(Текст настао на основу Светосавске беседе одржане уочи Савиндана 2009, у селу Брадарцу код Пожаревца)I
Тиме је, заувек у нашој духовној историји, потврђе филокалијски завет православне духовности - да идеал подвижништва у Богочовеку није пука доброта, каткад својствена и непреображеном, грешном срцу, него блистава Лепота свецелосне преображености, која у себи обухвата и Доброту и Истину. Добро, Лепо, Истинито су Једно, и јављају нам се кроз Сина Божијег и Његове угоднике, међу којима је Свети Сава један од најостваренијих еванђељских људи; својим делом и животом он је постао златна двер ка Сунцу Правде и Небеском Јерусалиму, у коме то Сунце сија. Зато га славимо, умивајући очи његовом христоликом красотом, од које смо се отуђили својом греховном помраченошћу и ругобом обезбожености.
Уопште, Лепота је веома важна за православног хришћанина. Када је Свети кнез Владимир, још увек некрштен, послао своје људе да испитају монотеистичке религије, да би се определио куда ће његов народ кренути из паганизма, он је сачекао њихов повратак и извештаје са нестрпљењем искреног трагаоца за Истином. И Истина, Која је Христос, јавила му се у виду христолике Лепоте. Како сведочи Нестор Летописац, Владимирови изасланици који су били на служби у храму Свете Софије у Цариграду, рекли су свом владару да им је било толико лепо да нису знали јесу ли на небу или на земљи, и да та вера, обасјана вишњом красотом, мора бити права. Саслушавши их, кнез Владимир је бацио идоле у реку Дњепар и, скупа са својим народом, примио светлост Крштења. Лепота православног храма и Литургије привела је браћу Русе Христу, Прволепоти човека и света. Није онда чудно што је славни Достојевски говорио да ће Лепота спасити свет.
Једна од најузвишенијих пројава лепоте православне вере је, видесмо из примера изасланика Св. Владимира, лепота богослужења. По Светим Оцима, чије речи синтетизује Јован Кронштатски, Црква је „Небо на земљи”. А храм - то су зидови подигнути око Светог Причешћа, то јест око Свете Литургије. Ево речи оца Јована Кронштатског: „У цркви сам заиста као на земаљском небу... Осећам да сам у очигледном присуству Божјем, Његове Мајке, небеских сила и свих светих. То је право земаљско небо: ту си свестан и осећаш се као истински уд Тела Христовог и Његове Цркве, нарочито за време наднебеске Литургије и причешћа Св. Тајнама Тела и Крви Христове”.
Сам храм је икона: изграђен је на основи крста (символа Христове свепобедне жртве), а крунише га купола (символ Божје вечности). У тачки пресека крста у олтару је Свети Престо, на коме почива Христос Евхаристије. Зато је олтар икона Царства Небеског.
Храм је икона свега створеног: олтар - духовног света, наос – света чулног.
Храм је икона Христа Богочовека: олтар представља Његову Божанску, а наос људску природу.
Храм је икона човека: олтар означава његову душу, а наос тело.
Иконостас у храму - то је прозор у Царство Божје, који не скрива, него открива тајну олтара, тајну светаца, обожених хришћана сабраних око Христа, Цара и Бога.
Епископ и свештеник на Св. Литургији су иконе Христа.
Богослужбени предмети су иконе: звездица означава Витлејемску звезду, копље - оно копље којим је Христу прободено ребро, епископски двосвећњак -Христа као Бога и Човека, а тросвећњак - Свету Тројицу.
Богослужбене одежде су иконе: епитрахиљ означава благодат свештенства, епископски омофор јагње које је нашао Пастир Добри, то јест човечанство које Христос спасава; орар ђакона је анђеоско крило.
Верници су, на Литургији, иконе анђела - о томе пева Херувимска песма.
Речи богоугодника су иконе Речи Божје, Христа.
Богослужбено појање је икона анђелског појања, и његов циљ је, по Светом Теофану Затворнику, да у нама разгори „искру благодати”.
Кађење је икона молитве свих у храму, која се узноси Господу. По Светом Јовану Кронштатском, „кађењем икона и народа изражава се јединство небеске и земаљске Цркве и чињеница да им је глава једна”.
Светлост у храму (с прозора, од кандила и свећа) икона је Бога, који је, по Светом Григорију Богослову, „неприступна светлост”; „натприродна и надсуштаствена и разликује се од свега што постоји у свету” (Св. Григорије Палама).
Злато фресака и икона прасликује Царство Божје.
Свети Јован Кронштатски каже да кандила пред иконома означавају Господа Који је Светлост и Огањ, „за непокајане грешнике прождирући, а за праведнике прочишћавајући и животворан”; Мајку Божју као Мајку Светлости, која је и сама Светлост; да су свети кандила која горе вером и врлинама.
II
Све ово знао је наш, Богом обасјани, Свети Сава. И зато се трудио да србско богослужење уреди на најлепши и најбољи могући начин. Као што је Законоправило саставио користећи најбоље византијске предлошке, али узимајући оношто највише одговара Србима и њиховој правној свести, тако је, градећи хиландарско богослужбено правило, које је после пренео у Студеницу и Србију, имао пред собом грчки узор, али и светодуховску слободу да га употреби на корист свог народа.
Хиландар је био прво литургичко средиште Србства, као саставни део Свете Горе, која је коначно уобличила Свету Литургију Цркве од Истока (Свети Филотеј, патријарх цариградски, био је Светогорац, и његов Поредак служења - Диатаксис је углавном оно што данас имамо.) У Хиландару, Свети Сава је саставио типик своје Лавре, и том приликом се угледао на царски манастир Богородице Евергетиде, иако је у другим атонским обитељима важио типик Студитског манастира.
У оквиру рада на Хиландарском типику, Свети Сава је преводио не само богослужбене књиге са грчког на србскословенски, него је из Евергетидског синаксара превео и у богослужбене књиге унео подробна упутства о томе како се службе Божје врше. Како каже савремени истраживач, Миладин Митровић, „он није превео пуни текст Евергетидског типика, него само његов ктиторски део; синаксарска правила, која чине други део Типика, уписивао је напоредно у богослужбене књиге, распоређујући их у складу с празницима и споменима светих”.
Из Хиландара, Свети Сава је богослужење пренео у Србију. По речима његовог животописца, Доментијана, он је настојао да сваки образац Свете Горе пренесе у своје отачаство1. Студенички типик је, суштински, копија Хиландарског типика; из Студенице се проширио по манастирима србским, а изманастира по храмовима и парохијама. Јер, монаштво је увек било извор богослужбеног Предања; као што каже Свети Јован Лествичник: „Бог је светлост ангелима, ангели су светлост монасима, а монаси су светлост онима који живе у свету.”
Богослужбено предање Хиландара чувало се у србским манастирима Светог Јована Богослова и Светих архангела Михаила и Гаврила у Палестини. Манастир Светог Јована Богослова, по благослову јерусалимског патријарха Анастасија, сазидао је Свети Сава, да би се у земаљској отаџбини Христовој подвизавали Савини земљаци.
III
У наше време често се говори о тзв „литургијском препороду”, који покушавају да заснују на „научним хоризонтима” истраживања литургичара - рационалиста.
Шта се може десити кад се литургијској реформи приступа непромишљено, показује нам судбина римокатолика. После II ватиканског концила (1962-1965.), они су ту реформу спровели: скратили мису на 30-так минута, укинули латински и увели народни богослужбени језик, свештеника окренули од литургијског истока лицемка евхаристијском сабрању, укинули постове (осим на Велики петак), раздвојили исповест од примања хостије (римокатоличког причешћа), неузимање хране пред примање хостије свели на пола сата или сат, препоручили верницима да се причешћују на свакој миси... Шта се десило? Десила се духовна катастрофа - широм данашње Европе, римокатолици продају храмове, јер у њих више нема ко да иде. Озбиљни литургичари, попут Клауса Гамбера, учитеља папе Бенедикта XVI, доказали су да је један од кључних разлога за неуспех реформе погрешно схватање ранохришћанских литургијских сабрања. Садашњи папа Бенедикт XVI је, својим актом „Summorum pontificum”, покушао да спасе што се спасти може - дозволио је ширу употребу нереформисане, тридентске латинске мисе и забранио разне врсте „литургијског” експериментисања. Међутим, процес је отишао предалеко, и питање је може ли се уопште зауставити.
Већ поменути Клаус Гамбер, у својој студији „Реформа римске мисе: проблеми и позадина” тврдио је да је Руска Православна Црква успела да опстане под комунизмом само зато што је одолела искушењу обновљенашког реформизма на почетку XX века. А какво је то искушење било? Чувени реформатор - епископ Антонин (Грановски) говорио је: „Ми служимо службу на руском језику уз отворени олтар. Унели смо измене у чинове Св. Тајни - крштења, венчања и исповести, променили смо начин причешћивања”. Обновљенски свештеник Веденски (самопроглашени „митрополит”) је узвикивао: „Ми смо за очишћење и упрошћавање богослужења и приближавања истог разумевању народа”.
Њима је Свети Тихон Исповедник одлучно поручио: „Божаствена красота нашег, по садржају истински поучног и благодатно делатног црквеног богослужења, које је стварано вековима апостолске верности, молитвеног пламсања, подвижничког труда и светоотачке мудрости, Црквом је запечаћена у чинопоследовањима, правилима и типицима, и мора бити сачувана у Светој Православној Руској Цркви неприкосновено, као њено најсветије и највеће наслеђе.”
У том смислу, и блаженопочивши патријарх Алексеј II је наставио стазом светотихоновског литургијског исповедништва. Обраћајући се московском свештенству, 24. XII 2007, он је рекао: „Никакве припреме литургијске реформе у Цркви неће и не може бити! Они који повремено изражавају своја приватна мишљења о томе да се богослужење мора превести на руски језик, о чему су својевремено говорили обновљенци, или захтевају да се скрати богослужење, заборављају да су Црква, њен типик и правила саздавани хиљадама година, и морају се свето чувати. Неће бити никакве ревизије текста Великог канона преподобног Андреја Критског. У тешка времена прогона и искушења наша Црква је опстала, чувајући непоколебиво своју традицију. Ту традицију морамо и ми свето чувати. Све вас позивам да чувате наше православне традиције и да се не смућујете приватним ставовима појединаца, који покушавају да нас врате у време обновљенства”.
С друге стране, митрополит Навпактоса и Светог Власија, Јеротеј (Влахос), у свом тексту „Богословље литургијске обнове” истиче каквих се начела морамо држати у овој, осетљивијој од других, области црквеног живота:
>> 1. Реформа спољашње Богослужбене праксе без унутрашње обнове Хришћана је јалова.
2. Повратак древним Богослужбеним праксама немогућ је без поимања разлога због којих су их Свети Оци изменили.
3. У покушајима повратка једноставности ранохришћанске лигургије, не сме се превиђати историјски развој и богатство Литургије.
4. Ма какве се измене Литургије буду проводиле, ако не будемо научили да се преображавамо духом Божанске Литургије, нећемо имати никакве духовне користи.
5. Повратак древним литургијским формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси Светих Отаца није литургијска реформа већ напредујуће посветовњачење.
6. Подвижнички живот је неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији.
7. У Божанској Литургији се разбуктава жеђ за савршеним животом у Христу.
8. Измене Литургије не могу бити резултати закључака богословских симпосиона, већ плод делања Светих.
9. Литургијска обнова је смислена само онда када је надахнута исихастичким Предањем Цркве, и када долази од духовно обновљених људи.<<
Видело се да се Свети Сава Србски држао свих ових начела када је у Србској Цркви установљавао богослужбена правила:
1. Он је непрестано говорио о унутрашњем, духовном препороду своје пастве, учећи је, у Жичкој беседи о правој вери, да држи „веру чисту и молитву честу”, „пост и бдење, на земљи лежање”, „да би савршен био човек Божји”. А његов животописац, Теодосије, сведочи да се првом архиепископу србском желудац прилепио за кичму од поста.
2. Он се није враћао никаквој „ранохришћанској” пракси, него је преузео најбољи образац службе Божје од својих савременика.
3. Он није превиђао историјски развој литургијске праксе и красоте богослужења. Рецимо, у раној Цркви није било Проскомидије, али, у доба Савино, она је била јасно уобличена - и правило њеног вршења налази се у Номоканону.
4. Сав живот Саве као старешине Хиландара и Студенице био је прожет литургијским начелима БЛАГОДАРНОСТИ И СМИРЕЊА: Господње дарове од Господњих дарова он је, скупа са својим монасима, приносио Оцу Небеском, захваљујући Му за све и сва.
5. Руководећи се отачком пастирском праксом, Свети Сава није дозвољавао да се верује у спасоносност евхаристијског сабрања самог по себи. Без подвига, као увида у своју недостојност, нема Светог Причешћа на спасење.2
6. Подвижништво је било најдубља основа Савиног живота. А који је пут православног подвижништва?
У првој стотини својих „Глава о љубави”, Свети Максим Исповедник каже: „Љубав се рађа од бестрашћа, а бестрашће од наде на Бога, нада пак од трпљења и дуготрпељивости; ове пак од свеобухватног уздржања, уздржање од страха Божијег, а страх од вере у Господа.”
Дакле, љубав је КРУНА СВИХ ВРЛИНА, и позивати се на љубав пре подвига пуног зноја и суза покајања, бесмислено је,мада неки реформатори међу православнима као да сматрају да није битно ко како живи, богословствује и богослужи - само ако има љубави. Љубави нема без претходне вере и страха Божијег, који човека доводи до СВЕОБУХВАТНОГ уздржања. Уздржање води трпљењу и дуготрпљивости, а из њих се рађа нада на Бога. Тек из бестрашћа, које је плод наде, рађа се љубав. То је пут ка Трпези Господњој (свадбено рухо покајања и бола због беде своје и греха који нас разједа.)
Неки мисле да се љубав може свести на ТРПЕЗЕ ЉУБАВИ, на некакво хипи-братимљење уз православне верзије порука типа: „Give peace a chance!”.
На Литургији се, по некима, треба причестити јер је то „печат заједничарења”, и евхаристијско сабрање је САМО СЕБИ ДОВОЉНО.
Да се разумемо: потписник ових редова сматра да је за данашње раслабљене Србе, најбоље да се за Св. Причешће спремају као и до сада, постом, молитвом и исповешћу, онако како нас уче Свети Николај Жички и Свети Јустин Ћелијски. Али, то не значи да он осуђује другачије подвижничке праксе приступа Светом Причешћу. Јер, у Цркви постоје овакви и онакви људи, овакви и онакви духовни методи - ако су у Христу и Духу Светом, нико нема ни вољу ни намеру да их пориче.
Шта то значи?
У Отачнику постоји повест о двојици монаха, који, не могавши да се боре са блудном страшћу, оду из пустиње и сагреше са женама. Међутим, покају се и врате у пустињу, тражећи од отаца да им одреде епитимију. Старци су их закључали у келије на годину дана, и давали им подједнако хлеб и воду.
Када се навршио рок покајања, браћа изађоше из затворништва - један је био сасвим блед и тужан, а други весео и светла лица. Оци упиташе тужног монаха: „Каквим си се мислима бавио у келији?” Он рече: „Мислио сам о делу које учиних, и о мукама у које ћу отићи и од страха се прилепи кост моја уз месо моје” (Пс. 101, 6). А упиташе и другог - о чему је он размишљао у току епитимије. Он рече: „Благодарио сам Богу што ме отргао од нечистоте овога света и од муке блуда, и вратио ме овом анђеоском животу. Сећајући се Бога, радовао сам се”. Старци рекоше: „Покајање једнога и другога једнако је пред Богом”.
Да, то је истина. Један тужан у Богу, други радостан у Богу – обојица покајници, чије покајање Бог прима. Али, обојица су годину дана јели само хлеб и пили само воду. То јест, подвизавали су се, Христа ради.
Ево шта каже отац Никодим (Богосављевић) о савременој обнови чешћег причешћивања на Светој Гори ( „Светигора”, 188/2009):
>>Постоји уврежено мишљење да монаси, па и на Светој Гори, нису толико литургични, да употребим такав израз, да они више воле тиховање и да су више повучени, да више воле бављење умним делањем, такозвано бављење Исусовом молитвом, која се заснива на непрекидном изговарању, призивању Исусовог имена у краткој молитви која гласи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. Међутим, стварност у светогорским манастирима потпуно баца другачије светло, и управо се о Светој Гори може говорити као о месту где је дошло до сретног споја два наслеђа која, не да нису супростављена како многи погрешно мисле него заправо једно друго допуњује и једно друго условљава и једно без другог не може. Наиме, Исусова молитва је тај исихастичко-молитвено-лични подвиг сваког монаха понаособ и он се упражњава у оквиру његовог личног живота ван богослужења. Монах Исусову молитву и подвиг коленопреклоњења може упражњавати и у току боравка у својој келији и на разним послушањима и то је његов лични духовни живот, који зна он и Бог и познаје његов духовник који га у том делању руководи јер је тај пут јако опасан и без искусног старца који је већ прошао тим путем, тим путем је јако опасно ићи сам. Јер, на том путу чекају многе замке лукавога. Зна се, наиме, да они који су примили лаж за истину, таму за светлост, они су чак долазили и до стања поремећености ума и долазили у такозвано стање прелести или самообмане уз помоћ замки које је ђаво или демони поставили њему на том путу. Дакле, то делање умно, лично, духовно и унутрашње је припрема за саборно богослужење. У свим општежићима великим сви поред свог личног келијског правила, сви монаси се сабирају и учествују на саборним богослужењима која почињу у разна времена, у зависности од типика манастирских тако да почињу од полуноћнице. У неко доба ноћи чак се и помера по византијском мерењу времена, у зависности од изласка сунца. Рецимо, у манастиру Григоријат лети-зими, увек јутрење почиње у четири сата. Они су направили једно снисхођење у односу на старе монахе. Сваког дана се служи литургија. Чак у неким манастирима где има довољно свештенослужитеља служи се и неколико литургија. Поред главног, саборногхрама служи се и у параклисима. Тако да се чак може говорити и о једномисихастичком и литургијском препороду, који су се сретно укрстили испојили на Светој Гори. Наиме, познато је да је старац Јосиф исихастаСпилеот био најпознатији обновитељумног делања; чак се говорило јошзањеговог живота да је он у прелести, сумњало се у његов подвиг, у суровостњеговог подвига. Сматрали су да то није делање богоугодно. Међутим,стварност и време су показали да су управо преко његових духовних чадакоја су се разројила, постали игумани разнихманастира и одњих су насталете велике обитељи. Из једне келије се умно делање раширило уопштежитељне манастире. На другој страни, седамдесетих година је наСвету Гору дошло неколико братстава која су формирана ван Свете Горе, уГрчкој и због тадашње идиоритмије (начин живота када монаси имају самосаборна богослужења, чак су и за своја послушања примали новце и од тогсу се сами за себе старали, око хране и одеће), међутим, то се показало каолошпут замонаштво и некиманастири су дошли доивице гашења.Иуправосу општежитељни манастири и братства која су поникла у унутрашњостиГрчке пренесена, седамдесетих година, конкретно реч је о старцуЕмилијанукоји је са својимбратствомсаМетеора дошао уСимонопетру, затимо старцуГеоргију Капсанису који је из околине Атине дошао у Григоријат, старцуВасилију Гвандикакису који је дошао најприје у манастир Ставроникиту апотом прешао у манастир Ивирон, у исто то време наш митрополит јепрешао у једну ставроникитску келију уКареји.Додуше, он је остао годинудана на Светој Гори, али довољно да га можемо убројити у ове обновитељетог литургијског и богословског живота на Светој Гори. Мени је једанјеромонахЛука из Григоријатскогманастира говорио да су се старци које суони затекли у манастиру причешћивали само суботом, нису хтели да сепричешћују недељомзатошто су јелимрсну храну суботоми нису хтели дасе причешћују недељом. Међутим, с обзиром да су сви ови наведениигумани образовани, што богословски, што другим образовањима, они суотворили староставне књиге и нашли аутентично предање светогорско инаставили га. Увели су типик и начин причешћивања и учесталопричешћивање и припрему за причешће на начин како се то радило упокрету кољивара крајем осамнестог, односно на почетку деветнестог века.И сви ови манастири које смо навели, њихови монаси се по четири путанедељно причешћују. Али, кажем, захваљујући том умном делању они сенепрекидно припремају за свету Литургију и недељом.Икада су панагири,односно велика бденија онда се они торжествено окупљају, иду на празникеједни другима у посету и предаје им се певница. И онда су та целоноћнасветогорска бденија право торжество, где се ти људи, до малопре исихастикоје неможете видети одњиховог рада на послушању или боравку у келији,саборно окупљају око певнице. За једном певницом буде и по десет монахаи кад почну да певајумислите да се небо спустило на земљу или да се земљавазнела на небо.СпојЛитургије и исихазма наСветојГори намуправоможепослужити за неке наше проблеме које имамо у нашој Цркви, у нашембогослужбеном животу, како се треба вратити свим елементимаправославног предања, а не инсистирати на једном елементу. Тај усамљениелеменат неће донети резултате без помоћи овог другог. Само инсистирањена Светој литургији, на Светом причешћу, без молитвене припреме нећедонети плодове благодатног живота какав доноси на Светој Гори.<<
Ако неко живи тако строго као Светогорци, и ако скоро свакодневноисповеда помисли, и ако дане проводи у уздржавању и молитви, ко ће музабранити да се, с благословом свог духовног оца, често причешћује? Али,уводити светогорску монашку праксу међу нас, посткомунистичке Србе,непокајане, некрштене, невенчане, неисповеђене - без икаквог расуђивања- зар је то добро? Ко може да прими, нека прими.Али, ко може да прими?
Сестринство манастира Липовац је, с благословом епископа нишкогИринеја, објавило брошуру „Сачувајмо Свето Предање”, у којој се, измеђуосталог, каже и ово:
>>Заговара се, а у неким нашим епархијама, уназад неколико година, испроводи пракса причешћивања на свакојЛитургији, с изговоромо повраткудревној црквеној пракси честог причешћивања. Међутим, да ли су се свихришћани у првим вековима заиста причешћивали на свакој Литургији?
Блаженопочивши румунски подвижник, старац Клеопа, у књизи „Путнеба” (ОбразСветачки,Београд, 2003. г.,стр. 313-345), говори да то није билаопшта пракса свих хришћана у првим вековима, него пракса појединихобласти Галије,Италије иШпаније.
Између осталог старац Клеопа каже: „Св. Амвросије Медиолански,године 307., показује да се у његово време Света литургија служила свакогдана (90. Посланица), али нам исти он казује да су се у његово времехришћани причешћивали једва једанпут годишње”...АБожански отац ЈованЗлатоуст казује да се у његово време у Цариграду Света литургија служиласвакодневно, али су се како хришћани, тако и монаси, причешћивалиСветимтајнама веома ретко, јер вели: „Многи се овимТајнама причешћују једанпутгодишње, а други двапут... а монаси из пустиње исто се једанпут годишњепричешћују, а често и на две године” (Подела пшенице, стр. 53)... „Обичајсвакодневног причешћивања не беше општи, није се никада упражњавао у(целој) Хришћанској Цркви, нити у сва времена, него је имао своје месне ииндивидуалне праксе” (старац Клеопа,Исто, стр. 328).
УвремеСв.ВасилијаВеликог упражњавало се причешћивање на свакојлитургији, али не свих, него ревносних и благочестивих хришћана. „Однајстаријих времена постојала је велика строгост, како се Св. Тајне не бидавале недостојнима и неприпремљенима. Постоје сведочења о четиристепена епитимије онима који су згрешили. То су била следећа четиристепена : 1) плакање; 2) слушање 3) падање на колена; 4) пребивање сверницима, које се састојало у томе да је човек који је под епитимијомпребивао с верницима унутар цркве до свршетка богослужења, али се нијеудостојавао Светих Тајни, све док не би испунио наложену покајничкуепитимију... Строгост светих канона није постављена да би кога задржалаод причешћивања, него да не би приступио неко неприпремљен, и да бисмодоносили плодове покајања. Ономе ко твори дела достојна покајањадуховник има право да скрати трајање покајања и да га приближи кПречистим Тајнама. Нико нека не бира што је зло, то јест да сувише честоприступаСветимТајнама без побожности и припреме, или да се од лењостии безнађа сувише удаљи одњих, него нека се са смирењеми с разборитошћудржи средњег пута. И то зато што у сваком добром делу, веле Свети Оци,крајности припадају ђаволима, а средина јеХристова, средина је царски путкојим су сви Светитељи путовали ка небу” (Старац Клеопа „Успон каваскрсењу”,Образ Светачки, Бгд. 2006, стр. 252-253).
Они који заступају повратак древној црквеној пракси честогпричешћивања углавном не разматрају разлоге због којих су Хришћанипочели ретко да се причешћују, односно пренебрегавају подвижничкудимензију причешћивања.Отуда се то све своди намеханичку акцију, управозбог тога што се причешћивање Светим Даровима не збива без одређенихпредуслова. „Ако је цела ствар у што је могуће чешћем механичкомпонављању, зашто се онда не бисмо причешћивали, на пример, пре свакогузимања хране!?!... Међутим, треба допустити да се ради свог духовногнапретка хришћанин уздржава од Светог Причешћа понекад и више одједног дана. Црква нас учи да овакво привремено уздржавање, када се ононе врши из лењости и томе слично, не самошто не може да нам нашкоди удуховном погледу, него може особито да допринесе нашем духовномнапретку...Чак и велики подвижници који су достигли највише степенедуховног савршенства понекад доживљавају периоде у којима их остављаБожија благодат.То сењима догађа као указивање на то да се спасење човекане врши само пасивнимпримањемблагодати, него и делатнимстремљењемчовекове слободне воље. Тим су неизбежнији такви периоди духовнеоскудице за обичне људе овога света који живе исправним, свакодневнимживотом, који често греше и слично.Мислити да човек у таквом стању каода може насилно да задржи у себи благодат Божју, посредством механичкогсвакодневног причешћивања, била би врло велика грешка... Обичај готовосвакодневног причешћивања је изашао из праксе зато што се ниво животацрквене заједнице смањио у поређењу с првим вековима” (МитрополитСергије Страгородски „Поводом молбе о обнови свакодневног причешћивања Светим Тајнама” из књиге „Верујем, Господе, и исповедам”, ОбразСветачки,Бгд. 2005, стр. 450-452).
Против механичког причешћивања, без подвижничког начина живота,био је и Св. Никола Кавасила, који у свом делу „Тумачење Св. Литургије”каже: „Јер се не причешћују стварно сви они којима даје свештеник, већсвакако само они којима даје Христос. Свештеник даје начелно свима којиприступају, а Христос (само) достојнима да се причесте” (Св. НиколаКавасила „ТумачењеСв.Литургије”, светоотачкаиздања „ГригоријеПалама”,Солун 1979, стр. 208).
По речима архиепископа Аверкија Таушева (1906-1976), (кога је Св. Јован Шангајски сматрао изврсним богословом): „Православље је вера подвижничка, она позива аскетском напору да би с кореном ишчупала греховне страсти и усадила хришћанске врлине. Преподобни Јован Лествичник и други Свети Оци су учили: пре него што направи први корак у богословљу, човек мора да победи своје страсти” (Серафим Роуз „Светлост са запада”, Образ Светачки, Бгд. 2004, стр. 165).
Уместо закључка навешћемо речи доскорашњег духовника руског патријарха Алексеја II: „Да, настају најнемирнија времена, и непријатељ (нашег спасења) хоће да уздрма и да сруши Цркву. У клир је ушло много потпуно нецрквених људи, па чак и оних неверујућих, и они извршавају своје дело. Међутим, с нама је Бог, и на нама је да творимо дело Божје... На нама је да стојимо у вери и да се не плашимо ничег, осим греха”, саветује нас блаженопочивши о. архимандрит Јован Крестјанкин (Архимандрит Јован Крестјанкин, „Оживимо срца за Бога”, Бгд. 2004, стр. 176-177).
Свештеномученик Венијамин Петроградски писао је пре свог мученичког краја: „Радостан сам и спокојан... Христос је наш живот, светлост и спокојство. С Њим је свагда и свугде добро. Не плашим се за судбину Цркве Божје. Требало би да имамо више вере, посебно ми, пастири. Да заборавимо на своје самопоуздање, на разум и на ученост и да уступимо место благодати Божијој” (Архимандрит Јован Крестјанкин, Исто, 182). Жива и делотворна вера у Бога - ето у чему је наша сила, наше супротстављање пометњи и расколу у Цркви.<< Тако сестринство манастира Липовац подсећа на оно што морамо знати: једно су Светогорци, а друго ми, обични, грешни и убоги, а непокајани Срби, разорене и опљачкане душе.
Наравно, било би прекрасно када бисмо сви могли да живимо као светогорски монаси. Али, не можемо! Зато треба бити опрезан кад се овој теми приступа. И, наравно, не заборавити: у доба Светог Саве чешће су се причешћивали баш монаси. Он одредбе Студеничког типика свакако није примењивао на људе који живе у свету.
7. Кроз Литургију коју је служио, Свети Сава је стално опитовао оно што свештеник, понављајући пасхалне речи Светог Дамаскина, каже на Служби Божјој: „О велика и најсветија Пасхо наша, Христе! О, Мудрости и Речи Божја и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем Дану Царства Твога!”
8. Свети Сава није МЕЊАО ЛИТУРГИЈУ у складу са својим идејама и тобожњом „науком”, него је, и сам Свети, свом народу служио Литургију коју су саздали Дух Свети и Његови угодници. Уосталом, у данашњем покрету за литургијску реформу у Православној Цркви, нема никавих светих људи (питање чешћег Причешћа изузимамо из „реформског” оквира, јер оно има различите контексте - од новофилокалијског до модернистичког): први који су је у Русији отпочели, били су поједини „протенстантствујушчи” професори руских духовних академија у Кијеву и Петрограду пре револуције; наставили су је „обновљенци”, бољшевички миљеници, и део руских емиграната - интелектуалаца попут Николаја Афанасјева, који су идеје о литургијској реформи покупили од римокатолика - претеча II ватиканског концила, као и од протестаната. Њихову праксу наставили су појединци у Orthodox Church of America, међу којима се данас истиче Пол Мајендорф, бивши ђакон, који држи катедру литургијског богословља на, екуменизму склоној, Академији Св. Владимира у Њујорку. Модернисти у Православној Цркви Америке су и монаси Новог Скита, који реформишу Литургију и баве се гајењем паса, снимајући TV серије попут „Божанствени пас”. У Грчкој је модернизам почео од полупротестантских покрета попут „Зои” и „Сотир”, који су, да би привукли народ у цркву, тражили гласно читање свештеничких молитава, укидање иконостаса, пренаглашавање проповеди у односу на молитву, итд. Сада су вођи реформи у Грчкој чудни људи, попут власника двособног стана у Атини, који римокатолике сматра Црквом, хомосексуалност биолошком болешћу, и подвигом устајање из кревета да би се стигло на службу у девет изјутру, али и његови следбеници, поједини професори Теолошког факултета у Атини, који на све могуће начине желе да протестантизују Православље!3 Ниједног свеца немају реформатори Литургије. А ми, „конзервативци”, поред Светог Саве, имамо и Светог Златоуста, Св. Максима Исповедника, и Св. Германа Цариградског, и Св. Симеона Солунског и Св. Николу Кавасилу, Св. Јована Кронштатског, и Св. Николаја Жичког и Св. Јустина Ћелијског. Они су знали зашто се олтар одваја од наоса завесом и иконостасом, зашто се свештеничке молитве читају тихо (то је израз најдубље присности с Богочовеком, јер свештеник се наслања на груди Христове попут Св. Јована Богослова), зашто постоји Мали вход (праслика Христовог изласка на проповед) и Велики вход (праслика Христовог уласка на Голготу), зашто се олтар час отвара, а час затвара (уклањање завесе после олтарског причешћа свештенства и изношење Путира пред народ символизује Васкрсење Христово). Они којима сметају Мали и Велики вход и иконостас, који на микрофон читају тајне молитве, као да су на митингу или рециталу, који Св. Причешће сматрају пуким печатом сабрања, а не Страшним Тајнама Огњене Љубави Божје, немају свеце на које би се могли позвати као на сведоке својих модернистичких идеја.4
Што је у Литургији како јесте, то је од Светих: Златоуста и Василија, цара Јустинијана, Јована Дамаскина, Филотеја, патријарха цариградског... И то се не дира! То је Светиња! Знао је то и наш Свети Сава.
9. Све што је око богослужења радио Свети Сава, било је надахнуто исихастичким Предањем и духовном обновљеношћу славног Немањића.
***
На почетку ове беседе говорили смо о лепоти Светог Саве, која је била лепота Христова, заблистала из нашег духовног оца. Рођен у лепоти вечности Духом Светим и Прекрасним, Свети Сава је у Цркви оставио све лепо и благодатно што му је Христос благословио. Светосавље је, по речи Владике Николаја, православље србског стила и искуства, а Небеска Србија једна од четврти Небеског Јерусалима, наше вечне Отаџбине и Очевине. Зато ћемо се трудити да богослужење Светог Саве очувамо у Духу Истине, онако како га је, уводећи Типик Велике Лавре Светог Саве Освештаног - Јерусалимски Типик - очувао Свети Никодим, прејемник благородног Немањића на архиепископском трону: не револуционарним анархизмом и модернизмом, него прихватањем благодатног опита светих подвижника, чији су зној, сузе и крв легли у темељ нашег богослужења. Када је тај типик уводио, Св. Никодим је исповедио да то није никакво новотарење, него пут Предања Отаца. Како је служио Св. Сава, како је служио Св. Арсеније Сремац, како је служио Св. Никодим, како је служио Св. Данило II, како је служио Св. Спиридон, како је служио Св. Јоаникије, како је служио Св. Максим Бранковић, како је служио Св. Василије Острошки, како је служио Св. Јован (Рајић), како је служио Св. Пајсије, како је служио Св. Авакум, како су служили Свети Николај Жички и Јустин Ћелијски, тако и наши свештенослужитељи треба да служе Богу.
Јер, као што је знао и Свети Сава, наша Литургија није са земље, него са Неба!5 Зато ускликнимо, скупа са Св. Николајем Жичким:
Благо мајци која Саву роди,
и Србима док их Саво води!
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин!
Напомене:
1. Ево шта каже Доментијан у Житију Светог Саве:
>>И друге свете цркве по свим изабраним местима започевши и заврши, и старе утврди а нове сазда и све постави на сваком добром закону, и сваки узор Свете Горе пренесе у своје отачаство киновијама, игуманијама, мучалницама, свагда имајући у своме срцу Онога који се поје Светим Духом у устима праведника, и Његовом силом све приведе на побожност; подобећи се Владици своме Христу који је „небо звездама украсио”, по истоме чину он украси своје отачаство сваком добром вером и светим црквама, поља и удоља и брда.<<
2. У петом слову Хиландарског типика Свети Сава јасно говори о томе како монаси треба да се спремају за Свето Причешће и причешћују. Ево његових речи (подвлачења су наша, В.Д.):
>> Треба казати и о божаственој литургији, која по дужности свагда треба да се врши у цркви. А на њој треба да чувате ви себе, браћо, чврсто, јер је свето и страшно што се нањој врши, и јер се на њој више од других држи и врши страшна и превелика тајна наше православне вере, то јест божаствена и најчаснија литургија пречаснога тела и крви Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа. На њој, као што је речено, треба ви себе тачно да чувате, што више, и треба да одгоните од вас сваку кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе, и на сваки начин треба себе да чистите, потом се треба причешћивати божаственим светињама, пошто од игумана примите проштење. Јер не приличи некоме од вас да се причешћује без бојазни и без суда, нити сваки пут. Хтели бисмо ово: много пута причешћивати се божаственим светињама, много пута је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: „Који једе тело моје и пије крв моју, умени остаје и ја уњему.” И опет: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи.” И божаствени апостол: „Ко се прилепљује Господу, једно је тело”, као и противно: „Који себе удаљује од тебе, погинуће” - рече кротки Давид. Хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не заповедамо, „јер који недостојно једе тело и пије крв Господњу, крив је телу и крви”, рече божаствени и духоречити и први међу апостолима Павле. Страшна је то реч, браћо моја, и указује да треба да дрхте од причешћа не само грешници као што сам ја него и они који су много поузданији у себе. Јер они треба да се причешћују три пута недељно, колико знају себе да су се очистили од срамних мисли и слагања с њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и непристојног смеха, и још злог мишљења, па чак и јарости, срамног говора, и овом сличнога. А они који упадоше у речене страсти, нека се пожуре да исповешћу и покајањем одступе од овога, и једанпут у недељи нека се причесте, или ни једанпут, по игумановој одлуци, јер игумани треба да се и брину о овом. А да неко без причешћа без игуманова знања, није похвално, јер онај који тако чини биће осуђен каоонајкојииспуњује својувољу.Оникојихоћеда сепричесте требада поју службу узакоњену за причешће и чинећи један другоме заједничко колено-поклоњење да дају опроштај, и тако по том са благодарношћу треба се причешћивати животворнимсветињама.Нека вамбуде и ово, имајући овај образац.<<
Пре свега, у уводу Савиног слова јасно се види мотив страха Божјег пред онимшто се збива на Литургији. То је „страшна и превелика Тајна наше православневере”. Монаси на њој не смеју са имају никакву „кукољску и нечисту мисаонедостојну ове страшне службе”. Смеју да се причесте само они којима игуманблагослови, после исповедања помисли. Не може се монах причестити сваки пут,него кад му се то, на основу његовог духовног стања, одобри. Од причешћа треба„ДРХТАТИ”, вели Св. Сава, а ко му приступа, мора да се очисти од страсти – почевод грешних мисли до непристојног смеха.Може ли данашњи Србин - мирјанин даиспуњава ова правила е да би се сваколитургијски причешћивао?
3. Један од типичних представника литургијских реформатора у данашњојГрчкојје Павле Кумаријанис, свештеник и доктор теологије, учесник у покушају да селитургијска реформа Грцима наметне одозго, што је наишло на одлучан отпортаквих теолога и духовника какви су митрополит Јеротеј (Влахос), архимандритСарантис (Саранду), старац Мојсије Светогорац, оци Теодор Зисис и ГеоргијеМеталинос и многи, многи други. Кумаријанис оне који не мисле као обновљенци,у свом тексту „Литургијски препород у Грчкој Цркви данас: споран покушајлитургијске реформе” („Видослов” 14/2007. стр 71-95) назива „већембезбожника”,и подругује сењиховомпозивању наСв.НикодимаАгиорита и кољиваре (поњему,„Дидахи” јемного важнији заЛитургију одСв.Никодима; аКумаријанис и дружинасу, очито, потпуно „уронили” у светодуховску атмосферу „Дидахија”, па им је свејасно.) Кумаријанис није задовољан досадашњим реформама у Грчкој Цркви(отворен олтар, гласно читање „тајних”молитава, итд.)Он хоће јоши још: померањемолитава вечерње и јутарње службе на „право место”, у складу са закључцимајезуитеМигуелаАранца о томе где је било томесто; избацивање ђаконских прозбикоје се понављају, јер оне прикривају истинску природу Божаствене Литургије као„Заједнице и предокуса Царства Божјег”; укидање разлике између јерејске иархијерејске Литургије; стално служење Литургије Св. Василија Великог, а не кадаје то одређено садашњим Типиком; убацивање лаика у дијалог између свештеникаи ђакона приВеликомвходу; преправљање дијалога уочиАнафоре; увођење целивамира (да се љубе сви у цркви, не само свештеници); увођење лаика у дијалог окоосвештења Часних Дарова; увођење мноштва замвоних молитава. Али, ни то нијесве: треба служити све друге древнеЛитургије редовније (Маркову, Јаковљеву, итд.)Входови не треба да буду као сад, него да се из припрате улази у брод цркве. Требашто мање користити олтар - само заАнафору и СветоПричешће, итд.
Једном речју, Кумаријанис тражи реформу Литургије какву су направилиримокатолици после II ватиканског концила! Зато се, свим САБОРНИМ силама,треба борити против модернистичког реформизма - док је време, знајући кудаекстремистички модернисти теже.
Уосталом, зна се куда реформе могу да поведу: Кумаријанис је свој рефератподнео пред римокатоличким Удружењем за источне литургије SOL, чији је Првиконгрес одржануНемачкој јуна 2006. године.Очито у току јемарш„левих либерала”Запада и Истока, који, скупа с Мајаковским, понављају „Лева! Лева! Лева!” иодупиру се свему „ДЕСНОМ” (Светопредањском)што покушава да их уразуми.
4. Символичко тумачење Св. Лигургије дивно је православно наслеђе, које језаиста плод созерцања Божанских Тајни датог Светим Оцима Цркве. Они субогослужењеСветеЕвхаристије доживљавали каоЧудо над чудима, из којег се видисав домострој спасења човека и света.Укратко ћемо изложити светоотачко схватањесимволизма Литургије.
За Светог Германа Цариградског, проскомидија означава Христову жртву,страдање и смрт; за Николаја Андидског, рођење Богочовека од Дјеве и скривениживог Хрисгов до Његовог крштења; за Св. Николу Кавасилу- ваплоћење и ранегодине Господње, као и предзнаменовање страдања и смрти Његове, што исто уовом чину созерцава иСветиСимеонСолунски.Уводни обреди, поСв. Герману, сусећање на то како су пророци Старог Завета предсказивали ваплоћење Бога; овомеНиколај Андидски додаје и служење Светог Јована Крститеља; Никола Кавасилавреме до Малог входа схвата као слику епохе пре Јована Претече; а Св. СимеонСолунски ту види ваплоћење Речи БожјеКоја се јавила да поживи међуљудима. ЗаМали входСв.МаксимИсповедник каже да представља први долазак Христа у телуЊегово страдање и васкрсење;Св.Герман гледа долазакСинаБожјег у свет;НиколајАндидски јављањеХриста приЊеговомкрштењу на Јордану;Св.НиколајКавасилато такође созерцава, стављајући нагласак на откривање Христа народу приликомкрштавања у светој реци; а митрополит солунски Симеон говори о васкрсењу и вазнесењу Христовом, као и силаску Светог Духа. Узлазак на Горње место за Св.МаксимаИсповедника означава вазнесење Господње; заСв. ГерманаЦариградскогиспуњење дела спасења и вазнесење; за Николаја Андидског реч је о преласкуСтарог Завета ка закону новозаветне благодати; а заСв.СимеонаСолунског седањеХриста с десне стране Очеве. Читање апостолских посланица означава упућивањеу хришћанскиживот (Св.МаксимИсповедник); прокимени и алилује су пророштвао Христу дата у Старом Завету (Св. Герман Цариградски); призивање апостола напроповед (Николај Андидски); јављање Христа апостолима и Његове поуке (Св.Никола Кавасила); призив апостолима да проповедају незнабошцима (Св. СимеонСолунски).Кад се читаЕванђеље, велиСв.Максим, то означава крај света и долазакХриста каоСудије света; такође, откривење Божје уХристу (Св. Герман);Христовоучитељство (НиколајАндидски); јављањеИсусанародуиЊеговунауку (Св.НиколајКавасила); објаву Еванђеља целом свету (Св. Симеон). Св. Максим Исповедник уотпусту оглашених созерцава улазак достојних у брачну одају Господњу а Св.Симеон Солунски крај света и коначно савршавање дела спасења. Велики входсимволизује тајну спасења, скривену у Богу (Св. Максим); Христово одлажење намистично жртвоприношење (Св. Герман); улазак Господњи у Јерусалим (НиколајАндидски и Св. Кавасила); Други Христов долазак (Симеон Солунски). Полагањедарова наПресто је символичко погребењеХриста у гроб (Св. Герман), и припремаГорње одаје за Тајну вечеру (Николај Андидски). Свештено узношење (анафора),по Св. Максиму Исповеднику, означава наше будуће сјединење с бестелеснимсилама; васкрсење Господње (по Св. Гсрману); Тајну вечеру (Николај Андидски);смрт, васкрсење и вазнесење Христово (Св. Кавасила). Узношење дарова јесједињење свих верних с Богом уживоту будућег века (Св. Максим); распеће, смрт и васкрсењеХристово (НиколајАндидски); додавање теплоте (топле воде уПутир)је, по Кавасили, силазак Духа Светог... После Св. Причешћа, литургијске радњеозначавају вазнесење Господње и проповед Еванђеља свему свету.
5.ОнебескомпореклуЛитургије говори у „Тачномизложењу православне вере”Свети Јован Дамаскин, подсећајући нас на порекло Трисветога:
>>Казују, тако, и састављачи Црквене историје, како је, у доба архиепископаПрокла, народ чинио литију у Константинопољу да би избегао некакву опасност, идогодисе „да јенекакво детеизнарода било узнешено (обузетоДухом)” те да је тако,некаквим анђеоским учењем, било поучено трисветој песми „Свети Боже, Светикрепки,Свети бесмртни, помилуј нас”, и чим се дете повратило и објавило оно чемује поучено, цело мноштво народа је запевало химну, и тако је опасност отклоњена.Ана светоми великомиВасељенском, четвртомСабору, ономуХалкидону, преданонам је да тако узносимо ову трисвету химну, јер тако је изнесено у забелешкама саовог светогСабора. Заиста је смеха и изигравања достојно, да трисвета песма, којојсмо поучени од странеАнђела, и у коју смо се уверили и која је утврђена при крајун литанијског призива, те која је установљена и потврђена од толикогмноштва светихотацаСабора, а коју су претходно појалиСерафими, као показање триипостасностиБожаства, да буде погажена и тобоже исправљена бесловесним умовањемКнафејевим, као да је он већи од Серафима. Но, какве ли дрскости, да не кажембезумности!Ми, ипак, овако велимо, па нека ђаволи попуцају од беса: „СветиБоже,Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас”.<<
Извор: Владимир Димитријевић, Светосавље и литургијска реформа, Лио, Горњи Милановац, 2009., стр. 8 – 24.
Приређивач: „Борба за веру“
