(које ће бити одржано јануара 2020. године у Београду, уочи Савиндана, по тужби невладине организације "Да се зна" због наводне дискриминације)
Брак између мушкарца и жене је једини природан. Да је апостол Павле ову мисао изрекао пред данашњим Србима, уместо пред старим Римљанима и Коринћанима, био би месецима мрцварен, уцењиван и понижаван, коначно изведен и на суд зато што се усудио да јавно угрожава „родну равноправност, да маргинализује трансродне особе, и пропагира породицу као једину вредност“, како већ стоји у тужби која је поднета против др Владимир Димитријевића српском правосуђу.
Можда би му српске кадије и забраниле да проноси своја породична учења по земљама које је некада давно походио, о чему постоје жива народна предања од Нишавља до Далмације, сачувана у списима етнолога. Тако би овај неуморни апостол љубави остао ускраћен и да својим личним примером, као вечити нежења докаже да човек може и мимо брака да се оствари у заједници, да његов снажни ерос може да се преточи у чудесну стваралачку енергију, у чудесну херувимску љубав која и без телесног односа може да загрли, да угреје, да усрећи.
Нове гонитеље хришћана нимало не занима податак да у Православљу нема западњачке инквизиције, ни гиљотине за грешнике, ни разбуктале ломаче на коју су несретне гејеве, до не тако давно, бацали Енглези. Да таква горда и паклена емоција, ако и постоји у данашњој Србији, није православна нити представља наслеђе наших светих предака. Православље не поистовећује ни једног човек са његовим слабостима, са његовим трагичним изборима и заблудама. На православној ломачи не горе људи, већ једино њихове промашене љубави. И то се догађа не зато што је Православље старомодно, што живот посматра са неког превазиђеног гледишта, науштрб људских права и слобода. Већ зато што оно на основу свог двомиленијумског подвижничког искуства, поуздано зна да се у тим погрешним љубавима скрива извор свих људских патњи и безнађа. Да управо оне најгрубље дискриминишу човека, спутавају његову личност, држећи је оковану у тврђави хладног и мрачног индивидуализма.
Православна љубав се не горди и не надима над хомосексуалцима. Она трпељиво подноси Параду поноса и сва њена бизарна ругања, јавна скрнављења икона и људских теласа, као језиви крик очајних и дубоко несретних људи. Православна љубав у тој тужној поворци препознаје и сасвим добре и честите људе, стидљиве и танане душе које су се спотакле у тренуцима животних изазова, самоће и страха. Препознаје душе које су у тренуцима своје личне драме и колебања чуле шапат и наговор својих лажних пријатеља, шапат лажних хуманиста и научника, шапат лажних српских теолога, поборника еволуционизма, са њихових још увек високих позиција у црквеној просвети. Душе које су пред собом имале равнодушне и бљутаве хришћане, црквене скандале и расколе, примере бруталног хомосексуализма и педофилије у самој јерархији са којима црквена институција није имала храбрости да се суочи... Православна љубав овим обманутим и саблажњеним душама искрено жели да помогне, понајвише својим стрпљењем, својим ћутањем, својим молитвама.
Нови гонитељи хришћана захтевају од православних Срба да безусловно капитулирају пред науком која је у историји често стајала у служби владајућих интереса и идеологија. Која је мирне савести током нацизма спроводила еугеничко убијање сувишних и прекобројних, особа слабије грађе и генетике. Која, можда из истих побуда, и данас ћутке благосиља употребу канцерогених отрова у храни, употребу осиромашеног уранијума у бомбама због чега се српска деца и данас рађају са малигним оболењима.
Православни и породични Срби данас немају нимало права на критички став ка науци која је хомосексуализам прогласила природним баш у доба обнове древне раскалашности, древног промискуитета кога природна брачна веза ограничава и спутава. И која сада већ стидљиво најављује своја нова научна открића у којима доказује да је и педофилија један дубок и несавладив природни нагон са којим се човек рађа, те је зато и беспомоћан пред њим. Која не жели да се суочи са огромним процентом депресивности и суицида код ових групација јер тим мученицима и не може да понуди ништа сем јаких медикамента. Јер не жели да призна да у депресивним, присилним помислима постоји систем и логика, постоји бритак и окретан ум дрских мисаоних сила које једино клиника Светог Антонија Великог и осталих православних пустиножитеља савршено препознаје, разоружава, побеђује...
Православни Срби морају како знају и умеју да имплементирају у своју етику и своје богословље све што савремена наука заповеда. Без обзира што у њој влада фундаментални атеизам у коме се брутално дисквалификује и исмева сваки покушај научног оправдавања и доказивавања библијске и јеванђелске стварности. Што своје претпоставке о настанку света проглашава научним догмама, и тако постаје једна повлашћена надрелигија која рехабилитује и свима намеће стари паганизам и целокупно мрачно наслеђе западног света. Православни верници сада морају слепо да верују науци иако она одриче благодатно стање првобитне природе, интензивно присуство божанских енергија у њој, због чега је била заклоњена од сваке трулежи, од сваке болести, од сваке смрти. И која је постала трошна, рањива и зверолика, тек пошто је горда и себична емоција првих људи прострујала кроз њу. Православни верници сада морају да верују науци која одриче целокупну православну науку о спасењу, велику богословску мисао Светог Максима Исповедника која каже да се и човечанство и читав створени свет обнављају и спасавају у чудесној Личности Боговека Христа, да добијају своје вечно битије по мери своје љубави, своје жеље и воље да учествују у Њој. Православни Срби сада морају да се поклоне пред савременом науком и да јој јавно принесу на жртву целокупно Православље. Да пред свима признају да је оно само једна древна бајка, да је лицемерни и развратни хуманизам безбожног западног света једина духовна вредност на овој планети.
Нови гонитељи хришћана Србима укидају право да јавно исповедају своје православно учење о постанку света. Они више не смеју нигде да зуцну да су мушкарац и жена створени из једног тела, једно из другог и једно за друго, а што није записано само у православним списима, већ и у њиховој физиономији, у њиховим особинама. Да брак представља једну божанску установу, једно целовито и боголико биће у коме и сам Творац учествује. Да полни однос представља врхунац ове троједине љубави, врхунац заједничког стваралаштва у коме Творац, кроз мужа, у жени ствара нови живот. И да таква употреба полноси може тако да се узвиси до празника, да постане црквени благдан. Јер ми у нашим храмовима без имало стида прослављамо сам тренутак у коме је телесно зачета Пресвета девојчица Марија, тренутак у коме је телесно зачет мали Јован Крститељ, тренутак настанка њихових живота.
Али полни однос може и да се унизи, да постане самом себи циљ, празна суштина у празној заједници две вечито себичне и саможиве јединке. И то се не дешава само у хомосексуалним односима, то се збива и у посрнулим хетеросексуалним везама. То се дешава и у Задрузи и Паровима, у скаредним риалити програмима у којима је полни нагон банализован да анимализма, а што се све емитују на каналима са националном фреквенцијом, ваљда као наша нова и једина национална и породична вредност.
Честити и богољубиви брак мушкарца и жене је најважнија икона у Православљу. На њој се заснивају готово све релације, сви односи у црквеној јерархији. Брак је икона љубави Творца и творевине. Икона Христа и Његове Невесте Цркве. Икона Христа и сваке хришћанске душе. Икона љубави Епископа и његове пастве, свештеника и његове парохије, духовника и његове братије. Зато нимало није случајно што су о браку исписане многе посланице, беседе и савети у којима се чак и усамљени подвижници, девственици попут апостола Павла, баве темом деликатних брачних односа и тајном полности. Зато нимало није случајно што су у старини подизани читави Сабори на којима су савесни архијереји одлучно бранили хришћански брак од антипородичних манихејских учења. То данас исто чине храбри српски интелектуалци пред домаћим судовима, знајући да бранећи хришћански брак, бране душу самог Православља.
Нови гонитељи хришћана се нимало не обазиру на православно становиште о браку и породици, на његов иконични, богословски и историјски значај за сам српски народ. Они једноставно не желе да уоче очигледну толерантност у нашој традицији, у православним схватањима Срба која су по Уставу загарантована. То све је већ довољан показатељ да њихов циљ нису права угрожених, већ право мирне већине на своју традицију, на свој идентитет.
Њихов циљ је насиље над православним Србима. Насиље над православним родитеље којима прете тужбама и законитим отимањем деце. Њихов циљ је насиље над српском децом коју покушавају да отргну од родитељског утицаја и породичног васпитања, коју желе да придобију, да збуне и саплету у најосетљивијем периоду полног сазревања, промоцијом промискуитета и антипородичних идеја у српским школама. Они се понашају као Турци који су сматрали да имају већа права над српском децом од самих родитеља. Који су дечаке отимали из загрљаја сроске мајке да би се њима одвратно наслађивали, да би од њих стварали армију својих будућих јуришника.
Доживеће због тога нове српске буне и устанке и свој пораз у њима. Не само зато што су заратили са непокорном српском слаботињом, већ зато што ратују са српским празницима и фрескама. Победиће их Крсна Слава и Младенци, Детињци, Материце и Оци. Победиће их загрљај Светог Јоакима и Ане који представља домаћу гору Тавор и живи породични храм. Победиће их Христос на Свадби у Кани Галилејској и Пресвета Богомајка која седи крај Њега за брачном трпезом. И која увек све прва примети, која се увек прва сажали. Па моли Сина свога да помогне, да претвори крчаг њихових брачних брига, тескоба и невоља, у слатко вино тихе породичне радости.
Жељко Перовић,
Празник чудотворне иконе Мајке Божје Знамење 2019.
Извор: Блог "Знамење Пирот"
