Много је наших искушења у ове дане.
Нека су с лева, а нека с десна. Слева стижу искушења позападњачења, опасности да постанемо оно што нисмо, да будемо бедни робови Ватикана и Вашингтона и антихриста који иза њих стоји. А с десна су искушења да смо „народ најстарији“ и да, сами собом, без Христа, нешто значимо.
Пошто се већ годинама бавимо и овом темом, решили смо да, уочи Божића, дана када се Србима и свим људима родио Богочовек, разговарамо са нашим сарадником Владимиром Димитријевићем, који се и сам бавио овом темом на трагу наше заветне мисли, од Светог Саве до Владике Николаја. Нарочит мотив за посвећивање пажње овој теми, јесте и молба коју је нама и господину Димитријевићу упутио један правоверни српски монах, нама посебно драг, да осветлимо и ову тему због опасности од репаганизације Срба. Сматрамо да овај разговор може бити душекористан правоверној браћи и сестрама.
+ + +
СРБИ ЈЕСУ ДРЕВАН НАРОД
ПИТАЊЕ(П): Господине Димитријевићу, да ли су „Срби – народ најстарији“?
ОДГОВОР(О): Из перспективе демографије, свакако. Последњи попис показује да смо у фази дубоке демографске кризе, и да је просечна старост овог народа преко 42 године, што је катастрофално. Од пописа 2002. до пописа 2011. изгубили смо, без рата и санкција, преко 400 хиљада људи. Неки су отишли ван земље, а неки под земљу. Тако бива када се уместо Бога Живодајног бира смрт, маскирана причом о „ЕУ интеграцијама“.
П: Мало ироније није на одмет, али то је тема за посебан разговор; нас занима, пре свега, прича многих наших публициста о древности нашег народа, који је, по њима, најстарији на свету (или један од таквих). Да ли је то само фантазија?
О: Да се разумемо: не сумњам да су Срби древан народ, и да потичу са Балкана, одакле су кренули ка Карпатима, Русији, Индији; Срби су, озбиљна истраживања – не само наша! - словенски народни корен. И по језичком наслеђу се види - Срби су сродници древних. То је знао и Свети владика Николај, који у свом делу „Србски народ као Теодул“ пише: „Срб то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађања, да реч Срб долази од речи Сораб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је и тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба српскога народа.
Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб него Срб.Од Индије су праоци Србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске.“
СРБИ И КЕЛТИ ПО МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ
П: Има ли, по Вама, истине у тези да су, рецимо, Срби и Келти сродници?
О:Има језичких сродности. Професор др Ранка Куић је својевремено објавила књигу „Црвено и златно“, србско – келтски речник, леп и веома вредан. Ко је читао Кијукову „Катену Мунди“, зна шта је писао Милош Црњански, дугогодишњи становник Енглеске:““Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.
Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и ангичка времена, и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.
И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и synonime за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као »утока реке која је блатна«. А river mouth ending in mood.Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и »usc«. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг.)
Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду.
Drem, Murav, имају synonime у славенским Мурама, Моришима, Моравама. Cegin и Cethea оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани synonim за Лим. Речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.
Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thayaи
Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у V. Brit. протумачен је као сеновит, - shadowy, а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској. И у имену Дунава.Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos. Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.
А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, келтски је протумачен као вировит (wirrling). Nalazi se u našoj reči za vir, а исто тако је сачуван и у Србији, као и Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.
Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла“.
Неоспорне су те чињенице. Сродници смо, понављам, древних.
ХРИСТОС И НАША ДРЕВНОСТ
П: Дакле, древни смо. Али, шта нам то значи? Колико нам то помаже у добу у коме живимо? Има ли то духовног смисла?
О: Вреди се, сада и увек, сетити оног најбитнијег: чињенице да је Црква Божја највећи дар људима. Основана Оцем кроз Сина у Духу Светоме, она већ столећима људе из грумења иловаче претвара у синове и кћери Божје,рађајући их за вечност. И зато православни човек пуна срца можеда ускликне:“Мајка Црква!“Тако је и са нама, Србима, којима је Бог кроз Своју Цркву дао све што јесмо. Да нас Свети Сава није родио у Христу, где бисмо ми били и шта бисмо били? Прах који развејава ветар на балканској ветрометини. Сви народи света, сами по себи, прах су и блато под ногама ђаволовим без Христа. Ми данас јасно видимо ко смо и шта смо без Онога Који је распет и васкрсао за нас – нико и ништа, беда и јад. С нама ради ко шта хоће и како хоће. Зато је прича „Срби, народ најстарији“ кад се излаже онако како многи данас, расрђени што смо дошли у овакво стање беде и немоћи, покушавају да је причају- више штетна него корисна.Њени гласноговорници и следбеници, да не би подлегли пропаганди наших непријатеља ( да смо нико и ништа, не само сад, него и у прошлости ), иду у другу крајност, причајући да су Срби, самим тим што су Срби, од постања света највећи и најбитнији народ на планети.
ВЕРА ПРАВОСЛАВНА ИЛИ ПАГАНСКО ПРАЗНОВЕРЈЕ
П: Долазимо до извесног противречја. Кажете да смо древни, али и кажете да нам то не вреди много. Како то појмити?
О: Да се, опет, разумемо: нисам никакав присталица „бечко – берлинске школе“, која каже да су Шиптари овде староседеоци, а Срби „досељеници“. И језик и култура нашег народа показују да смо и древни и да смо овде где јесмо били од давнина. Али, докази за то морају бити озбиљни и научно изнети, а не кафански бучни и, у крајњем исходу, смешни због неутемљености. Постоје људи, попут угледног домаћег археолога, др Ђорђа Станковића, који својим научним радом побијају „бечко – берлинску“ причу,показујући наше староседелаштво на Балкану. А постоје и они други,већ поменути „сорабисти“,који немају озбиљне аргументе о нашој древности, него причају и пишу шта им падне на памет, па се нађу на удару стручњака, какав је др Радивој Радић са књигом „Срби пре Адама и после њега“.
Нама заиста не треба бабља басна о томе како смо и без Христа били „природни хришћани“, који су играли коло и клањали се сунцу, и како ћирилица није од Светог Кирила, него је „курилица“која је добила име по словенском „фалусном култу“. Причати такве ствари је брука и срамота, чак и да је тачно ( а није ). Зар је фалусни култ нешто чиме треба да се поносимо уместо вере у Христа? „Данас је сваки културан човек хришћанин“, говорио је руски песник Осип Мандељштам;хришћанин, а не паганин; поклоник Свете Тројице, Бога Љубави, а не, да Бог и читалац опросте,фалуса, коме су се клањали дивљи незнабошци, мислећи да је извор живота у полном односу, а не у Животодавцу. Гомила сличних измислица кружи књижарама и Интернетом, а да се нико не пита – треба ли то нама? Шта тиме доказујемо?
ДА ЛИ СУ ОД НАС СВИ БЕЖАЛИ?
П:Стварно, шта тиме доказујемо?
О:Размислимо добро: ако су Срби народ најстарији, од кога се вековима одвајају други народи, који не признају своје србско порекло, него, напротив, ратују против србских корена, шта то доказује? Доказује да смо народ слаб и никакав, обично блато од кога други месе шта хоће и како хоће. Доказује и то да и сви који могу беже од нас, неће да буду Срби јер у томе не виде никакву вредност. Ако смо ми најдревнији народ света, а нико није хтео да с нама дели историјску судбину, то је доказ да су од нас бежали као од куге. Зар то није оно о чему је писао протоусташки идеолог, Анте Старчевић, кад је говорио да реч „Серб“ потиче од „сврабеж“, и кад су Латини тврдили да су Серби, у ствари, „серви“, слуге?
Паганска прича о „Србима, народу најстаријем“, народу великом без Христа, стога је не само обмана, него и брука за овај народ. Ми, међутим, знамо да није тако.
СРБИ И ПРАВОСЛАВЉЕ
П:Па како је онда?
О:Овако је: бити Србин значи бити православни хришћанин; и то не зато што је овај идентитет Србину наметнут, него зато што га је, као човека Божјег, Црква уобличила. Србску Цркву већ годинама оптужују за тобожњу искључивост – наводно, она је крива што муслимани и римокатолици нису хтели да се изјашњавају као Срби. То није истина. СПЦ никад никог није спречавала да се осећа као Србин ако је он то желео. И Меша Селимовић и Иво Андрић изјаснили су се као Срби, иако нису били православне вере. Него је ствар у томе што већина Срба који су напуштали праву Цркву Христову нису више хтели да буду Срби,него нешто друго и неко други.
Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.
Мржња према својим бившим сународницима православне вере код покатоличених Срба надјачавала је,вековима, свако религиозно хришћанско осећање. Надбискуп задарски, Вицко Змајевић, Србин по пореклу,а паписта по вери, написао је 1721. спис „Огледало истине“, у коме свим силама напада Србе и њихову Цркву. Њега је највише болело што Срби не праве никакву разлику између римокатоличког храма и џамије, и што не поштују римокатоличке светиње и обреде, него „као бесни пси лају на небо“, за шта су криви њихови епископи и калуђери, док су србски свештеници „дивљи вуци у овчијој кожи“.Вицко Змајевић и његов брат по папи,надбискуп Матија Караман, тврдили су у својим извештајима да је код Срба „нарочито развијена мржња на Римску цркву, папу и латински обред“ при чему јавно говоре да би више волели бити „Турци него Латини“.
Хиљфердинг је слично писао и о муслиманима у Босни,запазивши да их је „ислам начинио можда већим фанатицима него што су икада били Арабљани и Турци“ јер „отпадник постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво“, пошто они „врло добро памте да су њихови преци били хришћани“. Сви они „Турци“ из наше народне поезије углавном су потурице – бивши Срби који су себе прогласили „Турцима“. Да ли им је Србска Црква бранила да буду Срби или су они радије волели да буду моћни, империјални Турци који су православне сународнике називали рајом и „липовим крстом“, тврдећи да су слабићи и кукавице које им је свемоћни ратнички бог, Алах, дао у руке да им буду робови? Преко тридесет посто Шиптара на Космету су пореклом тзв. „арнауташи“,Срби који су прво примили ислам, па се онда и арбанизовали, претопили у Шиптаре. Да ли је за то крива СПЦ?
Кад се све ово зна, постаје јасно зашто су толики отпали од србског стабла – нису више хтели да носе крст Христов („страшне борбе с својим и с туђином“, како каже Његош);одрекавши се часног крста, одрекли су се и златне слободе. Данас то видимо на примеру дукљаноидних монтенегрина, који боље и од Хрвата - римокатолика и од босанских муслимана знају своје порекло, али га се упорно, с мржњом, одричу, јер бити Србин се не може ако не желиш да будеш Господњи.Њихов,монтенегрински, отац је Броз, и они више не желе да су Срби.Тако је настао народ „гордих конобара“, који се полако претварају у „Црвене Хрвате“,како су их називали усташки идеолози ( „Да нас нема, нико не би знао да постоје горди конобари“, рече Бећковић, описујући монтенегринску „нацију“ ).
ДА ЛИ ЈЕ БОГ „СРБИН“?
П: Својевремено сте водили полемику с једним издавачем, тврдећи да су неке од књига тог издавача пут у незнабоштво, смешно самопреузношење као у песми Баје Малог Книнџе „Живјеће овај народ и послије усташа, јер и Бог је Србин, небеса су наша“? Госпођа која је била на челу издавачке куће која је објавила те наслове је полемисала са Вама. О чему је реч?
О: Тада сам водио полемику са једним издавачем, који је објавио књигу „Најстарији језик Библије“ и студију Бориса Ребиндера о „Велесовој“ (Влес) књизи. Одломак из те полемике наводим да би се видело против какве сам врсте књига био, а и јесам (не помињем ни име издавачке куће, ни име директорке, јер то више није битно, а има сличних наслова колико хоћете):“ Старосрбска племена су насељавала просторе од Индије од Месопотамије – то је основна теза књиге "Најстарији језик Библије"/…/. У тој књизи сазнајемо да су Халдејци – Калдејци, они који праве цигле од кала (блата); рај је "раи", који је "станиште Бога громовника Илије, који је све створио"; тај "створитељ Илија" је био један од много богова, то јест "Первун" (словенски Перун); Каин је онај који се каје (КАЈИН); Енох је "унух" (Адамов унук); Ламехов син је Јувал, отац свирача и певача, чије је име, по "Најстаријем језику Библије" србско, због оног "Ју" – јер Срби кад играју вичу "ју, ју, ију!" А-врам је такође добио србско име: то је врам (вран), то јест црнпураст човек; ево једног "научног доказа": "Из Египта је повела Сара једну робињицу А-гару, чије само име опет казује да је била црнпураста, гарава. Можда су је А-врам и Сара тако прозвали и онда је још већи доказ да су они говорили нашим језиком". Ни Господ Исус Христос није поштеђен "србизације". Његове речи са Крста "Или! Или! Лама савахтани?", ауторка књиге Анђелија Стајчић Спајићева, преводи као: Илија, Илија ли мја забвахта?", то јест: "Илија, Илија, заборави ли ме?"
Госпођа П. се увредила што сам књиге ИПА "/…/" упоредио са песмом која се певала у доба рата Срба и Хрвата: "Бог је Србин, / небеса су наша". Али, књига Анђелије Стајчић Спајићеве отворено каже: "А КАД БИ СЕ БОЖАНСКА РЕЧ И НАУКА ИСУСА ЈЕ-СУХА – ХРИСТА, КОЈИ ЈЕ ИЗ НАШЕГ НАРОДА (подвлачење наше, нап.В.Д.) који је са нама заједно светковао первога, Первуна Бога Илију, кад би његова наука – не не извитоперена – обухватила цео свет, био би рај на земљи" (стр. 93). Црква Христа исповеда као Бога; "Најстарији језик Библије" каже да је Христос Србин. Зар то није оно из песме: "И Бог је Србин?" Закључак ове књиге није, као што у свом писму каже госпођа П, одговор на питање "којем језику припадају библијске речи чије значење није протумачено преко семитских језика" и "запажање да многе до тих неразјашњених речи одговарају изразима из српског језика", него тврдња да је србски језик "НАЈСТАРИЈИ ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ" и да су пророк Мојсеј и Господ Исус Христос били Срби. Госпођа П. је у предговору за ову књигу истакла да је један од разлога за објављивање исте био тај што је на туристичкој карти Синајског полуострва видела топониме "Гебел Сербал" и "Гебел Банат" ("Српска гора" и "Гора Банат"); ако ју је покојни хебраиста Еуген Вербер опомињао да у књизи постоје материјалне грешне због непознавања јеврејског језика, госпођа П. је књигу објавила чврсто уверена да ће она допринети лакшем истраживању светске језичке праоснове. Но, ако књига и не допринесе науци, допринеће поезији, и то, како госпођа П. каже, "долазећој планетарној поезији".
Критиковане књиге се не баве само "научном полемиком у областима историје и лингвистике", него (веома често) квази-научним домаштавањима, која су сасвим у складу са идеологијом "Срба као најстаријег народа". Тражење научне истине (па и истине о пореклу Срба) није штетно за наш народ и Цркву, али квази-наука или науколике фантазмагорије то сигурно јесу.
Но, то није све. Ребиндерова студија о "Влес књизи" (чије су, авај, "дашчице изгубљене!") такође обилује науколиком поезијом и отвореним паганизмом: почев од тврдње да је незнабожачки словенски Триглав (сличан индуском Тримурти) исто што и "Свето Тројство" (православни кажу Света Тројица) Хришћанства, преко истицања да "оче наш"Словени имају и пре Христа, до новог "откровења" по коме је тек "Исус Христ" објаснио Својим ученицима да нису потребне људске жртве, и да јагње приликом жртвовања треба заменити хлебом, што су наводно знали и словенски пагани (стр. 92). Хришћанство какво знамо Словени су примили од "лукавих Византинаца", који су, по Ребиндеру, "почели да обрађују јудео-хришћанску религију у коју су укључили велику дозу веровања и обичаја позајмљених од својих суседа Словена, а затим, да би добили политички утицај на Словене, уступили им ту исту религију" (стр. 94). Зар су Србима, измученим полувековним атеизмом, биле потребне књиге у којима се тврди да је словенско поштовање богова Перуна, Свентовида, Велеса, Дајбога сродно поштовању Христа, Богородице, светаца и анђела? (стр. 96) И још: "Ако хришћани сматрају да су Словени били политеисти, треба и њима оспорити право да себе сматрају монотистима" (стр. 96). У књизи се такође истиче лажна тврдња да код словенских пагана није било жртвовања људи – а било их је, и то не само у древности, него и у доба кнеза Владимира пре његовог крштења у Цркви Христовој. Године 983. разјарени пагани су у Кијеву убили двојицу Хришћана – Варјага, Теодора и Јована, зато што Теодор није пристао да свог сина Јована да на жртву словенским идолима“.
Дакле, књиге попут „Најстаријег језика Библије“ или студије Бориса Ребиндера о „Влес књизи“ не баве се само историјом, него шире и паганска, сасвим глупа и Србима непотребна, веровања.
О ПАГАНИЗМУ
П: Видимо да многи данас покушавају да Србе врате незнабоштву. Чак и наше обичаје, попут божићних, претумачују у том кључу. Молимо Вас да за наше читаоце кажете зашто је паганизам толико опасан и због чега се с њим не сме кокетирати.
О:Својевремено сам, на сајту „Видовдан“, добио питање – шта мислим о словенском паганизму. Одговорио сам, између осталог, следеће: “Прасловенски паганизам, као и сваки паганизам, значи поклоњење твари уместо Господу. А погружење у твар значи отпадање од Творца и јуриш у сусрет смрти. И ту нема никакве везе да ли се неко клања Зевсу, Ваалу, Астарти или Перуну, Велесу и Троглаву. Стари Словени су су приносили и људске жртве, као и сви остали пагани (свако мање но Маје и Астеци, али ипак...)
Сваки паганизам је душегубан. Паганизам води човека самопоклонству, и, у крајњој лини, ђавопоклонству. Пагански богови су персонификација људских страсти и слабости, и, наравно, природних стихија. Словенски паганизам се, рекосмо, битијно не разликује од било ког другог незнабоштва.
Зато је упутно прочитати и речи руског епископа Александра (Милеанта), о “величанствености Бога и ништавилу богова”:„Ограђујући се од свих покушаја постављања моста између бесконачног и коначног, Православна Црква не признаје никаква самостална божанства, ни еманације из праизвора, ни посреднике између Бога и твари.
Она учи да првобитно ништа није постојало - ни духовни ни материјални свет, није постојало ни време, ни простор, већ је постојао само јединствени, неизмењиви и свесавршени Бог - Отац, Син и Свети Дух - Тројица једносушна и нераздељива.Кад је Бог пожелео, створио је прво велики духовни свет, који је населио разумним духовима - анђелима; затим - наш видљиви, материјални свет. Притом за стварање и овог и оног Он није користио никакву материју, која није ни постојала, већ је све створио ни из чега - самим деловањем Своје свемогуће воље. Ништа га није терало да ствара: Он је створио онда и на онај начин, како је то пожелела Његова воља. Дакле Бог је једини извор постојања свега видљивог и невидљивог. Анђели и људске душе нису вечне, већ бесмртне, али не по својој природи, већ по вољи Божјој. Само је Бог вечан и бесмртан по суштини.
"Бог је увек био, јесте и биће, или боље рећи, увек јесте - објашњава свети Григорије Богослов, - јер речи био и биће означавају поделу времена и својствене су пролазној природи. А Сушти (Онај Који Јесте) је увек. И овим именом Он назива Себе... јер усредсређује у самом Себи потпуно постајање, које нити почиње нити ће престати. Он је као некакво море постојања, неограничено и бесконачно, које се простире изван граница било какве представе о времену и природи.
Измећу Божје бесконачне и савршене суштине и свега осталог постоји квалитативна (каквотна) провалија која не допушта никаквог посредника. Измећу Бога и света не може да постоји ништа средње, као што нема ничег средњег између логичке јединице и логичке нуле.Али будући бесконачан и свесавршен, Бог није далеко од света, као што неки мисле, као да Он обитава негде далеко изван граница простора. Напротив, Он све обухвата и све прожима Собом, Он је свуда истовремено присутан, али се Он притом као најчистији Дух ни са чим не меша, и ништа Га не додирује.О Богу треба увек говорити са великим страхопоштовањем и уздржаношћу јер је Он у Својој суштини недокучив. Само слабим наговештајима можемо покушати да опишемо Оног, Којег ми називамо овим тајанственим именом. "Желећи да богословствујеш, - наставља преподобни Максим Исповедник, - не тежи да појмиш Бога у Његовој суштини, јер је то недокучиво не само човеку, већ и било којем другом разуму. Размишљај по могућству о Његовим особинама: вечности, неограничености, недокучивости, благости, премудрости и свемогућој сили која усмерава све и сваког, која праведно суди. Та мећу људима је већ и онај велики богослов, који макар мало поима ова својства Божја".
Понекад човек, заборављајући величанственост Бога, почиње себе да упоређује са сличним себи људима или са неразумном тварју, и тад почиње да умишља о својој величини. У том случају користило би му да погледа на звездано небо и у мислима погледа себе из дубине простора. Негде у бесконачном мору космоса је загубљена светлосна тачка - галаксија, која се назива Млечни пут. На крају ове галаксије међу билионима других звезди скрива се наш сунчани систем. А још дубље, негде у сунчевом систему, притајена је наша микроскопска планета Земља. И ево на њеној површини комешају се неки вируси, једнодневне твари - ви и ја! Ако смо толико ништавни у поређењу са васионом, шта ли смо тек у поређењу са Оним Који је њу Створио једном Својом речју?И не зна човек чему више да се чуди: да ли величанствености Божјој или томе што се он, и поред све Своје безграничности, сети и брине о сваком од нас! Он не само да види сваког од нас, већ савршено зна и све што је у нама - наше скривене мисли, осећања и намере; и све ово Он зна боље од нас самих: " И нема твари непознате пред Њим, него је све голо и откривено пред очима Онога Којему говоримо" (Јевр. 4,13).
Знајући наше потребе и слабости, Он се стара о нама као најбрижнија мајка која највише воли, и притом управља целом необухватном васељеном - свим видљивим и невидљивим. Он усмерава ка добру и живот сваког бића којег је створио. Ако бисмо сви следили вољу Божју, онда би код нас на земљи владали рај и блаженство.
Али уместо тога ми видимо нешто сасвим друго. У чему је узрок људских недаћа? Према Библији - у гордој жељи наших прародптеља да постану богови. То им је древна змија-ђаво, који је и сам пао с Неба због своје гордости, сугерисао да, једући забрањени плод, они неће умрети, већ ће "постати као богови" (Пос. 3,5). Али зашто су наши прародитељи поверовали тако дрском предлогу? Очигледно због тога што је звучао веродостојно. Лаж је убедљивија ако се помеша са зрнцем истине.
Првобитни човек је био свестан да је обдарен нечим великим чиме надвисује осталу неразумну твар. То нешто велико је био печат обличја и подобија Божјег, који је Творац дао његовој бесмртној души. Овај печат богосличности отварао је човеку пут према спознаји тајни постојања и стварања, он га је привлачио ка заједничарењу с Богом, чинио га царем природе. Према плану Божјем човек је, радећи на себи и развијајући своје духовне способности, требало да се усавршава. Бог је ставио пред човека високи циљ уподобљавања Његовим савршенствима ка којима је требало да узлази под Његовим руководством и уз Његову помоћ.
Лаж ђавола се састојала у томе да човек простом жељом, без Бога, и чак упркос Богу, наводно може да достигне божанско стање; да може без икаквог напора воље и рада на себи да достигне сва знања и савршенства. Али уместо тога преварени човексе стрмоглавио у ужасну провалију греха и на тај начин је изгубио чак и оно што је раније поседовао. Од господара над природом постао је јадна играчка сопствених страсти. Своје стање, рањено грехом, Адам и Ева су предали својим потомцима. Св. апостол Павле овако приказује моралну убогост грешног човечанства: "Јер добро шта хоћу не чиним, него зло што нећу зло што нећу оно чиним (...) Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?" (Рим. 7,19, 24).
Бог је могао да нас остави на милост и немилост разорним силама природе. Али Бог је исто толико велик и у Својој милости, колико и у Својој стваралачкој свемоћи! Уместо да одбаци човека, Он Сам у лицу Свог Јединородног Сина, сишао је с престола Своје непролазне славе у нашу долину тескобе и мрака. Дошавши код нас, Он не само да нас је научио како правилно да верујемо и праведно да живимо, већ је примио и нашу људску природу. Кроз ово чудесно и недокучиво сједињење Своје Божанске суштине с нашом човечношћу, Бог је излио у нашу онемоћалу природу свеже духовне снаге, захваљујући којима је узлажење ка Богу постало за нас реална могућност. Без чуда Ваплоћења Спаситеља, јеванћељско учење би остало недостижан идеал.Истина, и у старозаветно време људи су имали многа здрава схватања о добру и о злу, многи су имали врло узвишене представе о Богу, али су били немоћни да се духовно усаврша-вају. Свима је била потребна Божанска помоћ, и Господ Исус Христос нам је ову помоћ пружио. Ову непремостиву провалију измећу Бога и твари, коју нико није могао да преће, прешао је Господ Исус Христос Својим очовечењем. Он као да је постао мост измећуи трансцендентног и коначног, измећу Творца и твари! Он нас је поново прихватио у заједничарење са Собом. Не својим напорима, већ управо захваљујући Христу ми имамо "дијел у Божијој природи" (2. Петр. 1, 4).
На тај начин, обожење човека је с једне стране неостварива машта и ужасна саблазан, ако човек сам покушава да га достигне. Сваки покушај да се својевољно прескочи провалија измећу земље и Неба неизбежно сурвава на дно ада, где је већ пао горди Даница. А ако се човек с покајањем и смирењем обрати Христу, тад, држећи се за Његову руку, може почети да се духовно уздиже ка Богу.
Сјединење са Христом, приањање на Његову Божанску природу, није апстрактна теорија, већ реалност, која се остварује у тајни Причешћа. Трагично је што инославни свет, који тако много говори о духовном препороду, не схвата циљ Христовог Ваплоћења. Та због тога се Христос и ваплотио да би нас сјединио са Собом. Заиста, и ангел или неко од пророка је могао да нас научи или да нам да добар пример. Христос се ваплотио управо због тога што је само кроз сједињење с Њим могућ истински препород и приближавање Богу: "(...) нико неће доћи к Оцу до кроза Ме" (Јн. 14, 6).Зато је Господ учио: " Ако не једете тијела Сина човјечијега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи. Који једе Моје тијело и пије Моју крв има живот вјечни и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан... Јер је тијело Моје право јело и крв Моја право пиће" (Јов. 6, 53-55). У беседи о виновој лози, Христос објашњава како је важно сједињење с Њим: "Као што лоза не може родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у Мени не будете. Ја сам чокот, а ви лоза: и који буде у Мени и Ја у њему он ће родити многи род, јер без Мене не мо-жете чинити ништа" (Јов. 15, 4-5).На тај начин, у духовном и физичком препороду човека се и састоји циљ Ваплоћења Сина Божјег. Духовна обнова, започета у овом животу, завршава се физичким оживљавањем човека на дан свеопштег васкрсења мртвих. Тада ће се "праведници засјати као сунце у царству Оца својега. Ко има уши да чује нека чује" (Мт. 13, 43). Апостол Јован Богослов писао је о томе донекле загонетно: " (...) сад смо дјеца Божија и још се не показа шта ћемо бити; него знамо да кад се покаже (Христос), бићемо као и Он, јер ћемо Га видјети као што јесте" (1. Јов. 3, 2).Дакле, ми још нисмо способни да у потпуности докучимо сву висину мисије којој нас привлачи милостиви Творац. Важно је, мећутим, имати на уму да је усавршавање могуће само под руководством и уз помоћ Господа Исуса Христа. Само Он може да обнови наше рањено стање, само Он може да излије на нас неопходне духовне силе, само Он, сједињујући нас са Собом, обожује. А без Њега нисмо ништа, прах и пепео, као и друге неразумне твари. А постати бог без Бога - то је безумна машта и ђаволска лаж!Зато се, постајући свесни своје сопствене огреховљености, с иокајањем обратимо нашем духовном лекару, Господу Исусу Христу. Ходићемо смирено и послушно путем који нам је Он показао, памтећи да свако ко "се подиже, понизиће се, а који се нонижује, подигнуће се" (Мт. 23, 12).<< Тако је писао владика Александар.
Никакав паганизам неће спасити Србе. Они јесу древни народ, чије језичко памћење сеже у праиндоевропску прошлост. Али, шта значи прича о “Србима, народу најстаријем?” Коме она треба? Шта значи ако су Срби “најстарији”? Спасава ли их то без Христа и Његове благодати? Не, не и не!
Христос је Бог Срба и свих људи и народа. Њему, са Оцем и Духом Светим, слава у векове векова! Амин.“
Тако сам писао још пре пет година на сајту „Видовдан“.
ШТА ЈЕ ГОВОРИО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ?
П: Малопре сте цитирали Светог Владику Николаја који је говорио о древности Срба. Можете ли нам рећи још нешто о његовом ставу?
О: Наравно. Он је све кључне ствари рекао у свом делу „Србски народ као Теодул“, које је једно од његових завештајних остварења. Ево шта он каже у уводним поглављима: “1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништена, по заповести Фараоновој, Мојсеј је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ни један врабац не пада без воље Оца нашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.
2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.
3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализацију личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.
4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је србски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.
5. Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од осам столећа србски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.
6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.
Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског“.
Дакле, по Светом Николају, Бог је од нас склонио нашу паганску прошлост, да нас не би збуњивала и смућивала у служби Христу.
ХРИСТОС ИЛИ НИШТА
П: Значи, иако је знао да смо древни, Владика Николај нас није поучавао да се у то уздамо…
О: Наравно да није. Ево шта је забележио Димитрије Љотић у свом предавању „Светло истине“: “октобра 1934. године био сам у Смедереву са владиком Николајем. Не знам како и зашто запитао сам га:
- Преосвећени! Да ли сте читали Милојевића, који је по целом свету налазио српске трагове?
Он ми је одговорио да није. А ја, сматрајући да стварно није, почео сам му причати о свему. Када сам завршио он рече:,,Верујем да су Кинези подигли кинески зид да би се спасили од рушилачке навале Срба. Даље верујем да Тукидит који је писао о дивљим Скитима, није знао да су они претци Срба. А Омар, који је запалио Александријску библиотеку, сигурно да је у својој војсци имао Срба. Верујем да до осмог века сва рушења, где год је било зла и силе, рушења, пљачке и убијања, да то нико други није вршио него Срби. Све до деветог века када су се окалемили са Христовом гранчицом. Од тога доба дају благородно воће; али не сви. И као што је са окалемљеном гранчицом која даје лепо воће, тако и она дивља, која из дивље подлоге расте, даје ситно, горко и опоро воће, тако исто и код нас је случај. Толико да се зна шта је од Христа, а шта без њега.“
Ове су ми се речи владике Николаја урезале у памет. Размишљао сам о томе и сматрам да су Срби до осмог века живели без Христа, а од осмог века боре се две струје: једна окалемљена Христовом гранчицом, а друга без ње. И данас присуствујемо у тој борби. Цела историја српског народа од деветог века није ништа друго до борба сока Христовог, и сока и душе нехристовске“.
П: Шта мислите о ДНК анализи наших корена, за коју неки (па чак и један свештеник који се убраја у правоверне и озбиљније) верују да доказује наше присуство овде и дуже од 15 хиљада година (иако, по библијско – византијској хронологији, живимо између 7500. и 7600. године од стварања света)?
О: Сваки народ има различите гене, и одређује се, пре свега, националном идејом (у нашем случају – заветом), а не толико генетиком. У Русији имате Крашене, крштене Татаре, који се осећају као Руси, иако су жуте расе. Из те перспективе, један од најчистијих словенских елемената на Балкану су припадници муслиманске вере из околине Велике Кладуше – беле пути, плаве косе и очију, подсећају на онај лик Светог Саве какав је сликан за живота у Милешеви (и он је плав, плавоок, типично словенског изгледа). Али, они нису Срби. Били су, па нису. Не зато што СПЦ тако хоће, него због свог опредељења.
Данашњи наш народ, генетски гледано, доминантно је словенски, али има ту и других елемената – рецимо, у Средњем веку имали смо сточаре које наше тадашње законодавство зове Власима, и који нису чисто словенски елемент, а простиру се, као становништво, од Кавказа до Црне Горе. Они су имали своје племство (Родоповићи на Косову,или Мрњавчевићи – предак им се звао Мрња), своја имена (рецимо, Оливер, Капор – Момо Капор је утврдио да је потомак једног од Влаха сточара манастира Дечани који се звао како се он презивао), своје топониме (много топонима у Црној Гори, али и Негришори у Драгачеву), итд. После пада Деспотовине 1459. словенски Срби и Власи се мешају, јер су исте вере и истог Завета. Поред овог елемента, међу нама има и татаро – монголских гена (топоним „Куманица“ указује на татаро – монголско племе Кумани), који потичу из доба словенско – аварског савеза, али и из каснијих епоха. Видећете, каткад, код нас људе изражених јагодичних костију и помало косих очију, зар не? Јесу ли то, данас, Татари? Нису, наравно. Они су Срби. Као што је србијански Србин постао чувени генерал Павле Јуришић Штурм, који је био Лужички Србин из Немачке. Као што је Алкибијад Нуша, Цинцарин, постао Бранислав Нушић, и дао свог сина Бана на бранику отаџбине у Првом светском рату. Као што је Станислав Винавер пореклом био пољски Јеврејин и по оцу и по мајци, али је био један од највећих бораца за Србство у култури 20. века.
Да поновим – народ се одређује вером и Заветом, а наш врховни „ДНК“ је од Крви Христове и Тела Његовог, којим се причешћујемо. То увек да нам је на уму.
А НАША БУДУЋНОСТ?
П: Ближи се Божић и православна Нова година, коју ми зовемо „Српска“. У целом свету ври као у котлу. Осећа се страх од Трећег светског рата. Чему ми Срби да се надамо?
О: Ако се вратимо Христу – надајмо се добру.
П: А ако се не вратимо?
О: Да не говорим ја, него Блажена Стојна Девичка. Блажена Стојна (монахиња Ефимија) била је подвижница у манастиру Девичу на Косову, тамо где су мошти угодника Божјег Светог Јоаникија. Била је велика молитвеница, а због тога што је народ позивала на покајање и очишћење од грехова звали су је "Покајаније" и много је волели. Ње су се, као суда Божијег, плашили и околни зулумћари - Арнаути. Иза ове дивне слушкиње Божје остала су нека пророчанства, која је у својој књижици "Блажена Стојна" (8. том сабраних дела) прибележио Владика Николај Велимировић. Прво пророчанство упутила је Мати Ефимија министру просвете Краљевине Србије Љуби Ковачевићу који је једном дошао у Девич. Тада му је Стојна казала: "Ви у Србији псујете Бога, не држите постове, не идете у цркву! Пропашћете! Ти као министар треба да забраниш вређање Бога и гажење закона Божјег".
Као казна за тадашње грехе народне, дошао је Први светски рат, у коме је преко милион Срба изгубило живот.
Једном је свештеник по имену Анђелко питао Блажену Стојну хоће ли се Срби икад ослободити и ујединити. Она му одговори:
"Због ових наших суза Србија ће се ослободити и раширити се..."
У време Блажене Стојне (1815 - 1895) Косово је још било под Турцима, и Срби су од Арнаута много зулума трпели. Ова заветна земља србска ослобођена је 1912.
"Али ће само три године царевати..."
То је била слобода од 1912. до 1915. године.
"Па ће настати пропаст, те ни једно село Србија неће имати, ни једно село, синко..."
Овде су проречени ужаси аустроугарске окупације 1915-1918, као и страдање Срба у Првом светском рату.
"После неког времена, вратиће се поново, и биће царство србско веће од Душановог..."
Територија коју је Србија добила као једна од држава - победица у Првом рату заиста је већа од територије Душановог царства.
"Али, синко мој, ако не буде покајанија, и ако се Срби не врате Богу, и не престану псовати и хулити на светиње, пропашће, и то ће тако пропасти, да се више занавек не дигну."
Реч је о пропасти у Другом светском рату и после тога, под Титом и комунистима и њиховим данашњим безбожним потомцима. Ова пропаст је последица народних грехова пре Другог светског рата, за време истог, али и потоњих, све до сада. Остајући упорни богоодступници, Срби себи запечаћују судбину и иду у вечну пропаст.
КАКО ДА СЕ ИЗБАВИМО?
П: Ово делује веома песимистично. Има ли, ипак, било какве шансе да преживимо у свету оваквом какав је?
О: Опет нећу да тумачим ни прошлост, ни будућност, него ћу да испричам једну повест. У свом предавању "Светло истине" Димитрије Љотић је забележио случај, диван и поучан, седамнаестогодишње слушкиње Божје са Динаре коју је народ прозвао Марија Боговерна. Њена виђења и поуке су и данас, као и за време Другог светског рата, кад је ова Христова девица проповедала, значајна за србски народ. Владика Николај се носио мишљу да о њој напише читаву књигу, али, на жалост, није стигао.
Марија је рођена и одрасла у сиромашној породици. Мајка јој је рано умрла, а сурова маћеха ју је стално терала да ради тешке послове. Девојка је била врло побожна, и најтеже јој је падало кад је недељом бивала приморана да са оцем оде на њиву, уместо у храм Божји на Свету Литургију. Због тога је много плакала и туговала. Једне недеље, отац јој беше прилегао под дрво, да се мало одмори. У тај час, она зачу позив: "Марија, јеси ли будна или спаваш?" Дрво под којим се одмарала затресло се и обасјало чудном светлошћу. У њему Марија угледа Пресвету Богородицу. Она је утеши и поучи, упутивши је да слуша своје родитеље, да се Бога боји и да се Њему моли, а да у Цркву иде кад може. Пресвета јој је рекла да ће имати и три виђења.
Једно од њих је био следеће:
Прелазеће преко моста усред бела дана, видела је пуно жена и девојака које у црнини перу крвав веш, смештен у малим коритима. У сваки веш било је убодено сечиво, нож, на коме је стајало слово "У" латиницом (усташа). Ово је Марија видела пре Другог светског рата и пре но што су Павелићеви монструми дошли на власт у Хрватској.
Кад је рат почео, Марија је ишла по Динари и на народним саборима проповедала покајање. Знала је, иако неписмена, читаве пасусе из Светог Писма напамет. Народ ју је слушао и плакао. Марија је стигла и до војводе Момчила Ђујића и он је у њој препознао Богом послато чељаде. Она је војводи говорила да је србски народ, иако малобројан, велики пред Богом по задатку и мисији која му је од Господа одређена. А та мисија је бити узор хришћанске врлине другим народима, бити лествица побожности којом ће се и други народи попети у Царство Божје. Срби тај задатак нису примили, и похулили су на Господа - зато су тако ужасно пострадали у Другом светском рату.
Говорила је Ђујићу и ово: "Ви сте учили богословију! А наш Краљ, наша сирота! Одвели га тамо, одвели га тако далеко (у Енглеску, нап. прир.)! Знате, он не може добро да влада ако не сврши богословију, па онда да влада". Рекла је и ко може да спасе наш народ: "Наш народ неће спасити ни лордови (то јест Енглези, Европљани, тзв. "савезници"), ни лотрови (лотрови су пробисвети, то јест безбожни комунисти). Ни Србство га неће спасити. Само једино га Христос може спасити".
Гледајући у четничку значку на капама, Марија је рекла: " Требало би да имате кокарду на којој би у средини био велики крст, а са његове десне и леве стране још по један мањи, и око њих слова СССС. Крст ће вас спасити".
После сусрета са Ђујићем, отишла је да проповеда покајање партизанима. Рекли су јој да ће је безбожници убити, али је Марија спокојно одвратила да неће бити убијена. Шта је касније са њом било, једино Бог зна. Али, ми, данас, знамо ово: неће нас, као ни онда, спасити ни лордови, ни лотрови, па ни Србство. Само нас Христос може спасити – ако ми то хоћемо.
Зато Му запевајмо: “Рођење Твоје, Христе, Боже наш, обасја светове светлошћу Богопознања. Њиме се они који су се звездама клањали научише да се поклоне Теби, Сунцу правде, и Тебе да виде, Исток са висине, Господе, слава Теби!“ Христос Се роди, Христова браћо и децо, Срби и Србкиње!
