ПРИМЕР ПОБОЖНЕ ЖЕНЕ
Свети Владика Николај у свом „Емануилу“ бележи: “Једна жена по имену Велика П., добра домаћица из села Брусника прича како је пре две године лежала болесна у Битољској болници. Рука јој је била страшно отекла. Лекари су просекли оток, и велика количина гноја излазила је из руке. Тада јој приђе једнога дана отац Јован Максимовић, тадашњи наставник Богословије а садашњи владика Шангајски.
Она га није познавала. Отац Јован понуди је да прими причешће, и она прими. Од тог буде јој нешто мало лакше. После два три дана опет је посети отац Јован и опет јој предложи да је причести. Она пристане но каже, да ће прво постити бар три дана па онда узети свету тајну. Јер, вели, прошли пут се причестила без поста, па је гризе савест.
Отац Јован остави јој на вољу и оде. Жена почне постити, и од свега јела што јој је нуђено у болници узимала је само хлеба. После три дана донесе отац Јован свету тајну и причести је. То је било на Велику Среду изјутра, Пред вече рука је у болеснице била потпуно здрава. Дође лекар, који јој је рекао да ће морати остати у болници најмање три месеца. И запрепасти се кад види, да се у руци сав гној осушио и да болесница при притиску руке ни мало не осећа бол. Прекрсти се и каже жени, да је здрава и да може одмах ићи кући. Кад је жена испричала свој случај, упитају је, који је то свештеник био. Она му није знала име, али га опише тако да смо се сви сетили, да је то био отац Јован. Јер он је у своје време скоро посведневно посећивао болеснике. Кад смо жени рекли, да је тај свештеник сада владика она се зачуди.“
Ово је двоструко диван пример – пример Светог Јована Шангајског и његовог подвига око болесника, али и пример страхопоштовања према Светом Причешћу благочестиве жене Велике, која није хтела да се други пут причести без припреме постом. Три дана је постила, једући само хлеб, и Господ ју је, видећи њену побожност, одмах исцелио.
ДА НЕ БУДЕМО ДРСКИ
Покојни отац Сава из манастира Вазнесења је говорио да нико од нас, шта год да ради, није достојан да се причести, него наша припрема постом, молитвом, покајањем и исповешћу представља само израз учтивости пред Господом, да Господ види да нисмо дрски. Јер, Јуда се дрско причестио, па је пропао. А да је био дрза, види се по томе што је пружио руку у зделу у исти мах кад и Христос, уместо да је сачекао Домаћина да први то уради. Остали апостоли нису били дрски.
Отац Сава је испричао и следеће:„Кад је једном владика Николај Велимировић освештавао неку цркву, хтели су ктитори да се причесте на дан освећења, али нису постили. Дошли су код владике да их причести, а он их упита да ли су се припремили и да ли су постили.
Они одговоре–да нису. Он није знао шта да ради, и пошаље их код игумана Гаврила који је био ту:
'Идите ви код њега, да вас он исповеди, па онда идите на причешће!'
Владика Николај није имао снаге да им, будући да су они били ктитори те цркве, каже да не могу да се причесте зато што нису постили.
И тако, игуман Гаврило их на исповести запита:
'Да ли сте постили?'
'Не.'
'Па како можете да се причестите?'
'Али, ми смо ктитори ове цркве.'
'Ви сте Богу то градили, нисте себи.'
И тако се после тога владика Николај захвалио оцу Гаврилу што му је помогао да реши ту ситуацију.“
ПОУКА ИЗ ВЕЛИКОГ ТИПИКА
Отац Сава се увек дивио сили и слави Божанског Причешћа, и људе подстицао да га што чешће примају, али не без припреме – поста и исповести. Држао се доследно онога што пише у поукама у Великом Типику: „Сви су свештенослужитељи дужни са чашћу која приличи да у храму Господњем савршавају служење своје, и Тајнама да се Божјим свештенокрасно поклањају, и да се старају за чешће примање тога Дара. Парохијски свештеник томе да поучава и своје парохијане: да се сваки са чистом савешћу, по могућству, на празнике, а ако не, бар у четири поста у току године, припреми за причешће. Дужни су да са смирењем и чистотом телесном приступају овим Божанским Тајнама. Ко хоће да приступи Причешћу ван ова четири уобичајена поста, да пости седам дана пре тога, пребивајући у црквеној и домаћој молитви (ако није нека невоља, а ако јесте – три дана или дан), и да се припреме за подробно исповедање грехова својих. Који су у браку, да се у те дане свакако уздржавају од супружанских веза. Пред осми дан, да пред свештеником исповеде све своје грехе, и од вечери ништа да не окушају: ко не може због детињег доба или престарелости, нека поједе нешто мало, и од поноћи сви да се уздрже, пребивајући у молитвама, метанијама и духовним размишљањима, по својој моћи се припремајући…”
ПОУКЕ СВЕТИХ НИКОЛАЈА И ЈУСТИНА
Овако су учила и два Света Оца наших дана, Николај и Јустин. Николај у „Вери светих” каже: „Колико би пута требало да се причестимо? Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступати Св. Причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причасника. Особито је важно причешћивање у болести. /…/ Неопходно је исповедати се пре приступања Св. Тајни Причешћа”. А отац Јустин, у „Тајнама вере и живота”, вели: „Пошто у Св. Тајни Причешћа причасник прима тело и крв Спаситеља, НЕОПХОДНО ЈЕ да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли Светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори ап. Павле: Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег (1. Кор. 11, 28–29).”
ДА НЕ БУДЕМО НЕМАРНИ
Отац Сава је благосиљао да се од понедељка пости на води и причести у суботу или недељу, или да се израчуна колико треба дана ако празник на који желимо да се причестимо пада у средини седмице. О свему овоме учио је од свог духовника, оца Гаврила, а овај од Владике Николаја. Отац Петар из Денковца, поучен оцем Гаврилом, вели: „Један поп ми је рекао да причешћује сваког ко зине. А ја му кажем: ’А ако зине во? Пасе во поред цркве, па и он зине?’”
Отац Сава је говорио: „Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причешћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо, нисмо достојни – а камоли без припреме… Дош’о један, па каже како се причешћује на свакој Литургији. А ја му кажем: „Ја би се на твом месту причешћивао три пута дневно”… Треба да будемо учтиви пред Господом, да покажемо да хоћемо да се исправимо. А знамење је последњих времена да се ’лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је то почело – неки су рекли да нафора није ништа, да може да се једе [ујутру] пре [узимања] нафоре, а сад се иде тако да се и Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо к’о католици! Они су тако постали немарни да више и не посте и не исповедају се!”
РАНИ ХРИШЋАНИ И МИ
Рани хришћани су, говорио је отац Сава, живели светим животом, па су се чешће и причешћивали. А данашњи човек је у Цркви по милости Божјој, и мора да се пази да не мисли о себи више него што јесте. Рана Црква је врло строго држала дисциплину – за блуд и прељубу од Причешћа је одлучивала по 10-15 година, а за абортус по двадесет. „Кад би се тога данас држали, ко би се причестио?” говорио је отац Сава.
Међутим, он је на исповести био врло благ. Никога није одлучивао од Причешћа. „Ако се човек каје, ко сам ја да га одлучујем?” рекао је једном. Он је само ревновао да људе подстакне на већу усрдност ка Богу и Светињи, али је био веома смирен у схватању своје људске ограничености.
ПРВИ ЦИЉ ПОСТА
Отац Сава је говорио: „Сад долази Божићни пост. У овом посту, Божићњем посту, има много дана кад се једе зејтин: уторник, четвртак, субота и недеља; субота и недеља, једе се и риба. Али у првој недељи овога поста, и сваког поста, човеку треба да је циљ прво да се сједини са Богом кроз Причест, јер је Господ казао: ово је Тело Моје, ово је Крв Моја, која се ради вас пролива, узмите… Ко не једе Тело Моје нема живот вечни, ко једе Тело Моје и пије Крв Моју има живот вечни.
Те речи што је Господ пред апостолима казао, свештеник изговара за престолом, у олтару; те речи освећују и вино и хлеб, и ми примамо Тело и Крв Божију, као што су се апостоли причестили са Телом Божијим и са Крвљу Божијом. Тако треба прво да нам је циљ да се причестимо у овоме посту, па онда ћемо лако даље, кад можемо и колико, опет седмицу да постимо, па да се причестимо.
Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио, не бих могао да се причестим; ни свештеник не може да се причести, ако не служи. Морао би да пости седмицу, па онда да се причести, а не само да се причести а да није служио. Јер сама служба чини скуп, чини сабор апостола и Господа. Сам тај скуп, он је везан за самога Бога и за апостоле, за оно време, за онај догађај. И свештеници само који служе, они могу и да се причесте.
Али ако… причестио се, не причестио, никад ја нисам, ниједан пост, прву недељу јео рибу или зејтин. Док није прва недеља поста прошла, па после сам јео зејтин. А како ћу да покажем поштовање госта? Гост наилази, пост, то је гост, Божија Благодат, која изгони зле духове из тебе, из човека, за послушност Богу. И кад тај пост, тај драгоцени гост долази, треба га дочекати са постом, без обзира је да ли сам у свештеном чину или нисам.
Тако је сваки обавезан прве недеље увек да пости без зејтина, а остале недеље може према потреби и према пропису. Што више пости, то је боље. Док је човек млад, може више и да пости, и да се моли, може више да ради и да заради, кад остари и разболи се, онда престаје његова моћ, н његова молитва нема више онакве снаге, јер болестан је, болест му не да, да има онакве снаге какве треба да има према молитви, према Богу.
И ви се припремите, ако да Бог, за Ваведење, то је први Причест. Бројте увек те дане, да увек шести дан долази Ваведење, или седми, да се људи причешћују; то је први Причест, као што је субота Теодорова у Великом посту први дан Причешћа. Тако и Преображење у Госпојинском; то су све свети људи одредили, да се довољно пости за Причест, да се дани изброје посни за Причест, а не са три дана или још са мање.
То је наопако, попуштати; шта ти попушташ у твојој кући? Шта ти не урадиш потпуно? Све што ниси потпуно урадио и где си год попуштао, дошла је штета. Зар неће да дође штета код тебе кад ти попушташ у посту? Јер си ти равнодушан према закону Божијем, теби је стало за телесне насладе, а не за послушност Богу; и Бог види твоју жељу и зато те лишава Својега дара благодати, схватања, разумевања и воље ваљане”.
То је Свето Предање побожних и богомолних Срба Владике Николаја.
др Владимир Димитријевић
