ДА ЛИ ЈЕ ПИТАЊЕ ЦРКВЕ САМО НАЦИОНАЛНО
Данас се многи чуде разним врстама модернизма и експериментализма међу некима у нашој Цркви. Изгледа као да тамо, где би требало да се чува Свето Предање, влада „двеста на сат – ко ће брже, ко ће боље“ да покаже да није конзервативан, него је „од крви и меса“, чак и у посту.
И тако је свуда - од питања аутокефалности до музичких укуса, о којима се, кажу, не расправља. Српски патриоти стрепе: шта ће бити са најстаријом српском институцијом?
Разматрање стања у СПЦ уопште се не може свести само на националну причу. То би било преупрошћавање. Јер, Христос је саздао Цркву да би се људи спасавали за вечност и наслеђивали Царство Божије, а не да би се трајно учвршћивали у земном и пролазном. Српски патриотизам извире из хришћанске вере у васкрсну бесмртност људског бића:“Срб је Христов, радује се смрти“, каже Свети ђакон Авакум, одбијајући да се потурчи и тиме прода вечно за пролазно. То је и срж Косовског завета – небеска царственост, иако се не одриче отаџбине, него је брани да би била света и честита, указује нам на Бога као извор и увор постојања. Зато је здраво хришћанско учење било и остало темељ наше егзистенције.
БОГОСЛОВЉЕ И РОДОЉУБЉЕ
Највећи српски теолози 20. века су и највећи српски хришћански родољуби – Владика Николај и Отац Јустин. А они су бранили Свето Предање Цркве од Истока, и учили нас да не можемо да се поистоветимо са римокатоличко – протестантским Западом, јер је Запад и дошао у стање у коме се распада зато што је кренуо путем папе и Лутера. Авај, у СПЦ се, већ деценијама, намеће погрешна и лажна теологија, која разара православну самосвест епископата, свештенства и верника, па онда није ни чудо што се чека римски папа, смањује број жртава Јасеновца, не бране црквено – национални интереси пред лицем НАТО Фанара, итд.
И све се то правда некаквом теологијом. Прозуклом, празном, али званичном.
Ствар је једноставна: код нас су теологију почели да схватају као некакву књижевност, са хипериндивидуализмом уметничког типа. Ја сам богословље, веле експерименталисти и модернисти. И, уместо проповедања Истине, почиње поклоњење својој вољи и свом укусу.
ТЕОЛОГИЈА ЈЕ КЊИЖЕВНОСТ?
Недавно се код нас појавила књига великог православног теолога, Жан – Клод Ларшеа ( „Шта је богословље?: методологија православног богословља у пракси и учењу“, са француског Ненад Стаменковић, редактура превода Иван Јовановић и Ивица Живковић, Центар за црквене студије, Ниш, 2022 ). У тој књизи, он настоји да покаже да постоји јасна разлика између богословља и књижевности. Иако савремени римокатоличко – протестантски модернизам често изједначава текстове Светог Писма и отачког предања са књижевним текстовима, иако су отачки списи били поткрепљени реторичко – философским образовањем њихових аутора, иако славословно богословље користи песнички стил, мноштво символа и метафора, разлике између књижевног и теолошког су суштинске. Наравно, како каже Ларше, дар речи је важан и за књижевника и за богослова, јер „леп стил доприноси пројави лепоте Божје“, при чему је „књижевна надареност такође је способна да допре до самог срца; што значи, с једне стране, олакшати процес упознавања са истинама израженим у поетским саставима, а с друге стране, омогућити да се лакше моли не само умом, већ и срцем.“
Таленат се, вели Ларше, не учи – он је дар. Дар књижевника, тзв. „природни“, условљен је индивидуалном психологијом уобличеном у детињству, која често пролази кроз искушења сукоба, траума, породичних неразумевања. Богословље је, међутим, дар Светога Духа, која надилази индивидуално и индвидуалистичко. Песник је обдарени самотник, чак и кад се обраћа заједници; химнограф је, као и иконописац, служитељ црквене саборности.
ТЕОЛОГИЈА НИЈЕ КЊИЖЕВНОСТ
Најважнија разлика је, по Ларшеу, у усмерености књижевника и богослова:“Књижевност – то је плод маште аутора. Она изражава његова осећања, жеље, страхове, бриге, унутрашње сукобе, агресивност, страсти…Она такође изражава његово несвесно у нејасним обрисима.__ Књижевност, њен садржај и форма одражавају пре свега личност аутора, ценећи његову индивидуалност. Као и свака уметност, она у првом реду уздиже свог ствараоца. Када је призната, она установљује и везује за њега познато име и величину. Доксолошко богословље ни на који начин не служи свом аутору, који потпуно скрива себе иза истина које
изражава. Није реч о појединачним „истинама”, о изражавању личних психолошких стања, о плодовима маште
или о изразу несвесног, већ о свеопштој Истини, коју Црква изражава такође другим њој доступним средствима, као што су иконографија, проповед и други облици богословља.“
Свети песници, попут Григорија Богослова и Симеона Новог Богослова, јесу изражавали лично искуство, али као сасвим уклопљено у искуство Цркве и надиндивидуално. Они не сведоче, каже Ларше, о себи, него о Богу Који им се открио. Песме светих песника, попут већ поменутог Григорија или Јована Дамаскина, постају саставни део богослужења, као што је лична молитва Симеона Новог постала део молитвеног правила пред Свето Причешће.
Дакле, постоје извесне сличности између књижевности и теологије. Разлике су, међутим, значајне, и не треба их превидети.
ВЕРА И КУЛТУРА
Михаил Епштејн у својој књизи „Руска култура на раскршћу“ описује улогу православне вере у систему руске културе. Епштејн сматра да је „измештеност“ вере у односу на културу и сви потреси које је то донело нешто без чега се не могу замислити Гогољ, Толстој, Достојевски, који су стално пребивали на граници, на прагу између света и храма. И у српској култури је било тако (сетимо се тезе Владимира Вујића, Јована Рапајића и Амфилохија Радовића о два бекства, која дефинишу нашу културну позицију – Светог Саве у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира.) Култура као област највеће разноврсности света мора да укључује у себе религију као, по Епштејну, место темељне измештености из света. Секуларна култура без религиозне димензије банализује се и постаје дводимензионална. Он сматра да, за разлику од римокатолицизма и протестантизма, који су снажно утицали на живот овога света, али се и дубински посветовњачили, прилагођавајући се стихијама овостраног, православно хришћанство, својом заостајањем на путу ка бездану материјалистичко-техничког прогреса, чиме непрестано изазива секуларност, остаје суштински културотворно.
Напетост „Црква – свет“ заснива се на неопходности да свет прође кроз крст и васкрсење да би, преображен, заблистао у Првоваскрсломе. Ако Црква почне да себе своди на свет, тобож у име „кенозиса“ и „икономије“, потонуће. То се десило западним хришћанима. Плодотворна „измештеност“, другост и другачијост – то православље никад не сме губити ако хоће да остане „со земље“. И тек онда књижевност, као и остале уметности, може водити плодотворан дијалог са вером.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Да бисмо се као народ опоравили, потребан је, између осталог, повратак истинама наше православне вере и надилажење модернизма у нашој Цркви. Године 2018, потписник ових редова објавио је књигу ( ИК Романов, Бањалука ) „Од личности до маске/ Зизјуласовштина против Светосавља ), чији је циљ био да покаже којим путевима је разаран православни идентитет у нас ( а под видом „духовне обнове“ ). Ту књигу нудим читаоцима као сведочење о једном добу у коме је све изгледало као обнова, али је изнутра доносило дубоку кризу наше самоистоветности.
Који чита, да разуме.
Књигу “Од личности до маске” у ПДФ можете преузети на овом линку
др Владимир Димитријевић