ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОДУ: О ЈЕДНОЈ МАШТОВИТОЈ КОМИСИЈИ
После завршног саопштења Мешовите комисије, коју су, извољењем суверена државе Ватикан, основали римокатолички Хрвати и православни Срби екуменске доброхотности, дошло се до закључка да папа доноси одлуке о томе ко је римски светац, а да се о Степинчевој улози у Другом светсом рату Срби и Хрвати не слажу.(1)
Ове просветљујуће увиде из саопштења комисије пратио је жесток напад на србске новинаре што су се усудили да конструкцију из тог саопштења, која, на италијанском, гласи да је Степинац био „di un importante Pastore cattolico“, преведу као „угледни католички пастир“. Чуо се комисијски вапај праведног гнева: није „угледан“, тако су превели Хрвати са Каптола, него „важан“. И још једном, да поновимо, јер repetitio est mater studiorum: Ватикан, с којим волимо да бескрајно „дијалогишемо“, није рекао „угледан“, него „важан“ – „importante“.(2) Жар унет у полемику око појмова „угледан“ и „важан“ био је једнак жару с којим су Свети Оци израз „једносуштан“, којим се описује саприродност Христа Богу Оцу, бранили од јеретичког „сличносуштан“, којим је Арије тврдио да је Христос створење, а не Син Божји. Али, авај…реч „угледан“ није превод каптолских званичника, него ватиканских преводилаца. Ко не верује, нека погледа оригинал.(3) И на хрватском и на србском у ватиканском преводу не стоји „важан“, него „угледан“, иако је на италијанском „importante“. То је још један доказ да је Мешовита комисија била, бар кад су Срби у питању, „маштовита“ комисија, која је маштала о томе да ће се њеним радом доћи до историјске истине, да ће Хрвати схватити ко је Степинац, да ће Ватикан отворити своје архиве да би се питање изучило, и да ће то бити још један тријумф екуменске добре воље. Па зар је онима који су кривотворили „Константинову даровницу“ било тешко да „importante“ преведу као „угледан“? Наравно, питања која се овим поводом постављају много су озбиљнија.
„БОГ ДИЈАЛОГ“
Живимо у свету који је обоготворио низ лажних појмова да би иза њих сакрио мрак обмане, чији је отац, из Светог Писма то знамо, човекоубица од искони (Јн.8,44). Тим појмовима се ућуткавају људи који виде истину, и не да им се да говоре да је не би објавили ближњима. То јест, лопов је, ноћу, упао у кућу; газда се буди и виче, а „учтиви“ крадљивац ставља прст на уста и кори га: “Псст! Тише, пробудићеш комшије!“ Један од лажних појмова који се данас користе тако много и тако радо је појам „дијалога“. О свему се може и мора водити дијалог, па и о томе да ли је црно црно и бело бело. Ако одбијаш да водиш дијалог, ниси „демократа“, него „тоталитарац“, и као таквог треба те бацити на друштвену маргину и на сваки начин уклонити из медија. У суштини, насилнички „дијалогизам“ је насртај на право човека и народа да има светиње о којима се дијалог не води, којима се живи и које се бране да би биле предате будућим поколењима. Зато је први корак сваког насртаја на лични и колективни идентитет да се почне разговарати и преговарати о ономе о чему нема ни разговора, ни преговора. Змија је такав дијалог покренула са Евом, и прво што је урадила је било претумачивање Божијег благослова да се држи пост и да се не једе са Дрвета познања добра и зла: лукава, како Писмо каже, мимо све звери пољске, она је Еви рекла да њу и Адама Бог лаже, и да окушањем забрањеног плода неће умрети, него да ће постати као богови. Последице тог дијалога и данас осећамо, кад год неког драгог испраћамо на гробље.
„ОВЕРТОНОВ ПРОЗОР“
Да би се водио дијалог о ономе о чему дијалога нема, данас се примењује теорија тзв. „Овертоновог прозора“. „Овертонов прозор“ је политичка теорија која „прозором“ назива границе идеја које друштво може да усвоји. Према Џозефу Овертону (1960 – 2003), животност било какве идеје не зависи од способности политичара који је заступа, него од тога да ли је јавност види у „прозору“ друштвено прихватљивог понашања. Политичар се мора трудити да идеје „прозора“ излаже у свом јавном наступу, да не би био проглашен за екстремисту. Тек кад се идеје промене у „излогу“ јавног мнења, могуће их је политички користити. Ако се хоће друштвено наметање до јуче незамисливих идеја, оне, по Овертону, морају да прођу кроз пет фаза: оно што је незамисливо преводи се у област „радикалног“; одмах после тога постаје „прихватљиво“, затим му се пружа „разумевање“, онда је „популарно“, да би, на крају, било озакоњено. То би се, у „Речнику војних и сродних термина“ америчке војске, могло наћи под одредницом „менаџмент перцепције“. И тако долазимо до Срба данас, чији идентитет хоће да заувек промене управо „менаџментом перцепције“. А темељ нашег идентитета је Завет. Срби су са Христом успоставили двоједини завет: светосавско – косовски. Без Светог Саве и Светог кнеза Лазара ми смо нико и ништа, прах који развејавају олује на балканској ветрометини.
ШТА ЈЕ СВЕТОСАВЉЕ?
Светосавље је, како каже Владика Николај, „православље србског стила и искуства“, начин на који су Срби одговорили Христовом позиву. Србски хришћански философ, Владимир Вујић, у свом тексту „Дело Светог Саве“, писаном 1940, указује на срж светосавствености: „Отети се испод раслабљеног Истока, одупрети се силовитом Западу, утврдити веру праву у земљи, добити своје епископе и своју монашку војску, ставити на ноге сопствену просвећеност сопственим средствима, изван љубазних понуда са стране, једном речи поставити сопствено култивисање на самосталну основу.“ Такве, гигантске задатке могао је да решава само неко ко је имао генијалан увид у стање Срба на Балкану, огромну веру у Бога, организаторско-мисионарске способности и љубав према свом народу, која се изражавала у спремности на жртву. Овај херојски посао подизања Срба и њиховог трајног увођења у историју обавио је, по Вујићу, управо Свети Сава, чијем се аутентичном лику свагда треба враћати као надахнитељу. И увек, али увек, сагледавати његов став у целини. И према Истоку и према Западу.
СВЕТОСАВЉЕ И ПАПИЗАМ
Саставни део светосавског завета је одолевању насртају папизма на Србство. О томе угледни историчар и канонолог Миодраг Петровић каже: “Наиме, кроз читав средњи век, а и данас, римокатолици у православним Србима, и не само у њима, виде шизматике које хоће да врате у „праву вјеру“. У таквом настојању много пута су прибегавали и најсвирепијим зверствима. Данас – ако иза себе оставимо Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, Глину и друга места, па и „Олују“, у последњем рату Хрвата против православног српског живља – није им потребно да посежу за оним физичким насиљем, које је вековима трајало, јер примењују методе префињене дипломатије. Наруку им иде и то што на Богословском факултету и у врховима Српске православне цркве имају многе сараднике који по Србији и ван ње трубе о некаквом „премошћавању разлика“, о теологији „двају плућних крила“, о „екуменизму“, о изопаченом духу Миланског едикта, итд. Због таквих сарадника важно је подсетити јавност како су се Срби, горостаси у вери, зналачки постављали и са великом ревношћу успешно сузбијали римокатоличке мисионаре. Наиме, постављали су својеврсне бране наспрам продора те туђе искварене вере. Не упадом на туђу територију, како они то одвајкада чине, него са свог прага. Најранија и најпресуднија брана били су Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, и његов син, први архиепископ српски – Свети Сава. Пошто су Немању обавестили /…/ сазвао је Сабор на којем је осуђена та нова вера, а правоверје учвршћено и потврђено. Архиепископ Сава на Жичком сабору 1221. године држи „Беседу о правој вери“, и враћа заблуделе који су попут Латина читали Символ вере са додатком filioque./…/Пошто римокатолички мисионари ни после таквих осуда нису престајали да по Србији преверавају православни живаљ, подижу се нове бране оличене у списима којима се разобличава латинска јерес. /…/ Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна – filioque, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере. На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух Свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу(Јн 15,26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи – јеретицима /…/“(4) Свети Сава и његови потомци, дакле, никад нису правили компромисе с папизмом. Који јесу, постали су унијати. Данас, међутим, неке од Срба, који су заборавили светосавско правоверје, ка Ватикану мами Европска унија, која има своју „Екуменску повељу“, и приморава екуменисте да путују ка „видљивом јединству“. (5)
КОМЕ СМЕТА СВЕТИ САВА?
Надбискуп београдски, Станислав Хочевар, још је у априлу 2002, у Бечу, држао предавање у коме је истакао да је лик Светог Саве пренаглашен у СПЦ, и да то није пут ка екуменским загрљајима. Дејан Медаковић је о његовим тезама у свом дневнику писао: “Излагање надбискупа Хочевара у Бечу, у Pro Oriente-у, доноси нам нове мисионарске смернице. Он увиђа да је главна сметња коначном уједињењу цркава национална традиција код православних. Она се мора изменити у корист екуменске концепције. Треба преобликовати старо веровање о једном стаду и једном пастиру, тек тако уједињено хришћанство може да се упусти у дијалог са моћним исламом.“(6) Зато се и води екуменски дијалог, а Светог Саву неки у нас покушавају да изједначе са Фрањом Асишким. Зато је, на захтев врха СПЦ, и формирана комисија о Степинцу: „да се Власи не досете“. Скривени циљ комисије је, по свему судећи, био да се одложи коначна канонизација „блаженог Алојзија“, да се папа доведе у посету Београдској патријаршији, а да се канонизација доврши касније. Јер, папа зна да ће Хрвати чекати колико треба, пошто они, осим папизма, другог уточишта у историји немају. А са Србима треба пожурити пре но што коначно прогледају и врате се себи.
ВАТИКАН ЈЕ ПРИЗНАО КОСОВО
У оквиру целе ове приче функционише и стратегија ватиканског формалног „непризнавања независног Косова“. Њу су паписти већ применили у Другом светском рату, кад формално нису признали Павелићеву НДХ, мада су суштински стајали иза ње. Из депеша Викиликса сазнајемо какав је прави став папе и његове државе о Косову: “Света Столица није спремна да формално призна Косово зато што би то поткопало њене односе са владом Србије и екуменистички дијалог са Српском Православном Црквом. Високи достојник Српске Православне Цркве, како је Маури истакао, признао му је да је одлагање формалног вида признања Косова за СПЦ било важније од многих корака који су предузети да се ојача екуменистички дијалог између Православних и Католика. Маури је умањио значај ватиканског оклевања да се Косово формално призна, подвлачећи да је Ватикан ‘де факто’ признао нову републику и пожелео јој успех у мирном процесу изградње нације. Маури је истакао да је Света Столица била прва која је коментарисала јавно да је независност Косова ствар која се више не може оспоравати – и то 18 фебруара, само дан након што је Косово прогласило своју независност. Маури је подсетио и како се папа срео са председником Косова Фатмиром Сејдијуом и како су католички клирици на Косову поздравили независност бивше српске покрајине. (…) Маури је истакао да је Ватикан ‘де факто’ признао Косово и да ЗА САДА нема потребе да предузима друге акције.“(7) Да поновимо (јер repetitio est…): и непризнавање Косова и одлагање канонизације Степинца имају само један циљ – долазак папе у посету врху СПЦ, а затим јуриш на Мосовску Патријаршију. Зато нам не треба никакав дијалог о Степинцу, и зато нећемо папу у посети Жичи и Студеници (а, ако хоће, може да дође у посету Вучићу и својим верницима у Србији.)
ЛАЗАРЕВСКИ ЗАВЕТ
Питање Косова није само привредно, политичко, геополитичко. Оно је, пре свега, идентитетско. Да не цитирамо о томе Свете владику Николаја и оца Јустина. Сетимо се речи драгоценог послератниог књижевног критичара Зорана Мишића, који је био кост од кости војводе Живојина Мишића: “Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали „у подвигу смрт, него ли са стидом живот“. Када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разгледали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатљима нашим дати“. И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? /…/Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети./…/ Косовско опредељење, то је, пре свега и изнад свега, духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом племеном лету изгорели сањари.“(8) Зато нема и не може бити никаквог издајничког «дијалога о Косову». Могу нам га отети, јер су силници (а Бог силу не воли), али им га нећемо дати, и отимачину им нећемо потписати као међудржавни уговор. Јер, Косово је последња одбране наше човечности, која нам заповеда да не идемо ни у НАТО, ни у ЕУ. Нећемо у НАТО не само зато што су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом и наше потомство осудили на ужас, него и зато да не бисмо учествовали у његовим злочиначким подухватима против Русије и остатка света. Једино Срби и Пољаци нису, упркос моћи Хитлера, слали своје трупе на Источни фронт 1941-1944, чак ни они Срби који су сарађивали с окупаторима. Нећемо у Европску унију ако нам отимају Косово – јер Косово је вечно, а ЕУ није Европа отаџбина, него концлогор метастазираног капитализма, који ће се ускоро срушити, као и свако царство неправде. Нећемо да се потчинимо Ватикану чији су свеци Пије XII и Алојзије Степинац, и који почива, између осталог, на злату опљачканом од јасеновачких жртава. Наше „Нећемо!” је само оклоп око нашег „Хоћемо!” – а хоћемо оно видовданско: „Све је свето и честито било / и миломе Богу приступачно”.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Зоран Чворовић и потписник ових редова су, када су дијалози са Ватиканом и око Косова постајали све актуелнији, у једном интервјуу рекли: «Оно што нам прети је опасност од губитка лика и поретка. Господ Исус Христос је рекао: „Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји” (Јн. 14, 27). И то је оно што данас морамо имати на уму. Сваки крсташки поход кроз историју у коме је српски народ физички и духовно истребљиван, доносио је страдање и јерархији Српске цркве. Српске владике и свештеници, монашког и мирског реда, у миру најчешће нетрудољубиви у духовном раду, у временима страдања исповеднички су првенствовали, искупљујући крсном жртвом своје и народне грехове. За пастирима-мученицима следовала је паства, у миру црквено-обредно немарна и најчешће тврдоглаво непослушна својим пастирима, у временима ратова и погрома спокојно као јагње је подносила жртву „своме Христу”, градећи светим лобањама народну Цркву Св. Саве. Последично: током највећег дела своје вишевековне историје Српска црква је највише личила на прогнани збег на коме се испуњавало јеванђељско обећање – Ако вас мрзи свет, знајте да је и Мене омрзнуо пре вас (Јн. 15, 18); збег народа и његових црквених старешина, материјално убог, али духовно крепак и физички жилав. У последњем крсташком походу који је против српског народа почетком деведесетих година прошлог века покренула атлантистичка псеудоимперија, поново су са српским огњиштима, паљени и српски храмови, прогоњени народ пратиле су прогоњене владике – од Западне Славоније до Далмације и Босне. Тако је Српска црква делила судбину народа коме су силници овог света обећали распеће. Атлантистичкој империји се жури да заврши крсташки поход против православних Срба започет пре више од две деценије. Према окултистичкој визији глобалних планера овај поход треба да се оконча на Косову, јер народ светолазаревске мере одрицања од света управо на жртвеном пољу треба да се добровољно потчини кнезу овог света, да његову силу призна за закон.
Отуда издајом Косова не издајемо само део свог народа и државне територије, већ издајемо све што је у историји Срба било „свето и честито”, све наше претке који су уместо света изабрали светост.
Зато од својих епископа очекујемо да на СА Сабору, остајући верни страдалничком путу Српске Цркве, лукавству издаје нашег Косова и Метохије светосавски смело супротставе Истину. Данас се од архијереја очекује да исповеднички грме, а не да ћуте, јер се ћутањем издаје Христос. Да ли ће тога заиста бити, како и колико, остаје да се види. Шта год да буде, нас као Цркву и народ, то јест као народну Цркву, обавезују Свети Сава и кнез Лазар, а не пролазни земаљски интереси. У питању је спасење душе, па онда све остало што из тога произилази.“ Томе се нема шта додати и одузети. На том путу остајемо, и тај стег се и даље вијори пред сваким Србином који има душе и образа. А о души и образу дијалози се не воде.
Др Владимир Димитријевић
________________
УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 1. августа 2017):
1. borbazaveru.info/content/view/9851/1/
2.svetosavlje.org/saopstenje-dela-komisije-za-dijalog-o-stepincu-povodom-clanka-o-njenom-radu-u-vecernjim-novostima/3.press.vatican.va/content/salastampa/it/bollettino/pubblico/2017/07/13/0486/01082.htm
4. www.geopolitika.rs/index.php/sr/duhovni-ivot/682-e
5.hrcak.srce.hr/104986
6.stanjestvari.com/2015/03/20/шта-је-рекао-надбискуп-хочевар-о-свето/
7.stanjestvari.com/2017/07/31/vatikan-fakticki-priznao-kosovo/8.www.politika.rs/scc/clanak/20038/Шта-је-косовско-опредељење
9. borbazaveru.info/content/view/5802/101/
