НОВО ИЗДАЊЕ РОМАНА ДОСТОЈЕВСКОГ,
ДУХОВНИ ЛУГ КРАГУЈЕВАЦ
(превод Драгана Буковичког)
О ЧЕМУ ЈЕ, ЗАПРАВО, ДЕЛО ДОСТОЈЕВСКОГ?
Још пре другог светског рата код нас се распрваљало о делу Достојевском, и о томе да ли га људи Запада могу схватити.
Владимир Вујић, наш познати мислилац и близак сарадник Владике Николаја, је о Достојевском опширно писао поводом огледа Стефана Цвајга (Достојевски, Београд, 1931). По Вујићу, Цвајг је, иако аутентични Европљанин, успео да прикаже „неевропски“ лик Достојевског, који стоји као велики зачетник на прагу нове словенске културе.
Цвајг не може да до краја схвати Достојевског, али је, сматра писац приказа Цвајгове књиге, имао храбрости да то призна, говорећи о својеврсној „застрашености“ пред стваралаштвом аутора Злочина и казне. Вујић сматра да су страх и осећање недостојности основна расположења при сусрету с Достојевским, све док се у човеку не уобличи Христос. Зато га људи Европе не схватају. Али, не схватају га ни домаћи „европејствујушчи“, васпитани углавном на култури француског рационализма, који га доживљавају као неку врсту психопате. Можда ће се они ипак вратити свом тлу, и почети да поимају Достојевског, као што је, по Вујићу, дух руског писца почео да продире и у француску културу.
Читајући поглавља Цвајговог огледа, Вујић понешто хвали, а понечему налази мане. Он сматра да је опис физичког лика руског писца леп и тачан (чело које „као небо“ стоји „изнад слабости измученог тела“), као, уосталом, и опис његовог живота, својеврсне трагедије и уметничког дела у исти мах. Судбина и Достојевски се немилосрдно боре, али се узајамно и воле, сматра Цвајг, који истиче да је Достојевски свим срцем пригрлио сопствени крст. Побеђујући кроз патњу, велики Рус надилази самог себе. Нарочито је, сматра Вујић, успело поређење између тамновања Оскара Вајлда и Фјодора Михаиловича: „Из буржоаске сфере живота тону у тамницу: Вајлд је смрвљен као у авану, Достојевски добија облик као руда у зажареном казану. Онај се осећа посрамљен и понижење му је Ридинг, ’џентлмен’ се јежи од ужаса пред и са простацима; овај преживљује чудесно и дивно преображење. Онај је свршио изласком из затвора, овај је почео; онај је сагорео у шљаку, овај је дошао до блиставила и издизања. […] Живот његов, трагедија, несравњен је морални успех“.
Касније, сматра Вујић, у наредним поглављима своје студије („Људи Достојевског“, „Реализам и фантастичност“, „Архитектура и страст“), Цвајг више не може да прати мисао и јунаке великог књижевника. Поредећи ликове Балзакове са онима из реторте руског романописца, он уочава да се Балзакови јунаци, после искушења, више или мање социјализују, док се са потоњима то не дешава – они остају ван било какве „социјалности“ и настављају трагање по метафизичким дубинама.
Иако има много симпатија за Достојевског и одриче се површног англосаксонског рационализма, који би све то прогласио за „лудницу“, Цвајг не успева да размрси све чворове у делу аутора Браће Карамазова, мада запажа оно кључно – да руски писац стварност доживљава фантастичније од уобразиље, и да тела својих јунака уобличава у складу с њиховом душевношћу. Не примећујући ни музику, ни пејзаже, Цвајгов Достојевски је сав у потрази за метафизичким. По Вујићу, то није случајно, јер руски књижевник наговештава ново доба, које ће наступити „пошто претходно материалистички европски антихрист уништи природу својим махинама и механизмима“.
По Цвајгу у Вујићевом тумачењу, основна особина Достојевсковог стваралаштва је страст. Он пише у грозници. Зато му никад не полази за руком мирно, хармонично описивање карактеристично за генијалне књижевнике од Хомера до Толстоја. Страст је и стваралачка и разорилачка: његов поступак је борба између страсти и архитектонике романа и приповетке.
Вујић сматра да је победа страсти над архитектуром основна одлика словенског културног израза (док зрелост европског духа има свој врхунац у архитектурном склопу). Епско Достојевског није уобичајено епско. Вујић каже: „Све категорије теорија књижевности ломе се о готова људска дела када су она вулкански изрази расне душе. Далеко смо од горостаса Достојевског кад мислимо на Његоша. Али, ипак, није ли жива расна снага уобличитељ читаве народне поезије, у Његошеву делу Горском вијенцу, компромитовала сваки положај да се на њ примене калупи теорија књижевности.“
Прекорачивши све границе, Достојевски је Европи, сматра Цвајг, открио нове дубине, и сасвим нову психологију, која „раствара“ човека до самог дна његовог постојања.
Оно што Цвајгу није успело је уочавање да Достојевски води Богу и свеопштем братству људи. Када се из човекове грешности иде ка Христу, онда „европска златна мера“ ишчезава, јер је писање, по Вујићу, тада „муцаво, задихано, испрекидано, домеће се и допуњава се, и понавља […]“ Зашто? Зато што, сматра Вујић, „архитектура мора прскати пред изливом духа живога и све мерење ишчезнути пред ватром нове мисаоности“. Уметност код Фјодора Михајловича престаје да буде уметност и постаје визија нове словенске културе, чији израз и не мора бити литература. По Цвајгу, Достојевском уметност и није циљ; она треба да буде мост ка Богу.
Дошавши до религиозно-метафизичког у Достојевсковом делу, Цвајг више није могао да га прати, сматра Вујић. Цвајг мисли да је руски писац у исти мах и верник и јеретик, и човек који поистовећује Русију са Христом, због чега постаје „бесни памфлетиста“. Цвајгу није јасно да ли је његова Русија „политичка или пророчка“; по Вујићу, то је јасно, јер Словенство које је данас мистичко и пророчко сутра може постати и политичка реалност.
Цвајгово неразумевање доказује да културе (што је у складу и са Шпенглеровим мишљењем), не могу сасвим да схвате једна другу. Европа стаје тамо где Словенство почиње.
Пишући, у дневном листу Време, о доживљају Достојевског, поводом педесетогодишњице од смрти писца, Владимир Вујић тврди да је у његовом делу висак спуштен у ненаступиве дубине. Зато више није ни потребно, ни корисно, да се о њему пише као о „грешнику, коцкару, похотљивцу, падавичару.“
После почетног страха пред његовим вртложним делом наступа страхопоштовање, сматра Вујић; оно је пропраћено дивљењем и радошћу. У његовом делу, уметност и мисао која пламса вером пролазе кроз чистилиште и воде новом свету. Вујић каже: „Из прљаве јазбине право у царство Божије на земљи – потез који приказује сав страховити успон којим мора да се доживљава прави Достојевски.“ Интегралност његове пророчке визије најављује ново, словенско човечанство.
Вујић пише и о рецепцији Достојевског у Европи. Немци, по њему, у руском писцу виде горостаса, Французи га разумеју делимично, док Англосаксонци не могу ништа дубље да појме. Начелно, Европљани успевају да ухвате само поједине фрагменте његовог стваралаштва, или га се плаше због дубине на коју позива читаоце. И они Срби који га примају преко европских тумача примају га површно, збуњено и са плашњом. Они туђим очима гледају своје, попут Фоме Фомича из Достојевсковог Села Степанчикова.
Свет Достојевског није ни измаштан, ни утопистичан. Писац је видео дубинску реалност, знајући да је она фантастичнија од имагинације: „Доживљавати стварност на плану разума, конвенција, шифара, такозване практике која у основи није ништа друго до конвенционалност, то није доживљавати, то је живети у маскама. Доживљај стварности, оне која јесте, духовне, то је доживљај Достојевског.“
Вујић Достојевског поима као идеолога словенског препорода, чије је идеје о будућности човечанства могуће оживотворити: „Доживети човека у пуном, духовном смислу; веровати у словенство као остварење тог човека; дати живот нов кроз ’бедне’ и кроз грешнике; одиста, што рекао једном Достојевски, зачуђен једном генијалном наивношћу, ’чега ту има утопистичког, чега ту има немогућег, ја не разумем?’“
Иако зна за социјално, Достојевски, по Вујићу, верује у духовна решења. Мада има оних који га оптужују да је, својим романима о хаосу душе и превирањима друштва, својеврсни претеча бољшевичке револуције, по Вујићу, прави отац бољшевизма је Толстој са својим револуционарно-рационалистичким морализмом.
О ЧЕМУ ЈЕ ОВАЈ РОМАН?
Читалац је управо завршио „Понижене и увређене“ Достојевског, у једном новом, свесно и фино архаизованом преводу, који одише деветнаестим столећем руским и Достојевсковим напором да лепоту и сјај старијих слојева нашег језика учини наслеђем својих читалаца. Фабула романа је, по Википедији, оваква:“Наташа напушта дом својих родитеља и бежи са Аљошом (принц – треба „кнез“, наравно, нап.В.Д. - Алексеј) - сином кнеза Валковског. Скрхан болом, Наташин отац Николај проклиње и одбацује своју ћерку, с обзиром да је у свађи и на суду са кнезом Волконским који је решен да га материјално уништи иако зна да га је неправедно оптужио. Једини пријатељ који остаје на страни Наташе је Иван - њен пријатељ из детињства који је дубоко заљубљен у њу. Принц Валковски покушава да уништи Аљошине планове да се венча са Наташом, и жели да га натера да се уда за богату принцезу Катерину. Аљоша је од детињаства младић којим је лако манипулисати, поготово од стране свог оца. После очевог плана, Аљоша се заљубљује у Катерину. На крају, Аљоша бира Катерину пре Наташе. У међувремену, Иван подиже једну девојчицу која је сироче, Јелену, и сазнаје да је њена мајка побегла из куће свог оца (Шмита) и пошла за Валковског. Убрзо након што је Јелена била рођена, принц Валковски је напустио мајку и њу, узео свој новац и сиромашна жена и њена кћерка вратиле су се да траже опроштај од Шмита. Јеленина мајка умире непосредно пре него што је њен отац на крају пристао да јој опрости. У покушају да Николај (Наташин отац) опрости својој ћерки, Иван убеђује Николаја и његову супругу да усвоје Јелену. Тако што ће им испричати своју животну причу, Јелена чини да Николајево срце омекша и он прихвата Наташу. Убрзо после тога, Јелена умире од епилепсије. На крају Наташа прихвата Иванову љубав.“
Да ли је аутор на Википедији све схватио? Изгледа да није. Уосталом, сиромашни и болесни Иван Петрович своје успомене пише у болници, на самртној постељи.
Наташа и он више никад неће бити што су били док су били млади и неначети патњама овог света.
Ако се сведемо само на обавештење са србске Википедије, постаје нам јасно оно што су многи тумачи Достојевског већ уочили – он је писац који баналне фабуле, сличне онима које је користио француски петпарачки писац Ежен Си, методом понирања у дубину изложених проблема, претварао у моћна романескна ткива. Зар „Злочин и казна“, па и „Браћа Карамазови“, у којима се, због пишчеве мистификације, тек на пола романа сазнада се место у коме се радња одвија зове Скотопригоњевск, нису својеврсни „детективски романи“? Јесу - и у томе јесте генијалност Достојевског – да оно што на први поглед изгледа превише свакодневно, или банално, или „петпарачки“, уме да преобрази у потресну причу о „пониженима и увређенима“, о малим људима чија је душа читав космос. Достојевски је роман који сте управо дочитали замислио још док је био у Сибиру, и о њему је писао свом брату Михаилу, коме каже да је спреман да пише дело из петроградског живота, слично „Бедним људима“, али јаче, озбиљније ( фабула „Бедних људи“ биће слична фабули романа приповедача „Понижених и увређених“, младог писца Ивана Петровича). Роман о Наташи и Нели, о Ихмењеву и Валковском, о самотном писцу петровичу, настао је од 1860. до 1861, када је објављен у наставцима у часопису „Време“ коме је због Достојевсковог „бестселера“ скочио тираж. Неки критичари су били одушевљени „Пониженима и увређенима“, а неки су дело сматрали немотивисаним и извештаченим. Сам Достојевски је био свестан слабости своје књиге, признајући једном познанику да је, још док је писао, видео да су многи ликови његовог дела само „лутке“, али је знао да ће роман, чак и неуспео, имату у себи поезије, да ће два – три места бити горућа и снажна, и да ће два најважнија карактера бити приказана озбиљно и уметнички. У делу, иако је „дивље“, има педесетак страница на које је аутор поносан, рекао је том познанику.
Критичари сматрају да је роман велика проба за будућа ремек-дела Достојевског, својеврсна копча између његовог раног стваралаштва, оличеног у „Бедним људима“, и дела попут „Злочина и казне“,“Идиота“, итд.
Једна од кључних тема Достојевског, питање невиног страдања деце (због кога Иван Карамазов враћа „указницу за рај“), јавља се у „Пониженима и уређенима“ ваплоћена у лику девојчице од дванаестак година, Нели, чију је мајку упропастио кнез Валковски, Нелин отац. Ово дете је преживело многе, претешке патње, које би сломиле и одраслог, и у њеној души налазе се светови бола. Ипак, она је још увек чедна и спремна да живи – не само за себе, него и за друге. Иван Петрович, уз помоћ свог сумњивог, али добра срца, пријатеља Маслобојева успева да дете избави из руку подводачице Бубнове, која Нели покушава да већ прода маторим развратницима. (Овај мотив ће се развијати код Достојевског и касније. Једини грех који велики руски писац не прашта је насиље над децом – и Свидригајлов и Ставрогин ће се, не могавши да се покају, због тог греха убити.) Невина патња Нели, чији је деда одбио да опрости њеној мајци због брака са Валковским, биће кључни узрок мирења старог Ихмењева са својом ћерком Наташом. И то је једна од кључних идеја Достојевсковог стваралаштва -оно што је невино, полаже се у темељ заједнице као жртва. То је и бит античке трагедије, о којој је писао наш велики философ Жарко Видовић. Видовић доказује да античка трагедија није била позориште у данашњем смислу, него ода у славу жртве која је утемељила заједницу (Дионис, бог вина, раскомадан је и оживео; у његову част, током дионисијских мистерија, жртвован је јарац, трагос, од чега трагедија и настаје). Есхил и Софокле били су свештеници-жртвоприносиоци, па тек онда писци. Град Атина је, рецимо, три дана славио Прометеја, који је отео ватру од богова и дао је људима, због чега је кажњен прикивањем за Кавказ, да би га захвални Херакле касније ослободио. Током та три дана атинског славља, извођена је Есхилова трилогија:“Прометеј Ватроноша“, „Оковани Прометеј“, „Ослобођени Прометеј“. Глумац није имао позоришну улогу Прометеја, него се с њим поистовећивао, као што свештеник и епископ у Литургији прасликују Христа. Античка трагедија, са својим стремљењем ка катарзи, била је припрема за хришћанску Литургију, закључио је Жарко Видовић. Достојевски наставља путем античке трагедије као славопоја жртви у темељу света. У том смислу, Нели је трагични – светложртвени – лик романа који смо прочитали.
Наташа је, наравно, један од оних женских ликова Достојевског у какве ће, на овај или онај начин, спадати Настасја Филиповна из „Идиота“ или Грушењка из „Карамазова“ – биће кадро да иде до краја у својој љубави – страсти, и да не преза ни од какве опасности или претње. Приповедач, Иван Петрович, је од оних мушакараца Достојевског који су спремни да се за вољену особу дају тако што ће јој помоћи да нађе срећу чак и са другим. Јер, битна је ЊЕНА срећа.
Истовремено, ово је један од Достојевскових романа о Петрограду, граду чудном, руском и неруском, западњачком, у коме су велике интриге, огромно богатство, али и невиђена сиротиња, која вапије на небо за правдом; граду у коме живе часни људи спремни да бране образ и душу свим средствима, попут Ихмењева, и аморални типови, који не знају за добро и зло, попут кнеза Валковског.
Али, то је, пре свега, роман о љубави и праштању, који се не би могао замислити без Јеванђеља, кључне књиге Достојевског.
ЈЕВАНЂЕЉЕ – КЊИГА ДОСТОЈЕВСКОГ
Руски истраживач Владимир Захаров у својој књизи «Достојевски и Јеванђеље» каже да је Свето Писмо било најважнија књига у животу великог руског писца. Јеванђеље је било главна књига Достојевског. Године 1873, он је писао: “Потичем из породице руске и побожне. Откад знам за себе, сећам се родитељске љубави према мени. У нашој породици за Јеванђеље смо знали још од малих ногу. Са свега десет година већ сам знао готово све главне епизоде руске историје из Карамзина, кога нам је увече читао отац. Свака посета Кремљу и московским црквама била је за мене нешто свечано. Можда други нису имали такве успомене као ја”.
Његов брат Андреј се сећао: “Сви ми имали смо исто прво штиво. То је Света Историја Старог и Новог Завета на руском језику, заправо Сто Четири Свете Приче из Старог и Новог Завета. – У њој је било неколико прилично лоших литографија са приказом: Стварања Света, Пребивања Адама и Еве у рају, Потопа, и осталих Главних Светих чињеница. Сећам се како сам не тако давно, 70-их година, разговарајући са братом Фјодором Михајловичем о нашем детињству, ту књигу споменуо; и с каквим одушевљењем ми је обзнанио како му је успело да пронађе исти тај примерак књиге (тј. наш дечји) и чува га као Светињу. Већ сам споменуо како нисам могао да будем сведок првобитног описмењавања старије браће. Откад знам за себе, већ затичем браћу како умеју да читају и пишу и спремају се за пансион. – Њиховог дужег боравка код куће без одлазака у пансион сећам се кратко време, годину, највише годину и по. У то време су нам кући долазила двојица учитеља. Први је био ђакон који нам је предавао веронауку. – Чини ми се да је тај ђакон служио у Катаринином Институту; у најмању руку; поуздано знам да је тамо био наставник.За његов долазак у Дневној соби увек је расклапан сто за картање, и нас четворо деце поседало би за тај сто, заједно са наставником. Мајчица би увек села подаље са стране, бавећи се нечим. Много сам после имао вероучитеља, али не сећам се никог сличног оцу ђакону. Имао је одличан дар говора, и читав његов час, који је онако старински трајао сат и по до два, прошао би у причама, или како се код нас говорило – тумачењу Св. Писма. Дешавало се да дође, утроши неколико тренутака да нас испита и одмах пређе на приче. О потопу, о Јосифовим догодовштинама, о Рођењу Христовом је посебно добро говорио, тако да се дешавало да и мајчица, оставивши свој рад, почне не само да слуша него и гледа занетог наставника. Могу сасвим одређено да кажем како је својим часовима и својим причама гануо наша дечја срца. Чак сам и ја, тада шестогодишњак, са задовољством слушао те приче и нимало ме није замарала њихова дужина. Јако ми је жао што се не сећам ни имена ни презимена тог часног наставника, звали смо га просто оцем ђаконом.Без обзира на све то, захтевао је да градиво учимо буквално по руководству, не испуштајући ни реч, то јест, штоно кажу, да набубамо, пошто је тада на пријемним испитима то свугде тражено. А као руководство служио је познати Катихизис Митрополита Филарета које почињу овако: Један је Бог кога у Светој Тројици поштујемо, вечан је, то јест нема ни почетка ни краја Својега Божија, али свагда беше, јесте и биће… итд. То је пре философско дело неголи руководство за децу. Али пошто је то руководство било обавезно у свим школским установама, разумљиво је што га се и сâм отац ђакон придржавао”.
Године 1880, Достојевски пише о томе шта треба читати деци:»Рећи ћу само уопштено: узимајте и дајте само оно што ствара прекрасне утиске и рађа високе мисли/.../Изнад свега је, свакако, Јеванђеље, Нови Завет у преводу. Ако пак може да чита и у оригиналу (то јест на црквенословенском), то би било најбоље. Јеванђеље и Дјела Апостолска – sine qua non”.
Чак и кад је био «петрашевац», социјалиста, Достојевски је собом увек носио лик Христа. Чувени револуционар Бјелински, с којим се у младости виђао, имао је обичај да хули на Христа, што је Достојевског доводило у стање велике узнемирености. На пристојан начин, он је то описао у «Пишчевом дневнику» 1873. године:»“Учење Христово он као социјалиста нужно мора да руши, назива га лажним и незналачким човекољубљем које савремена наука и економска начела куде; али ипак остаје пресветли лик Богочовека, његова морална недостижност, његова чудесна и чудотворна лепота. Али у свом непрестаном, неугасивом одушевљењу Бјелински се није зауставио чак ни пред том несавладивом препреком, као што се зауставио Ренан, прогласивши у својој књизи пуној безверја “Vie de Jésus” да Христос ипак јесте идеал људске лепоте, недостижан тип, какав се више не може поновити чак ни у будућности”.
Његов пријатељ Јановски се сећао младог Достојевског, који је“...посећујући своје другове и пријатеље гоњен склоношћу свог љубећег срца и бивајући код Петрашевског из истих побуда, уносио је са собом морални развој човека заснован само на истинама Јеванђеља, а никако оним садржаним у социјалдемократском статуту из 1848. године. Фјодор Михајлович је волео ближњег онако како га може волети само човек који искрено верује, поседовао је неисцрпну доброту и био такав познавалац људске душе на какве у свом живота нисам више наишао. <...> Свугде би окупио свој кружок и у том кружоку волео да води разговор својим особеним шапатом; али тај је разговор био увек или чисто књижевни или, ако би се у њему понекад и дотакао политике и социологије, увек му је у првом плану била анализа неке чињенице или поставке после које би уследио практичан закључак, али такав који се не коси са Јеванђељем”.
Као припадника кружока Петрашевског, који машта о револуцији, власт га осуђује на смрт, али га после помилује и пошаље да робија у Сибиру. Ту ће, од жена прогнаних декабриста, бивших устаника против цара, добити на дар Јеванђеље у руском преводу, штампано 1823, од кога се неће одвајати до смрти. Свом пријатељу Соловјову о робији је после причао:»О! била је то велика срећа за мене: Сибир и робија! Причају: ужас, огорченост, причају о неминовнсти некакве огорчености! страшна којештарија! Једино сам тамо и живео здравим, срећним животом, тамо сам себе схватио, драговићу... Христа сам схватио... Руса сам схватио и осетио да сам и сâм Рус, појединац из руског народа. Све моје најбоље мисли падале су ми тада на памет, док се сада само враћају, и то не онако јасно”.
На робији, где је робијашима било дозвољено само читање Светог Писма, Достојевски се још више везао за Христа, па је у писму Наталији Дмитријевној Фонвизиној, послатом из Омска убрзо после изласка са робије, истакао: “Рећи ћу Вам о себи да сам још увек дете века, дете безверја и сумње и бићу (знам то) све до самог гроба. Коликих страшних мука ме је коштала и сада ме кошта та жудња да верујем, која тим више јача у души мојој што више имам супротних аргумената. Па ипак ми Бог покаткад даје тренутке савршеног мира; у таквим тренуцима ја волим и верујем да и мене воле, и управо у таквим тренуцима срочио сам своје Вјерују, у коме је све за мене јасно и свето. То Вјерују је сасвим просто, ево га: верујем да нема ничег лепшег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, одважнијег ни савршенијег од Христа, и не само што нема, већ са свесрдном љубављу говорим себи да и не може бити. Штавише, кад би ми неко доказао да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, пре бих се определио да останем са Христом неголи са истином”.
Захаров о утицају Новог Завета на великог руског писца каже:»Јеванђеље је за Достојевског уистину било “Блага Вест”, давно и увек ново откровење о човеку, свету и истини Христовој. Из те књиге Достојевски је црпео духовну снагу у Мртвом дому, по њој је научио да на руском чита и пише дагестанског Татарина Алеја, који му је на растанку признао да га је он из робијаша учинио човеком.Никада се није раздвајао од ње и носио ју је са собом на пут. У време стваралачких ноћних бдења лежала му је пред очима на писаћем столу. Када би легао да спава, увек је гледао да му Јеванђеље буде при руци. /.../То Јеванђеље Достојевски описује у роману “Понижени и увређени” (1861): “На столу су лежале две књиге: кратка географија и нови завет у руском преводу, ишаран оловком по белинама и са белезима ноктом”. По тим књигама стари Смит учи своју унуку Нели да чита и схвата свет: “Дедица је купио Нови Завет и Географију и почео да ме учи; а понекад ми прича какве све на свету земље постоје и какви људи живе, и каквих мора има и шта је било пре и како нам је Христос свима опростио. Када га сама нешто упитам, јако му је драго; зато сам и почела да га запиткујем, те ми вазда прича и о Богу много говори”. У светској књижевности има доста писаца који изванредно познају Свето писмо, проучавали су га, користили идеје и ликове у свом стваралаштву. Али тешко да има још некога ко је попут Достојевског не само четири године једино Јеванђеље читао, него га доживео и проживео као сопствену судбину – патње, смрт и васкрсење Христово као сопствену смрт у Мртвом дому и сопствено васкрсење у нови живот. Та књига упила је у себе не само пишчеве патње него и духовно искуство – његове белешке оловком и мастилом и белеге ноктом у тексту и по белинама.» ( Ту је тајна бола и лепоте «Понижених и увређених» - у Јеванђељу, које је основа свега на свету; то је пут патника и страдалника, који, како би рекао наш песник Настасијевић, осмехом одговарају свакој злости овога света.)
Захаров додаје:»Достојевски је имао готово религиозно схватање стваралаштва. Попут свештеника на исповести, писац је био исповедник својих јунака. Њихови греси постајали су његови греси, повећавајући тежину његовог крста. Своју кривицу јунаци и њихов аутор разрешавају самим чином стваралаштва: исповешћу, покајањем и искупљењем својих и туђих грехова.Та идеја касније је изражена у служењу и поукама старца Зосиме: учинити себе одговорним за туђи грех. Криви су сви. Свако има своју меру кривице. Једни су криви због учињеног, други – због неучињеног. Привидна невиновност само је илузија: свако је одговоран за светско зло. Могуће је духовно васкрсење и спасење сваког човека (обраћање Савла у Павла). Тај искупљујући пут човеков – метафора је спасоносне жртве Христове и његовог васкрсавања./.../ Оригиналност Достојевског није у изузетној новини, већ у томе што доследно и бескомпромисно следи јеванђељске истине.Достојевски спада међу оне који су својим стваралаштвом изразили идеју хришћанског реализма. Хришћански реализам – то је реализм у коме је Бог жив, присуство Христово видљиво, откровење Речи испољено.Познатом начелу “Човек је мера свих ствари” он супротставља друго: “Христос је мера свих ствари ”. Достојевски даје ново схватање уметности као служења Христу, чији смисао види у њеном апостолском позвању (проповеди Светога Духа)./.../Јеванђељска реч прожима текст Достојевског. Треперењем Истине она озарава стваралаштво руског генија.»
Уз Јеванђеље, Достојевски је и отишао са овог света у онај вечни, бољи и лепши.
КАКО ЈЕ УМИРАО ДОСТОЈЕВСКИ
Фјодор Михајлович Достојевски се целог живота мучио – са Богом и око своје душе. И све његове слике су слике човека – паћеника, напетог, само што му очи од муке не искоче из главе. Епилептичар, стално у дуговима, страствен коцкар, он је истовремено био искрен боготражитељ и човек који је у породици и деци видео највећу срећу до које је могуће доћи.
Само због тога, због те патње, искрене и чисте, Бог му је дао да створи оно што је створио, али и да оде са овога света као православни човек, исповеђен и причешћен. Пре тога, молио је своју породицу да му опросте сва сагрешења према њима, благословио своју дечицу Јеванђељем од кога се целог живота није одвајао. После смрти, сликар Крамској је нацртао његов портрет на одру – то је лице човека који се смирио у Богу, који је коначно спознао тајну вечности и љубави Божје.Архиепископ Јован Шаховској је, поводом стопедесетогодишњице, о њему писао: “Човек је створен за рај и не може се умирити, док не нађе рај. Као риба, избачена на песак несавршених вредности, човек се својом дубином отима ка стихији, која му је сродна.
Достојевски је знао за ово начело раја. И знао је да срећу достиже само онај, ко зна за нешто што је веће од среће. Усред својих стваралачких замисли и животних страдања Достојевски је схватао, да пуноћа живота није само у побеђивању зла, већ и у победи над неверним добром. „Срећа је у чистом погледу и у беспрекорности срца, а не у „спољашњем““, – каже он. И верује у неопходност, целебност и непобедивост ватреног добра. Прва пројава овакве вере у човеку јесте осећање одговорности – не само за своје зло, него и за опште зло. Како је без овога могуће социјално устројавање људи? Преставши да будемо носиоцима добра, сами то не примећујући, ми ширимо зло. И идући по улици са злим изразом лица, сматра Достојевски, може се ранити душа детета, које пролази поред нас и зачети у њему зло.
Постоји кружна порука добра и зла. Пожар у стану мог суседа је и мој пожар; мој пожар је и пожар мог суседа. Ми људи смо повезани као удови једног тела. Међу нама је мноштво непоновљивих лица, али је природа једна. И због тога су пророци и писци-духовидци – наше општечовечанско добро, а доктринери, који не верују ни у душу човека, ни у Бога Живога – заједничка наша болест, заједничка несрећа./…/
Достојевски није породио достојевство (као Толстој – толстојство). Око Достојевског су се ускомешавали, бучали, чак ковитлали разни таласи, али је он остао слободан од партијности. Он је виши од тих таласа својим горењем духа, и због тога и верујући, а и неверујући у Бога могу извући и извлаче из дела Достојевског нешто велико и људско, а то значи блиско Богу.
Без обзира на то, што су многи ишли код њега и молили да их научи „како живети“, Достојевски није запао у универзално морално учитељство, већ је остао простим братом људи. И он се није користио (а може се рећи и до сада се не користи) својим великим именом, да би створио око себе некакву партију, школу или правац. Он је слободан од свих и отворен према свима“.
А како је умирао Достојевски? Ево одломака из сећања његове кћери Љубови: “На породичном ручку, сестра Достојевскова поново покреће питање једног наследства тражећи од брата да се одрекне свог дела и толико га намучи, да Достојевски узбуђен устаје од стола.Изгубивши стрпљење, а да не би продужио ту мучну препирку, Достојевски се диже од стола пре него што је ручак био завршен. Док је моја мати испраћала своју заову, која није престајала да плаче, мој отац побеже у своју собу. Он седе за свој писаћи сто заривши главу у руке. Замор га беше сколио. Он се толико радовао том породичном ручку, а ево где му је поново то проклето наследство покварило вече… На једном он осети неку чудну влагу на својим рукама; он их погледа: биле су замрљане крвљу. Он додирну уста, бркове и повуче руку са ужасом: још никада није имао крволиптења! Достојевски се уплаши и позва жену. Мати дотрча престрашена, посла одмах по лекара који је лечио оца, нас позва у Достојевскову собу, покуша да се шали, донесе један шаљиви лист, који тек беше стигао. Отац се беше смирио, насмејао се, гледајући карикатуре, почевши и сам да се шали са нама. Крв му више није текла на уста; његово лице и руке беху опране. Видећи да се отац смеје и шали, ми нисмо разумели зашто нам је мама казала да је отац болестан и да га треба разонодити. Најзад стиже лекар; он умири родитеље, тврдећи да се крволиптење често појављује код људи који пате од катара. Ипак је захтевао да болесник одмах легне и да, говорећи што је могуће мање, остане у кревету два дана. Отац покорно леже на своју турску софу да се више никад не дигне…
Сутрадан изјутра он се пробуди весео и живахан. За време ноћи био се добро одморио и остао је лежећи само због лекарске наредбе. Он зажеле да види свије присне пријатеље, те му ови долажаху преко целога дана; он им је говорио о првом броју за 1881. годину „Пишчевог дневника“, који тек беше изашао из штампе и који га је скоро једино занимао. Како је изгледало да отац не придаје никаве важности својој болести, његови пријатељи повероваше да је у питању само пролазна појава. Али то вече по њиховом одласку, мој отац доби друго крволиптење. Обавештене од лекара да то друго крволиптење може да дође као последица првог, мати се не уплаши. Међутим, она се сутрадан, у уторак, врло узнемири видевши изузетну малаксалост мужевљеву. Новине више нису занимале Достојевског, он је остао испружен на својој софи, затворених очију, зачуђен том необичном слабошћу која га је сламала и приморавала да остане лежећи, њега тако енергичног, пуног живота, њега који је подносио све своје болести на ногама, не прекидајући посао. Очеви пријатељи, вративши се да виде како је болеснику, престрашише се такође његовом клонулошћу и посаветоваше мајку да се не узда много у доктора Брецела, који је обично лечио нашу породицу, него да консултује одмах неког другог лекара. Мати посла по једног специјалисту за болести органа за дисање, који стиже тек предвече. Он изјави да је болесникова слабост последица претходних крволиптења и да може проћи после неколико дана. Међутим, не сакри пред мајком да је случај много тежи иего што је доктор Брецел слутио. „Ова ноћ биће одлучујућа“, рече он одлазећи.
Авај! Кад се отац прободи сутрадан после једне немирне ноћи, мати разумеде да су његови часови избројани. Отац такође. Као и увек у тешким животним случајевима, он се обрати Јеванђељу. Замоли своју жену да отвори насумице његову стару робијашку Библију и да чита прве редове које буде угледала, Скривајући сузе мати прочита гласно: „А Јован брањаше му говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени! А Исус му одговори и рече му: „Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду.““ Чувши те Исусове речи отад се замисли за часак, а затим рече својој жени: „Јеси ли чула? Остави сад! Мој час је дошао, треба да умрем!“
Достојевски зажеле тада свештеника, исповеди се, прими Свето Причешће. Када је свештеник отишао, он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. „Децо моја, не заборавите никад ово што сте чули“, рече нам својим слабим гласом. „Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим, али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога - Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред својим Оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина.“
Он нас пољуби и благослови; плачући остависмо собу самртника. Пријатељи и рођаци, беху скупљени у салону, јер се вест о опасној болести Достојевског већ била разнела по граду. Отац их је призивао једног по једног и за сваког је имао по какву пријатељску реч. Уколико је дан одмицао, отац је постајао све слабији. Увече наступи ново крволиптење и он поче да губи свест. Врата на соби бише тада отворена. Сви пријатељи и рођаци уђоше тада да присуствују његовој смрти. Стајало се ћутећи, без суза, да се не узнемири његова агонија. Једино је мајка плакала сасвим тихо, клечећи поред софе на којој је лежао њен муж. Један чудан шум као жубор воде, чуо се из грла самртниковог, груди су му се дизале, говорио је брзо и тихо, али се није могло разумети оно што је говорио. Мало по мало, његово дисање постало је све мање чујно, речи су му биле све ређе. Најзад, он ућута./…/Кад сам се после грозничаве ноћи, пробудила и ушла, очију црвених од суза, у очеву собу, затекла сам његово тело положено на сто, скрштених руку на грудима са иконом стављеном на њих. Као многа нервозна деца и ја сам зазирала од мртваца и одбијала сам да им се приближим; али се од оца ни мало не уплаших. Изгледао је као да спава на своме јастуку, лако осмехнут, као да види пред собом нешто што је врло лепо“.
То је, верујемо, била она Лепота Која ће, говорио је Фјодор Михајлович, спасити свет – Христос, кога псалмопојац назива Најлепшим од синова људских.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:
1. Николај Насеткин: Достојевски/ Енциклопедија, ЦИП, Подгорица, 2004.
2. Достојевски: апостол православног реализма, Катена Мунди, Београд, 2014.
3. Владимир Вујић: Од Шпенглера до Светог Саве, Жагор, Београд, 2013.
Владимир Димитријевић
