Ne pristajemo na laž, ne odričemo se Kosovskog zaveta. Ostajemo Srbi, bez obzira na okolnosti. Nastupio je čas neodustajanja
Svetozar Miletić
Često se pitamo: ima li se vredi boriti se u doba „meke“ ( a sve tvrđe ) okupacije Srbije i Srpstva, pa i boriti se za Kosovo? Pitanje je ozbiljno, ali se na njega može odgovoriti, upravo primerima iz naše istorije.
Srbima nije prvi put da se nalaze pod nekom vrstom okupacije. Oni su često tako živeli. Ali, nisu odustajali od borbe, bez obzira na okolnosti. Setimo se Austro-Ugarske i velikog srpskog vođe Svetozara Miletića, onog što je govorio da, i ako jedan jedini Srbin ostane, on je narod, i ima pravo na svoje političko postojanje.
Evo šta piše Vikipedija:
„Miletić je poslanik i na ugarskom i na hrvatskom saboru, jedan je od organizatora prve skupštine Ujedinjene omladine srpske – prve svesrpske političke organizacije, a kasnije će se angažovati i na osnivanju Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Od maja 1867. ponovo je na čelu novosadskog Magistrata, a tada su mu najbliži saradnici Laza Kostić i Kosta Trifković. Miletić je ponovo u borbi sa ugarskim vlastima. U vreme ovog mandata, njegovom zaslugom, boje srpske trobojke postaju zvanične boje grada Novog Sada, a kako je nastavio sa naporima da Gradsku kuću podigne u srpskom kraju i postao ozbiljna smetnja vlastima, suspendovan je posle godinu dana, a ubrzo i uhapšen i na jednom montiranom procesu osuđen na godinu dana zatvora. Dok je bio u zatvoru, srpska politička scena počinje da se raslojava. Govoreno mu je da će ostati sam, ako ne napravi neki kompromis, a on je odgovarao: „Sam sam i počeo“.
Popularnost mu je na vrhuncu u vreme kada je izašao iz zatvora i gde god se pojavi priređuju mu se velike manifestacije, što dovodi do očaja ugarsku vladu. Svi srpski pogledi bili su upereni ka njemu, a Zmaj je govorio: „Diž`te decu iz kolevke da zapamte njegov lik!“
Svoju aktivnost proširuje i na druge krajeve gde žive Srbi, naročito u vreme ustanka u Hercegovini. Ovaj put, ugarska vlada je rešila da mu trajno stane na put. Dana 5. jula 1876. godine uhapšen je u svom stanu u Novom Sadu, a potom, u još jednom montiranom procesu, osuđen na 6 godina robije. U zatvoru je maltretiran i fizički i psihički, saradnici su ga napustili, a uz druge probleme koje je imao, počinje i psihički da poboljeva.
Zašto Svetozar Miletić nije odustao od borbe pod okupacijom?
Zato što je znao da bez borbe nema ne samo pobede, nego ni života.
Laza Kostić
Tu je i Laza Kostić, koji je na teritoriji austrougarskoj hapšen zbog zdravice izrečene u Beogradu, 1872, u kojoj je izrazio želju za ujedinjenjem svih Srba. Proveo je u istražnom zatvoru pet meseci, dok su njegovi Vojvođani pevali šalajku: Zelen doboš dobuje, Laza Kostić robuje. Ne robuje što j’ ubio, već što j’ Srbin bio, šalaj. Hapšen je i 1876, pod optužbom da je vrbovao dobrovoljce za Srpsko-turski rat. Predsednik vlade Koloman Tisa izdao je 4. jula 1876. naredbu da se ugarskim državljanima zabranjuje vrbovanje dobrovoljaca i sabiranje priloga za Srbiju, a Laza, izgleda, nije slušao.
I u Srbiji Obrenovića je bio novčano kažnjavan, a i dva meseca je proveo u zatvoru – zbog opozicionih stavova i slobodnog novinarstva. Čika Jova Zmaj je tada ispevao pesmu Progon i jad ili Nekad i sad, aludirajući na šalajku Zelen doboš dobuje:
Sad je doboš boje plave, pa dobuje preko Save.
Tamo gde je srpski svet: robuj, Lazo, i opet.
Kako šta je? On nije bio puki patriotski „dobošar u stihovima“, nego celosni intelektualac, spreman da pametno i hrabro srbuje za primer drugima. A za to se plaćala cena. I on ju je plaćao.
Da bismo bili slobodni.
Petar Kočić
Petar Kočić?
Evo zapisa o njemu, opet iz Vikipedije:
„Uoči aneksije Bosne i Hercegovine od Austrougarske, Kočić je pokrenuo list Otadžbinu u Banjaluci i stvorio svoju političku grupu koja je propovedala borbu protiv Austrije i naročito nepoštednu borbu protiv ostataka feudalnog ropstva. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u narodnim masama i kod napredne omladine pa je izabran i za poslanika austrougarskog provincijskog Bosanskog sabora u Sarajevu. Videvši u njemu protivnika države, državni organi su ga često hapsili i krivično gonili. Na Kočića se gledalo kao na jednog od najsmelijih podstrekača srpskog narodnog ponosa i propovednika društvene pravde.“
Kočić govori, bez obzira na cenu
Ratko M. Marković – Riđanin o Kočićevim saborskim besedama piše:“Njegovi su govori pesnički obojeni, ali sa direktnom kritikom i ukazivanjem na nedostatke zakonodavstva, kao i sprovođenja njihovoga. U govoru: Šumsko servitutno pravo (4. jul 1910) Kočić ističe produžetak zakonodavstva iz vremena turske uprave u delu koji odgovara austrijskoj upravi, dok su novi zakoni uvedeni u oblasti za koje ima, opet, koristi nova carevina. Prodaja šuma i zabrana njenoga korišćenja seljacima dovodi u pitanje sam opstanak siromašnih slojeva naroda. Dakle, prirodna bogatstva BiH postaju vlasništvo stranaca, odnosno, okupatora. /…/Političke vlasti su bile tuđinske kad su došle, i nakon trideset godina su ostale tuđinske, naglašava Kočić. On se koristi u obraćanju vidom pisma koje je dobio kao poslanik pa ga čita u Saboru. Poredeći tursku vlast s austrijskom on čita pismo koje mu je upućeno kao poslaniku iz naroda:
Kažem ti, rođeno moje, moglo se lijepo živkariti i deverati, a otkad zastupi ova prokleta i crna ukopacija, nalet je bilo, sve nas u crno zavi. Bijeli nekakvi ljudi u crnoj odjeći i crnim škrljacima razmilješe se k’o mravi po zemlji našoj i otrovaše nam zemlju i život.Ljetina nam poče izdavati, sermija propadati, a u ljude uđe nekakvo prokletstvo i nevjerluk. Carevina udari teške namete, a vladike nakriviše naero kamilavke i udariše ustranu od naroda. I vjera nam posrnu. Zamrznu svijet sam na se.
Svaku pojavu i predmet rasprave u Saboru Kočić sagledava u odnosu na austrijsku okupacionu vlast i u tom svetlu govori, iznosi problem smelo i sa potpunom osudom stranog uticaja uz očit poziv na otpor. On je svestan da je ta situacija privremena, stoga, nastupa oštro, pobednički. On veruje u oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda u jednoj državi. Na sednici Sabora 24. novembra 1910. Kočić govoreći o činovničkom pitanju negoduje, podvlači da je položaj činovnika u BiH bijedan, ali je izvor prihoda, a to je težak i njegov položaj još teži. Sa druge strane, on smatra da je činovništvo u službi kolonizatora. /…/ Kočić je argumentovano zastupao opšti interes stanovništva dajući predloge kojima bi se popravilo stanje kroz agrarne reforme u interesu obespravljenog kmeta ma koje vere i nacije bio. Na zasedanju Sabora na trećoj sednici 16. oktobra 1911. godine Kočić u ime svoje i svojih drugova daje Izjavu o radu Sabora kojom poziva poslanike u borbu za opšti interes zemlje. On iznosi nezadovoljstvo položaja svih poslaničkih klubova i Sabora BiH koji ima ograničeno dejstvo ustavom. Kočić apeluje na odbacivanje sitnih zađevica u cilju organizovanja borbe za proširenje ustavnih i građanskih sloboda. Nakon ove Izjave naišao je na burno pozdravljanje i odobravanje poslanika. Svi Kočićevi istupi u Saboru bili su u skladu sa opštim interesom naroda. On je shvatio neophodnost borbe za potpuno oslobađanje BiH, kao i potrebu za savremenim, demokratskim uređenjem odnosa u zemlji.“ Kočić je, svojevremeno, zapisao:“U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh!“
Da li ga je to sprečilo da, pod okupacijom, vodi političku borbu, bez obzira na okolnosti?
Nije.
I on je verovao u pobedu.
I pobeda je došla, dve godine posle njegove smrti u duševnoj bolnici u Beogradu.
Umesto zaključka
Sada, kada je na sve strane izdaja osnovnih interesa srpskog naroda, Pokret za odbranu Kosova i Metohije mora biti jedinstven u svom stavu – ne pristajemo na laž, ne odričemo se Kosovskog zaveta. Ostajemo Srbi, bez obzira na okolnosti. Imperiji laži će doći kraj; stiže im crni petak u ponedeljak. Ako su mogli Miletić, Kostić, Kočić i toliki drugi, zašto ne bismo mogli i mi?
Jer možemo. I da budemo složni, i da čekamo pobedu. Na nama je samo da se potrudimo, a pregalac uvek dobija blagoslov od Boga pravde, Kome peva srpska himna.
Nastupio je čas neodustajanja.
dr Vladimir Dimitrijević
Oprema: Stanje stvari