Ali, nećemo se baviti jeftinim glumcem Vučićem, odanim NATO slugom, nego ćemo se pozabaviti izbornom kampanjom i još jednim pokušajem da se Dveri izbace iz vidokruga naših glasača. Jer, ko smeta Vučićevim nalogodavcima iz Vašingtona i Brisela vidi se po tome koga, svim sredstvima, pokušavaju da spreče da uđe u Skupštinu Srbije

 

 

Kao i Vilotić u „Radovanu Trećem“, Srpski pokret Dveri je „upadljivo mršav i debeo“ – krajnje protivurečan. Tako „Blic“ piše da su Dveri pokret koji pomaže Moskva, a „Kurir“ da iza Dveri stoji Brisel. A onda se čuje i glas izvesnih patriota, koji kažu da ne treba izlaziti na izbore jer smo mi pod okupacijom, pa ko izlazi na izbore podržava okupaciju i sistem koji je ona u Srbiji stvorila.

 

Na prva dva prigovora šta reći osim – Credo quia absurdum est. Ovaj treći prigovor je ozbiljniji, pa ćemo mu posvetiti izvesnu pažnju.

 

Srbima nije prvi put da se nalaze pod nekom vrstom okupacije. Oni su često tako živeli. Ali, nisu odustajali od borbe, bez obzira na okolnosti. Setimo se Austro-Ugarske i velikog srbskog vođe Svetozara Miletića, onog što je govorio da, i ako jedan jedini Srbin ostane, on je narod, i ima pravo na svoje političko postojanje. Evo šta piše Vikipedija: “Miletić je poslanik i na ugarskom i na hrvatskom saboru, jedan je od organizatora prve skupštine Ujedinjene omladine srpske – prve svesrpske političke organizacije, a kasnije će se angažovati i na osnivanju Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Od maja 1867. ponovo je na čelu novosadskog Magistrata, a tada su mu najbliži saradnici Laza Kostić i Kosta Trifković. Miletić je ponovo u borbi sa ugarskim vlastima. U vreme ovog mandata, njegovom zaslugom, boje srpske trobojke postaju zvanične boje grada Novog Sada, a kako je nastavio sa naporima da Gradsku kuću podigne u srpskom kraju i postao ozbiljna smetnja vlastima, suspendovan je posle godinu dana, a ubrzo i uhapšen i na jednom montiranom procesu osuđen na godinu dana zatvora. Dok je bio u zatvoru, srpska politička scena počinje da se raslojava. Govoreno mu je da će ostati sam, ako ne napravi neki kompromis, a on je odgovarao: „Sam sam i počeo“. Popularnost mu je na vrhuncu u vreme kada je izašao iz zatvora i gde god se pojavi priređuju mu se velike manifestacije, što dovodi do očaja ugarsku vladu. Svi srpski pogledi bili su upereni ka njemu, a Zmaj je govorio: „Diž`te decu iz kolevke da zapamte njegov lik!“ Svoju aktivnost proširuje i na druge krajeve gde žive Srbi, naročito u vreme ustanka u Hercegovini. Ovaj put, ugarska vlada je rešila da mu trajno stane na put. Dana 5. jula 1876. godine uhapšen je u svom stanu u Novom Sadu, a potom, u još jednom montiranom procesu, osuđen na 6 godina robije. U zatvoru je maltretiran i fizički i psihički, saradnici su ga napustili, a uz druge probleme koje je imao, počinje i psihički da poboljeva.“

 

 

Evo zapisa o njemu iz Vikipedije: “Uoči aneksije Bosne i Hercegovine od Austrougarske, Kočić je pokrenuo list “Otadžbinu“ u Banjaluci i stvorio svoju političku grupu koja je propovedala borbu protiv  Austrije i naročito nepoštednu borbu protiv ostataka feudalnog ropstva. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u narodnim masama i kod napredne omladine pa je izabran i za poslanika austrougarskog provincijskog Bosanskog sabora u Sarajevu. Videvši u njemu protivnika države, državni organi su ga često hapsili i krivično gonili. Na Kočića se gledalo kao na jednog od najsmelijih podstrekača srpskog narodnog ponosa i propovednika društvene pravde. On je od onih u nizu srpskih pisaca i intelektualaca, kojima je ropstvo i pravdanje pravde na slobodu odnosilo glavninu snaga.“

 

Kočić je, svojevremeno, zapisao: “U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh!“

 

Da li ga je to sprečilo da, pod okupacijom, vodi političku borbu, bez obzira na okolnosti?

 

Ili – da li je trebalo da đeneral Mihailović, u doba okupacije, 1944. pravi Svetosavski kongres u selu Ba, na kome su predstavnici svih demokratskih stranaka Kraljevine Jugoslavije objavili svoju spremnost da, u saglasnosti s Ravnogorskim pokretom, nastave tamo gde se stalo pre 6. aprila 1941? Baški kongres nije značio izbore pod okupacijom, ali je jasno izražavao političku volju onih koji su pre rata na izborima učestvovali.

 

Da ne idemo tako daleko u prošlost. Šta je trebalo da rade Ugo Čavez, Evo Morales i slični borci za slobodnu Južnu Ameriku, u čijim zemljama su na vlasti bile razne vrste američkih „banana – režima“? Možda je trebalo da ne učestvuju u političkom životu zemlje nego da čekaju nekakav nagli obrat koji bi im predao vlast bez parlamentarnih izbora?

 

Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali, ono nije opšteobavezujuće, i ne sme biti povod za jalove i štetne rasprave među onima koji su istinski rodoljubi.

 

 

Na izborima 2016. godine medijska blokada ne podrazumeva samo elektronske medije sa nacionalnom frekvencijom; ona podrazumeva i novine koje se štampaju u Beogradu za celu Srbiju. Naravno, tu ne mislim na Vučićevu pljuvaonicu maskiranu u novine; tu mislim na „veliku“ štampu, u kojoj, dvadesetak dana pred izbore, nema mesta za predizbornu koaliciju Dveri – DSS, koju oličavaju Sanda Rašković – Ivić i Boško Obradović. A čak i ako ima mesta, ono se daje na krajnje čudan i neobičan način – recimo, izborna lista se prikazuje kao potencijalno „nacifašistička“ zato što se na njoj nalazi unuk Milana Nedića po bočnoj liniji. Kad Politički savet Dveri tim povodom iza saopštenje, „Politika“ ga ne objavi kako je dato, nego prepričano, i ne pomene ko su članovi Saveta, valjda da bi izbegla imena „nedićevaca“ poput Čavoškog, Lompara, Srđe Trifkovića. Dr Zoran Čvorović i ja, kao članovi Saveta, poslali smo „Politici“ ovaj tekst, ali nije objavljen. Donosim ga sada, tek toliko da se zna. I da niko ne misli da se ovakvim tekstovima brani kolaboracija s okupatorom, pogotovo kad danas Srbijom vlada čovek konvertitsko-kvislinške ( „protestantsko – veberovske“ ) NATO svesti, Aleksandar Vučić, pa takve likove ne moramo izvlačiti iz arhivske građe o Drugom svetskom ratu.

 

Kvisling i čistunac:  Milan Nedić i Vladislav Ribnikar

 

U „Politici” od 18. marta objavljen je tekst glavne urednice lista pod nazivom „Kvisling”, u kome se Dveri, a preko njih DSS i svako ko se usudi da sa Dverima uđe u koaliciju, žigošu kao branioci i zastupnici kolaboracije i nacionalne izdaje. Krunski dokaz optužbe glavne urednice „Politike” zasniva se na činjenici da se praunuk Nedićevog brata, našao na zajedničkoj poslaničkoj listi Patriotskog bloka. Objavljivanje ovakvog diskvalifikujućeg teksta, koji vrvi od laži i poluistina, te ideologizovanog pogleda na istorijsku i pravničku (procesnu) istinu, u uslovima predizborne kampanje transformiše urednicu „Politike” iz nezavisnog novinara u predizbornog agitatora.

 

Zato glavnoj urednici glasila liberalne tradicije postavljamo pitanje, da li neko ko je potomak đenerala Nedića ima pravo da bude biran u postpetooktobarskoj i postbrozovskoj Srbiji? Ili pobornicima ovakvog liberalizma i individualizma nije strano shvatanje da je uživanje biračkog prava vezano za dokazivanje politički podobnog porodičnog rodoslova. Izgleda da glavna urednica odgovornost politički nepodobnih Srba definiše šire i od haškog koncepta „udruženog zločinačkog poduhvata”,  jer od Broza izrečenu kaznu atimije u slučaju đenerala Nedića proširuje na sve njegove potomke, po direktnoj i pobočnoj liniji, koji se usude da se uključe u javni život. Ali i na one koji se kao DSS i Dveri usude da nepodobnom potomku ustupe poslanički mandata.

 

Ne opravdavajući kolaboraciju samu po sebi, pa ni Nedićevu, ali dajući pravo svakom    Srbinu na objektivan istorijski sud, smatramo da je došlo vreme da se dela pojedinih Srba i srpske politike, današnje i prošle, odmeravaju sa srpskog, a ne sa ideološkog stanovišta. Pri tom, vreme je da se prekine sa žrtvovanjem prava pojedinca u ime bilo koje ideologije, pa i prava srpskog egzistencijalnog kolaboracioniste Nedića na procesnu pravdu (rehabilitaciju).

 

Zbog začuđujuće ideološki ostrašćenog napada glavne urednice „Politike” na Patriotski blok, u ime navodne odbrane antifašističkog i patriotskog čistunstva, ukratko podsećamo na nekoliko neprijatnih činjenica.

 

Za stotine hiljada ubijenih Srba u NDH, Kosovu, Banatu, Bačkoj, Makedoniji najveći krivac je V. Britanija i Čerčil, jer je po svedočenju Čerčilovog sina iz 1953. 27. mart bio režiserski plod engleskih funti. U odnosu na Čerčila, Pavelić, Horti i Džafer Deva su bili samo egzekutori.

 

Saučesnici u engleskom zločinu su srpski pomagači, za tuđ račun i tuđe pare – pučisti Simović i Mirković, a sa njima i vrlo grlati Ribnikari. O tome upečatljivo svedoči dnevnički zapis nekadašnjeg šefa Presbiroa Vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Jovanovića Stoimirovića: „Ribnikar, s kojim se nađoh u nekoj kafani, reče mi da se rat morao svršiti ovako kako je završen i grđaše Simovića. „Ali”, rekoh ja, „niste li vi odobravali njegovu politiku?” „Ne”, reče mi on, „mi smo morali pisati ono što nam je naređivano, da nas ne bi streljali kao defetiste, ali smo videli čemu se ide….” „Ali”, rekoh ja, „Politika je apsolutno pomagala Simovića, i to najtoplije!”… „Pa jeste” poče opet Ribnikar, „ali pod moranje, jer ko je smeo da se protivi pobogu!” I on nastavi: „Majku im kockarsku, prokockaše državu, upropastiše nas i dovedoše do pasa, pa pobegoše. Ako još negde neke budale daju otpor u Crnoj Gori, to je zato što još nisu pobegli vinovnici ove tragedije koje bi trebalo streljati i koje treba smatrati za obične zločince.”

 

Dok su se Čerčil i Ribnikari kockali krvlju stotina hiljada Srba, Nedić je spašavao što se spasti može! Čak, i Hrvate, o čemu je svedočio hrvatski diplomata koji je ostao u Beogradu, Prvislav Grizogono.

 

Da li će uvažena glavna urednica „Politike”, koja sada zastupa Ribnikarovo gledište od 27. marta, podržavajući kroz napad na Patriotski blok A. Vučića i njegovu NATO-filnu vlast, jednog dana imati Ribnikarovu odbranu od 16. aprila (da  je vlast na tu podršku naterala) i šta je istina za „Politiku” koju danas uređuje?

 

I najzad, kako smatramo da se odbrana naroda i države ne svodi na partije i ne završava na jednim izborima, ne možemo da ne primetimo da tekst „Kvisling” prevazilazi Milana Nedića i Patriotski blok. Jer ako znamo da je đeneral Nedić u Englezima prepoznavao naše najveće neprijatelje, koji su, kako je govorio đeneral Mihailović, spremni da se bore za Englesku do poslednje kapi srpske krvi, onda objavljivanje teksta „Kvisling” stoji u najneposrednijoj vezi sa posetom princa Čarlsa. Preciznije, sa pokušajem da se na Balkanu učvrsti anglofilska kolonijalna struktura, na čelu sa izbornim favoritom engleskog princa i urednice „Politike”.

 

 

 

Članovi Političkog saveta Dveri

 

Vladimir Dimitrijević, Zoran Čvorović