ЖАЛОСТ ЗБОГ КАТЕДРАЛЕ
Наравно да ми је жао због пожара у катедрали Нотр Дам у Паризу. То је символ коначне смрти хришћанства, макар и инославног, на Западу. Европа је нама драго гробље, говорио је, још у 19. веку, Достојевски. И ми, православни, не можемо бити равнодушни према судбини римокатоличког и протестантског Запада, иако је Запад још пре хиљаду година потонуо у јерес, и стао на пут своје пропасти.
Жао ми је због пожара у храму који је свашта поднео од следбеника бесовских преврата, који је скрнављен још у доба Француске револуције, када су у њега уводили жену сумњивог морала која је требало да представља Богињу разума ( разума у доба кад је убилачко револуционарно безумље тријумфовало! ) Ипак, борба се водила, све до недавно. Али изгледа да је пораз стигао. Да, заиста: Запад коначно умире. И овај пожар то јасно сигнализује.
ДРУШТВО МРТВИХ БЕЗБОЖНИКА
Пишући о сведоку европске пропасти, књижевнику Мишелу Уелбеку, Слободан Рељић бележи:“Еуростат ће вам јасно показати да је 35 од сто домаћинстава у Француској, 40 у Немачкој, 44 у Данској или 51 у Шведској – једночлано. Ако узмете да су то земље с милионским заједницама муслимана и других имиграната, који само инцидентно живе сами, онда вам постаје јасно да је прича о Уелбековом јунаку Флорен-Клоду Лабрусу прича о готово половини француске нације. Џорџ Монбио, „Гардијанов“ колумниста, говори о Добу усамљености. Усамљеност се већ међу младим људима појављује као епидемија. „У Енглеској се стање око 700 хиљада мушкараца и око милион и сто хиљада жена преко 50 година процењује драматичним. Ебола вероватно никад неће моћи да се упореди са ударима самоће.
Друштвена изолованост утиче на прерану смрт као пушење 15 цигарета дневно. Истраживања показују да је двоструко опаснија од гојазности. Деменција, висок крвни притисак, алкохолизам и несреће – као што су депресија, параноја, анксиозност и самоубиства, очигледно расту кад се прекину везе међу људима.“ Човек није створен да живи сам./…/ Још пре четврт века руски професор Александар Зиновјев, који је добар део живота провео на Западу, у лето 1999. пред повратак у разорену Русију говорио је о XXI веку као о добу „најстравичнијем досад“ и о погубности инжењеринга западног друштва. Може ли се човек, у име неке неизвесне будућности човечанства, „радовати томе што његов народ чека судбина америчких Индијанаца? Термин ’човечанство’ је апстракција. У реалности постоје Руси, Французи, Срби итд. Међутим, ако се садашња тенденција настави, народи који су основали савремену цивилизацију (мислим на латинске народе) постепено ће нестати. Западна Европа је већ пуна странаца. О томе још нисмо говорили, али та појава није случајна и није последица неких неконтролисаних људских токова. Циљ је створити у Европи стање слично стању у САД. Изгледа ми, Французи ће се мало обрадовати сазнавши да ће човечанство били срећно, али без Француза.“(1)
САМОУБИСТВО У КАТЕДРАЛИ
Године 2013, француски мислилац, Доминик Венер, у 78. години живота извршио је самоубиство у олтару катедрале Нотр Дам. Венер је, иначе, био оснивач француске Нове деснице, снажног интелектуалног покрета против тријумфа неолибералног капитализма и на њему заснованог постмодерног људождерства. Нови десничари (од којих је најпознатији Ален де Беноа, и са којима је сарађивао Драгош Калајић) су, по опредељењу, пагани. Они сматрају да је инквизиторско хришћанство на Западу значило увод у тоталитаризам и разоружање беле расе пред изазовима терминалног рашчовечења последње епохе. Венер се, дакле, у катедрали убио протестујући ротив легализације „хомосексуалних бракова“, сматрајући то коначним поразом француске отаџбине. Убио се као што су то чинили антички пагани, попут Емпедокла или Сенеке, и о томе је оставио писмену белешку. (2)
Али, самоубиство у олтару празном од благодати јасан је знак. Као и околност да се у таквом олтару убио француски паганин. Родољуб, али следбеник многобоштва.
ХОЋЕ ЛИ НОТР ДАМ БИТИ ЏАМИЈА?
Крајем 2005. и почетком 2006. у Русији је буру изазвала књига Јелене Чудинове, "Џамија Нотр Дам у Паризу". Чудинова је описала скору будућност Европе каквом је она видела.
Године 2048, у Паризу, главном граду Еврабије, којом владају муслимани, хришћани су гетоизирани и приморани или да приме ислам или да умру. Група римокатоличких традицоналиста, лефевриста, заузима Нотр Дам, претворен у џамију, у њему последњи пут служи мису, а затим храм руши до темеља. У роману, Београд је главни град Велике Албаније, а последњи остаци Срба селе се у Русију, где оснивају нови Београд и остају да бране границе. Једина слободна земља је православна Русија, која је према исламској Европи подигла "зелену завесу".
Чудинову су напали као "расисту" и "фашисту", али жена је само испричала оно што види. У изјави за НИН (23.2.2006.), она каже да је пропаст Запада започела бомбардовањем Србије и Црне Горе, које су се пет векова бориле против турског ропства. Запад је крив јер је изазвао рат у Босни и подстакао шиптарске терористе на Косову, допустивши уништење православних храмова и манастира. Чудинова сматра да је цела Европа у страху од ислама после побуне у Француској и бесних реакција на карикатуре Мухамеда, дошло је до повлачења римокатолика, који из својих храмова у Шпанији уклањају ликове светих што су се борили против Мавара и труде се да буду "толерантни".
Чудинова је једним од главних јунака свог романа учинила Србина Слободана, који неће никад опростити Западу зато што је издао његов народ и његову земљу. Говорећи о томе да су њену књигу приметили тек после догађаја који су уздрмали свет, она каже да је једини прави отпор исламу активно мисионарење, од чега је западно хришћанство одустало. Русија мора да се супротстави гетоизацији својих муслимана која ће се, ускоро, претворити у агресивну експанзију, и додаје: "Рат између крста и полумесеца већ је почео – тврди Чудинова, објашњавајући да хришћанство уступа. – Ислам је интернационалан, пружа своје пипке по целој планети, ударајући на секуларно друштво које није у стању да се брани. Секуларност не може дуго да постоји, раније или касније, ако нема праве вере – долази лажна. Па и комунизам је био нека врста изврнуте религије. Просто човеку није својствено да не верује ни у шта – кад је све могуће, кад је све дозвољено, човек најпре ужива, а онда, као дете, уморан од сведозвољености, има потребу да му неко каже шта се може, а шта је забрањено. И ту долази ислам, који наређује да се пет пута дневно молиш, да не једеш ово или оно... И човек доживљава олакшање. У Немачкој сваке године све више и више људи прима ислам, исто је у Шведској, Данској /.../
Да би се сачувала од ислама Русија мора пре свега да измени однос према религији. Држава мора да се одрекне секуларне форме друштва и да формира нови начин социјалног уређења у коме би значајно место било удељено титуларној религији – православљу. Све док то не буде урађено, ми ћемо губити. Секуларност иде на руку муслиманима – ако је код нас секуларно друштво, муслимани нам кажу – склоните крст, а онда, кад се потпуно избрише хришћанска симболика, а својом демографском политиком они заиста постану већина, рећи ће да нам секуларно друштво није потребно и направиће религиозну државу, али муслиманску. Ислам се неће сам од себе зауставити. /.../
Европа је, ипак, напокон, почела да се буди. Лагано, али се буди. Наши либерали, у Русији, воде нас путевима које је Европа већ прошла. То нам није потребно, можемо нешто да научимо и на њиховом искуству. Муслимани у Москви данас траже дозволу да саграде џамију са минаретом већим од звонаре Ивана Великог. Да ли су толики минарети заиста потребни за молитву? Наравно да нису, то је политичка демонстрација доласка ислама. Ислам је увек заснован на политици. Према томе, кад говоре да православље не треба да се меша у политику, какав је онда излаз? Моје мишљење се поклапа са мишљењем Холанђана после убиства Ван Гога. Нека живе, нека се богате, нека уживају, али нека знају да је овде прави домаћин православље. То не значи да у православној кући нема места за друге. Али мора да се зна ко је газда, мора се поставити граница трпљења. /.../
Србија је најистуренија тачка православља и природан је руски интерес за њу. Као што је природно да готово сваки човек у мојој земљи осећа кривицу што Русија није заштитила своју православну браћу од бомбардовања.
За мене је важно једно – ја читам Достојевског и слушам Рахмањинова и хоћу да и кроз педесет година људи који живе у Русији такође читају Достојевског и слушају Рахмањинова. Говорим руски и хоћу да и они имају право да говоре тим језиком. А какве ће боје бити њихова кожа и да ли ће имати косе очи – мени је свеједно. И тиме је не противуречим себи. народ – то је пре свега дух, језик, осећај света, река која се храни потоцима најразличитијих крви."
Њена позиција је сасвим у складу са идејама Константина Леонтјева, који је говорио да је вера изнад крви, и да би Русији морали бити ближи православни Индуси или Кинези (кад би их било) од римокатоличких Словена.
СВЕДОЧЕЊЕ БЕРНАРА ЛЕ КАРОА
Православни Француз, рођени Паризлија, Бернар Ле Каро, који је као младић пришао Цркви од Истока, у интервјуу потписнику ових редова је сведочио:“Када говоримо о западним хришћанима, ја ћу се ограничити на Француску: то је права катастрофа. Известан број римокатоличких храмова су затворени, неки су порушени или претворени у ресторане, а у најбољем случају у музеје. Желео бих да додам и један пример из свакодневног живота. У многим парохијама, због недостатка свештеника, опела се служе без свештеника. Они су замењени "пасторалном групом" сачињеном од лаика, који певају неколико песама, читају Еванђеље, итд...Када је једна побожна римокатолкиња у мојој фамилији умрла, нисмо нашли свештеника да врши опело."Тим" састављен од жена "служио" је ”опело”: певали су ”песмице”, читали Јеванђеље, кадили ковчег и прочитали разрешитељну молитву ... Ово истичем: то није изузетак, већ је у складу са прописима римокатоличке јерархије у Француској.“(3)
ИМА ЛИ НАДЕ?
Бернар Ле Каро ипак сматра да има наде – али у повратку Цркви Истинитој. Он каже:“Упркос томе, постоје - хвала Богу – и позитивни знаци. Сада значајан број свештеника постају људи који су дошли у хришћанство као одрасле особе. Код њих постоји реалан интерес према духовности, они траже нешто аутентично, и интересују се за Православље према коме немају предрасуда као њихови претходници. Чак и неки”лефевристи”( римокатолички традиционалисти, следбеници кардинала Марсела Лефевра, који није признавао екуменизам и модернистички Други ватикански концил, нап.В.Д.) сада разумеју да немају ништа више да очекују од папства у вези са аутентичним духовним и литургијским животом, и они гледају у правцу Православља. Један од њихових угледних следбеника недавно је постао православан. То је раније било незамисливо. Па, да сумирамо, рекао бих следеће: у погледу Ватикана и ”званичног католицизма” : не се сипа ”вино ново у мјехове старе”. Али осим тога, безброј душа на Западу чекају "нову реч", као што је говорио Достојевски.“(3)
О КАКВОЈ БОРБИ ЈЕ РЕЧ?
Води се велика борба: “Треба подсетити да је у почетку идеја уједињене Европе лансирана од стране хришћанских демократа. Застава ЕУ је плаве боје са златним зведицама, а то је симболичан начин на који се представља Богородица у Римокатоличкој Цркви. Али педесет година после тога Европска Унија постала је нешто сасвим друго, монструозна конструкција која негира своје хришћанске корене, која је измислила истополни брак, итд ... Они су не само безбожници, већ и богоборци. У француској влади, ниједан министар ( по први пут у новијој историји!) не сме да призна да је он верујући! Нови поглавар Украјинске православне цркве Московске патријаршије, Митрополит Онуфрије, је недавно рекао, и мислим то важи не само за Украјину, него и за Србију: „Сада је свет подељен у два табора – у једном табору су људи који желе да у пуној снази и стварности сачувају хришћанске моралне законе, које је Бог дао човеку његовог добра ради. Други табор те законе гази. На пример, кад је брак у питању. Бог је благословио мушкарца и жену – Адама и Еву. Не двојицу Адама, не две Еве…Зато су они закони које нам сада нуди нови европски свет за нас неприхватљиви. Не можемо да сарађујемо и да се уједињујемо с таквим светом. Морамо бити у јединству с онима који чувају закон Божји““(3)
Има ли мудрије поуке?
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
И наш народ пропада.
Србе дупке сахрањују, и Срби саме себе сахрањују.
Са свих страна нападан, један стари хришћански народ све теже подноси свет у коме живи, и у коме за Христа нема места.
Уместо да тражимо савез са онима који, макар и делимично, чувају закон Божји, ми хитамо у загрљај бебожника и безумника. А то ће се кобно завршити ако се не покајемо. Сетимо се светих речи старца Пајсија Светогорца:“Људи би желели да живе у греху и да при том имају Бога који би им праштао и допуштао да опет и опет греше. Људи немају вере и због тога не могу да се насите грехом. Целокупно зло потиче од неверја. Људи не мисле о вечном животу, и зато их ништа не уздржава од зла – они ражалошћују и обмањују један другога, одбацују рођену децу... У свету се данас догађају такве ствари да је о њима неприлично и говорити. Незамисливи греси, које Оци Цркве нису могли ни да предвиде у канонима. Као у Содоми и Гомори, о којима је Бог рекао: „Не верујем да је истина да се творе такви греси? Поћи ћу и видети”. Ако се људи не покају и не обрате Богу, поћи ће у вечне муке.“
О томе вреди размишљати после пожара у Паризу. Господе Исусе Христе, Сине Божји, молитвама Своје Пречисте Мајке, помилуј нас. Амин.
Др Владимир Димитријевић
УПУТНИЦЕ:
1.http://hronograf.net/2019/04/03/slobodan-reljic-uelbekova-evropa-drustvo-mrtvih-bezboznika/).
2.https://www.counter-currents.com/2013/06/razlozi-za-dragovoljnu-smrt/
3. http://borbazaveru.info/content/view/7179/52/
