DA LI JE PITANjE CRKVE SAMO NACIONALNO

Danas se mnogi čude raznim vrstama modernizma i eksperimentalizma među nekima u našoj Crkvi. Izgleda kao da tamo, gde bi trebalo da se čuva Sveto Predanje, vlada „dvesta na sat – ko će brže, ko će bolje“ da pokaže da nije konzervativan, nego je „od krvi i mesa“, čak i u postu. 

I tako je svuda  - od pitanja autokefalnosti do muzičkih ukusa, o kojima se, kažu, ne raspravlja. Srpski patrioti strepe: šta će biti sa najstarijom srpskom institucijom? 

Razmatranje stanja u SPC uopšte se ne može svesti samo na nacionalnu priču. To bi bilo preuprošćavanje. Jer, Hristos je sazdao Crkvu da bi se ljudi spasavali za večnost i nasleđivali Carstvo Božije, a ne da bi se trajno učvršćivali u zemnom i prolaznom. Srpski patriotizam izvire iz hrišćanske vere u vaskrsnu besmrtnost ljudskog bića:“Srb je Hristov, raduje se smrti“, kaže Sveti đakon Avakum, odbijajući da se poturči i time proda večno za prolazno. To je i srž Kosovskog zaveta – nebeska carstvenost, iako se ne odriče otadžbine, nego je brani da bi bila sveta i čestita, ukazuje nam na Boga kao izvor i uvor postojanja. Zato je zdravo hrišćansko učenje bilo i ostalo temelj naše egzistencije. 

BOGOSLOVLjE I RODOLjUBLjE 

Najveći srpski teolozi 20. veka su i najveći srpski hrišćanski rodoljubi – Vladika Nikolaj i Otac Justin. A oni su branili Sveto Predanje Crkve od Istoka, i učili nas da ne možemo da se poistovetimo sa rimokatoličko – protestantskim Zapadom, jer je Zapad i došao u stanje u kome se raspada zato što je krenuo putem pape i Lutera. Avaj, u SPC se, već decenijama, nameće pogrešna i lažna teologija, koja razara pravoslavnu samosvest episkopata, sveštenstva i vernika, pa onda nije ni čudo što se čeka rimski papa, smanjuje broj žrtava Jasenovca, ne brane crkveno – nacionalni interesi pred licem NATO Fanara, itd.

I sve se to pravda nekakvom teologijom. Prozuklom, praznom, ali zvaničnom.  

Stvar je jednostavna: kod nas su teologiju počeli da shvataju kao nekakvu književnost, sa hiperindividualizmom umetničkog tipa. Ja sam bogoslovlje, vele eksperimentalisti i modernisti. I, umesto propovedanja Istine, počinje poklonjenje svojoj volji i svom ukusu. 

TEOLOGIJA JE KNjIŽEVNOST?

Nedavno se kod nas pojavila knjiga velikog pravoslavnog teologa, Žan – Klod Laršea ( „Šta je bogoslovlje?: metodologija pravoslavnog bogoslovlja u praksi i učenju“, sa francuskog Nenad Stamenković, redaktura prevoda Ivan Jovanović i Ivica Živković, Centar za crkvene studije, Niš, 2022 ).  U toj knjizi, on nastoji da pokaže da postoji jasna razlika između bogoslovlja i književnosti. Iako savremeni rimokatoličko – protestantski modernizam često izjednačava tekstove Svetog Pisma i otačkog predanja sa književnim tekstovima, iako su otački spisi bili potkrepljeni retoričko – filosofskim obrazovanjem njihovih autora, iako slavoslovno bogoslovlje koristi pesnički stil, mnoštvo simvola i metafora,  razlike između književnog i teološkog su suštinske. Naravno, kako kaže Larše, dar reči je važan i za književnika i za bogoslova, jer „lep stil doprinosi projavi lepote Božje“, pri čemu je „književna nadarenost takođe je sposobna da dopre do samog srca; što znači, s jedne strane, olakšati proces upoznavanja sa istinama izraženim u poetskim sastavima, a s druge strane, omogućiti da se lakše moli ne samo umom, već i srcem.“

Talenat se, veli Larše, ne uči – on je dar. Dar književnika, tzv. „prirodni“, uslovljen je individualnom psihologijom uobličenom u detinjstvu, koja često prolazi kroz iskušenja sukoba, trauma, porodičnih nerazumevanja. Bogoslovlje je, međutim, dar Svetoga Duha, koja nadilazi individualno i indvidualističko. Pesnik je obdareni samotnik, čak i kad se obraća zajednici; himnograf je, kao i ikonopisac, služitelj crkvene sabornosti. 

TEOLOGIJA NIJE KNjIŽEVNOST

Najvažnija razlika je, po Laršeu, u usmerenosti književnika i bogoslova:“Književnost – to je plod mašte autora. Ona izražava njegova osećanja, želje, strahove, brige, unutrašnje sukobe, agresivnost, strasti…Ona takođe izražava njegovo nesvesno u nejasnim obrisima.__ Književnost, njen sadržaj i forma odražavaju pre svega ličnost autora, ceneći njegovu individualnost. Kao i svaka umetnost, ona u prvom redu uzdiže svog stvaraoca. Kada je priznata, ona ustanovljuje i vezuje za njega poznato ime i veličinu. Doksološko bogoslovlje ni na koji način ne služi svom autoru, koji potpuno skriva sebe iza istina koje
izražava. Nije reč o pojedinačnim „istinama”, o izražavanju ličnih psiholoških stanja, o plodovima mašte
ili o izrazu nesvesnog, već o sveopštoj Istini, koju Crkva izražava takođe drugim njoj dostupnim sredstvima, kao što su ikonografija, propoved i drugi oblici bogoslovlja.“

Sveti pesnici, poput Grigorija Bogoslova i Simeona Novog Bogoslova, jesu izražavali lično iskustvo, ali kao sasvim uklopljeno u iskustvo Crkve i nadindividualno. Oni ne svedoče, kaže Larše, o sebi, nego o Bogu Koji im se otkrio. Pesme svetih pesnika, poput već pomenutog Grigorija ili Jovana Damaskina, postaju sastavni deo bogosluženja, kao što je lična molitva Simeona Novog postala deo molitvenog pravila pred Sveto Pričešće.  

Dakle, postoje izvesne sličnosti između književnosti i teologije. Razlike su, međutim, značajne, i ne treba ih prevideti. 

VERA I KULTURA

Mihail Epštejn u svojoj knjizi „Ruska kultura na raskršću“ opisuje ulogu pravoslavne vere u sistemu ruske kulture. Epštejn smatra da je „izmeštenost“ vere u odnosu na kulturu i svi potresi koje je to donelo nešto bez čega se ne mogu zamisliti Gogolj, Tolstoj, Dostojevski, koji su stalno prebivali na granici, na pragu između sveta i hrama. I u srpskoj kulturi je bilo tako (setimo se teze Vladimira Vujića, Jovana Rapajića i Amfilohija Radovića o dva bekstva, koja definišu našu kulturnu poziciju – Svetog Save u manastir i Dositeja Obradovića iz manastira.) Kultura kao oblast najveće raznovrsnosti sveta mora da uključuje u sebe religiju kao, po Epštejnu, mesto temeljne izmeštenosti iz sveta. Sekularna kultura bez religiozne dimenzije banalizuje se i postaje dvodimenzionalna. On smatra da, za razliku od rimokatolicizma i protestantizma, koji su snažno uticali na život ovoga sveta, ali se i dubinski posvetovnjačili, prilagođavajući se stihijama ovostranog, pravoslavno hrišćanstvo, svojom zaostajanjem na putu ka bezdanu materijalističko-tehničkog progresa, čime neprestano izaziva sekularnost, ostaje suštinski kulturotvorno.

Napetost „Crkva – svet“ zasniva se na neophodnosti da svet prođe kroz krst i vaskrsenje da bi, preobražen, zablistao u Prvovaskrslome. Ako Crkva počne da sebe svodi na svet, tobož u ime „kenozisa“ i „ikonomije“, potonuće. To se desilo zapadnim hrišćanima. Plodotvorna „izmeštenost“, drugost i drugačijost – to pravoslavlje nikad ne sme gubiti ako hoće da ostane „so zemlje“. I tek onda književnost, kao i ostale umetnosti, može voditi plodotvoran dijalog sa verom.

UMESTO ZAKLjUČKA 

Da bismo se kao narod oporavili, potreban je, između ostalog, povratak istinama naše pravoslavne vere i nadilaženje modernizma u našoj Crkvi. Godine 2018, potpisnik ovih redova objavio je knjigu ( IK Romanov, Banjaluka ) „Od ličnosti do maske/ Zizjulasovština protiv Svetosavlja ), čiji je cilj bio da pokaže kojim putevima je razaran pravoslavni identitet u nas ( a pod vidom „duhovne obnove“ ). Tu knjigu nudim čitaocima kao svedočenje o jednom dobu u kome je sve izgledalo kao obnova, ali je iznutra donosilo duboku krizu naše samoistovetnosti. 

Koji čita, da razume. 

Knjigu “Od ličnosti do maske” u PDF možete preuzeti na ovom linku

dr Vladimir Dimitrijević