UMESTO UVODA ILI ŠTA JE PREDVIĐAO DOSTOJEVSKI
Ovaj tekst sam objavio u nedeljniku „Pečat“ 29. marta 2013. godine. Nije se pojavljivao na Internetu. Pošto u ovom trenutku postoje, bar kod nekih, nade da je papa Franjo „faktor stabilnosti“ i borac protiv Trećeg svetskog rata, pa da se zato s njim trebalo sastajati u Havani, vredi se setiti činjenica. I proročanstva genijalnog Dostojevskog, koji je u budućnosti video papu što će se svetu udvarati levičarskim frazama:
"Papa će izgubiti svetovnu vlast. Izgubivši vlast, katolička crkva će se možda i uzvisiti i pročistiti, ali to joj neće pomoći jer će to biti samo jedan hokus-pokus. Nema vere u samom papi. Katolički sveštenici su u najboljem slučaju sujeverni./…/Naivne vernike u celom svetu preneraziće propast same papske države, a njihovo toplo saučešće prema razvlašćenom papi preći će u entuzijazam koji će svakako veoma uticati na razvoj evropskih događaja. Nemiri će zahvatiti Evropu i mnoge snage podeliće se za i protiv pape. S druge strane i crkva će započeti svoju obnovu, ali to će opet biti u dve faze – kroz jezuitizam i kroz socijalizam.“(F. M. Dostojevski, Beležnice, Partizanska knjiga, Beograd, str.63). Čitaoče, obrati pažnju, jer si svemu tome prisustvovao:
papa Franjo je došao na vlast u Vatikanu koji je u velikoj meri izgubio svetovnu vlast i uticaj, ali je odmah krenuo u priču o potrebi da se rimokatolicizam moralno pročisti i, tobož, okrene sirotinji i običnim ljudima. Dva osnovna modela obnove vatikanskog uticaja danas su, baš onako kako je Dostojevski to slutio – jezuitizam i socijalizam (papa Franjo je jezuita maskiran u franjevca, jer je Franja Asiški, čije je ime uzeo kad se peo na tron, simbol zaštitnika siromašnih; zato papa, u skladu s novim imidžom, izbegava svaki sjaj i bljesak, i pojavljuje se u društvu „ljudi sa ulice“). I susret na Kubi između pape i ruskog patrijarha nije slučajan – Kuba je, i dalje, formalno komunistička, a papa Franjo je, u dogovoru s Vašintonom i Briselom, učinio sve da Kubi budu ukinute sankcije, pošto je Fidelov brat, Raul Kastro, koji trenutno vlada Kubom, bio spreman na suštinska popuštanja u vođenju komunističke politike na ovom izolovanom ostrvu. ZAPAMTIMO UVID DOSTOJEVSKOG – JEZUITIZAM I SOCIJALIZAM, TO ĆE BITI PAPA RAZVLAŠĆENOG VATIKANA. I, naravno, uvek se sećajte čuvene rečenice Dostojevskog: “Papa – vođa komunizma.“ (F. M. Dostojevski, Beležnice, str.141)
Evo mog teksta iz 2013. godine.
VAŠINGTON I VATIKAN – VIŠE NEGO SAVEZNIŠTVO
Godine 1943, kada se videlo da će italijansko – nemačka osovina pući, papa Pio Dvanaesti bio je više nego zabrinut. Ako hitno ne smisli nešto, mogao je da loše rođe,jer njegovi saveznici u križarskom pohodu protiv komunizma, Rim i Berlin, bili su na ivici sloma.
Zato je jedva dočekao ponudu Amerikanaca: papi i njegovima biće oproštena podrška nacifašističkoj aždaji, pod uslovom da postanu saveznici Vašingtona u posleratnoj rekonstrukciji Evrope. Maršalov plan i NATO okupacija zapadnog dela evropskog kontinenta bili su podržani od strane Vatikana, isto kao što su Angloamerikanci pomogli da se Vatikanu bliski zlikovci sklone iz Evrope, uglavnom u Južnu Ameriku. To je za papu opet značilo nastavak borbe protiv „boljševizma”. Savez Vašingtona i Vatikana naročito je ojačao posle sklapanja dogovora između Ronalda Regana i pape Vojtile, koji je podrazumevao rušenje Varšavskog pakta. Sve je krenulo od Vojtiline rodne Poljske, koja je bila prva cigla izvađena iz Istočnog bloka.
I papa Benedikt Šesnaesti nastavio je, bar kad je savez sa SAD u pitanju, koračanje istim putem. Svojom enciklikom „Ljubav u istini“(Caritas in Veritate) on je to i „dogmatski“potvrdio: treba stvoriti jedinstvenu svetsku političku i ekonomsku vlast,kako bi se „pomoglo siromašnima“, istakao je.
Ipak, to mu nije pomoglo:on je morao da ode, i to ne iz zdravstvenih razloga.
BANKARSKA ZAVERA
Vatikanu, jednom od najmoćnijih gospodara novca kao akumulirane moći, trebalo je taj novac „izbiti iz džepa“. Kampanja je počela 2009. godine, kada je italijanski publicista Nuci objavio knjigu „000 Vatikan“ i u njoj četiri hiljade tajnih dokumenata o poslovanju Vatikanske banke (čiji je zvanični naziv Institut za religiozne poslove). Videlo se sve:od nezakonitih finansijskih transakcija do načina na koji mafija pere pare u „svom“ Institutu. Svetska bankarska hobotnica (znate ono, iz“teorije zavere“, Rokfeleri i Rotšildi, koji su, gle čuda, sklopili strateški sporazum 2012. godine) krenula je na juriš: Vatikanska banka stavljena je pod žestoku kontrolu, sud je zapretio njenom čelniku Gotiju Tedeskom,koji se povukao, a sve je bilo praćeno serijom skandala vezanom za nasrtaj rimokatoličkih sveštenika na maloletnike, naročito u SAD i Nemačkoj, što je dodatno podrilo autoritet „Svete stolice“. U julu 2012. Ekspertska grupa Saveta Evrope za ocenu mera borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma (MONEYVAL) objavila je izveštaj po kome poslovanje Instituta za religiozne poslove ne odgovara svetskim bankarskim standardima.
Zatim je došla afera „Vatiliks“. Lični sekretar pape Benedikta, Paolo Gabrijele, ukrao je mnoštvo strogo povreljivih dokumenata sa stola „namesnika Hristovog“, pa ih je već pomenuti Nuci objavio u knjizi „Njegova svetost. Tajni dokumenti Benedikta Šesnaestog“. Gabrijele je krajem 2012. dobio godinu i po dana zatvora, ali duh je, opet, pušten iz boce: glavni kompjuterski stručnjak Vatikana, koji je u zaveri učestvovao, nestao je bez traga, sa mnoštvom dokumenta, za koje novinari tvrde da se veći deo njih nalazi u posedu Kasa Sanštajna,bivšeg načelnika Odeljenja za informacije i regulisanje veza Bele kuće. Krajem decembra 2012. papa u ruke dobija dokument od trista strana o homoseksualnim vezama u vrhu Vatikana, kao i o sumnjivim ekonomskim transakcijama svojih podređenih. Tada je, kažu, rešio da podnese ostavku. Kako su javili američki mediji, papi je zaprećeno sudskim gonjenjem zbog prikrivanja pedofilije, pa je, pre no što se povukao, od italijanske države zatražio zaštitu .
Mališevski smatra da su dva osnovna pitanja koja će rešiti sudbinu papstva u budućnosti – da li će novi pontifeks umeti da održi nezavisnost Vatikana kao globalnog igrača, sačuvavši, pre svega, Vatikansku banku od otmice kojom joj preti svetska bankarska mafija i da li će biti sveden na pukog propagatora Novog svetskog poretka u ime Imperije.
Kako kaže poznati ruski vatikanolog, Olga Četverikova, situacija urušavanja sakralne paske vlasti, jedne od poslednjih svetskih teokratija,podseća na 1870. godinu, kada je revolucionarni italijanski pokret prinudio papu da se odrekne svih zemalja u Italiji (ostavljen mu je samo mali prostor Vatikana), i kada pontifeks nije mogao da isplati ogroman dug Rotšildima. Svoj zemaljski neuspeh, papa Pio Jedanaesti kompenzovao je proglašavanjem dogme o papskoj nazabludivosti na Prvom vatikanskom koncilu.
Činjenica je da je poslednja krupna odluka pape Benedikta bila odluka poraženog. Na čelo Vatikanske banke on je doveo nemačkog pravnika i finansijskog stručnjaka, Ernesta fon Frajberga, člana Malteških vitezova, poznatog po zalaganju za ukrupnjavanje bankarskog biznisa, za koga Četverikova smatra da će papsku banku voditi ka daljem potčinjavanju globalističkim finansijskim strukturama.
ARGENITINSKI PAPA I AMERIČKA HUNTA
Novi papa, Argenitnac italijanskog porekla, Horhe Mario Bergoljo (sada već Franja Prvi) za javnost je dizajniran kao skromni starac – asketa i veliki prijatelj sirotinje (sasvim u skladu sa svojim imenom,koje je uzeo po „siromašnom svecu“, Franji Asiškom, iako je,zvanično, jezuita, sledbenik „militantnog sveca“ Ignacija Lojole i njegovog učenja da cilj opravdava sredstva ).
Naravno, antiglobalisti nisu prihvatili ovu priču zdravo za gotovo. Majkl Čosudovski je u svom tekstu „“Vašintonski papa“?“ već pokazao odakle duvaju novi pontifikalni vetrovi. O čemu je reč?
Bergoljo ( koga je papa Ivan Pavao Drugi uzdigao u rang kardinala 2001. godine ) je, kaže Čosudovski, bio ključni čovek argentinskih jezuita u jednom od najtežih perioda istorije ove južnoameričke zemlje – periodu diktature generala Horhea Videle (1976 – 1983),koji je, zbog zločina protiv opozicije, osuđen na doživotnu robiju. Videla je na vlast došao, uz malu pomoć svojih prijatelja, Dejvida Rokfelera i Henrija Kisindžera, u okviru tzv. „Operacije Kondor“, čiji je cilj bio uspostavljanje vojnih hunti širom Južne Amerike zarad sprečavanja antivašingtonskih revolucija. Desna ruka mu je bio čovek Vol Strita, ministar ekonomije Hoze Alfredo Martinez de Hoz,blizak Rokfelereov prijatelj,koji je u Argentini odmah krenuo sa liberal-kapitalističkom „šok terapijom“ u interesu Međunarodnog monetarnog fonda. Treći čovek hunte, admiral Emilio Eduardo Masera,bio je zadužen za mučenja i ubistva opozicije, a glavno mučilište je bilo u Mornaričkoj školi za mehaniku, blizu Buenos Airesa. Ljudi su nestajali i bivali ubijani na najsvirepije načine, a mnogi leševi žrtava su, iz helikoptera, bacani u more.
Za razliku od Čilea, čiji je kardinal Raul Silva Enrikez oštro osudio Pinočeov puč i obaranje Aljendea, rimokatolički poglavari u Argentini su, posle svrgavanja Evite Peron, ne samo ćutali, nego i podržali huntu. Videla je kasnije svedočio da se mnogo puta sastajao sa poglavarom Biskupske konferencije Argentine, kardinalom Raulom Franciskom Primatestom,papskim nuncijem Pijom Lagijem (bliskim admiralu Maseri) i ostalim biskupima,koji su mu pomagali da se snalazi u „datim okolnostima“.
Vođa argentinskih jezuita u to vreme, Hoze Mario Bergoljo, podržao je huntin „prljavi rat“ protiv opozicije, u kojoj je bilo mnogo običnih rimokatoličkih sveštenika i časnih sestara, sledbenika antikapitalističke „teologije oslobođenja“. Godine 2005, advokatica Mirijam Bregman pokrenula je protiv kardinala Bergolja proces zbog saučestvovanja u kidnapovanju dvojice sveštenika,Franciska Jalisa i Orlanda Jorija, koji su od Bergolja kažnjeni zbog propovedanja „teologije oslobođenja“, tako mrske američkom papi Ivanu Pavlu Drugom. Obojica su, skupa sa svojih šest parohijana, bačeni u mučilište Mornaričke škole za mehaniku. Kasnije su optužili Bergolja da ih je predao hunti.
Majkl Čosudovski kaže: “Izbor pape Franje Prvog ima široke geopolitičke posledice za ceo region Latinske Amerike. Sedamdesetih godina 20. veka on je podržao vojnu diktaturu iza koje je stajala SAD./.../Rimokatoliočka crkva u Latinskoj Americi je politički uticajna.Ona utiče i na javno mnenje. To znaju graditelji američke spoljne politike, kao i američki obaveštajci. U Latinskoj Americi,gde značajan broj vlada ustaje protiv hegemonije SAD, moglo bi se očekivati, s obzirom na Bergoljovu prošlost,da će novi pontifeks, kao vođa Rimokatoličke crkve,igrati, de fakto,diskretnu političku ulogu „agenta“ na strani Vašintona. Sa Horheom Bergoljom,papom Franjom Prvim u Vatikanu – koji je odano služio američkim interesima u dane generala Horhe Videle i admirala Emilija Masere – hijerarhija Katoličke crkve u Latinskoj Americi može biti ponovo efikasno izmanipulisana da bude protiv „progresivnih“( levičarskih ) vlada, ne samo u Argentini ( kad je u pitanju vlada Kristine Kiršner ),nego i u celom regionu, uključujući Venecuelu,Ekvador i Boliviju. Ustoličenje „amerikanofilnog“pape došlo je nekoliko sedmica posle smrti predsednika Uga Čaveza“.
PAPA I PRAVOSLAVNI
Prvi put u istoriji,jedan pravoslavni patrijarh (koji bi trebalo da, kao prvi među jednakima, manifestuje pravoslavnu punotu, i da takve korake ne pravi bez dogovora sa ostalim poglavarima Pomesnih Crkava ), Vartolomej carigradski, rešio je da prisustvuje ustoličenju pape (u pratnji mu je najpoznatiji ekumenista sa Istoka,titularni mitropolit Jovan Zizjulas). Izboru novog pape veoma su se obradovali i ukrajinski unijati. Oni već decenijama očekuju da Grkokatolička crkva bude uzdignuta na nivo Patrijaršije, čemu se Ruska Crkva izrazito protivi. Poglavar ukrajinskih unijata, Svjatoslav Ševčuk, koji je i sam dugo živeo u Argentini,istakao je da je papa Franja vaspitanik ukrajinskog sveštenika Stjepana Čmilja, sahranjenog u bazilici Svete Sofije u Rimu, i veruje da će papa podržati njegovu kanonizaciju. On odlično poznaje ukrajinski unijatski obred. To je navelo našeg poznatog filopapistu, Mirka Đorđevića, da usklikuje s ljubavlju novom pontifeksu:“Novi papa Franja doveden je na tron, a njegovom ustoličenju biće prisutan vaseljenski patrijarh Vartolomej. To je znak koji govori da hrišćani žele da se ujedine.Probudile su nam se nade u hrišćansko jedinstvo.“
Za kraj: Bergoljo je, kažu, bio odličan prijatelj Nade Roksandić-Šarić, Tuđmanove ambasadorke u Argentini i zaštitnice ustaša Ive Rojnice i Dinka Šakića.Ispovednik mu je bio hrvatski fratar Nikola Mihaljević, a zatim, opet, hrvatski fratar Berislav Ostojić. Kako će se to odraziti na njegov stav prema Jasenovcu ( za koji nadbiskup Hočevar smatra da se ne zna broj tamošnjih žrtava ), ostaje da se vidi.
„Pečat“, 29.mart 2103.
Vladimir Dimitrijević
