sv sava srbski

(Tekst nastao na osnovu Svetosavske besede održane uoči Savindana 2009, u selu Bradarcu kod Požarevca)
I

Sveti Sava Srbski je, po Novom Zlatoustu, vladiki Nikolaju (Velimiroviću), bio najlepše srbsko dete. A njegova lepota je, sa svoje strane, poticala od lepote Onoga Kome je najblagorodniji Nemanjić služio - Gospoda našeg Isusa Hrista, Koga car i psalmopevac David naziva: „Najlepši od sinova ljudskih”.


Time je, zauvek u našoj duhovnoj istoriji, potvrđe filokalijski zavet pravoslavne duhovnosti - da ideal podvižništva u Bogočoveku nije puka dobrota, katkad svojstvena i nepreobraženom, grešnom srcu, nego blistava Lepota svecelosne preobraženosti, koja u sebi obuhvata i Dobrotu i Istinu. Dobro, Lepo, Istinito su Jedno, i javljaju nam se kroz Sina Božijeg i Njegove ugodnike, među kojima je Sveti Sava jedan od najostvarenijih evanđeljskih ljudi; svojim delom i životom on je postao zlatna dver ka Suncu Pravde i Nebeskom Jerusalimu, u kome to Sunce sija. Zato ga slavimo, umivajući oči njegovom hristolikom krasotom, od koje smo se otuđili svojom grehovnom pomračenošću i rugobom obezboženosti.

Uopšte, Lepota je veoma važna za pravoslavnog hrišćanina. Kada je Sveti knez Vladimir, još uvek nekršten, poslao svoje ljude da ispitaju monoteističke religije, da bi se opredelio kuda će njegov narod krenuti iz paganizma, on je sačekao njihov povratak i izveštaje sa nestrpljenjem iskrenog tragaoca za Istinom. I Istina, Koja je Hristos, javila mu se u vidu hristolike Lepote. Kako svedoči Nestor Letopisac, Vladimirovi izaslanici koji su bili na službi u hramu Svete Sofije u Carigradu, rekli su svom vladaru da im je bilo toliko lepo da nisu znali jesu li na nebu ili na zemlji, i da ta vera, obasjana višnjom krasotom, mora biti prava. Saslušavši ih, knez Vladimir je bacio idole u reku Dnjepar i, skupa sa svojim narodom, primio svetlost Krštenja. Lepota pravoslavnog hrama i Liturgije privela je braću Ruse Hristu, Prvolepoti čoveka i sveta. Nije onda čudno što je slavni Dostojevski govorio da će Lepota spasiti svet.

Jedna od najuzvišenijih projava lepote pravoslavne vere je, videsmo iz primera izaslanika Sv. Vladimira, lepota bogosluženja. Po Svetim Ocima, čije reči sintetizuje Jovan Kronštatski, Crkva je „Nebo na zemlji”. A hram - to su zidovi podignuti oko Svetog Pričešća, to jest oko Svete Liturgije. Evo reči oca Jovana Kronštatskog: „U crkvi sam zaista kao na zemaljskom nebu... Osećam da sam u očiglednom prisustvu Božjem, Njegove Majke, nebeskih sila i svih svetih. To je pravo zemaljsko nebo: tu si svestan i osećaš se kao istinski ud Tela Hristovog i Njegove Crkve, naročito za vreme nadnebeske Liturgije i pričešća Sv. Tajnama Tela i Krvi Hristove”.

Sam hram je ikona: izgrađen je na osnovi krsta (simvola Hristove svepobedne žrtve), a kruniše ga kupola (simvol Božje večnosti). U tački preseka krsta u oltaru je Sveti Presto, na kome počiva Hristos Evharistije. Zato je oltar ikona Carstva Nebeskog.

Hram je ikona svega stvorenog: oltar - duhovnog sveta, naos – sveta čulnog.

Hram je ikona Hrista Bogočoveka: oltar predstavlja Njegovu Božansku, a naos ljudsku prirodu.

Hram je ikona čoveka: oltar označava njegovu dušu, a naos telo.

Ikonostas u hramu - to je prozor u Carstvo Božje, koji ne skriva, nego otkriva tajnu oltara, tajnu svetaca, oboženih hrišćana sabranih oko Hrista, Cara i Boga.

Episkop i sveštenik na Sv. Liturgiji su ikone Hrista.

Bogoslužbeni predmeti su ikone: zvezdica označava Vitlejemsku zvezdu, koplje - ono koplje kojim je Hristu probodeno rebro, episkopski dvosvećnjak -Hrista kao Boga i Čoveka, a trosvećnjak - Svetu Trojicu.

Bogoslužbene odežde su ikone: epitrahilj označava blagodat sveštenstva, episkopski omofor jagnje koje je našao Pastir Dobri, to jest čovečanstvo koje Hristos spasava; orar đakona je anđeosko krilo.

Vernici su, na Liturgiji, ikone anđela - o tome peva Heruvimska pesma.

Reči bogougodnika su ikone Reči Božje, Hrista.

Bogoslužbeno pojanje je ikona anđelskog pojanja, i njegov cilj je, po Svetom Teofanu Zatvorniku, da u nama razgori „iskru blagodati”.

Kađenje je ikona molitve svih u hramu, koja se uznosi Gospodu. Po Svetom Jovanu Kronštatskom, „kađenjem ikona i naroda izražava se jedinstvo nebeske i zemaljske Crkve i činjenica da im je glava jedna”.

Svetlost u hramu (s prozora, od kandila i sveća) ikona je Boga, koji je, po Svetom Grigoriju Bogoslovu, „nepristupna svetlost”; „natprirodna i nadsuštastvena i razlikuje se od svega što postoji u svetu” (Sv. Grigorije Palama).

Zlato fresaka i ikona praslikuje Carstvo Božje.

Sveti Jovan Kronštatski kaže da kandila pred ikonoma označavaju Gospoda Koji je Svetlost i Oganj, „za nepokajane grešnike proždirući, a za pravednike pročišćavajući i životvoran”; Majku Božju kao Majku Svetlosti, koja je i sama Svetlost; da su sveti kandila koja gore verom i vrlinama.

II

Sve ovo znao je naš, Bogom obasjani, Sveti Sava. I zato se trudio da srbsko bogosluženje uredi na najlepši i najbolji mogući način. Kao što je Zakonopravilo sastavio koristeći najbolje vizantijske predloške, ali uzimajući onošto najviše odgovara Srbima i njihovoj pravnoj svesti, tako je, gradeći hilandarsko bogoslužbeno pravilo, koje je posle preneo u Studenicu i Srbiju, imao pred sobom grčki uzor, ali i svetoduhovsku slobodu da ga upotrebi na korist svog naroda.

Hilandar je bio prvo liturgičko središte Srbstva, kao sastavni deo Svete Gore, koja je konačno uobličila Svetu Liturgiju Crkve od Istoka (Sveti Filotej, patrijarh carigradski, bio je Svetogorac, i njegov Poredak služenja - Diataksis je uglavnom ono što danas imamo.) U Hilandaru, Sveti Sava je sastavio tipik svoje Lavre, i tom prilikom se ugledao na carski manastir Bogorodice Evergetide, iako je u drugim atonskim obiteljima važio tipik Studitskog manastira.

U okviru rada na Hilandarskom tipiku, Sveti Sava je prevodio ne samo bogoslužbene knjige sa grčkog na srbskoslovenski, nego je iz Evergetidskog sinaksara preveo i u bogoslužbene knjige uneo podrobna uputstva o tome kako se službe Božje vrše. Kako kaže savremeni istraživač, Miladin Mitrović, „on nije preveo puni tekst Evergetidskog tipika, nego samo njegov ktitorski deo; sinaksarska pravila, koja čine drugi deo Tipika, upisivao je naporedno u bogoslužbene knjige, raspoređujući ih u skladu s praznicima i spomenima svetih”.

Iz Hilandara, Sveti Sava je bogosluženje preneo u Srbiju. Po rečima njegovog životopisca, Domentijana, on je nastojao da svaki obrazac Svete Gore prenese u svoje otačastvo1. Studenički tipik je, suštinski, kopija Hilandarskog tipika; iz Studenice se proširio po manastirima srbskim, a izmanastira po hramovima i parohijama. Jer, monaštvo je uvek bilo izvor bogoslužbenog Predanja; kao što kaže Sveti Jovan Lestvičnik: „Bog je svetlost angelima, angeli su svetlost monasima, a monasi su svetlost onima koji žive u svetu.”

Bogoslužbeno predanje Hilandara čuvalo se u srbskim manastirima Svetog Jovana Bogoslova i Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Palestini. Manastir Svetog Jovana Bogoslova, po blagoslovu jerusalimskog patrijarha Anastasija, sazidao je Sveti Sava, da bi se u zemaljskoj otadžbini Hristovoj podvizavali Savini zemljaci.

III

U naše vreme često se govori o tzv „liturgijskom preporodu”, koji pokušavaju da zasnuju na „naučnim horizontima” istraživanja liturgičara - racionalista.

Šta se može desiti kad se liturgijskoj reformi pristupa nepromišljeno, pokazuje nam sudbina rimokatolika. Posle II vatikanskog koncila (1962-1965.), oni su tu reformu sproveli: skratili misu na 30-tak minuta, ukinuli latinski i uveli narodni bogoslužbeni jezik, sveštenika okrenuli od liturgijskog istoka licemka evharistijskom sabranju, ukinuli postove (osim na Veliki petak), razdvojili ispovest od primanja hostije (rimokatoličkog pričešća), neuzimanje hrane pred primanje hostije sveli na pola sata ili sat, preporučili vernicima da se pričešćuju na svakoj misi... Šta se desilo? Desila se duhovna katastrofa - širom današnje Evrope, rimokatolici prodaju hramove, jer u njih više nema ko da ide. Ozbiljni liturgičari, poput Klausa Gambera, učitelja pape Benedikta XVI, dokazali su da je jedan od ključnih razloga za neuspeh reforme pogrešno shvatanje ranohrišćanskih liturgijskih sabranja. Sadašnji papa Benedikt XVI je, svojim aktom „Summorum pontificum”, pokušao da spase što se spasti može - dozvolio je širu upotrebu nereformisane, tridentske latinske mise i zabranio razne vrste „liturgijskog” eksperimentisanja. Međutim, proces je otišao predaleko, i pitanje je može li se uopšte zaustaviti.

Već pomenuti Klaus Gamber, u svojoj studiji „Reforma rimske mise: problemi i pozadina” tvrdio je da je Ruska Pravoslavna Crkva uspela da opstane pod komunizmom samo zato što je odolela iskušenju obnovljenaškog reformizma na početku XX veka. A kakvo je to iskušenje bilo? Čuveni reformator - episkop Antonin (Granovski) govorio je: „Mi služimo službu na ruskom jeziku uz otvoreni oltar. Uneli smo izmene u činove Sv. Tajni - krštenja, venčanja i ispovesti, promenili smo način pričešćivanja”. Obnovljenski sveštenik Vedenski (samoproglašeni „mitropolit”) je uzvikivao: „Mi smo za očišćenje i uprošćavanje bogosluženja i približavanja istog razumevanju naroda”.

Njima je Sveti Tihon Ispovednik odlučno poručio: „Božastvena krasota našeg, po sadržaju istinski poučnog i blagodatno delatnog crkvenog bogosluženja, koje je stvarano vekovima apostolske vernosti, molitvenog plamsanja, podvižničkog truda i svetootačke mudrosti, Crkvom je zapečaćena u činoposledovanjima, pravilima i tipicima, i mora biti sačuvana u Svetoj Pravoslavnoj Ruskoj Crkvi neprikosnoveno, kao njeno najsvetije i najveće nasleđe.”

U tom smislu, i blaženopočivši patrijarh Aleksej II je nastavio stazom svetotihonovskog liturgijskog ispovedništva. Obraćajući se moskovskom sveštenstvu, 24. XII 2007, on je rekao: „Nikakve pripreme liturgijske reforme u Crkvi neće i ne može biti! Oni koji povremeno izražavaju svoja privatna mišljenja o tome da se bogosluženje mora prevesti na ruski jezik, o čemu su svojevremeno govorili obnovljenci, ili zahtevaju da se skrati bogosluženje, zaboravljaju da su Crkva, njen tipik i pravila sazdavani hiljadama godina, i moraju se sveto čuvati. Neće biti nikakve revizije teksta Velikog kanona prepodobnog Andreja Kritskog. U teška vremena progona i iskušenja naša Crkva je opstala, čuvajući nepokolebivo svoju tradiciju. Tu tradiciju moramo i mi sveto čuvati. Sve vas pozivam da čuvate naše pravoslavne tradicije i da se ne smućujete privatnim stavovima pojedinaca, koji pokušavaju da nas vrate u vreme obnovljenstva”.

S druge strane, mitropolit Navpaktosa i Svetog Vlasija, Jerotej (Vlahos), u svom tekstu „Bogoslovlje liturgijske obnove” ističe kakvih se načela moramo držati u ovoj, osetljivijoj od drugih, oblasti crkvenog života:

>> 1. Reforma spoljašnje Bogoslužbene prakse bez unutrašnje obnove Hrišćana je jalova.

2. Povratak drevnim Bogoslužbenim praksama nemoguć je bez poimanja razloga zbog kojih su ih Sveti Oci izmenili.

3. U pokušajima povratka jednostavnosti ranohrišćanske ligurgije, ne sme se previđati istorijski razvoj i bogatstvo Liturgije.

4. Ma kakve se izmene Liturgije budu provodile, ako ne budemo naučili da se preobražavamo duhom Božanske Liturgije, nećemo imati nikakve duhovne koristi.

5. Povratak drevnim liturgijskim formama, bez odgovarajućeg povratka pastirskoj praksi Svetih Otaca nije liturgijska reforma već napredujuće posvetovnjačenje.

6. Podvižnički život je neophodni preduslov svakoga učestvovanja u Božanskoj Liturgiji.

7. U Božanskoj Liturgiji se razbuktava žeđ za savršenim životom u Hristu.

8. Izmene Liturgije ne mogu biti rezultati zaključaka bogoslovskih simposiona, već plod delanja Svetih.

9. Liturgijska obnova je smislena samo onda kada je nadahnuta isihastičkim Predanjem Crkve, i kada dolazi od duhovno obnovljenih ljudi.<<

Videlo se da se Sveti Sava Srbski držao svih ovih načela kada je u Srbskoj Crkvi ustanovljavao bogoslužbena pravila:

1. On je neprestano govorio o unutrašnjem, duhovnom preporodu svoje pastve, učeći je, u Žičkoj besedi o pravoj veri, da drži „veru čistu i molitvu čestu”, „post i bdenje, na zemlji ležanje”, „da bi savršen bio čovek Božji”. A njegov životopisac, Teodosije, svedoči da se prvom arhiepiskopu srbskom želudac prilepio za kičmu od posta.

2. On se nije vraćao nikakvoj „ranohrišćanskoj” praksi, nego je preuzeo najbolji obrazac službe Božje od svojih savremenika.

3. On nije previđao istorijski razvoj liturgijske prakse i krasote bogosluženja. Recimo, u ranoj Crkvi nije bilo Proskomidije, ali, u doba Savino, ona je bila jasno uobličena - i pravilo njenog vršenja nalazi se u Nomokanonu.

4. Sav život Save kao starešine Hilandara i Studenice bio je prožet liturgijskim načelima BLAGODARNOSTI I SMIRENJA: Gospodnje darove od Gospodnjih darova on je, skupa sa svojim monasima, prinosio Ocu Nebeskom, zahvaljujući Mu za sve i sva.

5. Rukovodeći se otačkom pastirskom praksom, Sveti Sava nije dozvoljavao da se veruje u spasonosnost evharistijskog sabranja samog po sebi. Bez podviga, kao uvida u svoju nedostojnost, nema Svetog Pričešća na spasenje.2

6. Podvižništvo je bilo najdublja osnova Savinog života. A koji je put pravoslavnog podvižništva?

U prvoj stotini svojih „Glava o ljubavi”, Sveti Maksim Ispovednik kaže: „Ljubav se rađa od bestrašća, a bestrašće od nade na Boga, nada pak od trpljenja i dugotrpeljivosti; ove pak od sveobuhvatnog uzdržanja, uzdržanje od straha Božijeg, a strah od vere u Gospoda.”

Dakle, ljubav je KRUNA SVIH VRLINA, i pozivati se na ljubav pre podviga punog znoja i suza pokajanja, besmisleno je,mada neki reformatori među pravoslavnima kao da smatraju da nije bitno ko kako živi, bogoslovstvuje i bogosluži - samo ako ima ljubavi. Ljubavi nema bez prethodne vere i straha Božijeg, koji čoveka dovodi do SVEOBUHVATNOG uzdržanja. Uzdržanje vodi trpljenju i dugotrpljivosti, a iz njih se rađa nada na Boga. Tek iz bestrašća, koje je plod nade, rađa se ljubav. To je put ka Trpezi Gospodnjoj (svadbeno ruho pokajanja i bola zbog bede svoje i greha koji nas razjeda.)

Neki misle da se ljubav može svesti na TRPEZE LJUBAVI, na nekakvo hipi-bratimljenje uz pravoslavne verzije poruka tipa: „Give peace a chance!”.

Na Liturgiji se, po nekima, treba pričestiti jer je to „pečat zajedničarenja”, i evharistijsko sabranje je SAMO SEBI DOVOLJNO.

Da se razumemo: potpisnik ovih redova smatra da je za današnje raslabljene Srbe, najbolje da se za Sv. Pričešće spremaju kao i do sada, postom, molitvom i ispovešću, onako kako nas uče Sveti Nikolaj Žički i Sveti Justin Ćelijski. Ali, to ne znači da on osuđuje drugačije podvižničke prakse pristupa Svetom Pričešću. Jer, u Crkvi postoje ovakvi i onakvi ljudi, ovakvi i onakvi duhovni metodi - ako su u Hristu i Duhu Svetom, niko nema ni volju ni nameru da ih poriče.

Šta to znači?

U Otačniku postoji povest o dvojici monaha, koji, ne mogavši da se bore sa bludnom strašću, odu iz pustinje i sagreše sa ženama. Međutim, pokaju se i vrate u pustinju, tražeći od otaca da im odrede epitimiju. Starci su ih zaključali u kelije na godinu dana, i davali im podjednako hleb i vodu.

Kada se navršio rok pokajanja, braća izađoše iz zatvorništva - jedan je bio sasvim bled i tužan, a drugi veseo i svetla lica. Oci upitaše tužnog monaha: „Kakvim si se mislima bavio u keliji?” On reče: „Mislio sam o delu koje učinih, i o mukama u koje ću otići i od straha se prilepi kost moja uz meso moje” (Ps. 101, 6). A upitaše i drugog - o čemu je on razmišljao u toku epitimije. On reče: „Blagodario sam Bogu što me otrgao od nečistote ovoga sveta i od muke bluda, i vratio me ovom anđeoskom životu. Sećajući se Boga, radovao sam se”. Starci rekoše: „Pokajanje jednoga i drugoga jednako je pred Bogom”.

Da, to je istina. Jedan tužan u Bogu, drugi radostan u Bogu – obojica pokajnici, čije pokajanje Bog prima. Ali, obojica su godinu dana jeli samo hleb i pili samo vodu. To jest, podvizavali su se, Hrista radi.

Evo šta kaže otac Nikodim (Bogosavljević) o savremenoj obnovi češćeg pričešćivanja na Svetoj Gori ( „Svetigora”, 188/2009):

>>Postoji uvreženo mišljenje da monasi, pa i na Svetoj Gori, nisu toliko liturgični, da upotrebim takav izraz, da oni više vole tihovanje i da su više povučeni, da više vole bavljenje umnim delanjem, takozvano bavljenje Isusovom molitvom, koja se zasniva na neprekidnom izgovaranju, prizivanju Isusovog imena u kratkoj molitvi koja glasi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Međutim, stvarnost u svetogorskim manastirima potpuno baca drugačije svetlo, i upravo se o Svetoj Gori može govoriti kao o mestu gde je došlo do sretnog spoja dva nasleđa koja, ne da nisu suprostavljena kako mnogi pogrešno misle nego zapravo jedno drugo dopunjuje i jedno drugo uslovljava i jedno bez drugog ne može. Naime, Isusova molitva je taj isihastičko-molitveno-lični podvig svakog monaha ponaosob i on se upražnjava u okviru njegovog ličnog života van bogosluženja. Monah Isusovu molitvu i podvig kolenopreklonjenja može upražnjavati i u toku boravka u svojoj keliji i na raznim poslušanjima i to je njegov lični duhovni život, koji zna on i Bog i poznaje njegov duhovnik koji ga u tom delanju rukovodi jer je taj put jako opasan i bez iskusnog starca koji je već prošao tim putem, tim putem je jako opasno ići sam. Jer, na tom putu čekaju mnoge zamke lukavoga. Zna se, naime, da oni koji su primili laž za istinu, tamu za svetlost, oni su čak dolazili i do stanja poremećenosti uma i dolazili u takozvano stanje prelesti ili samoobmane uz pomoć zamki koje je đavo ili demoni postavili njemu na tom putu. Dakle, to delanje umno, lično, duhovno i unutrašnje je priprema za saborno bogosluženje. U svim opštežićima velikim svi pored svog ličnog kelijskog pravila, svi monasi se sabiraju i učestvuju na sabornim bogosluženjima koja počinju u razna vremena, u zavisnosti od tipika manastirskih tako da počinju od polunoćnice. U neko doba noći čak se i pomera po vizantijskom merenju vremena, u zavisnosti od izlaska sunca. Recimo, u manastiru Grigorijat leti-zimi, uvek jutrenje počinje u četiri sata. Oni su napravili jedno snishođenje u odnosu na stare monahe. Svakog dana se služi liturgija. Čak u nekim manastirima gde ima dovoljno sveštenoslužitelja služi se i nekoliko liturgija. Pored glavnog, sabornog hrama služi se i u paraklisima. Tako da se čak može govoriti i o jednom isihastičkom i liturgijskom preporodu, koji su se sretno ukrstili i spojili na Svetoj Gori. Naime, poznato je da je starac Josif isihasta Spileot bio najpoznatiji obnovitelj umnog delanja; čak se govorilo još za njegovog života da je on u prelesti, sumnjalo se u njegov podvig, u surovostnjegovog podviga. Smatrali su da to nije delanje bogougodno. Međutim, stvarnost i vreme su pokazali da su upravo preko njegovih duhovnih čada koja su se razrojila, postali igumani raznih manastira i odnjih su nastale te velike obitelji. Iz jedne kelije se umno delanje raširilo u opštežiteljne manastire. Na drugoj strani, sedamdesetih godina je na Svetu Goru došlo nekoliko bratstava koja su formirana van Svete Gore, u Grčkoj i zbog tadašnje idioritmije (način života kada monasi imaju samo saborna bogosluženja, čak su i za svoja poslušanja primali novce i od tog su se sami za sebe starali, oko hrane i odeće), međutim, to se pokazalo kao loš put za monaštvo i neki manastiri su došli doivice gašenja. I upravo su opštežiteljni manastiri i bratstva koja su ponikla u unutrašnjosti Grčke prenesena, sedamdesetih godina, konkretno reč je o starcu Emilijanukoji je sa svojim bratstvom sa Meteora došao u Simonopetru, zatimo starcu Georgiju Kapsanisu koji je iz okoline Atine došao u Grigorijat, starcu Vasiliju Gvandikakisu koji je došao najprije u manastir Stavronikitu a potom prešao u manastir Iviron, u isto to vreme naš mitropolit je prešao u jednu stavronikitsku keliju u Kareji. Doduše, on je ostao godinu dana na Svetoj Gori, ali dovoljno da ga možemo ubrojiti u ove obnoviteljetog liturgijskog i bogoslovskog života na Svetoj Gori. Meni je jedan jeromonah Luka iz Grigorijatskog manastira govorio da su se starci koje su oni zatekli u manastiru pričešćivali samo subotom, nisu hteli da se pričešćuju nedeljom zato što su jeli mrsnu hranu subotom i nisu hteli da se pričešćuju nedeljom. Međutim, s obzirom da su svi ovi navedeni igumani obrazovani, što bogoslovski, što drugim obrazovanjima, oni suotvorili starostavne knjige i našli autentično predanje svetogorsko i nastavili ga. Uveli su tipik i način pričešćivanja i učestalo pričešćivanje i pripremu za pričešće na način kako se to radilo u pokretu koljivara krajem osamnestog, odnosno na početku devetnestog veka. I svi ovi manastiri koje smo naveli, njihovi monasi se po četiri putanedeljno pričešćuju. Ali, kažem, zahvaljujući tom umnom delanju oni se neprekidno pripremaju za svetu Liturgiju i nedeljom. I kada su panagiri, odnosno velika bdenija onda se oni toržestveno okupljaju, idu na praznike jedni drugima u posetu i predaje im se pevnica. I onda su ta celonoćna svetogorska bdenija pravo toržestvo, gde se ti ljudi, do malopre isihasti koje ne možete videti od njihovog rada na poslušanju ili boravku u keliji, saborno okupljaju oko pevnice. Za jednom pevnicom bude i po deset monaha i kad počnu da pevaju mislite da se nebo spustilo na zemlju ili da se zemlja vaznela na nebo.Spoj Liturgije i isihazma na Svetoj Gori nam upravo može poslužiti za neke naše probleme koje imamo u našoj Crkvi, u našem bogoslužbenom životu, kako se treba vratiti svim elementima pravoslavnog predanja, a ne insistirati na jednom elementu. Taj usamljeni elemenat neće doneti rezultate bez pomoći ovog drugog. Samo insistiranje na Svetoj liturgiji, na Svetom pričešću, bez molitvene pripreme neće doneti plodove blagodatnog života kakav donosi na Svetoj Gori.<<

Ako neko živi tako strogo kao Svetogorci, i ako skoro svakodnevno ispoveda pomisli, i ako dane provodi u uzdržavanju i molitvi, ko će mu zabraniti da se, s blagoslovom svog duhovnog oca, često pričešćuje? Ali, uvoditi svetogorsku monašku praksu među nas, postkomunističke Srbe, nepokajane, nekrštene, nevenčane, neispoveđene - bez ikakvog rasuđivanja - zar je to dobro? Ko može da primi, neka primi. Ali, ko može da primi?

Sestrinstvo manastira Lipovac je, s blagoslovom episkopa niškog Irineja, objavilo brošuru „Sačuvajmo Sveto Predanje”, u kojoj se, između ostalog, kaže i ovo:

>>Zagovara se, a u nekim našim eparhijama, unazad nekoliko godina, i sprovodi praksa pričešćivanja na svakoj Liturgiji, s izgovoromo povratku drevnoj crkvenoj praksi čestog pričešćivanja. Međutim, da li su se svi hrišćani u prvim vekovima zaista pričešćivali na svakoj Liturgiji?

Blaženopočivši rumunski podvižnik, starac Kleopa, u knjizi „Put neba” (ObrazSvetački, Beograd, 2003. g.,str. 313-345), govori da to nije bila opšta praksa svih hrišćana u prvim vekovima, nego praksa pojedinih oblasti Galije, Italije i Španije.

Između ostalog starac Kleopa kaže: „Sv. Amvrosije Mediolanski, godine 307., pokazuje da se u njegovo vreme Sveta liturgija služila svakog dana (90. Poslanica), ali nam isti on kazuje da su se u njegovo vreme hrišćani pričešćivali jedva jedanput godišnje”... A Božanski otac Jovan Zlatoust kazuje da se u njegovo vreme u Carigradu Sveta liturgija služila svakodnevno, ali su se kako hrišćani, tako i monasi, pričešćivali Svetim tajnama veoma retko, jer veli: „Mnogi se ovim Tajnama pričešćuju jedanput godišnje, a drugi dvaput... a monasi iz pustinje isto se jedanput godišnjepričešćuju, a često i na dve godine” (Podela pšenice, str. 53)... „Običaj svakodnevnog pričešćivanja ne beše opšti, nije se nikada upražnjavao u (celoj) Hrišćanskoj Crkvi, niti u sva vremena, nego je imao svoje mesne i individualne prakse” (starac Kleopa, Isto, str. 328).

U vreme Sv. Vasilija Velikog upražnjavalo se pričešćivanje na svakoj liturgiji, ali ne svih, nego revnosnih i blagočestivih hrišćana. „Od najstarijih vremena postojala je velika strogost, kako se Sv. Tajne ne bi davale nedostojnima i nepripremljenima. Postoje svedočenja o četiri stepena epitimije onima koji su zgrešili. To su bila sledeća četiri stepena : 1) plakanje; 2) slušanje 3) padanje na kolena; 4) prebivanje s vernicima, koje se sastojalo u tome da je čovek koji je pod epitimijom prebivao s vernicima unutar crkve do svršetka bogosluženja, ali se nije udostojavao Svetih Tajni, sve dok ne bi ispunio naloženu pokajničku epitimiju... Strogost svetih kanona nije postavljena da bi koga zadržala od pričešćivanja, nego da ne bi pristupio neko nepripremljen, i da bismodonosili plodove pokajanja. Onome ko tvori dela dostojna pokajanja duhovnik ima pravo da skrati trajanje pokajanja i da ga približi k Prečistim Tajnama. Niko neka ne bira što je zlo, to jest da suviše često pristupa Svetim Tajnama bez pobožnosti i pripreme, ili da se od lenjosti i beznađa suviše udalji odnjih, nego neka se sa smirenjemi s razboritošću drži srednjeg puta. I to zato što u svakom dobrom delu, vele Sveti Oci,krajnosti pripadaju đavolima, a sredina je Hristova, sredina je carski put kojim su svi Svetitelji putovali ka nebu” (Starac Kleopa „Uspon ka vaskrsenju”,Obraz Svetački, Bgd. 2006, str. 252-253).

Oni koji zastupaju povratak drevnoj crkvenoj praksi čestog pričešćivanja uglavnom ne razmatraju razloge zbog kojih su Hrišćani počeli retko da se pričešćuju, odnosno prenebregavaju podvižničku dimenziju pričešćivanja. Otuda se to sve svodi namehaničku akciju, upravo zbog toga što se pričešćivanje Svetim Darovima ne zbiva bez određenihpreduslova. „Ako je cela stvar u što je moguće češćem mehaničkom ponavljanju, zašto se onda ne bismo pričešćivali, na primer, pre svakog uzimanja hrane!?!... Međutim, treba dopustiti da se radi svog duhovnog napretka hrišćanin uzdržava od Svetog Pričešća ponekad i više od jednog dana. Crkva nas uči da ovakvo privremeno uzdržavanje, kada se ono ne vrši iz lenjosti i tome slično, ne samo što ne može da nam naškodi u duhovnom pogledu, nego može osobito da doprinese našem duhovnom napretku...Čak i veliki podvižnici koji su dostigli najviše stepene duhovnog savršenstva ponekad doživljavaju periode u kojima ih ostavlja Božija blagodat. To se njima događa kao ukazivanje na to da se spasenje čoveka ne vrši samo pasivnim primanjem blagodati, nego i delatnimstremljenjem čovekove slobodne volje. Tim su neizbežniji takvi periodi duhovneoskudice za obične ljude ovoga sveta koji žive ispravnim, svakodnevnim životom, koji često greše i slično. Misliti da čovek u takvom stanju kao da može nasilno da zadrži u sebi blagodat Božju, posredstvom mehaničkog svakodnevnog pričešćivanja, bila bi vrlo velika greška... Običaj gotovo svakodnevnog pričešćivanja je izašao iz prakse zato što se nivo života crkvene zajednice smanjio u poređenju s prvim vekovima” (MitropolitSergije Stragorodski „Povodom molbe o obnovi svakodnevnog pričešćivanja Svetim Tajnama” iz knjige „Verujem, Gospode, i ispovedam”, Obraz Svetački, Bgd. 2005, str. 450-452).

Protiv mehaničkog pričešćivanja, bez podvižničkog načina života, bio je i Sv. Nikola Kavasila, koji u svom delu „Tumačenje Sv. Liturgije” kaže: „Jer se ne pričešćuju stvarno svi oni kojima daje sveštenik, već svakako samo oni kojima daje Hristos. Sveštenik daje načelno svima koji pristupaju, a Hristos (samo) dostojnima da se pričeste” (Sv. Nikola Kavasila „Tumačenje Sv. Liturgije”, svetootačka izdanja „Grigorije Palama”,Solun 1979, str. 208).

Po rečima arhiepiskopa Averkija Tauševa (1906-1976), (koga je Sv. Jovan Šangajski smatrao izvrsnim bogoslovom): „Pravoslavlje je vera podvižnička, ona poziva asketskom naporu da bi s korenom iščupala grehovne strasti i usadila hrišćanske vrline. Prepodobni Jovan Lestvičnik i drugi Sveti Oci su učili: pre nego što napravi prvi korak u bogoslovlju, čovek mora da pobedi svoje strasti” (Serafim Rouz „Svetlost sa zapada”, Obraz Svetački, Bgd. 2004, str. 165).

Umesto zaključka navešćemo reči doskorašnjeg duhovnika ruskog patrijarha Alekseja II: „Da, nastaju najnemirnija vremena, i neprijatelj (našeg spasenja) hoće da uzdrma i da sruši Crkvu. U klir je ušlo mnogo potpuno necrkvenih ljudi, pa čak i onih neverujućih, i oni izvršavaju svoje delo. Međutim, s nama je Bog, i na nama je da tvorimo delo Božje... Na nama je da stojimo u veri i da se ne plašimo ničeg, osim greha”, savetuje nas blaženopočivši o. arhimandrit Jovan Krestjankin (Arhimandrit Jovan Krestjankin, „Oživimo srca za Boga”, Bgd. 2004, str. 176-177).

Sveštenomučenik Venijamin Petrogradski pisao je pre svog mučeničkog kraja: „Radostan sam i spokojan... Hristos je naš život, svetlost i spokojstvo. S Njim je svagda i svugde dobro. Ne plašim se za sudbinu Crkve Božje. Trebalo bi da imamo više vere, posebno mi, pastiri. Da zaboravimo na svoje samopouzdanje, na razum i na učenost i da ustupimo mesto blagodati Božijoj” (Arhimandrit Jovan Krestjankin, Isto, 182). Živa i delotvorna vera u Boga - eto u čemu je naša sila, naše suprotstavljanje pometnji i raskolu u Crkvi.<< Tako sestrinstvo manastira Lipovac podseća na ono što moramo znati: jedno su Svetogorci, a drugo mi, obični, grešni i ubogi, a nepokajani Srbi, razorene i opljačkane duše.

Naravno, bilo bi prekrasno kada bismo svi mogli da živimo kao svetogorski monasi. Ali, ne možemo! Zato treba biti oprezan kad se ovoj temi pristupa. I, naravno, ne zaboraviti: u doba Svetog Save češće su se pričešćivali baš monasi. On odredbe Studeničkog tipika svakako nije primenjivao na ljude koji žive u svetu.

7. Kroz Liturgiju koju je služio, Sveti Sava je stalno opitovao ono što sveštenik, ponavljajući pashalne reči Svetog Damaskina, kaže na Službi Božjoj: „O velika i najsvetija Pasho naša, Hriste! O, Mudrosti i Reči Božja i Silo! Udostoj nas da se još prisnije pričešćujemo Tobom u nevečernjem Danu Carstva Tvoga!”

8. Sveti Sava nije MENJAO LITURGIJU u skladu sa svojim idejama i tobožnjom „naukom”, nego je, i sam Sveti, svom narodu služio Liturgiju koju su sazdali Duh Sveti i Njegovi ugodnici. Uostalom, u današnjem pokretu za liturgijsku reformu u Pravoslavnoj Crkvi, nema nikavih svetih ljudi (pitanje češćeg Pričešća izuzimamo iz „reformskog” okvira, jer ono ima različite kontekste - od novofilokalijskog do modernističkog): prvi koji su je u Rusiji otpočeli, bili su pojedini „protenstantstvujušči” profesori ruskih duhovnih akademija u Kijevu i Petrogradu pre revolucije; nastavili su je „obnovljenci”, boljševički miljenici, i deo ruskih emigranata - intelektualaca poput Nikolaja Afanasjeva, koji su ideje o liturgijskoj reformi pokupili od rimokatolika - preteča II vatikanskog koncila, kao i od protestanata. Njihovu praksu nastavili su pojedinci u Orthodox Church of America, među kojima se danas ističe Pol Majendorf, bivši đakon, koji drži katedru liturgijskog bogoslovlja na, ekumenizmu sklonoj, Akademiji Sv. Vladimira u Njujorku. Modernisti u Pravoslavnoj Crkvi Amerike su i monasi Novog Skita, koji reformišu Liturgiju i bave se gajenjem pasa, snimajući TV serije poput „Božanstveni pas”. U Grčkoj je modernizam počeo od poluprotestantskih pokreta poput „Zoi” i „Sotir”, koji su, da bi privukli narod u crkvu, tražili glasno čitanje svešteničkih molitava, ukidanje ikonostasa, prenaglašavanje propovedi u odnosu na molitvu, itd. Sada su vođi reformi u Grčkoj čudni ljudi, poput vlasnika dvosobnog stana u Atini, koji rimokatolike smatra Crkvom, homoseksualnost biološkom bolešću, i podvigom ustajanje iz kreveta da bi se stiglo na službu u devet izjutru, ali i njegovi sledbenici, pojedini profesori Teološkog fakulteta u Atini, koji na sve moguće načine žele da protestantizuju Pravoslavlje!3 Nijednog sveca nemaju reformatori Liturgije. A mi, „konzervativci”, pored Svetog Save, imamo i Svetog Zlatousta, Sv. Maksima Ispovednika, i Sv. Germana Carigradskog, i Sv. Simeona Solunskog i Sv. Nikolu Kavasilu, Sv. Jovana Kronštatskog, i Sv. Nikolaja Žičkog i Sv. Justina Ćelijskog. Oni su znali zašto se oltar odvaja od naosa zavesom i ikonostasom, zašto se svešteničke molitve čitaju tiho (to je izraz najdublje prisnosti s Bogočovekom, jer sveštenik se naslanja na grudi Hristove poput Sv. Jovana Bogoslova), zašto postoji Mali vhod (praslika Hristovog izlaska na propoved) i Veliki vhod (praslika Hristovog ulaska na Golgotu), zašto se oltar čas otvara, a čas zatvara (uklanjanje zavese posle oltarskog pričešća sveštenstva i iznošenje Putira pred narod simvolizuje Vaskrsenje Hristovo). Oni kojima smetaju Mali i Veliki vhod i ikonostas, koji na mikrofon čitaju tajne molitve, kao da su na mitingu ili recitalu, koji Sv. Pričešće smatraju pukim pečatom sabranja, a ne Strašnim Tajnama Ognjene Ljubavi Božje, nemaju svece na koje bi se mogli pozvati kao na svedoke svojih modernističkih ideja.4

Što je u Liturgiji kako jeste, to je od Svetih: Zlatousta i Vasilija, cara Justinijana, Jovana Damaskina, Filoteja, patrijarha carigradskog... I to se ne dira! To je Svetinja! Znao je to i naš Sveti Sava.

9. Sve što je oko bogosluženja radio Sveti Sava, bilo je nadahnuto isihastičkim Predanjem i duhovnom obnovljenošću slavnog Nemanjića.

***

Na početku ove besede govorili smo o lepoti Svetog Save, koja je bila lepota Hristova, zablistala iz našeg duhovnog oca. Rođen u lepoti večnosti Duhom Svetim i Prekrasnim, Sveti Sava je u Crkvi ostavio sve lepo i blagodatno što mu je Hristos blagoslovio. Svetosavlje je, po reči Vladike Nikolaja, pravoslavlje srbskog stila i iskustva, a Nebeska Srbija jedna od četvrti Nebeskog Jerusalima, naše večne Otadžbine i Očevine. Zato ćemo se truditi da bogosluženje Svetog Save očuvamo u Duhu Istine, onako kako ga je, uvodeći Tipik Velike Lavre Svetog Save Osveštanog - Jerusalimski Tipik - očuvao Sveti Nikodim, prejemnik blagorodnog Nemanjića na arhiepiskopskom tronu: ne revolucionarnim anarhizmom i modernizmom, nego prihvatanjem blagodatnog opita svetih podvižnika, čiji su znoj, suze i krv legli u temelj našeg bogosluženja. Kada je taj tipik uvodio, Sv. Nikodim je ispovedio da to nije nikakvo novotarenje, nego put Predanja Otaca. Kako je služio Sv. Sava, kako je služio Sv. Arsenije Sremac, kako je služio Sv. Nikodim, kako je služio Sv. Danilo II, kako je služio Sv. Spiridon, kako je služio Sv. Joanikije, kako je služio Sv. Maksim Branković, kako je služio Sv. Vasilije Ostroški, kako je služio Sv. Jovan (Rajić), kako je služio Sv. Pajsije, kako je služio Sv. Avakum, kako su služili Sveti Nikolaj Žički i Justin Ćelijski, tako i naši sveštenoslužitelji treba da služe Bogu.

Jer, kao što je znao i Sveti Sava, naša Liturgija nije sa zemlje, nego sa Neba!5 Zato uskliknimo, skupa sa Sv. Nikolajem Žičkim:

Blago majci koja Savu rodi,

i Srbima dok ih Savo vodi!

Njegovim svetim molitvama, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas! Amin!

Napomene:

1. Evo šta kaže Domentijan u Žitiju Svetog Save:

>>I druge svete crkve po svim izabranim mestima započevši i završi, i stare utvrdi a nove sazda i sve postavi na svakom dobrom zakonu, i svaki uzor Svete Gore prenese u svoje otačastvo kinovijama, igumanijama, mučalnicama, svagda imajući u svome srcu Onoga koji se poje Svetim Duhom u ustima pravednika, i Njegovom silom sve privede na pobožnost; podobeći se Vladici svome Hristu koji je „nebo zvezdama ukrasio”, po istome činu on ukrasi svoje otačastvo svakom dobrom verom i svetim crkvama, polja i udolja i brda.<<

2. U petom slovu Hilandarskog tipika Sveti Sava jasno govori o tome kako monasi treba da se spremaju za Sveto Pričešće i pričešćuju. Evo njegovih reči (podvlačenja su naša, V.D.):

>> Treba kazati i o božastvenoj liturgiji, koja po dužnosti svagda treba da se vrši u crkvi. A na njoj treba da čuvate vi sebe, braćo, čvrsto, jer je sveto i strašno što se nanjoj vrši, i jer se na njoj više od drugih drži i vrši strašna i prevelika tajna naše pravoslavne vere, to jest božastvena i najčasnija liturgija prečasnoga tela i krvi Gospoda i Boga Spasa našega Isusa Hrista. Na njoj, kao što je rečeno, treba vi sebe tačno da čuvate, što više, i treba da odgonite od vas svaku kukoljsku i nečistu misao nedostojnu ove strašne službe, i na svaki način treba sebe da čistite, potom se treba pričešćivati božastvenim svetinjama, pošto od igumana primite proštenje. Jer ne priliči nekome od vas da se pričešćuje bez bojazni i bez suda, niti svaki put. Hteli bismo ovo: mnogo puta pričešćivati se božastvenim svetinjama, mnogo puta je pričešćivati se i života, kao što reče i sam Hristos: „Koji jede telo moje i pije krv moju, umeni ostaje i ja unjemu.” I opet: „Ako ne jedete telo moje i ne pijete krv moju, nemate života u sebi.” I božastveni apostol: „Ko se prilepljuje Gospodu, jedno je telo”, kao i protivno: „Koji sebe udaljuje od tebe, poginuće” - reče krotki David. Hteli bismo, dakle, kao što je ovo i rečeno, ali zbog ljudske nemoći i dela teškog ne zapovedamo, „jer koji nedostojno jede telo i pije krv Gospodnju, kriv je telu i krvi”, reče božastveni i duhorečiti i prvi među apostolima Pavle. Strašna je to reč, braćo moja, i ukazuje da treba da drhte od pričešća ne samo grešnici kao što sam ja nego i oni koji su mnogo pouzdaniji u sebe. Jer oni treba da se pričešćuju tri puta nedeljno, koliko znaju sebe da su se očistili od sramnih misli i slaganja s njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja, laži i nepristojnog smeha, i još zlog mišljenja, pa čak i jarosti, sramnog govora, i ovom sličnoga. A oni koji upadoše u rečene strasti, neka se požure da ispovešću i pokajanjem odstupe od ovoga, i jedanput u nedelji neka se pričeste, ili ni jedanput, po igumanovoj odluci, jer igumani treba da se i brinu o ovom. A da neko bez pričešća bez igumanova znanja, nije pohvalno, jer onaj koji tako čini biće osuđen kao onajkoji ispunjuje svoju volju. Oni koji hoće da se pričeste treba da poju službu uzakonjenu za pričešće i čineći jedan drugome zajedničko koleno-poklonjenje da daju oproštaj, i tako po tom sa blagodarnošću treba se pričešćivati životvornim svetinjama. Neka vam bude i ovo, imajući ovaj obrazac.<<

Pre svega, u uvodu Savinog slova jasno se vidi motiv straha Božjeg pred onim što se zbiva na Liturgiji. To je „strašna i prevelika Tajna naše pravoslavne vere”. Monasi na njoj ne smeju sa imaju nikakvu „kukoljsku i nečistu misao nedostojnu ove strašne službe”. Smeju da se pričeste samo oni kojima iguman blagoslovi, posle ispovedanja pomisli. Ne može se monah pričestiti svaki put, nego kad mu se to, na osnovu njegovog duhovnog stanja, odobri. Od pričešća treba „DRHTATI”, veli Sv. Sava, a ko mu pristupa, mora da se očisti od strasti – počev od grešnih misli do nepristojnog smeha. Može li današnji Srbin - mirjanin da ispunjava ova pravila e da bi se svakoliturgijski pričešćivao?

3. Jedan od tipičnih predstavnika liturgijskih reformatora u današnjoj Grčkoj je Pavle Kumarijanis, sveštenik i doktor teologije, učesnik u pokušaju da se liturgijska reforma Grcima nametne odozgo, što je naišlo na odlučan otpor takvih teologa i duhovnika kakvi su mitropolit Jerotej (Vlahos), arhimandrit Sarantis (Sarandu), starac Mojsije Svetogorac, oci Teodor Zisis i Georgije Metalinos i mnogi, mnogi drugi. Kumarijanis one koji ne misle kao obnovljenci, u svom tekstu „Liturgijski preporod u Grčkoj Crkvi danas: sporan pokušaj liturgijske reforme” („Vidoslov” 14/2007. str 71-95) naziva „većem bezbožnika”, i podruguje se njihovom pozivanju na Sv. Nikodima Agiorita i koljivare (po njemu, „Didahi” je mnogo važniji za Liturgiju od Sv. Nikodima; a Kumarijanis i družina su, očito, potpuno „uronili” u svetoduhovsku atmosferu „Didahija”, pa im je svejasno.) Kumarijanis nije zadovoljan dosadašnjim reformama u Grčkoj Crkvi (otvoren oltar, glasno čitanje „tajnih” molitava, itd.) On hoće još i još: pomeranje molitava večernje i jutarnje službe na „pravo mesto”, u skladu sa zaključcima jezuite MiguelaAranca o tome gde je bilo to mesto; izbacivanje đakonskih prozbi koje se ponavljaju, jer one prikrivaju istinsku prirodu Božastvene Liturgije kao „Zajednice i predokusa Carstva Božjeg”; ukidanje razlike između jerejske i arhijerejske Liturgije; stalno služenje Liturgije Sv. Vasilija Velikog, a ne kada je to određeno sadašnjim Tipikom; ubacivanje laika u dijalog između sveštenika i đakona pri Velikom vhodu; prepravljanje dijaloga uoči Anafore; uvođenje celiva mira (da se ljube svi u crkvi, ne samo sveštenici); uvođenje laika u dijalog oko osveštenja Časnih Darova; uvođenje mnoštva zamvonih molitava. Ali, ni to nije sve: treba služiti sve druge drevne Liturgije redovnije (Markovu, Jakovljevu, itd.) Vhodovi ne treba da budu kao sad, nego da se iz priprate ulazi u brod crkve. Treba što manje koristiti oltar - samo za Anaforu i Sveto Pričešće, itd.

Jednom rečju, Kumarijanis traži reformu Liturgije kakvu su napravilirimokatolici posle II vatikanskog koncila! Zato se, svim SABORNIM silama, treba boriti protiv modernističkog reformizma - dok je vreme, znajući kuda ekstremistički modernisti teže.

Uostalom, zna se kuda reforme mogu da povedu: Kumarijanis je svoj referat podneo pred rimokatoličkim Udruženjem za istočne liturgije SOL, čiji je Prvi kongres održanuNemačkoj juna 2006. godine. Očito u toku je marš „levih liberala” Zapada i Istoka, koji, skupa s Majakovskim, ponavljaju „Leva! Leva! Leva!” i odupiru se svemu „DESNOM” (Svetopredanjskom) što pokušava da ih urazumi.

4. Simvoličko tumačenje Sv. Ligurgije divno je pravoslavno nasleđe, koje je zaista plod sozercanja Božanskih Tajni datog Svetim Ocima Crkve. Oni su bogosluženje SveteEvharistije doživljavali kao Čudo nad čudima, iz kojeg se vidi sav domostroj spasenja čoveka i sveta.Ukratko ćemo izložiti svetootačko shvatanje simvolizma Liturgije.

Za Svetog Germana Carigradskog, proskomidija označava Hristovu žrtvu, stradanje i smrt; za Nikolaja Andidskog, rođenje Bogočoveka od Djeve i skriveni živog Hrisgov do Njegovog krštenja; za Sv. Nikolu Kavasilu- vaploćenje i rane godine Gospodnje, kao i predznamenovanje stradanja i smrti Njegove, što isto u ovom činu sozercava i SvetiSimeon Solunski. Uvodni obredi, po Sv. Germanu, su sećanje na to kako su proroci Starog Zaveta predskazivali vaploćenje Boga; ovome Nikolaj Andidski dodaje i služenje Svetog Jovana Krstitelja; Nikola Kavasila vreme do Malog vhoda shvata kao sliku epohe pre Jovana Preteče; a Sv. Simeon Solunski tu vidi vaploćenje Reči Božje Koja se javila da poživi među ljudima. Za Mali vhod Sv. Maksim Ispovednik kaže da predstavlja prvi dolazak Hrista u telu Njegovo stradanje i vaskrsenje; Sv. German gleda dolazak SinaBožjeg u svet; Nikolaj Andidski javljanje Hrista pri Njegovom krštenju na Jordanu; Sv.Nikolaj Kavasila to takođe sozercava, stavljajući naglasak na otkrivanje Hrista narodu prilikom krštavanja u svetoj reci; a mitropolit solunski Simeon govori o vaskrsenju i vaznesenju Hristovom, kao i silasku Svetog Duha. Uzlazak na Gornje mesto za Sv. MaksimaIspovednika označava vaznesenje Gospodnje; za Sv. Germana Carigradskog ispunjenje dela spasenja i vaznesenje; za Nikolaja Andidskog reč je o prelasku Starog Zaveta ka zakonu novozavetne blagodati; a za Sv. Simeona Solunskog sedanje Hrista s desne strane Očeve. Čitanje apostolskih poslanica označava upućivanje u hrišćanski život (Sv. MaksimIspovednik); prokimeni i aliluje su proroštva o Hristu data u Starom Zavetu (Sv. German Carigradski); prizivanje apostola na propoved (Nikolaj Andidski); javljanje Hrista apostolima i Njegove pouke (Sv. Nikola Kavasila); priziv apostolima da propovedaju neznabošcima (Sv. Simeon Solunski). Kad se čita Evanđelje, veli Sv.Maksim, to označava kraj sveta i dolazak Hrista kao Sudije sveta; takođe, otkrivenje Božje u Hristu (Sv. German); Hristovo učiteljstvo (Nikolaj Andidski); javljanje Isusa narodu iNjegovu nauku (Sv.Nikolaj Kavasila); objavu Evanđelja celom svetu (Sv. Simeon). Sv. Maksim Ispovednik u otpustu oglašenih sozercava ulazak dostojnih u bračnu odaju Gospodnju a Sv. Simeon Solunski kraj sveta i konačno savršavanje dela spasenja. Veliki vhod simvolizuje tajnu spasenja, skrivenu u Bogu (Sv. Maksim); Hristovo odlaženje namistično žrtvoprinošenje (Sv. German); ulazak Gospodnji u Jerusalim (Nikolaj Andidski i Sv. Kavasila); Drugi Hristov dolazak (Simeon Solunski). Polaganje darova na Presto je simvoličko pogrebenje Hrista u grob (Sv. German), i priprema Gornje odaje za Tajnu večeru (Nikolaj Andidski). Svešteno uznošenje (anafora), po Sv. Maksimu Ispovedniku, označava naše buduće sjedinenje s bestelesnim silama; vaskrsenje Gospodnje (po Sv. Gsrmanu); Tajnu večeru (Nikolaj Andidski); smrt, vaskrsenje i vaznesenje Hristovo (Sv. Kavasila). Uznošenje darova je sjedinjenje svih vernih s Bogom u životu budućeg veka (Sv. Maksim); raspeće, smrt i vaskrsenje Hristovo (Nikolaj Andidski); dodavanje teplote (tople vode uPutir) je, po Kavasili, silazak Duha Svetog... Posle Sv. Pričešća, liturgijske radnje označavaju vaznesenje Gospodnje i propoved Evanđelja svemu svetu.

5. O nebeskom poreklu Liturgije govori u „Tačnom izloženju pravoslavne vere”Sveti Jovan Damaskin, podsećajući nas na poreklo Trisvetoga:

>>Kazuju, tako, i sastavljači Crkvene istorije, kako je, u doba arhiepiskopa Prokla, narod činio litiju u Konstantinopolju da bi izbegao nekakvu opasnost, i dogodi se „da jenekakvo dete iz naroda bilo uznešeno (obuzeto Duhom)” te da je tako, nekakvim anđeoskim učenjem, bilo poučeno trisvetoj pesmi „Sveti Bože, Sveti krepki, Sveti besmrtni, pomiluj nas”, i čim se dete povratilo i objavilo ono čemu je poučeno, celo mnoštvo naroda je zapevalo himnu, i tako je opasnost otklonjena. A na svetom i velikom iVaseljenskom, četvrtom Saboru, onom u Halkidonu, predano nam je da tako uznosimo ovu trisvetu himnu, jer tako je izneseno u zabeleškama sa ovog svetog Sabora. Zaista je smeha i izigravanja dostojno, da trisveta pesma, kojoj smo poučeni od strane Anđela, i u koju smo se uverili i koja je utvrđena pri krajun litanijskog priziva, te koja je ustanovljena i potvrđena od tolikog mnoštva svetih otaca Sabora, a koju su prethodno pojali Serafimi, kao pokazanje triipostasnosti Božastva, da bude pogažena i tobože ispravljena beslovesnim umovanjem Knafejevim, kao da je on veći od Serafima. No, kakve li drskosti, da ne kažem bezumnosti! Mi, ipak, ovako velimo, pa neka đavoli popucaju od besa: „Sveti Bože, Sveti krepki, Sveti besmrtni, pomiluj nas”.<<

Izvor: Vladimir Dimitrijević, Svetosavlje i liturgijska reforma, Lio, Gornji Milanovac, 2009., str. 8 – 24.

Priređivač: „Borba za veru“

ПЕТИЦИЈА за Др Владимира Димитријевића

peticija dr vladimir dimitrijevic

 

 

Broj pregleda članaka
1487359

Nove knjige za preuzimanje - (Download)

knjiga sta se rodi kad se gender rodi vladimir dimitrijevic

Šta se zgodi kad se DŽENDER rodi
- politički HOMOSEKSUALIZAM kao novi BOLJŠEVIZAM

  Kanonizacija alojza Stepinca - knjiga

klovnokratija dr vladimir dimitrijevic zoran cvorovic knjiga
KLOVNOKRATIJA

Srbija za vlade Aleksandra Vučića
Dr Zoran Čvorović
Dr Vladimir Dimitrijević

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,5 MB)

 da se zna knjiga

DA SE ZNA
Poverenik za zaštitu
ravnopravnosti protiv
slobode mišljenja i izražavanja

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,94 MB)

srbi krivi za sve

Mala knjiga velike mržnje
REČNIK SRBOFOBIJE

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 0,6 MB)

 evrounijacenje dr vladimir dimitrijevic knjiga

EVROUNIJAĆENjE
Pravoslavlje i papizam na kraju istorije

Preuzmite kompletnu knjigu (PDF 1,4 MB)

gramatika ekumenizma vladimir dimitrijevic knjiga05

GRAMATIKA EKUMENIZMA
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 2,4 MB (PDF)


dnevnik apokalipse vladimir dimitrijevic

DNEVNIK APOKALIPSE
OHRANA - Romanov

Preuzmite kompletnu knjigu 1,4 MB (PDF)


od svetog save do sorosa knjiga vladimir dimitrijevic

OD SVETOG SAVE DO ĐERĐA SOROŠA
Zbornik radova o reformi školstva

Preuzmite kompletnu knjigu 6,3 MB (PDF)


 obozenje nije individuacija vladimir dimitrijevic

OBOŽENjE NIJE INDIVIDUACIJA
Pravoslavni pogled na Hesea i Junga

Preuzmite kompletnu knjigu 0,9 MB (PDF)


svetosavski svestenik prota milivoje maricic vladimirdimitrijevic

SVETOSAVSKI SVEŠTENIK PROTA MILIVOJE MARIČIĆ,
DUHOVNI SIN VLADIKE NIKOLAJA

Preuzmite kompletnu knjigu 0,6 MB (PDF)


skolokaust vladimir dimitrijevic

ŠKOLOKAUST 
Kako razaraju naše obrazovanje

 Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


srbocid vladimir dimitrijevic 

SVETOSAVLjE I SRBOCID

Preuzmite kompletnu knjigu 1,3MB (PDF)


geopolitika svetosavlja izmedju vasingtona i vatikana knjiga

IZMEĐU VAŠINGTONA I VATIKANA 
GEOPOLITIKA SVETOSAVLjA 

Preuzmi kompletnu knjigu 1,4MB (PDF)


 hominterna i gejstapo knjiga dr vladimir dimitrijevic

HOMINTERNA I GEJSTAPO
Preuzmi kompletnu knjigu 1,6MB (PDF)


zavetnici i begunci vladimir dimitrijevic knjiga

ZAVETNICI I BEGUNCI
KOME ĆE „BLAŽENI ALOZIJE” BITI KRSNA SLAVA?


Preuzmi kompletnu knjigu 1,8MB (PDF)


knjige od utrobe vladimir diitrijevic

KNjIGE OD UTROBE
Zapisi propalog pesnika


Preuzmite kompletnu knjigu 1MB (PDF)


svetosavlje i liturgijska reforma vladimir dimitrijevic knjiga

SVETOSAVLjE I LITURGIJSKA REFORMA

Preuzmi kompletnu knjigu: 1,5 MB (PDF) ⇒►


sa strahom bozijim i verom pristupite vladimir dimitrijevic knjiga

SA STRAHOM BOŽIJIM I VEROM PRISTUPITE!

Preuzmi kompletnu knjigu: 0,8 MB (PDF) ⇒►


teologija ilitehnologija vladimir dimitrijevic knjiga

TEHNOLOGIJA ILI TEOLOGIJA

Izdavač

Lio, Gornji Milanovac, 2009.

Preuzmi kompletnu knjigu: 3 MB (PDF) ⇒►


oklevetani svetac vladimir dimitrijevic knjiga

OKLEVETANI SVETAC
(Vladika Nikolaj i srbofobija)

Izdato: 2007.

Mesto: Gornji Milanovac

Izdavač: LIO, Gornji Milanovac

Preuzmi kompletnu knjigu: 2.1 MB (PDF) ⇒►


sveta liturgija i tajna ocinstva vladimir dimitrijevic knjiga

SVETA LITURGIJA I TAJNA OČINSTVA
(Trpeza Gospodnja kroz vekove i danas)

Izdavač
Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


 hleb nebesni vladimir dimitrijevic knjiga

HLEB NEBESNI I ČAŠA ŽIVOTA
(Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Prepodobni Justin Ćelijski o Svetoj Liturgiji i Pričešću)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 520 KB (PDF) ⇒►


jagnje i zmija knjiga vladimir dimitrijevic

JAGNjE I ZMIJA
(Pravoslavlje i neognostička psihologija)

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1.6 MB (PDF) ⇒►


obnova ili obmana vladimirdimitrijevic

OBNOVA ILI OBMANA?
Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma

Lio, Gornji Milanovac, 2007.

Preuzmi kompletnu knjigu: 1.1 MB (PDF) ⇒►


put za nigdinu vladimir dimitrijevic knjiga

PUT ZA NIGDINU
ROKMUZIKA I DOBA NIHILIZMA

Lio, Gornji Milanovac, 2007.
Preuzmi kompletnu knjigu: 1 MB (PDF) ⇒►


rec na rec odgovor ep atanasiju vladimir dimitrijevic knjiga

REČ NA REČ
(odgovor Ep. Atanasiju)

Preuzmi kompletnu knjigu: 670 KB (PDF) ⇒►


dodji vidi

DOĐI I VIDI
(Ikonostas i svetinja oltara u pravoslavnom Predanju)

izdavač:Lio, Gornji Milanovac, 2008.

Preuzmi kompletnu knjigu: 5.8 MB (PDF) ⇒►

Who is Online

Ko je na mreži: 39 gostiju i nema prijavljenih članova

Врт здравља

Врт здравља

vrtzdravlja

БОТАНИЧКА БАШТА И РАСАДНИК СА ПРЕКО 2000 ВРСТА