Nedavno sam, na mejl koji je dostupan na blogu vladimirdimitrijevic. com, dobio sledeće pismo:

„Poštovani profesore Dimitrijeviću,

Pošto ja nisam sposoban da dam sebi odgovore na dileme koje ću vam napred izneti obraćam se vama kao pravoslavnom publicisti, veroučitelju, rodoljubu, učenom čoveku i pre svega crkvenom čoveku i bratu u Hristu

Na loše pojave u našoj crkvi (papocentrični ekumenizam, skupi automobili, loše ponašanje sveštenstva) se trudim da ne obraćam pažnju, jer po rečima svetog vladike Nikolaja kako kroz zarđalu žicu prolazi struja tako i kroz nečasnog sveštenika prolazi ka verniku i Blagodat.

Jedno vreme sam razmišljao i da pređem kod bivšeg vladike Artemija pa se setih da su nepravedno lišili episkopstva i svetog Nektarija Eginskog pa svetac nije pravio nekakve raskolničke Nektarijeve eparhije u egzilu nego se skrušio i Bog ga je proslavio.

Najviše me brine liturgijska reforma ili liturgijska obnova kako je neki nazivaju. To me prosto boli, ne smao što u meni izaziva lomove i nedoumice već skoro da i ne znam nekog pobožnog prijatelja koji nema dilema po tom pitanju. Da li je reforma bila vredna tolikog kolebanja u vernom narodu? Ja nisam sposoban da pomoću svog grešnog i slabog uma dođem do odgovora treba li ići na izmenjene liturgije, ima li blagodati na takvim liturgijama. Ili pak tražiti mesta gde se vrši po starom?

Moje pitanje se svodi na to, treba li ići na te nove izmenjene liturgije i ako imate snage i volje da mi pojasnite malo opširnije tu stvar koliko je u vašoj moći.

S velikim poštovanjem, Miloš Simić“.

Na ovo pismo sam odgovorio:

„Uvaženi brate Milane, oprostite što Vam se nisam javio do sada, ali su me u tome sprečile obaveze. Vaše pismo mi je dragoceno, jer postavlja ključna pitanja. vidim da ste trezven i ozbiljan čovek, koji razume svu složenost naše crkvene situacije. Zaista je danas teško ostati pametan i sačuvati dušu, ali će Bog i to dati ako bude imao kome, što reče patrijarh Pavle. Što se liturgijske reforme tiče, pisao sam mnogo, i smatram to najbitnijim pitanjem danas. Ja ne idem na liturgije koje se služe uprkos svetom Predanju i tipiku - ne govorim ima li tamo blagodati ili nema, ali ne mogu da se molim tamo gde se naglas čitaju svešteničke molitve i sve vreme je otvoren oltar. To ne znači da Vam ja govorim kako da postupite - nemam taj duhovni autoritet, ni pravo. U prilogu Vam dostavljam svoje knjige u pdf formatu koji se odnose na ove teme. Srdačno, u Hristu, Dimitrijević“.

I zaista, dotičnom sam poslao svoje knjige „Obnova ili obmana/ Liturgijska reforma i kriza rimokatolicizma“, „Reč na reč“, „Pisma o liturgijskoj obnovi“, „Teologija ili tehnologija/ Pisma pravoslavnog laika episkopu Ignjatiju Midiću“. Onda je korespondent doživeo trenutno prosvetljenje, rešio da ne čita te knjige, i ovako mi odgovorio:

„Poštovani brate Vlado,

U međuvremenu sam razrešio svoju dilemu i u velikoj meri se utvrdio u tom mišljenju. Podelio bih mišljenje sa vama.

Vođen sam mišljenjem jeromonaha Dositeja Hilandarca (s kojim sam veoma blizak), jeromonaha Petra Dragojlovića, činjenicom da se hilandarski monasi ne oglašavaju i ne bune protiv liturgijske reforme već naprotiv, stavom veoma konzervativnog i pomalo zilotski nastrojenog arhimandrita dr Nikodima Bogosavljevića da se obnovljenska (tako je on naziva i dopada mi se taj izraz) Liturgija razlikuje samo u načinu molitve i da je po njegovom mišljenju na takvim Liturgijama samo umanjena blagodat ali da se darovi svakako ovećuju, još sam takođe vođen nekim svojim skromnim mišljenjem i još bitnije unutrašnjim osećajem. Inače, hilandarski jeromonasi (bar je to slučaj sa ocem Dositejem) kada odu negde van Svete Gore, služe onako kako je običaj u parohiji u kojoj su gosti a otac Dositej čije je duhovno oko čistije i od vašeg i od mog (da ima velike duhovne darove sam uveren) kaže da oseća istu blagodat služeći na oba načina. Takođe, koliko ja znam, ni jedan od naših episkopa se ne protivi služenju obnovljenske Liturgije osim što je u eparhiji banatskoj (možda i u banjalučkoj) blagosloveno da se služi po "starom" što ne znači da dotične vladike imaju nešto protiv "nove liturgije" a i da imaju, u manjini su.

Dakle, pošto nemam bogoslovsko obrazovanje a ponajmanje liturgičko, mogu se osloniti jedino na autoritete. U dobronamernost episkopa Atanasija Jeftića, mitropolita Amfilohija i drugih sudim po njihovom patriotizmu pa mi to dodatno uliva nadu u to da znaju šta rade i da rade dobronamerno. Episkop Irinej Bulović je bio udostojen da mu dva sveca budu duhovni oci i ne verujem da bi se i takav episkop igrao sa najvažnijom stvari u našoj Crkvi i sa svojim spasenjem. I na kraju, ni jedna pomesna crkva nije uputila prigovor našoj SPC po tim pitanjima.

Posle pročitanog uvoda u vašu knjigu Pisma o liturgijskoj obnovi a konkretno pisma monahinje Stefanide, pride uzevši u obzir mišljenje i mnogih iz klira pa i naših Hilandaraca, još sam više ubeđen u to da se promenom Liturgije NIŠTA SUŠTINSKI NIJE PROMENILO.

Tako da ste mi vi, Vlado, zapravo pomogli da se učvrstim u odluci da idem u svoj parohijski hram, bez smutnje već sa radošću, na obnovljensku Liturgiju koja je LITURGIJA.

Tačnije time što ste mi dali uvid u pismo monahinje Stefanide.

A ovo mi se posebno dopalo:

"Razmotrimo i prvu odsluženu Evharistiju, svešteni događaj Tajne večere Velikog četvrtka. Apostoli onda još uvek nisu dobili blagodat sveštenosluženja, dakle, nisu bili sveštenici, već samo učenici, odnosno verni narod. Gospod je, licem okrenutim ka njima, pred njima, zablagodario, blagoslovio, prelomio i razdelio i od tada se Tajna nad tajnama neprekidno ponavlja. Neskrivenost i nepostojanje pregrada Tajnu nije nimalo umanjilo, već nadasve uveličalo. Zaista, gledanje lica Njegovog je Tajna, kao i slušanje reči Njegovih. Možemo li uopšte zamisliti da je Gospod svoju Prvosvešteničku molitvu izgovorio tajno?! Ona ne bi imala nikakvog smisla, a mi danas ne bismo ni znali za nju."

A koliko vidim, brate Vlado, posle toliko i toliko pisanija i pisanija ni vi niste sigurni o obnovljenskoj Liturgiji tako da čitanjem vaših knjiga ni ja ništa sigurniji neću biti, te ih neću ni čitati. Naravno, kao i Vi znam da je stari način služenja bogougodan ali sam takođe siguran i da je novi-stari način bogougodan takođe.

Sada bih se usudio da kažem neko svoje skromno rasuđivanje. Kakve blage veze ima što su dveri otvorene u slučaju da nije arhijerejska liturgija u pitanju? Narod samo umesto vladike vidi sveštenika u oltaru i u tome je sva razlika između "nove" i "stare" liturgije. Što se tiče čitanja molitvi naglas umesto tiho, takva je praksa bila u ranijim vekovima ali to ne menja suštinu. Koliko načina služenja liturgije imamo? Dalje, danas po svojoj spoljašnjoj formi niko ne služi liturgiju onako kako je služio sveti Sava a ni sveti Sava nije isto po spoljnoj formi služio kao Vasilije Veliki niti je sveti Nikolaj Velimirović služio po spoljašnjoj formi kao sveti Sava. Pa šta?

Što se tiče pričešćivanja čestog, ko posti redovno sve postove apsolutno može i treba da se pričesti na svakoj Liturgiji. Po mom mišljenju, tome obavezno treba da prethodi ispovest. Monasi na Svetoj Gori, dakle ne sveštenomonasi nego monasi (koji nisu u svešteničkom činu, nego su odabrali jedan od dva moguća puta spasenja su pred nama koji smo u braku ili tome težimo pred Gospodom apsolutno isti) se pričešćuju 4 puta nedeljno. Dakle, posle svakog dana ispošćenog oni se pričeste, tako možemo i mi. Na prvom apostolskom saboru je bila dneta odluka da se odluči od Crkve onaj ko se nije pričestio na Liturgiji. Kasnije su donesena pravila po kojima mirjanin može maksimalno biti 3 nedelje bez pričešća.

Dakle, vremena se menjaju, nisu isti Hrišćani i nisu ista iskušenja u svim dobima, dakle Crkva je fleksibilna kroz istoriju dok se suština nikad nije promenila. Ta fleksibilnost Crkve kao živog organizma mi se čak i dopada.

Dalje, nisam video (možda mi je promaklo) sa čijim blagoslovom ste napisali knjigu?

Pogledajte ovaj kratki video

"STARI" I "NOVI" NAČIN SLUŽENJA“.

Korespondentu sam poslao sledeće elektronsko pismo, ne gledajući njegov kratki video: “Uvaženi brate Miloše (ako ste Miloš) i g. Simiću (ako ste g. Simić), shvatam da ste ovo pismo poslali da biste dokazali da ste uvereni u svoje stavove, i da ste to bili pre nego što ste mi pismo poslali. Možda ste od nekoga dobili i zadatak da me "proverite", što je sasvim legitimno u ovakvoj našoj crkvenoj situaciji. Bilo kako bilo, Vladimir Dimitrijević stoji iza svojih reči, ne zato što su to njegove reči, nego zato što su utemeljene na Svetom Predanju. To što nećete čitati moje knjige dokaz je Vaše načitanosti. Takođe, Jehovinim svedocima zapovedaju da nikad ne smeju čitati literaturu koja ih kritikuje. Ja sam, ovako "neznaven", čitao sve što sam kritikovao. Vi ste najlepši, najpametniji i najmudriji, i sve ste to, kao i Vaši istomišljenici, sami otkrili. Dimitrijević“.

Svim uvaženim izazivačima (oni znaju kako se ta reč kaže na latinskom) odgovaram molbom da mi ne dosađuju ovakvim sitnim izazovima. Što se stava o liturgijskoj reformi tiče, citiraću čoveka čijeg mišljenje veoma poštujem. To je već pomenuti otac Nikodim (Bogosavljević), koji u svojoj knjizi „ O liturgijskoj obnovi, preporodu i reformama“ jasno kaže:„Na osnovu svega rečenog: 1. da nazivi obnova, preporod i reforma u ovom slučaju nemaju ni biblijski ni predanjski sadržaj i značenje, odnosno imaju zapadni, humanistički, papističko-reformistički sadržaj i značenje; 2. da prema svedočenju i zapadnih i pravoslavnih bogoslova, i na osnovu naše analize da početci liturgijske obnove u Rusiji i Grčkoj imaju nepravoslavne korene, i ona ima zapadno, nepravoslavno poreklo; 3. da su glavni osnivači i profesori Pariskog instituta bili latinofili i latinofroni, pojedini sa jeretičkim bogoslovljem; 4. da je bogoslovlje glavnih bogoslova liturgijske obnove, o. N. Afanasjeva i o. A. Šmemana, u svim svojim vidovima nepravoslavno; da je nepravoslavno, antimonaško i antiisihastičko bogoslovlje P. Vasilijadisa, o. G. Kočetkova, o. A. Borisova i bratstva Man. Novi Skit; 5. da su glavne ideje o iskvarenosti bogoslužbenog predanja i potrebi povratka ranohrišćanskoj praksi protestantski; 6. da je zahtev za smanjivanje ili uklanjanje ikonostasa i za glasnim čitanjem protiv Predanja Crkve, u njegovom najdužem i najplodonosnijem periodu od 8. do 15. veka, i protiv stvarnih duhovno-misionarskih potreba Crkve; 7. da su zahtevi za uvođenjem savremenog grčkog i ruskog jezika umesto starogrčkog i crkvenoslovenskog antipredanjski, tj. modernistički i 8. da su krajnosti koje postoje u liturgijskoj obnovi u vezi čestog pričešćivanja sa ukidanjem Ispovesti i prethodne pripreme molitvom i pokajanjem, i uopšte pristupanje Sv. Čaši bez straha Božijeg – zaključujemo da je reč o pojavi koja nema uporište i opravdanja u Predanju Pravoslavne Crkve niti u bogoslovlju Svetih Otaca, i kao takva je plod ljudskog, akademskog, kabinetskog, tj., humanističkog, neblagodatnog umovanja i bogoslovstvovanja. Glavno i ključno svedočanstvo njene bezblagodatnosti jeste činjenica da liturgijska obnova postoji već više od stotinu godina i da za sve to vreme nijedan njen osnivač, pristalica, zagovornik nije pribrojan broju svetih. Na drugoj strani, tokom proteklih stotinu godina Crkva je prepoznala nebrojeni broj svetih, i nijedan od njih nije bio njen sledbenik. To su Sv. Jovan Kroštatski, Sv. patr. Tihon, Sv. Jovan Šangajski, Sv. Nikolaj Srbski, Sv. Justin Ćelijski, Sv. patr. Pavle Novosrbski. Njima ćemo pridružiti i najveće bogoslove i duhovnike 20. veka: o. G. Florovskog, o. D. Stanilojea, o. J. Romanidisa, o. Sofronija Eseškog, mitr. Jeroteja (Vlahosa), o. T. Zisija, o. Georgija (Kapsanisa), o. Rafaela (Karelina)... Ovo upućuje na prostu činjenicu da ona nije mogla, niti će moći da rodi svetog, zato što je neblagodatna.

Za kraj ćemo ponoviti o izvoru liturgijske obnove: njen izvor je nesmirenje, gordost ljudskog uma, koja se prevaznosi iznad veličanstvene Riznice Predanja Pravoslavne Crkve i odbacuje ili pogrešno tumači učenje Svetih Otaca. Takav um ne želi i ne može da se moli Bogu. A Bog se samo molitvom otkriva, saznaje i zajedničari. Zato bogoslovi liturgijske obnove ne razlikuju duhovni život od duševnog: duhovni život je život molitve i bogootkrivanja, a duševni umovanje i razmišljanje o Bogu. Zato je plod duhovnog života bogočovečansko bogoslovlje, a duševnog humanistička filosofija.

Sve ovo govori o neprihvatanju liturgijske obnove od strane Pravoslavne Crkve, ma kako izgledalo da ona u njoj ima trenutno jaku poziciju. Bez blagoslova Božijeg ona se ne može održati. Nju neće prihvatiti Sveta Gora, ni Sveta Rusija, neće je prihvatiti ni narod u Grčkoj i Srpskoj Crkvi.

Zato je ovo naš skromni prilog odbrani smireno-blagodatno-podvižničko-pokajničko-isihastičkog Pravoslavnog Predanja, odnos prilog rasprave protiv liturgijske obnove, a za njeno neprihvatanje i odbacivanje. Umesto liturgijske obnove mi zagovaramo i predlažemo predanjsku molitveno-podvižničko-pokajničko-isihastičku obnovu: obnovu molitve, posta, pokajanja, sa eshatološkim pozivom samog Gospoda: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko!“ (Mk 1,15). Molitvama Sv. Save Srbskog, Sv. Nikolaja Srbskog i Sv. avve Justina, neka tako bude. Amin! Bože daj!“

Toliko, kao poruka, za kraj, g. Simiću (?) i njegovima.

Vladimir Dimitrijević

Foto u naslovu: novotarski ikonostas u Trebinju