak i ako su namere svega što se zbiva na „viteškim igrama“ puko turističke. Umesto pravoslavnog podvižništva, koje je prezreno, u Manasiji se pojavljuje budističko, sjedinjeno s borilačkim veštinama i maskirano kao viteštvo. Pravi, bodrijarovski simulakrum!

UMESTO ZAKLJUČKA

Na žalost, potpisnik ovih redova zna da ove reči nikog od onih koji su zvali budiste u pravoslavnu srbsku svetinju neće ganuti, ni pokrenuti na ozbiljno razmišljanje, a kamoli na pokajanje. Stanje u našoj Crkvi je takvo da se ljudskim rečima pravac u kome smo krenuli (a to je ono NAPRED, PA U KREČANU!) ne može promeniti. Sve nas čeka strašno doba iskušenja, stradanja i krvi, koje će se okončati ili pokajanjem i povratkom Hristu ili potpunom propašću srbskog naroda. Vođe su nam oslepele od nesabornosti i samovolje, i tako je svuda – i u Crkvi i u državi ( čast izuzecima).

Pa zašto sam onda sve ovo pisao?

Razlog je jednostavan – svakako ima pojedinaca koji žele istinu, i kojima ovaj članak može biti na korist. Takođe, bruka je da se ovakve stvari zbivaju, a da se niko od pravoslavnih ne oglasi. Sveštenici ćute, kaluđeri ćute, ali to uopšte ne znači da svako treba da ćuti.

Jer, ako mi ćutimo, kamenje će progovoriti.

I to ono drevno, u Manasiju ugrađeno.


[1] Zizijulas podseća da sveti Vasilije insistira na životu u zajednici kao idealu monaškog života („The Church as the Mystical Body of Christ; Towards an Ecclesial Mysticism“, u Communion and Otherness, str. 303 n. 55), zaboravljajući apologije hésychia koje nalazimo u toliko drugih svetootačkih tekstova.

[2]Navešćemo jednu karakterističnu anegdotu. Jedan blizak Zizijulasov sledbenik, episkop Ignjatije Midić, prilikom posete jednom pravoslavnom manastiru koji se nalazi u Francuskoj, ovako se obratio monahinjama: „molitva koju izgovarate držeći vaše brojanice dok ste same u svojim kelijama nema nikakvu vrednost ; ono što je vredno, to je biti zajedno u Crkvi“.

[3] „The Church as the Mystical Body of Christ ; Towards an Ecclesial Mysticism“, u Communion and Otherness, str. 303 ; podvukao autor.

[4] Ibid. ; podvukao autor.

[5] Ibid. ; podvukao autor.

[6] „L’identité de l’Église“, Ἐφημέριος, 52, 2003, preuzeto iz L’Église et ses institutions, str. 137 ; podvukao autor.

[7] Ibid. str. 138.

Vladimir Dimitrijević

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1135677

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 61 gostiju i nema prijavljenih članova