Бог да прости душу Момирову, у којој је било места за сваког Србина и сваког истинског човека!
Уместо увода
Умро је песник и издавач Момир Лазић, главни и одговорни уредник часописа „Збиља“. Овај вредни трудбеник на народној њиви, како се то некад говорило, борац за наше исконске вредности, отишао је са света од слабости срца – „племенито једно ту препуче срце“, рекао би Хамлетов Хорације. У знак сећања, читаоцима „Стања ствари“ нудим запис о Момиру, настао 2012. године, а објављен у књизи „Србовање и србофобија“. Бог да прости душу Момирову, у којој је било места за сваког Србина и сваког истинског човека!
О МОМИРУ ЛАЗИЋУ, НЕУМОРЕНОМ И НЕУМОРНОМ
Момир Лазић: Човек иза имена (човек испред имена!)
Кад човек помене Момира Лазића, прва реч која му падне на памет јесте: НЕУМОРАН. Човек који преко две деценије, о свом руху и круху, издаје часопис „Збиља“, који се бави политиком и културом, нашом и светском, и који чврсто стоји на положају правих вредности светосавља и родољубља – то је човек који не сме бити прећутан и прецртан, барем међу онима који знају шта значи бити србски патриота, најмаргиналнији човек на свету (има патриота који, кажу, за своје патриотске говоре узму и по пет хиљада евра у цугу, али Лазић међу њих не спада, јер живи скромно, пошто није спреман да се преда и прода). Лазића знам већ годинама (Кијук је човек који нас је повезао, јер он и јесте био велики србски мостоградитељ); и колико год га знам, видим га као човека булдожерске енергије, који стално надире, гура, крчи, оставља за собом прокопане путеве, маше, упозорава, виче, прети песницом (из које, кад се боље загледаш, видиш како расте црвен цвет, крвав од његовог неукроћеног србског срца)… Његов србски национализам је свечовечански: он је не само са својим напаћеним Србима из Крајине, или онима са Косова и Метохије – он је и са Кубанцима, и са Ирачанима, и са Либијом, и са Сиријом, и са Ираном… Ко год се нађе на удару сатанизма Новог поретка, имаће у Лазићу браниоца и заступника, звао се он Радован Караџић, Ратко Младић, Војислав Шешељ или Тарик Азиз, Гадафи… Чим човека гони Империја, за њега се треба заузети; и ту нема двоумице…
Пријатељ му је сваки истинољубац: од Рајка Долечека, чешког Србина и србског Чеха, несусталог борца за правду кад је Србија у питању, преко Ивана Чароте, који је на десетине србских књига превео на руски и белоруски језик, до Павела Тихомирова, аутора „Зоне прећуткивања“, који се нашао на Косову и Метохији кад је било најтеже, 1999. године, и који је о томе написао књигу (а објавио је Лазић). Лазић је основао издавачку кућу РИВЕЛ КО да би могао да штампа забрањене и прећутане истинољупце и истиноговорнике. Лазић је каткад прегласан да не би, никад и ником, био нејасан, па су га због тога стално прозивали због „говора мржње“ и национализма…
Књига под насловом „Правда“
Лазићеви чланци из књиге „Правда“ су народски, без сувишних речи и филозофије (понекад убаци и неку псовку; ја псовку никако не волим, јер је животни реализам могућ и без псовке, али Лазић, очито, мисли да тако треба). У њима најједноставније истине, и живи људи, не само Срби. Рецимо, о младићу Борису Грубјешћу са Баније, који је погинуо током анти-НАТО демонстрација у доба бомбардовања Србије 1999. године. О њему у тексту „Херој Баније“ пише Лазић, и цитира одломке Грубјешићевог дневника, који му је на увид ставила мајка овог осамнаестогодишњег трагичног јунака: „За Србију и Крајину треба погинути. То не смемо изгубити. Боље их је борбом изгубити него се скривати и бежати и бити роб туђе власти/…/Косово и Метохија су наше очи, наш очињи вид. Без Косова ми смо у мраку, у тами…“ Па онда, у тексту „Неподобни подобнима“, о забрани Гојку Ђогу да уђе у Републику Србску. „Огољене душе“, о Гојку Кнежевићу, оцу седморо деце, који је са Кордуна добегао у Србију, који живи од својих десет прстију, и каже: „Борим се као лав. Радим од јутра до сутра. Делам шта знам, а знам, чини ми се, доста. Поправљам аутомобиле, косим, орем, сечем дрва, уводим струју, зидам… На сав тај рад моје шаке су навикле и отврдле као камен/…/ Нуде ми да се иселимо у Аустралију, Америку или Канаду, али ја нећу. Хоћу да ми деца живе у својој земљи. Има у њој шта да се ради, само да оде овај олош из ње. Нећу да идем из ината. То говорим и својој деци. Морају доћи бољи дани. Даће Бог“… Па онда о припаднику немачког КФОР-а („Једном Србин, увек Србин“), који помаже, несебично, Србима у Великој Хочи метохијској, јер је он, КФОР-овац, пореклом – Лужички Србин…
Кад је 2002. године посетио Багдад, Момир Лазић се обрео у музеју „Америја“, кроз који је њега и његову супругу проводила Ирачанка Адмет Интаса. Тамо је видео остатке склоништа у коме су били само цивили, и које су Американци гађали „врућим спиралним пројектилима“. „То су они који буше материју и развијају огромну температуру, пржећи све пред собом“, бележи Лазић у свом тексту „Музеј смрти – шири даље“, и додаје: „Гледам остатке људских длака, отиске смрсканих лобања у бетону, ликове деце, стараца по зидовима и гомиле костију скупљених у посебне сандуке“. Одмах после тога, у тексту „Лектира која је победила заборав“, Лазић наводи успомене Николе Костура, који је преживео Други светски рат у НДХ (сада ЕУ НДХ): „Пошао сам био за Србију. У Грачацу на станици је све Србе који су се тамо затекли дочекала повећа група усташа. Већ у чекаоници сам затекао поклане Србе на чијим телима су седели кољачи испијајући ракију. Са станице су нас повели у пакао. Била је то Тучић јама“. (Никола Костур је преживео, да сведочи.) Лазић додаје: „Ових дана наш председник Борис Тадић рекао је новинарима у Њујорку да не зна тачан број наших жртава у Јасеновцу. А што се тиче одштете за геноцид који је извршен над Србима у том логору смрти, додао је да породице убијених треба да нађу нека решења за такве случајеве. Срамно и бестидно од Бориса Тадића.“ Ту је и „Истина у логорској жици“, о усташком логору за децу, Јастребарско, чије су надзорнице биле часне сестре „Светог Винка Паулског“. Сведочење једног дечака, који је преживео: „Дуго нам нису давали да једемо. Данима нисмо добијали воду. Онда су нас пуштале у двориште са лепом зеленом травом. Мртви гладни, пасли смо траву. После паше ишли смо на чесму да пијемо воде. Часне сестре су нас посматрале и нису нас дирале. Моји другови који су због велике жеђи пили много воде, умирали су после неколико сати од грчева у стомаку. Ја сам случајно остао жив.“
„Од Срба ни књиге ни гласа“ је текст о Светозару Ливади, србском професору из Хрватске, који је писао о уништењу србске културе у Хрватској: „У Хрватској је разорено и уништено више од 3000 грађевина од општег културног, историјског и духовног значаја. Уништено је и разорено 29 српских музеја. Уништени су сви књижни фондови, на стотине хиљада књига. Тако је поништено чак 24 000 наслова. Уништене су готово све ћириличне књиге, затим и оне латиничне чији су издавачи из Србије, сва дела левичарског усмерења, дела јеврејских и муслиманских аутора. Уништено је такође и 40 000 комплета Енциклопедије Лексикографског завода“. (Потписник ових редова је поносан на то што је Србин, између осталог и зато што у србским библиотекама и даље стоје сви наслови хрватских писаца из оног доба: не само Марко Марулић и Тин Ујевић, него и Влатко Павлетић, Бранимир Донат, Павао Павличић; тако и треба да буде, наравно.)
„(Не)правда“
Исто тако Лазић бележи слике нашег доба и у књизи „(Не)правда“. Пише о Ђоки Живковићу у тексту „Чувајте га, коњи врани“; реч је о човеку који је целог живота цртао коње, опседнут њиховом лепотом. Оженио се католкињом, која му је родила два сина, Алена и Стевицу. Кад је избио рат у Крајини, отац је био на једној страни фронта, синови на другој, Туђмановој. Зато га је командант послао на другу линију одбране, где није било Хрвата… Живковић ће, као и многи, умрети од туге и муке.
Онда, у тексту „Европски страх од иконе“, Лазић цитира познатог нашег сликара, надахнутог Византијом, Косту Брадића: „Да ли знате да Лувр нема ниједну икону? Ништа од Византије, као да није ни постојала.“ Лазић је, у свом коментару на Брадићеву тезу, јасан: „И шта је онда Европа која се одриче иконе? То је побеснела памет чији је једини циљ доминација над народима, угњетавање истих и њихово стављање под контролу. Тако ће изгубити идентитет и постати, ако то већ нису, робље за еколошки отпад.“
У тексту „Крајишка гробница“ Лазић се обраћа Србији, огуглалој на муке својих Срба, поготову ако су избеглице од усташког ножа: „Мој Крајишник, Ђуро Маровић, рођен у прелепом селу Голиња на Кордуну, нађен је у трафо станици смрзнут и раскомадан од стране паса. Овај несрећник једно време је био смештен у избегличком насељу код Краљева. Међутим, кад је „принудни логор“ укинут, Крајишници, који су у Србији „потрошна роба“, морали су код који. Пошто је био добар мајстор и разумео се у котлове, успео је да заради и преживи. Радио је од данас до сутра. Колико год се мучио, на родни крај није престајао да мисли. Али, у родну груду није могао, јер су се усташе за то побринуле у „Олуји“. Тугу је свио у тој трафо станици у коју је долазио са сувим хлебом и ракијом. Грејао је тако душу и тело док је напољу било минус 20. пред очима му се указивао његов премили Кордун који је у пролеће блистао на сунцу./…/ И тако је једно вече мирно и заувек заспао. Послужио је као гозба за псе луталице/…/ Само у Чортановцима недалеко од Инђије у задњих неколико година умрло је више од 400 Крајишника. Нестају напуштени, оковани немаштином, далеко од завичаја којег су заувек изгубили. Многи су већ на њиховом путу. Алал ти вера, Србијо!“
Или, у чланку „Српска вера, туђа вечера“: „На огласној табли уреда Државне управе Задарске жупаније, свакодневно се могу видети решења о промени имена. Стеван у Стјепан, Јован у Иван, Душан у Дује… /…/ Та трагедија не траје од јуче. Према подацима СПЦ, од 1990. до данас, само на подручју Загреба покрштено је више од 20 000 српске деце, док је на територији Хрватске та бројка дупло већа“.
Песник
И тако даље. Оно што не стаје у чланке, стаје у поезију. У „Христоискрице“. Рецимо: „Мислити / значи / умријети од / стида“… „Мајка је патња / милосност / за радост / привезана“… „Бог је једина истина/ у којој човјек / вјечно живи“… О његовој поезији, Предраг Р. Драгић Кијук је забележио: „Доминанту симболичку фразу заменио је шкрти, наративно – сводљиви, детаљистички интелектуални сензибилитет. Форма је примерена нужном исповедном минимализму и сугестивној асоцијативности/…/ Минималистички начин обликовања поетског исказа је тако, на најбољи начин, показао да је губитком духовности савремени човек изгубио своје упориште и од обоженог бића постао онеспокојавајуће биће празнине“… А Лазић се, између осталог и песмом, против те празнине бори…
Ко је Момир Лазић?
Рођен је 26. августа 1947. године у Сарајеву. Објављивао је поезију, за одрасле и децу, од 1967. године („Жега“, „Говор пјене“, „Мом народу да не заборави“, итд.), роман „Швабац“, књиге огледа и расправа „Крст завичаја“, „Испирање мозга“, „Образ и отаџбина“, „Правда“, „(Не)правда“, итд. Превођен је на шведски, русински, албански, македонски, словеначки, италијански, малтешки, пољски, мађарски, руски, јерменски, белоруски, бугарски, румунски и енглески језик. Уврштен је у многе антологије, носилац награда, а највећа му је што је, као Србин, 1990. и 1991. хапшен од стране Туђмановог режима…
Недавно је, што му чини част, поред већ постојеће награде часописа „Збиља“, утемељио награду „Небојша М. Крстић“ за родољубиву публицистику… Живи на Фрушкој Гори, као Србин и као космополита, грађанин света у коме неће бити сатаниног Новог светског поретка.
Нека живи, да га Бог поживи, онако булдожерски спреман да крчи путеве кроз мрчаву збиље у којој се данашња Србија нашла.
2012. Владимир Димитријевић
