„Bezbožna petoljetka“, proglašena 1937, imala je za cilj zaboravljanje imena Božjeg u SSSR-u do 1942; ali, izbio je Drugi svetski rat, i politika države prema Crkvi znatno se izmenila, a ime Božje pominjalo se više no ikad posle 1917. I Hruščov je obećavao da će za kratko vreme na televiziji pokazati sovjetskim građanima „poslednjeg popa“ u zemlji koja se spremala da skoči „iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Engels). Potpisnik ovih redova je, na skupu u Atini 1996, sreo mlade iz Albanije, koji su mu pričali kako je, u vreme Envera Hodže, koji je ovu zemlju proglasio prvom ateističkom državom na svetu, čovek dobio preko dvadeset godina robije zato što su mu u dvorištu našli ljuske od obojenog vaskršnjeg jajeta.

 

Sve je to bilo. Ali, i prošlo.

 

Komunizam je nestao, a Crkva Božja je ostala.

 

ISKUŠENJA NA ZAPADU

Pravoslavci koji su ostali da žive na „demokratskom Zapadu“, suočavali su se sa drugim iskušenjem – „nenasilnom“ sekularizacijom. Ispovedanje vere jeste bilo slobodno, ali hrišćanstvo više nije predstavljalo nikakvu društvenu silu, a zakoni i običaji zapadnih društava postajali su čak i antihrišćanski. Sve do početka sedmadesetih godina 20. veka u SAD abortus je bio zabranjen, a onda su ustave pukle, potop je krenuo, i stiglo se do nedavne legalizacije sodomitskih veza odlukom vrhovne sudske instance zemlje koja se nekad dičila svojom „biblijskom fundamentalnošću“. Pod snažnim uticajem sekularizma, protestantske konfesije glavnog toka na Zapadu su se odrekle Otkrovenja Božjeg, i krenule putem sramnih kompromisa sa bezbožjem, pa je kod anglikanaca,  skandinavskih luterana i mnogih drugih došlo do „biskupina“ i „pastorina“ i „venčavanja“ seksualno izopačenih. Drugi vatikanski koncil rimokatolicizmu je doneo reforme po uzoru na protestante, od ukidanja latinskog kao bogoslužbenog jezika do skraćivanja mise na pola sata, pa danas u evropskim zemljama vlada ogromna kriza kad su u pitanju sveštenički kandidati, a hramovi, u kojima nema vernika, bivaju prodavani, a od njih se prave automehaničarske radionice, ako ne i nešto gore.

 

U zapadnom svetu, pravoslavni su živeli spolja slobodno, ali iznutra ugroženi duhom sekularizma, zbog čega su se, naročito kroz ekumenizam, kao svojevrsni religiozni globalizam, raslabili, a njihovi vođi postali sličnim zapadnim „religioznim liderima“. Francuski pravoslavac, Žan – Luj Palijern, koji je prevodio dela oca Justina Ćelijskog, pominjao je, još početkom devedesetih godina prošlog veka, da su mnogi Francuzi, razočarani u Vatikan, u svojim duhovnim traženjima dolazili do Pravoslavne Crkve, ali, kad su u njoj videli isti duh sekularne raslabljenosti, okretali su se islamu, ako ni zbog čega drugog a ono zbog njegove, makar i rudimentarne, asketike.

 

SLUČAJ GRČKE

 

Grčka se, podelom između velikih sila na kraju Drugog svetskog rata, našla u zapadnoj sferi interesa i ušla u NATO, da bi se, prva od pravoslavnih zemalja, priključila Evropskoj uniji. U doba kad je komunizam vladao Istočnom Evropom, zasnivajući se na Marksovom paroli da je „religija opijum za narod“, Grčka je izgledala kao ostvarena „pravoslavna utopija“ – Bog se pominje u Ustavu, u ličnim kartama piše veroispovest, sveštenici dobijaju plate od države, svuda niču hramovi, ulicama idu litije u kojima učestvuju zvaničnici i vojska, duhovne knjige se slobodno štampaju…Ipak, povremeno, ponekad, dešavalo se da se čuju trezveni glasovi grčkih staraca, nadasve atonskih, koji su opominjali da nije sve tako idilično, i da će cena morati da se plati. Sveti Pajsije Svetogorac je govorio, mnogo pre ekonomskog kraha Grčke i haosa koji je nastupio u Evropi i svetu: “Svet će se pretvoriti u ludnicu… Videćemo kako se zbivaju najneverovatniji, najbezumniji događaji, ali je dobro samo to što će oni veoma brzo smenjivati jedan drugoga. Ekumenizam, zajedničko tržište, jedna velika država, jedna svetska vlada, jedna religija, skrojena prema njihovoj meri – takvi su planovi mračnih sila. Mene uznemirava vladajući spokoj. Nešto se sprema. /…/ Šta će iz toga proizaći, ne znam, stanje je jako teško. Sudbina sveta zavisi od nekoliko ljudi, ali Bog još uvek drži kočnicu“.

 

I, naravno, iluzije su nestale. Grčka je žrtvovana međunarodnoj bandi bankstera, položaj u EU joj se srozao do ropskog, a na njeno čelo je došao „dečko koji obećava“, Cipras, koji se, od borca protiv globalizma, pretvorio u rušitelja pravoslavnog etosa, uvodeći zakon koji sodomite čini „bračnicima“. A narod nije dobio ništa, nego je ostao da grca u bedi i jadu. Od levičarske pravde i solidarnosti ostala je samo LGBT priča.

 

Slično se desilo i sa ostalim pravoslavnim zemljama. Na svom putu ka „civilizovanom svetu“, one bivaju primorane da se odreknu svog vekovnog etosa, i da se prilagođavaju vašingtonsko – briselskom bezbožju, pod bičem terane da učestvuju u izgradnji Vavilonske kule.

 

Što se Bliskog Istoka tiče, tamo pravoslavne hrišćane sistematski uklanjaju – stradaju svi, od Palestinaca iz Vitlejema do Sirijaca iz Alepa. Cilj je da se Hristos protera iz krajeva gde se hrišćanstvo rodilo (ne zaboravimo – učenici Njegovi prvi put su nazvani hrišćanima u Antiohiji).

 

Ostala je samo Rusija.

 

Slava Bogu!

 

ZEMLJA HRIŠĆANSKE KONTRAREVOLUCIJE

 

Danas ne samo pravoslavni, nego i iskreni hrišćani Evrope i sveta, od konzervativnog političara Patrika Bjukenena u SAD do Filipa de Viljea, čelnika „Pokreta za Francusku“, oca sedmoro dece, u Rusiji i predsedniku Putinu vide poslednju nadu da hrišćanstvo u svetu neće propasti(1).

 

Može biti da neki još nisu shvatili suštinu onoga što se u Rusiji zbiva. Naime, Putin i njegovi su se usudili da krenu u kontrarevoluciju, to jest u obnovu hrišćanske državnosti, što je od bezbožničke Francuske revolucije 1789. godine poduhvat na koji se niko nije usudio. U Rusiji se desilo čak i to da Komunistička partija ne poriče vrednosti pravoslavnog hrišćanstva, protivstavljajući ih zapadnom konzumerizmu.To je razlog zbog koga je visoki posvećenik globalističkog luciferijanstva, Karl Bilt, maja 2014. rekao da je obnova pravoslavlja kao političke sile za Zapad opasnija od islamskog fundamentalizma. Znaju oni šta znači primer za ugledanje, i pokazivanje da je i danas, u doba krajnjeg nihilizma, moguće biti hrišćanski državotvoran.

 

O JEDNOM SABORU

 

Sile antihrišćanske modernizacije već odavno su prodrle među pravoslavne. Još od 1923. i nesrećnog „svepravoslavog kongresa“ u Carigradu, koji je sazvao vaseljenski patrijarh – mason Meletije (Metaksakis), s ciljem reformisanja Svetog Predanja, traje proces iznutrašnje sekularizacije Crkve od Istoka. Uvođenje papskog kalendara u bogosluženje razbilo je praznično jedinstvo pravoslavnih; ekumenizam „bez obala“ nastojao je da poništi razliku između pravoverja i zapadnih jeresi; razgradnja predanjskog bogosluženja doprinela je velikoj pometnji…A ko stoji iza cele priče, zna se: vođi globalizma, poput Rokfelera(2).

 

Da je ekumenizam politička stvar, videlo se odmah posle Drugog svetskog rata, kada su ekumenisti na čelu sa Vašingtonom sa carigradskog prestola oterali patrijarha Maksima, koji je imao simpatija za Rusku Crkvu i njen antivatikanski skup pripreman za 1948. u Moskvi. Tada je u Fanar doveden arhiekumenista iz Amerike, Atinagora, koji je kasnije samovoljno skinuo anatemu s papstva, spreman da Istok povede u uniju s pontifeksom Drugog koncila, Pavlom Šestim(3).

 

Zato su  dobre vesti što stižu iz Ruske Crkve, koja izražava bojazan od prevare na nameravanom „svepravoslavnom“ saboru u Carigradu o Svetoj Trojici 2016, kojim predsedava američki štićenik, patrijarh – ekumenista Vartolomej: “Mitropolit Onufrije, koji se vratio sa zasedanja Sinoda RPC, održanog 24. decembra u Moskvi, obrazložio je poziciju Moskovske Patrijaršije po tom pitanju/…/.Pozicija RPC MP sadržana je u zahtevu za potpunim konsenzusom u odlučivanju, što znači da ukoliko bilo koja od Pomesnih Crkava nije saglasna sa bilo kojim pitanjem, ono mora biti skinuto sa dnevnog reda. /…/ Međutim, nastavio je on, procedura odlučivanja na Saboru izaziva nepoverenje. Po njegovom mišljenju, može se dogoditi da se glasa za jednu redakciju dokumenta, a da na potpisivanje bude doneta druga, zbog čega, kako je rekao, postoji ideja da se ne učestvuje u radu Sabora – inače, „biće mnoštvo sablazni i mnoštvo raskola““(4).

 

Zato nam je, uoči presudne, 2016. godine Gospodnje, dužnost da se molimo za Rusiju, da odoli onima koji ruše svet Božji, i da se nadamo u milost Božju i pobedu pravde. Po ko zna koji put ponavljam: ako bezbožni Zapad pobedi u sukobu s Hristovom Rusijom, kraj sveta je blizu, i svi ćemo biti na udaru antihrista, lažnog mesije globalizma. Ako Hristova (ne bilo kakva, naravno!) Rusija pobedi, istorija se produžava.

 

UPUTNICE:

 

1.http://portal-kultura.ru/articles/world/124391-filipp-de-vile-putin-zashchitnik-vsego-khristianskogo-mira/

 

2. http://borbazaveru.info/content/view/7606/1/

 

3. http://borbazaveru.info/content/view/4886/1/

 

4. http://borbazaveru.info/content/view/8407/1/

 

Izvor: „Fond strateške kulture“

 

Vladimir Dimitrijević