dostojevski 01

NOVO IZDANjE ROMANA DOSTOJEVSKOG,

DUHOVNI LUG KRAGUJEVAC

(prevod Dragana Bukovičkog)

O ČEMU JE, ZAPRAVO, DELO DOSTOJEVSKOG?

Još pre drugog svetskog rata kod nas se rasprvaljalo o delu Dostojevskom, i o tome da li ga ljudi Zapada mogu shvatiti.

Vladimir Vujić, naš poznati mislilac i blizak saradnik Vladike Nikolaja, je o Dostojevskom opširno pisao povodom ogleda Stefana Cvajga (Dostojevski, Beograd, 1931). Po Vujiću, Cvajg je, iako autentični Evropljanin, uspeo da prikaže „neevropski“ lik Dostojevskog, koji stoji kao veliki začetnik na pragu nove slovenske kulture.

Cvajg ne može da do kraja shvati Dostojevskog, ali je, smatra pisac prikaza Cvajgove knjige, imao hrabrosti da to prizna, govoreći o svojevrsnoj „zastrašenosti“ pred stvaralaštvom autora Zločina i kazne. Vujić smatra da su strah i osećanje nedostojnosti osnovna raspoloženja pri susretu s Dostojevskim, sve dok se u čoveku ne uobliči Hristos. Zato ga ljudi Evrope ne shvataju. Ali, ne shvataju ga ni domaći „evropejstvujušči“, vaspitani uglavnom na kulturi francuskog racionalizma, koji ga doživljavaju kao neku vrstu psihopate. Možda će se oni ipak vratiti svom tlu, i početi da poimaju Dostojevskog, kao što je, po Vujiću, duh ruskog pisca počeo da prodire i u francusku kulturu.

Čitajući poglavlja Cvajgovog ogleda, Vujić ponešto hvali, a ponečemu nalazi mane. On smatra da je opis fizičkog lika ruskog pisca lep i tačan (čelo koje „kao nebo“ stoji „iznad slabosti izmučenog tela“), kao, uostalom, i opis njegovog života, svojevrsne tragedije i umetničkog dela u isti mah. Sudbina i Dostojevski se nemilosrdno bore, ali se uzajamno i vole, smatra Cvajg, koji ističe da je Dostojevski svim srcem prigrlio sopstveni krst. Pobeđujući kroz patnju, veliki Rus nadilazi samog sebe. Naročito je, smatra Vujić, uspelo poređenje između tamnovanja Oskara Vajlda i Fjodora Mihailoviča: „Iz buržoaske sfere života tonu u tamnicu: Vajld je smrvljen kao u avanu, Dostojevski dobija oblik kao ruda u zažarenom kazanu. Onaj se oseća posramljen i poniženje mu je Riding, ’džentlmen’ se ježi od užasa pred i sa prostacima; ovaj preživljuje čudesno i divno preobraženje. Onaj je svršio izlaskom iz zatvora, ovaj je počeo; onaj je sagoreo u šljaku, ovaj je došao do blistavila i izdizanja. […] Život njegov, tragedija, nesravnjen je moralni uspeh“.

Kasnije, smatra Vujić, u narednim poglavljima svoje studije („Ljudi Dostojevskog“, „Realizam i fantastičnost“, „Arhitektura i strast“), Cvajg više ne može da prati misao i junake velikog književnika. Poredeći likove Balzakove sa onima iz retorte ruskog romanopisca, on uočava da se Balzakovi junaci, posle iskušenja, više ili manje socijalizuju, dok se sa potonjima to ne dešava – oni ostaju van bilo kakve „socijalnosti“ i nastavljaju traganje po metafizičkim dubinama.

Iako ima mnogo simpatija za Dostojevskog i odriče se površnog anglosaksonskog racionalizma, koji bi sve to proglasio za „ludnicu“, Cvajg ne uspeva da razmrsi sve čvorove u delu autora Braće Karamazova, mada zapaža ono ključno – da ruski pisac stvarnost doživljava fantastičnije od uobrazilje, i da tela svojih junaka uobličava u skladu s njihovom duševnošću. Ne primećujući ni muziku, ni pejzaže, Cvajgov Dostojevski je sav u potrazi za metafizičkim. Po Vujiću, to nije slučajno, jer ruski književnik nagoveštava novo doba, koje će nastupiti „pošto prethodno materialistički evropski antihrist uništi prirodu svojim mahinama i mehanizmima“.

Po Cvajgu u Vujićevom tumačenju, osnovna osobina Dostojevskovog stvaralaštva je strast. On piše u groznici. Zato mu nikad ne polazi za rukom mirno, harmonično opisivanje karakteristično za genijalne književnike od Homera do Tolstoja. Strast je i stvaralačka i razorilačka: njegov postupak je borba između strasti i arhitektonike romana i pripovetke.

Vujić smatra da je pobeda strasti nad arhitekturom osnovna odlika slovenskog kulturnog izraza (dok zrelost evropskog duha ima svoj vrhunac u arhitekturnom sklopu). Epsko Dostojevskog nije uobičajeno epsko. Vujić kaže: „Sve kategorije teorija književnosti lome se o gotova ljudska dela kada su ona vulkanski izrazi rasne duše. Daleko smo od gorostasa Dostojevskog kad mislimo na Njegoša. Ali, ipak, nije li živa rasna snaga uobličitelj čitave narodne poezije, u Njegoševu delu Gorskom vijencu, kompromitovala svaki položaj da se na nj primene kalupi teorija književnosti.“

Prekoračivši sve granice, Dostojevski je Evropi, smatra Cvajg, otkrio nove dubine, i sasvim novu psihologiju, koja „rastvara“ čoveka do samog dna njegovog postojanja.

Ono što Cvajgu nije uspelo je uočavanje da Dostojevski vodi Bogu i sveopštem bratstvu ljudi. Kada se iz čovekove grešnosti ide ka Hristu, onda „evropska zlatna mera“ iščezava, jer je pisanje, po Vujiću, tada „mucavo, zadihano, isprekidano, domeće se i dopunjava se, i ponavlja […]“ Zašto? Zato što, smatra Vujić, „arhitektura mora prskati pred izlivom duha živoga i sve merenje iščeznuti pred vatrom nove misaonosti“. Umetnost kod Fjodora Mihajloviča prestaje da bude umetnost i postaje vizija nove slovenske kulture, čiji izraz i ne mora biti literatura. Po Cvajgu, Dostojevskom umetnost i nije cilj; ona treba da bude most ka Bogu.

Došavši do religiozno-metafizičkog u Dostojevskovom delu, Cvajg više nije mogao da ga prati, smatra Vujić. Cvajg misli da je ruski pisac u isti mah i vernik i jeretik, i čovek koji poistovećuje Rusiju sa Hristom, zbog čega postaje „besni pamfletista“. Cvajgu nije jasno da li je njegova Rusija „politička ili proročka“; po Vujiću, to je jasno, jer Slovenstvo koje je danas mističko i proročko sutra može postati i politička realnost.

Cvajgovo nerazumevanje dokazuje da kulture (što je u skladu i sa Špenglerovim mišljenjem), ne mogu sasvim da shvate jedna drugu. Evropa staje tamo gde Slovenstvo počinje.

Pišući, u dnevnom listu Vreme, o doživljaju Dostojevskog, povodom pedesetogodišnjice od smrti pisca, Vladimir Vujić tvrdi da je u njegovom delu visak spušten u nenastupive dubine. Zato više nije ni potrebno, ni korisno, da se o njemu piše kao o „grešniku, kockaru, pohotljivcu, padavičaru.“

Posle početnog straha pred njegovim vrtložnim delom nastupa strahopoštovanje, smatra Vujić; ono je propraćeno divljenjem i radošću. U njegovom delu, umetnost i misao koja plamsa verom prolaze kroz čistilište i vode novom svetu. Vujić kaže: „Iz prljave jazbine pravo u carstvo Božije na zemlji – potez koji prikazuje sav strahoviti uspon kojim mora da se doživljava pravi Dostojevski.“ Integralnost njegove proročke vizije najavljuje novo, slovensko čovečanstvo.

Vujić piše i o recepciji Dostojevskog u Evropi. Nemci, po njemu, u ruskom piscu vide gorostasa, Francuzi ga razumeju delimično, dok Anglosaksonci ne mogu ništa dublje da pojme. Načelno, Evropljani uspevaju da uhvate samo pojedine fragmente njegovog stvaralaštva, ili ga se plaše zbog dubine na koju poziva čitaoce. I oni Srbi koji ga primaju preko evropskih tumača primaju ga površno, zbunjeno i sa plašnjom. Oni tuđim očima gledaju svoje, poput Fome Fomiča iz Dostojevskovog Sela Stepančikova.

Svet Dostojevskog nije ni izmaštan, ni utopističan. Pisac je video dubinsku realnost, znajući da je ona fantastičnija od imaginacije: „Doživljavati stvarnost na planu razuma, konvencija, šifara, takozvane praktike koja u osnovi nije ništa drugo do konvencionalnost, to nije doživljavati, to je živeti u maskama. Doživljaj stvarnosti, one koja jeste, duhovne, to je doživljaj Dostojevskog.“

Vujić Dostojevskog poima kao ideologa slovenskog preporoda, čije je ideje o budućnosti čovečanstva moguće oživotvoriti: „Doživeti čoveka u punom, duhovnom smislu; verovati u slovenstvo kao ostvarenje tog čoveka; dati život nov kroz ’bedne’ i kroz grešnike; odista, što rekao jednom Dostojevski, začuđen jednom genijalnom naivnošću, ’čega tu ima utopističkog, čega tu ima nemogućeg, ja ne razumem?’“

Iako zna za socijalno, Dostojevski, po Vujiću, veruje u duhovna rešenja. Mada ima onih koji ga optužuju da je, svojim romanima o haosu duše i previranjima društva, svojevrsni preteča boljševičke revolucije, po Vujiću, pravi otac boljševizma je Tolstoj sa svojim revolucionarno-racionalističkim moralizmom.

O ČEMU JE OVAJ ROMAN?

Čitalac je upravo završio „Ponižene i uvređene“ Dostojevskog, u jednom novom, svesno i fino arhaizovanom prevodu, koji odiše devetnaestim stolećem ruskim i Dostojevskovim naporom da lepotu i sjaj starijih slojeva našeg jezika učini nasleđem svojih čitalaca. Fabula romana je, po Vikipediji, ovakva:“Nataša napušta dom svojih roditelja i beži sa Aljošom (princ – treba „knez“, naravno, nap.V.D. - Aleksej) - sinom kneza Valkovskog. Skrhan bolom, Natašin otac Nikolaj proklinje i odbacuje svoju ćerku, s obzirom da je u svađi i na sudu sa knezom Volkonskim koji je rešen da ga materijalno uništi iako zna da ga je nepravedno optužio. Jedini prijatelj koji ostaje na strani Nataše je Ivan - njen prijatelj iz detinjstva koji je duboko zaljubljen u nju. Princ Valkovski pokušava da uništi Aljošine planove da se venča sa Natašom, i želi da ga natera da se uda za bogatu princezu Katerinu. Aljoša je od detinjastva mladić kojim je lako manipulisati, pogotovo od strane svog oca. Posle očevog plana, Aljoša se zaljubljuje u Katerinu. Na kraju, Aljoša bira Katerinu pre Nataše. U međuvremenu, Ivan podiže jednu devojčicu koja je siroče, Jelenu, i saznaje da je njena majka pobegla iz kuće svog oca (Šmita) i pošla za Valkovskog. Ubrzo nakon što je Jelena bila rođena, princ Valkovski je napustio majku i nju, uzeo svoj novac i siromašna žena i njena kćerka vratile su se da traže oproštaj od Šmita. Jelenina majka umire neposredno pre nego što je njen otac na kraju pristao da joj oprosti. U pokušaju da Nikolaj (Natašin otac) oprosti svojoj ćerki, Ivan ubeđuje Nikolaja i njegovu suprugu da usvoje Jelenu. Tako što će im ispričati svoju životnu priču, Jelena čini da Nikolajevo srce omekša i on prihvata Natašu. Ubrzo posle toga, Jelena umire od epilepsije. Na kraju Nataša prihvata Ivanovu ljubav.“

Da li je autor na Vikipediji sve shvatio? Izgleda da nije. Uostalom, siromašni i bolesni Ivan Petrovič svoje uspomene piše u bolnici, na samrtnoj postelji.

Nataša i on više nikad neće biti što su bili dok su bili mladi i nenačeti patnjama ovog sveta.

Ako se svedemo samo na obaveštenje sa srbske Vikipedije, postaje nam jasno ono što su mnogi tumači Dostojevskog već uočili – on je pisac koji banalne fabule, slične onima koje je koristio francuski petparački pisac Ežen Si, metodom poniranja u dubinu izloženih problema, pretvarao u moćna romaneskna tkiva. Zar „Zločin i kazna“, pa i „Braća Karamazovi“, u kojima se, zbog piščeve mistifikacije, tek na pola romana saznada se mesto u kome se radnja odvija zove Skotoprigonjevsk, nisu svojevrsni „detektivski romani“? Jesu - i u tome jeste genijalnost Dostojevskog – da ono što na prvi pogled izgleda previše svakodnevno, ili banalno, ili „petparački“, ume da preobrazi u potresnu priču o „poniženima i uvređenima“, o malim ljudima čija je duša čitav kosmos. Dostojevski je roman koji ste upravo dočitali zamislio još dok je bio u Sibiru, i o njemu je pisao svom bratu Mihailu, kome kaže da je spreman da piše delo iz petrogradskog života, slično „Bednim ljudima“, ali jače, ozbiljnije ( fabula „Bednih ljudi“ biće slična fabuli romana pripovedača „Poniženih i uvređenih“, mladog pisca Ivana Petroviča). Roman o Nataši i Neli, o Ihmenjevu i Valkovskom, o samotnom piscu petroviču, nastao je od 1860. do 1861, kada je objavljen u nastavcima u časopisu „Vreme“ kome je zbog Dostojevskovog „bestselera“ skočio tiraž. Neki kritičari su bili oduševljeni „Poniženima i uvređenima“, a neki su delo smatrali nemotivisanim i izveštačenim. Sam Dostojevski je bio svestan slabosti svoje knjige, priznajući jednom poznaniku da je, još dok je pisao, video da su mnogi likovi njegovog dela samo „lutke“, ali je znao da će roman, čak i neuspeo, imatu u sebi poezije, da će dva – tri mesta biti goruća i snažna, i da će dva najvažnija karaktera biti prikazana ozbiljno i umetnički. U delu, iako je „divlje“, ima pedesetak stranica na koje je autor ponosan, rekao je tom poznaniku.

Kritičari smatraju da je roman velika proba za buduća remek-dela Dostojevskog, svojevrsna kopča između njegovog ranog stvaralaštva, oličenog u „Bednim ljudima“, i dela poput „Zločina i kazne“,“Idiota“, itd.

Jedna od ključnih tema Dostojevskog, pitanje nevinog stradanja dece (zbog koga Ivan Karamazov vraća „ukaznicu za raj“), javlja se u „Poniženima i uređenima“ vaploćena u liku devojčice od dvanaestak godina, Neli, čiju je majku upropastio knez Valkovski, Nelin otac. Ovo dete je preživelo mnoge, preteške patnje, koje bi slomile i odraslog, i u njenoj duši nalaze se svetovi bola. Ipak, ona je još uvek čedna i spremna da živi – ne samo za sebe, nego i za druge. Ivan Petrovič, uz pomoć svog sumnjivog, ali dobra srca, prijatelja Maslobojeva uspeva da dete izbavi iz ruku podvodačice Bubnove, koja Neli pokušava da već proda matorim razvratnicima. (Ovaj motiv će se razvijati kod Dostojevskog i kasnije. Jedini greh koji veliki ruski pisac ne prašta je nasilje nad decom – i Svidrigajlov i Stavrogin će se, ne mogavši da se pokaju, zbog tog greha ubiti.) Nevina patnja Neli, čiji je deda odbio da oprosti njenoj majci zbog braka sa Valkovskim, biće ključni uzrok mirenja starog Ihmenjeva sa svojom ćerkom Natašom. I to je jedna od ključnih ideja Dostojevskovog stvaralaštva -ono što je nevino, polaže se u temelj zajednice kao žrtva. To je i bit antičke tragedije, o kojoj je pisao naš veliki filosof Žarko Vidović. Vidović dokazuje da antička tragedija nije bila pozorište u današnjem smislu, nego oda u slavu žrtve koja je utemeljila zajednicu (Dionis, bog vina, raskomadan je i oživeo; u njegovu čast, tokom dionisijskih misterija, žrtvovan je jarac, tragos, od čega tragedija i nastaje). Eshil i Sofokle bili su sveštenici-žrtvoprinosioci, pa tek onda pisci. Grad Atina je, recimo, tri dana slavio Prometeja, koji je oteo vatru od bogova i dao je ljudima, zbog čega je kažnjen prikivanjem za Kavkaz, da bi ga zahvalni Herakle kasnije oslobodio. Tokom ta tri dana atinskog slavlja, izvođena je Eshilova trilogija:“Prometej Vatronoša“, „Okovani Prometej“, „Oslobođeni Prometej“. Glumac nije imao pozorišnu ulogu Prometeja, nego se s njim poistovećivao, kao što sveštenik i episkop u Liturgiji praslikuju Hrista. Antička tragedija, sa svojim stremljenjem ka katarzi, bila je priprema za hrišćansku Liturgiju, zaključio je Žarko Vidović. Dostojevski nastavlja putem antičke tragedije kao slavopoja žrtvi u temelju sveta. U tom smislu, Neli je tragični – svetložrtveni – lik romana koji smo pročitali.

Nataša je, naravno, jedan od onih ženskih likova Dostojevskog u kakve će, na ovaj ili onaj način, spadati Nastasja Filipovna iz „Idiota“ ili Grušenjka iz „Karamazova“ – biće kadro da ide do kraja u svojoj ljubavi – strasti, i da ne preza ni od kakve opasnosti ili pretnje. Pripovedač, Ivan Petrovič, je od onih mušakaraca Dostojevskog koji su spremni da se za voljenu osobu daju tako što će joj pomoći da nađe sreću čak i sa drugim. Jer, bitna je NjENA sreća.

Istovremeno, ovo je jedan od Dostojevskovih romana o Petrogradu, gradu čudnom, ruskom i neruskom, zapadnjačkom, u kome su velike intrige, ogromno bogatstvo, ali i neviđena sirotinja, koja vapije na nebo za pravdom; gradu u kome žive časni ljudi spremni da brane obraz i dušu svim sredstvima, poput Ihmenjeva, i amoralni tipovi, koji ne znaju za dobro i zlo, poput kneza Valkovskog.

Ali, to je, pre svega, roman o ljubavi i praštanju, koji se ne bi mogao zamisliti bez Jevanđelja, ključne knjige Dostojevskog.

JEVANĐELjE – KNjIGA DOSTOJEVSKOG

Ruski istraživač Vladimir Zaharov u svojoj knjizi «Dostojevski i Jevanđelje» kaže da je Sveto Pismo bilo najvažnija knjiga u životu velikog ruskog pisca. Jevanđelje je bilo glavna knjiga Dostojevskog. Godine 1873, on je pisao: “Potičem iz porodice ruske i pobožne. Otkad znam za sebe, sećam se roditeljske ljubavi prema meni. U našoj porodici za Jevanđelje smo znali još od malih nogu. Sa svega deset godina već sam znao gotovo sve glavne epizode ruske istorije iz Karamzina, koga nam je uveče čitao otac. Svaka poseta Kremlju i moskovskim crkvama bila je za mene nešto svečano. Možda drugi nisu imali takve uspomene kao ja”.

Njegov brat Andrej se sećao: “Svi mi imali smo isto prvo štivo. To je Sveta Istorija Starog i Novog Zaveta na ruskom jeziku, zapravo Sto Četiri Svete Priče iz Starog i Novog Zaveta. – U njoj je bilo nekoliko prilično loših litografija sa prikazom: Stvaranja Sveta, Prebivanja Adama i Eve u raju, Potopa, i ostalih Glavnih Svetih činjenica. Sećam se kako sam ne tako davno, 70-ih godina, razgovarajući sa bratom Fjodorom Mihajlovičem o našem detinjstvu, tu knjigu spomenuo; i s kakvim oduševljenjem mi je obznanio kako mu je uspelo da pronađe isti taj primerak knjige (tj. naš dečji) i čuva ga kao Svetinju. Već sam spomenuo kako nisam mogao da budem svedok prvobitnog opismenjavanja starije braće. Otkad znam za sebe, već zatičem braću kako umeju da čitaju i pišu i spremaju se za pansion. – Njihovog dužeg boravka kod kuće bez odlazaka u pansion sećam se kratko vreme, godinu, najviše godinu i po. U to vreme su nam kući dolazila dvojica učitelja. Prvi je bio đakon koji nam je predavao veronauku. – Čini mi se da je taj đakon služio u Katarininom Institutu; u najmanju ruku; pouzdano znam da je tamo bio nastavnik.Za njegov dolazak u Dnevnoj sobi uvek je rasklapan sto za kartanje, i nas četvoro dece posedalo bi za taj sto, zajedno sa nastavnikom. Majčica bi uvek sela podalje sa strane, baveći se nečim. Mnogo sam posle imao veroučitelja, ali ne sećam se nikog sličnog ocu đakonu. Imao je odličan dar govora, i čitav njegov čas, koji je onako starinski trajao sat i po do dva, prošao bi u pričama, ili kako se kod nas govorilo – tumačenju Sv. Pisma. Dešavalo se da dođe, utroši nekoliko trenutaka da nas ispita i odmah pređe na priče. O potopu, o Josifovim dogodovštinama, o Rođenju Hristovom je posebno dobro govorio, tako da se dešavalo da i majčica, ostavivši svoj rad, počne ne samo da sluša nego i gleda zanetog nastavnika. Mogu sasvim određeno da kažem kako je svojim časovima i svojim pričama ganuo naša dečja srca. Čak sam i ja, tada šestogodišnjak, sa zadovoljstvom slušao te priče i nimalo me nije zamarala njihova dužina. Jako mi je žao što se ne sećam ni imena ni prezimena tog časnog nastavnika, zvali smo ga prosto ocem đakonom.Bez obzira na sve to, zahtevao je da gradivo učimo bukvalno po rukovodstvu, ne ispuštajući ni reč, to jest, štono kažu, da nabubamo, pošto je tada na prijemnim ispitima to svugde traženo. A kao rukovodstvo služio je poznati Katihizis Mitropolita Filareta koje počinju ovako: Jedan je Bog koga u Svetoj Trojici poštujemo, večan je, to jest nema ni početka ni kraja Svojega Božija, ali svagda beše, jeste i biće… itd. To je pre filosofsko delo negoli rukovodstvo za decu. Ali pošto je to rukovodstvo bilo obavezno u svim školskim ustanovama, razumljivo je što ga se i sâm otac đakon pridržavao”.

Godine 1880, Dostojevski piše o tome šta treba čitati deci:»Reći ću samo uopšteno: uzimajte i dajte samo ono što stvara prekrasne utiske i rađa visoke misli/.../Iznad svega je, svakako, Jevanđelje, Novi Zavet u prevodu. Ako pak može da čita i u originalu (to jest na crkvenoslovenskom), to bi bilo najbolje. Jevanđelje i Djela Apostolska – sine qua non”.

Čak i kad je bio «petraševac», socijalista, Dostojevski je sobom uvek nosio lik Hrista. Čuveni revolucionar Bjelinski, s kojim se u mladosti viđao, imao je običaj da huli na Hrista, što je Dostojevskog dovodilo u stanje velike uznemirenosti. Na pristojan način, on je to opisao u «Piščevom dnevniku» 1873. godine:»“Učenje Hristovo on kao socijalista nužno mora da ruši, naziva ga lažnim i neznalačkim čovekoljubljem koje savremena nauka i ekonomska načela kude; ali ipak ostaje presvetli lik Bogočoveka, njegova moralna nedostižnost, njegova čudesna i čudotvorna lepota. Ali u svom neprestanom, neugasivom oduševljenju Bjelinski se nije zaustavio čak ni pred tom nesavladivom preprekom, kao što se zaustavio Renan, proglasivši u svojoj knjizi punoj bezverja “Vie de Jésus” da Hristos ipak jeste ideal ljudske lepote, nedostižan tip, kakav se više ne može ponoviti čak ni u budućnosti”.

Njegov prijatelj Janovski se sećao mladog Dostojevskog, koji je“...posećujući svoje drugove i prijatelje gonjen sklonošću svog ljubećeg srca i bivajući kod Petraševskog iz istih pobuda, unosio je sa sobom moralni razvoj čoveka zasnovan samo na istinama Jevanđelja, a nikako onim sadržanim u socijaldemokratskom statutu iz 1848. godine. Fjodor Mihajlovič je voleo bližnjeg onako kako ga može voleti samo čovek koji iskreno veruje, posedovao je neiscrpnu dobrotu i bio takav poznavalac ljudske duše na kakve u svom života nisam više naišao. <...> Svugde bi okupio svoj kružok i u tom kružoku voleo da vodi razgovor svojim osobenim šapatom; ali taj je razgovor bio uvek ili čisto književni ili, ako bi se u njemu ponekad i dotakao politike i sociologije, uvek mu je u prvom planu bila analiza neke činjenice ili postavke posle koje bi usledio praktičan zaključak, ali takav koji se ne kosi sa Jevanđeljem”.

Kao pripadnika kružoka Petraševskog, koji mašta o revoluciji, vlast ga osuđuje na smrt, ali ga posle pomiluje i pošalje da robija u Sibiru. Tu će, od žena prognanih dekabrista, bivših ustanika protiv cara, dobiti na dar Jevanđelje u ruskom prevodu, štampano 1823, od koga se neće odvajati do smrti. Svom prijatelju Solovjovu o robiji je posle pričao:»O! bila je to velika sreća za mene: Sibir i robija! Pričaju: užas, ogorčenost, pričaju o neminovnsti nekakve ogorčenosti! strašna koještarija! Jedino sam tamo i živeo zdravim, srećnim životom, tamo sam sebe shvatio, dragoviću... Hrista sam shvatio... Rusa sam shvatio i osetio da sam i sâm Rus, pojedinac iz ruskog naroda. Sve moje najbolje misli padale su mi tada na pamet, dok se sada samo vraćaju, i to ne onako jasno”.

Na robiji, gde je robijašima bilo dozvoljeno samo čitanje Svetog Pisma, Dostojevski se još više vezao za Hrista, pa je u pismu Nataliji Dmitrijevnoj Fonvizinoj, poslatom iz Omska ubrzo posle izlaska sa robije, istakao: “Reći ću Vam o sebi da sam još uvek dete veka, dete bezverja i sumnje i biću (znam to) sve do samog groba. Kolikih strašnih muka me je koštala i sada me košta ta žudnja da verujem, koja tim više jača u duši mojoj što više imam suprotnih argumenata. Pa ipak mi Bog pokatkad daje trenutke savršenog mira; u takvim trenucima ja volim i verujem da i mene vole, i upravo u takvim trenucima sročio sam svoje Vjeruju, u kome je sve za mene jasno i sveto. To Vjeruju je sasvim prosto, evo ga: verujem da nema ničeg lepšeg, dubljeg, simpatičnijeg, razumnijeg, odvažnijeg ni savršenijeg od Hrista, i ne samo što nema, već sa svesrdnom ljubavlju govorim sebi da i ne može biti. Štaviše, kad bi mi neko dokazao da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, pre bih se opredelio da ostanem sa Hristom negoli sa istinom”.

Zaharov o uticaju Novog Zaveta na velikog ruskog pisca kaže:»Jevanđelje je za Dostojevskog uistinu bilo “Blaga Vest”, davno i uvek novo otkrovenje o čoveku, svetu i istini Hristovoj. Iz te knjige Dostojevski je crpeo duhovnu snagu u Mrtvom domu, po njoj je naučio da na ruskom čita i piše dagestanskog Tatarina Aleja, koji mu je na rastanku priznao da ga je on iz robijaša učinio čovekom.Nikada se nije razdvajao od nje i nosio ju je sa sobom na put. U vreme stvaralačkih noćnih bdenja ležala mu je pred očima na pisaćem stolu. Kada bi legao da spava, uvek je gledao da mu Jevanđelje bude pri ruci. /.../To Jevanđelje Dostojevski opisuje u romanu “Poniženi i uvređeni” (1861): “Na stolu su ležale dve knjige: kratka geografija i novi zavet u ruskom prevodu, išaran olovkom po belinama i sa belezima noktom”. Po tim knjigama stari Smit uči svoju unuku Neli da čita i shvata svet: “Dedica je kupio Novi Zavet i Geografiju i počeo da me uči; a ponekad mi priča kakve sve na svetu zemlje postoje i kakvi ljudi žive, i kakvih mora ima i šta je bilo pre i kako nam je Hristos svima oprostio. Kada ga sama nešto upitam, jako mu je drago; zato sam i počela da ga zapitkujem, te mi vazda priča i o Bogu mnogo govori”. U svetskoj književnosti ima dosta pisaca koji izvanredno poznaju Sveto pismo, proučavali su ga, koristili ideje i likove u svom stvaralaštvu. Ali teško da ima još nekoga ko je poput Dostojevskog ne samo četiri godine jedino Jevanđelje čitao, nego ga doživeo i proživeo kao sopstvenu sudbinu – patnje, smrt i vaskrsenje Hristovo kao sopstvenu smrt u Mrtvom domu i sopstveno vaskrsenje u novi život. Ta knjiga upila je u sebe ne samo piščeve patnje nego i duhovno iskustvo – njegove beleške olovkom i mastilom i belege noktom u tekstu i po belinama.» ( Tu je tajna bola i lepote «Poniženih i uvređenih» - u Jevanđelju, koje je osnova svega na svetu; to je put patnika i stradalnika, koji, kako bi rekao naš pesnik Nastasijević, osmehom odgovaraju svakoj zlosti ovoga sveta.)

Zaharov dodaje:»Dostojevski je imao gotovo religiozno shvatanje stvaralaštva. Poput sveštenika na ispovesti, pisac je bio ispovednik svojih junaka. Njihovi gresi postajali su njegovi gresi, povećavajući težinu njegovog krsta. Svoju krivicu junaci i njihov autor razrešavaju samim činom stvaralaštva: ispovešću, pokajanjem i iskupljenjem svojih i tuđih grehova.Ta ideja kasnije je izražena u služenju i poukama starca Zosime: učiniti sebe odgovornim za tuđi greh. Krivi su svi. Svako ima svoju meru krivice. Jedni su krivi zbog učinjenog, drugi – zbog neučinjenog. Prividna nevinovnost samo je iluzija: svako je odgovoran za svetsko zlo. Moguće je duhovno vaskrsenje i spasenje svakog čoveka (obraćanje Savla u Pavla). Taj iskupljujući put čovekov – metafora je spasonosne žrtve Hristove i njegovog vaskrsavanja./.../ Originalnost Dostojevskog nije u izuzetnoj novini, već u tome što dosledno i beskompromisno sledi jevanđeljske istine.Dostojevski spada među one koji su svojim stvaralaštvom izrazili ideju hrišćanskog realizma. Hrišćanski realizam – to je realizm u kome je Bog živ, prisustvo Hristovo vidljivo, otkrovenje Reči ispoljeno.Poznatom načelu “Čovek je mera svih stvari” on suprotstavlja drugo: “Hristos je mera svih stvari ”. Dostojevski daje novo shvatanje umetnosti kao služenja Hristu, čiji smisao vidi u njenom apostolskom pozvanju (propovedi Svetoga Duha)./.../Jevanđeljska reč prožima tekst Dostojevskog. Treperenjem Istine ona ozarava stvaralaštvo ruskog genija.»

Uz Jevanđelje, Dostojevski je i otišao sa ovog sveta u onaj večni, bolji i lepši.


KAKO JE UMIRAO DOSTOJEVSKI

Fjodor Mihajlovič Dostojevski se celog života mučio – sa Bogom i oko svoje duše. I sve njegove slike su slike čoveka – paćenika, napetog, samo što mu oči od muke ne iskoče iz glave. Epileptičar, stalno u dugovima, strastven kockar, on je istovremeno bio iskren bogotražitelj i čovek koji je u porodici i deci video najveću sreću do koje je moguće doći.

Samo zbog toga, zbog te patnje, iskrene i čiste, Bog mu je dao da stvori ono što je stvorio, ali i da ode sa ovoga sveta kao pravoslavni čovek, ispoveđen i pričešćen. Pre toga, molio je svoju porodicu da mu oproste sva sagrešenja prema njima, blagoslovio svoju dečicu Jevanđeljem od koga se celog života nije odvajao. Posle smrti, slikar Kramskoj je nacrtao njegov portret na odru – to je lice čoveka koji se smirio u Bogu, koji je konačno spoznao tajnu večnosti i ljubavi Božje.Arhiepiskop Jovan Šahovskoj je, povodom stopedesetogodišnjice, o njemu pisao: “Čovek je stvoren za raj i ne može se umiriti, dok ne nađe raj. Kao riba, izbačena na pesak nesavršenih vrednosti, čovek se svojom dubinom otima ka stihiji, koja mu je srodna.

Dostojevski je znao za ovo načelo raja. I znao je da sreću dostiže samo onaj, ko zna za nešto što je veće od sreće. Usred svojih stvaralačkih zamisli i životnih stradanja Dostojevski je shvatao, da punoća života nije samo u pobeđivanju zla, već i u pobedi nad nevernim dobrom. „Sreća je u čistom pogledu i u besprekornosti srca, a ne u „spoljašnjem““, – kaže on. I veruje u neophodnost, celebnost i nepobedivost vatrenog dobra. Prva projava ovakve vere u čoveku jeste osećanje odgovornosti – ne samo za svoje zlo, nego i za opšte zlo. Kako je bez ovoga moguće socijalno ustrojavanje ljudi? Prestavši da budemo nosiocima dobra, sami to ne primećujući, mi širimo zlo. I idući po ulici sa zlim izrazom lica, smatra Dostojevski, može se raniti duša deteta, koje prolazi pored nas i začeti u njemu zlo.

Postoji kružna poruka dobra i zla. Požar u stanu mog suseda je i moj požar; moj požar je i požar mog suseda. Mi ljudi smo povezani kao udovi jednog tela. Među nama je mnoštvo neponovljivih lica, ali je priroda jedna. I zbog toga su proroci i pisci-duhovidci – naše opštečovečansko dobro, a doktrineri, koji ne veruju ni u dušu čoveka, ni u Boga Živoga – zajednička naša bolest, zajednička nesreća./…/

Dostojevski nije porodio dostojevstvo (kao Tolstoj – tolstojstvo). Oko Dostojevskog su se uskomešavali, bučali, čak kovitlali razni talasi, ali je on ostao slobodan od partijnosti. On je viši od tih talasa svojim gorenjem duha, i zbog toga i verujući, a i neverujući u Boga mogu izvući i izvlače iz dela Dostojevskog nešto veliko i ljudsko, a to znači blisko Bogu.

Bez obzira na to, što su mnogi išli kod njega i molili da ih nauči „kako živeti“, Dostojevski nije zapao u univerzalno moralno učiteljstvo, već je ostao prostim bratom ljudi. I on se nije koristio (a može se reći i do sada se ne koristi) svojim velikim imenom, da bi stvorio oko sebe nekakvu partiju, školu ili pravac. On je slobodan od svih i otvoren prema svima“.

A kako je umirao Dostojevski? Evo odlomaka iz sećanja njegove kćeri Ljubovi: “Na porodičnom ručku, sestra Dostojevskova ponovo pokreće pitanje jednog nasledstva tražeći od brata da se odrekne svog dela i toliko ga namuči, da Dostojevski uzbuđen ustaje od stola.Izgubivši strpljenje, a da ne bi produžio tu mučnu prepirku, Dostojevski se diže od stola pre nego što je ručak bio završen. Dok je moja mati ispraćala svoju zaovu, koja nije prestajala da plače, moj otac pobeže u svoju sobu. On sede za svoj pisaći sto zarivši glavu u ruke. Zamor ga beše skolio. On se toliko radovao tom porodičnom ručku, a evo gde mu je ponovo to prokleto nasledstvo pokvarilo veče… Na jednom on oseti neku čudnu vlagu na svojim rukama; on ih pogleda: bile su zamrljane krvlju. On dodirnu usta, brkove i povuče ruku sa užasom: još nikada nije imao krvoliptenja! Dostojevski se uplaši i pozva ženu. Mati dotrča prestrašena, posla odmah po lekara koji je lečio oca, nas pozva u Dostojevskovu sobu, pokuša da se šali, donese jedan šaljivi list, koji tek beše stigao. Otac se beše smirio, nasmejao se, gledajući karikature, počevši i sam da se šali sa nama. Krv mu više nije tekla na usta; njegovo lice i ruke behu oprane. Videći da se otac smeje i šali, mi nismo razumeli zašto nam je mama kazala da je otac bolestan i da ga treba razonoditi. Najzad stiže lekar; on umiri roditelje, tvrdeći da se krvoliptenje često pojavljuje kod ljudi koji pate od katara. Ipak je zahtevao da bolesnik odmah legne i da, govoreći što je moguće manje, ostane u krevetu dva dana. Otac pokorno leže na svoju tursku sofu da se više nikad ne digne…

Sutradan izjutra on se probudi veseo i živahan. Za vreme noći bio se dobro odmorio i ostao je ležeći samo zbog lekarske naredbe. On zažele da vidi svije prisne prijatelje, te mu ovi dolažahu preko celoga dana; on im je govorio o prvom broju za 1881. godinu „Piščevog dnevnika“, koji tek beše izašao iz štampe i koji ga je skoro jedino zanimao. Kako je izgledalo da otac ne pridaje nikave važnosti svojoj bolesti, njegovi prijatelji poverovaše da je u pitanju samo prolazna pojava. Ali to veče po njihovom odlasku, moj otac dobi drugo krvoliptenje. Obaveštene od lekara da to drugo krvoliptenje može da dođe kao posledica prvog, mati se ne uplaši. Međutim, ona se sutradan, u utorak, vrlo uznemiri videvši izuzetnu malaksalost muževljevu. Novine više nisu zanimale Dostojevskog, on je ostao ispružen na svojoj sofi, zatvorenih očiju, začuđen tom neobičnom slabošću koja ga je slamala i primoravala da ostane ležeći, njega tako energičnog, punog života, njega koji je podnosio sve svoje bolesti na nogama, ne prekidajući posao. Očevi prijatelji, vrativši se da vide kako je bolesniku, prestrašiše se takođe njegovom klonulošću i posavetovaše majku da se ne uzda mnogo u doktora Brecela, koji je obično lečio našu porodicu, nego da konsultuje odmah nekog drugog lekara. Mati posla po jednog specijalistu za bolesti organa za disanje, koji stiže tek predveče. On izjavi da je bolesnikova slabost posledica prethodnih krvoliptenja i da može proći posle nekoliko dana. Međutim, ne sakri pred majkom da je slučaj mnogo teži iego što je doktor Brecel slutio. „Ova noć biće odlučujuća“, reče on odlazeći.

Avaj! Kad se otac probodi sutradan posle jedne nemirne noći, mati razumede da su njegovi časovi izbrojani. Otac takođe. Kao i uvek u teškim životnim slučajevima, on se obrati Jevanđelju. Zamoli svoju ženu da otvori nasumice njegovu staru robijašku Bibliju i da čita prve redove koje bude ugledala, Skrivajući suze mati pročita glasno: „A Jovan branjaše mu govoreći: „Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni! A Isus mu odgovori i reče mu: „Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu.““ Čuvši te Isusove reči otad se zamisli za časak, a zatim reče svojoj ženi: „Jesi li čula? Ostavi sad! Moj čas je došao, treba da umrem!“

Dostojevski zažele tada sveštenika, ispovedi se, primi Sveto Pričešće. Kada je sveštenik otišao, on nas dozva u svoju sobu i uzevši u svoju naše male ruke, zamoli majku da još jednom otvori Bibliju i da nam pročita priču o bludnom sinu. On sasluša čitanje, zatvorenih očiju, utonuo u misli. „Deco moja, ne zaboravite nikad ovo što ste čuli“, reče nam svojim slabim glasom. „Potpuno se uzdajte u Boga i ne sumnjajte u njegovu milost. Ja vas mnogo volim, ali moja ljubav nije ništa prema beskrajnoj ljubavi Božijoj za sve ljude, Božja stvorenja. Čak ako bi vam se desila nesreća da u toku života izvršite kakav zločin, uzdajte se u Boga - Vi ste njegova deca; ponizite se pred njim kao pred svojim Ocem, prosite njegov oproštaj i on će se obradovati vašem pokajanju, kao što se obradovao povratku bludnog sina.“

On nas poljubi i blagoslovi; plačući ostavismo sobu samrtnika. Prijatelji i rođaci, behu skupljeni u salonu, jer se vest o opasnoj bolesti Dostojevskog već bila raznela po gradu. Otac ih je prizivao jednog po jednog i za svakog je imao po kakvu prijateljsku reč. Ukoliko je dan odmicao, otac je postajao sve slabiji. Uveče nastupi novo krvoliptenje i on poče da gubi svest. Vrata na sobi biše tada otvorena. Svi prijatelji i rođaci uđoše tada da prisustvuju njegovoj smrti. Stajalo se ćuteći, bez suza, da se ne uznemiri njegova agonija. Jedino je majka plakala sasvim tiho, klečeći pored sofe na kojoj je ležao njen muž. Jedan čudan šum kao žubor vode, čuo se iz grla samrtnikovog, grudi su mu se dizale, govorio je brzo i tiho, ali se nije moglo razumeti ono što je govorio. Malo po malo, njegovo disanje postalo je sve manje čujno, reči su mu bile sve ređe. Najzad, on ućuta./…/Kad sam se posle grozničave noći, probudila i ušla, očiju crvenih od suza, u očevu sobu, zatekla sam njegovo telo položeno na sto, skrštenih ruku na grudima sa ikonom stavljenom na njih. Kao mnoga nervozna deca i ja sam zazirala od mrtvaca i odbijala sam da im se približim; ali se od oca ni malo ne uplaših. Izgledao je kao da spava na svome jastuku, lako osmehnut, kao da vidi pred sobom nešto što je vrlo lepo“.

To je, verujemo, bila ona Lepota Koja će, govorio je Fjodor Mihajlovič, spasiti svet – Hristos, koga psalmopojac naziva Najlepšim od sinova ljudskih.

Vladimir Dimitrijević

KORIŠĆENA LITERATURA:

1. Nikolaj Nasetkin: Dostojevski/ Enciklopedija, CIP, Podgorica, 2004.

2. Dostojevski: apostol pravoslavnog realizma, Katena Mundi, Beograd, 2014.

3. Vladimir Vujić: Od Špenglera do Svetog Save, Žagor, Beograd, 2013.

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1487348

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 23 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА