O „IZOPAČENICIMA“ OLGE ČETVERIKOVE / POGOVOR PRIREĐIVAČA I REDAKTORA PREVODA

Olga Četverikova, ruski stručnjak za međunarodne odnose, žena višestruko obdarena i sjajnih uvida u stvarnost globalizma, napisala je knjigu „Izopačenici“, o savremenom Vatikanu i uticaju koji on ima u svetu.

          Ova obimna i ozbiljna knjiga mora biti u rukama svakog onog ko želi da se sretne sa papizmom koji je uvek više bio politika nego mistika. Posle ove knjige, niko ne može da kaže da mu stanje u međunarodnim religiozno – političkim odnosima nije jasno.     

 Četverikova piše o svim bitnim pitanjima: i o jezuitima kao „specijalnim jedinicama“ Vatikana kroz vekove; o njihovom uvlačenju u Rusiju;o kriptokatolicizmu i istočnom obredu Rima kao Trojanskom konju namenjenom da sruši tvrđavu Crkve od Istoka; o saradnji pape Pija Dvanaestog sa Hitlerom i Musolinijem, ali i o prelasku na istoga pape na atlantizam i neposrednu saradnju sa Vašingtonom u posleratnom prekrajanju Evrope. Pape su bile tu i kad je trebalo učvrstiti „verski pluralizam“ na evropskom području, ali s ciljem da očuvaju svoju vodeću ulogu i predstave se kao „apostoli tolerancije“.                     

Kao centar zapadne konzervativne moći na zalasku, Vatikan je, posle Drugog svetskog rata, ipak bio rastakan idejama levog liberalizma. I to - iznutra. Da bi u svet došao antihrist, poslednji lažni mesija u zlu ujedinjeog čovečanstva, trebalo je srušiti sve što je u Evropi i svetu ostalo od hrišćanskog morala.  

Četverikova u svojoj knjii podrobno opisuje pripremu za dolazak papa – modernista, kakvi će biti prelazni Ivan XXIII i masonski stavljenik Pavao VI ( prvi je počeo, a potonji završio Drugi vatikanski koncil ). Pod snažnim uticajem sila razaranja, Drugi vatikanski koncil postao je neviđena revolucija, prevrat protiv svega što je, bar malo, ostalo od izvornog hrišćanstva u rimokatolicizmu. Sekularizovani Vatikan, koji, po Četverikovoj, jeste značio savez prelata, mafije i masonstva, našao je novog sebe u priči o ekumenizmu, hitajući ka cilju kroz pregovore sa judaizmom i odricanje od osnovnih hrišćanskih dogmata, ali i postavljajući zamke Crkvi od Istoka, uvlačeći je u svoj lepljivi „bratski“ zagrljaj – sa jednim jedinim ciljem: da se i pravoslavni potčine papi, čuvajući, poput unijata, svoj spoljašnji obred.                        

  Bitna faza u političkom životu Vatikana nastupila je kad je na presto u Rimu došao papa rodom iz Poljske, Karol Vojtila, koji je postao Ivan Pavao II. On je bio neposredni izbor maga američke geopolitike, Zbignjeva Bžežinskog, i u savezu sa Ronaldom Reganom je, preko svoje domovine, srušio Istočni blok,dajući šlagvort za doba trijumfa američke hegemonije. Ovaj papa imao je značajnu ulogu i u razbijanju bivše Jugoslavije, o čemu je pisao naš genocidolog Milan Bulajić. U svojoj knjizi "Razbijanje jugoslovenske države 1989/1992 – zločin protiv mira", on kaže: "Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – sveta Stolica, Memorandumom državama KEBS-a 26. novembra 1991; dogovoreno je na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom H. D. Genšerom 29. novembra u Vatikanu – da se ostvari prije katoličkog Božića 25. decembra 1991". Odluku Vatikana zdušno su podržale SAD i Velika Britanije...

Sve se desilo upravo onako kako je prorokovao Sveti Nikolaj Žički pred smrt, u zapisu "Opomena Srbima rodoljubima":"Prema izveštajima iz Jugoslavije, Srpski narod može se ponovo naći pred strašnom tragedijom. Svi govore: neka padne Tito, pa ćemo onda lako! A niko nema plana šta će biti posle pada komunista. Hrvati imaju plan, inspirisan od pape i podržavan od Italije. Kod njih nema stranaka; oni ne znaju za demokratiju. Oni znaju i hoće jedno: okupirati Bosnu i Srem i – Srbe o vrbe, ili poklati ili isterati iz tih zemalja. U momentu pada komunizma (ako Rusija ne interveniše) Hrvatima će se odmah dostaviti oružje i svi će biti naoružani, dok će Srbi biti goloruki kao i pri prvom pokolju. I ustaše i oružje – sve čeka gotovo na granici Jugoslavije, u Španiji i u Argentini. Za 24 sata sva će Hrvatska biti pod oružjem i svi gaulajteri na svom mestu. Papa će opet blagosloviti pokolj Srba i ućutkati njemu naklonjene Anglosaksonce. A šta Srbi partijaši misle? Oni misle da, kao i 1918. g. prvo raspisati izbore pa neka narod (jadni, tužni, goloruki srpski narod) iskaže svoju želju i volju! I ništa više. U toj jednoj misli sadržan je plan svih srpskih demokratskih i poludemokratskih i levičarskih i polulevičarskih partija, pa čak i nacionalnih, četničkih i patriotskih. Kakva fantazija i kakvo ludilo! Pitanje je, dakle, ne kako oboriti Tita nego šta će biti posle Titovog pada. Ko će srpski narod naoružavati da se brani od večnog i mnogo strašnijeg neprijatelja.I kakva će se vlast odmah ustanoviti u srpskim zemljama."           

 Papa Vojtila imao je veliki uticaj i na izdajnika Rusije, Mihaila Gorbačova, koji se sasvim prepustio njegovom „duhovnom rukovođenju“, pri čemu je, u „bratskom zagrljaju“ sa Rimom, i Ruska Pravoslavna Crkva izgubila značajne pozicije, naročito na Ukrajini, gde su unijati dobili novi zamah, vođeni  savezom Rima i Vašingtona.          Rimski ekumenizam je, naravno, bio dvoličan: iako je papa Vojtila pričao o rimokatolicizmu i Crkvi od Istoka kao „dva plućna krila Evrope“, u deklaraciji „Dominus Iezus”, koju je sastavio kardinal Racinger, Vojtilin naslednik na papskom tronu, jasno stoji da je rimokatolicizam „Crkva Majka“, i da svaka hrišćanska zajednica koja papu ne priznaje kao svoju glavu nema punotu crkvenosti.    

 Kada je taj isti Racinger došao na presto, svedoči Četverikova, on je nastavio kurs ka stvaranju svetske vlade, što se naročito videlo iz njegove enciklike Caritas in veritate, u kojoj je upućen poziv čovečanstvu da se stavi pod vlast svetske uprave, koja će, tobož, bolje preraspodeliti svetska bratstva.      

 Vatikan je postepeno krenuo da apsorbuje protestante, od anlikanaca do luterana, nudeći im papsku ustanovu kao zaštitu od rastačućih sila sekularizacije. Protestanti su uglavnom pali na kolena, naročito kad je papa Franjo bio spreman da razume i samog Martina Lutera. U dijalogu sa islamom, veli Četverikova, Vatikan se pokazao kao „čelična pesnica u svilenoj rukavici“, a u dijalogu sa judaizmom bio je spreman da omekša kao vosak, da bi očuvao svoju lidersku poziciju u svetskim poslovima. Kao osnova globalne svetske etike prihvaćene su, smatra ruska autorka, postavke judaističke ideologije noahizma, kao religije za sve ljude sveta.

 Naravno, knjiga „Izopačenici“ ne bi bila potpuna bez analize finansijskih špekulacija Vatikana, koji je pokušao da se maskira u „finansijsku etiku“, ali na čije bankarstvo su svetski bankarski moguli udarili zato što nije bilo dovoljno otvoreno za njihov nadzor. To je, pored mnogobrojih afera sa pedofilijom među kardinalima i biskupima ( takođe podrobno obrađenima u knjizi Četverikove ) dovelo do čuvene afere „Vatikliks“ i do povlačenja pape Benedikta, čiji je položaj zauzeo jezuita Franjo ( Horhe Bergoljo, Argentinac italijanskog porekla ). Istovremeno, iskorišćena je prilika i za početak „Vatikanskog proleća“, koja je, po Četverikovoj, dovela do „perestrojke kurije“, ali i razaranja poslednjih osnova tradicionalnog hrišćanskog morala među papistima, koji su se suočili sa nastojanjima pape Franje da legalizuje sodomizam i da aboliciju svim oblicima „nestandardne seksualnosti“. Bergoljova diktatura u Vatikanu imala je teške posledice među vernicima, što se vidi i iz izjava onih prelata koji nisu tek tako mogli da se odreknu hrišćanske etike.

 Olga Četverikova na kraju svoje knjige kaže:“Moć Vatikana uvek se zasnivala na postojanoj instituciji papske vlasti sa njenim čvrstim sistemom upravljanja. Ali istovremeno se upravo papski primat pretvorio u instrument razaranja rimokatoličanstva. U toj borbi protiv papstva  su se ujedinile dve sile – talmudski judaizam i okultno masonstvo, koji su postavili zadatak da pobede rimokatoličanstvo ne spolja, nego iznutra, putem njegovog samouništenja pomoću sopstvenih biskupa i kardinala, i u prvom redu – samog pontifeksa. Došavši na vlast, svaki novi papa posle koncila održanog početkom šezdesetih godina 20. veka morao je sprovesti duboku revolucionarnu perestrojku rimokatoličanstva, usled kojih je, već ranije iskrivljeno papskom jeresi, hrišćansko učenje postalo toliko lišeno sadržaja, da je od njega ostao samo naziv. Katolička crkva je morala da sačuva samo spoljni izgled, samo ljušturu, koja stalno menja svoj sadržaj i koja postaje osnova univerzalne anticrkve. 

Ova antihrišćanska zamisao je bila realizovana na Drugom vatikanskom koncilu, rezultat čega je „nova“ Katolička crkva, koju su naši Sveti Oci posle otpadanja od Vaseljenske Crkve uvek određivali kao jeretičku zajednicu, i koja se konačno i otvoreno odrekla hrišćanske eklisiologije, pošavši putem uvođenja svetske sinkretičke religije i „ujedinjenja celog čovečanstva u jednu zajednicu”.            

Mi znamo da se Crkva ne može uništiti, što je rekao Hristos: „vrata pakla joj ne mogu odoleti”. Kao što navodi naš izvrsni bogoslov Jevgenije Andrejevič Avdejenko, „neprijatelji Crkve Božije odavno su shvatili da  je ne mogu slomiti  putem nasilja, suzbijanja, progona, jer Crkva od toga samo jača i zato su se protivnici Crkve dosetili, da treba krivotoriti Nevestu Jagnjetovu, stvoriti anticrkvu. To će biti žena - bludnica, veliki grad (grad –  je izum Kaina), svetska civilizacija (potomci Kaina sve vreme grade svetsku civilizaciju, tako je bilo pre potopa) to jest – Vavilon. To je bludnica Apokalipse.”                       

Vatikan se i bavi izgradnjom ove svetske civilizacije, globalnog Vavilona. On krivotvori Crkvu, on uvodi izopačenu religiju, i sam papa Franjo predstavlja obrazac krivotvorine, jerarha-izopačenika. Jer suština jezuitizma je u krajnjem licemerju i farisejstvu, koje mu je omogućilo, kao što je pisao J. F. Samarin, da uradi veliki „svetski posao” i sklopi „savez između istine i laži, dobra i zla, Božje pravde i ljudske nepravde”. I nije slučajno da je u završnoj etapi anticrkvene revolucije na papski tron doveden jezuita, koji je toliko vešto izopačio duhovni život, da ljudi postaju nesposobni da „razlikuju duhove”. A upravo toj veštini „razlikovanja duhova” uče Sveti Oci, pošto bez toga ljudi podležu sablazni, koja nastupa pod maskom „anđela svetlosti”. O tome je govorio apostol Pavle: „Sam satana uzima oblik Anđela svetlosti, a zato nije velika stvar ako i služitelji njegovi uzimaju oblik služitelja istine; ali njihov kraj će biti po delima njihovim” (Druga poslanica Korićanima apostola Pavla 11:14).       

 Evo šta je pisao J. A. Avdejenko, citirajući deveti stih drugog poglavlja Svetog Pisma u prevodu sa starogrčkog: „‚I Gospod Bog učini da iz zemelje izraste drvo, predivno za gledanje i dobro za hranu i drvo života usred Raja i drvo da bi se znalo poznavati ono što je dobro i je satansko.’ Evo tačnog naziva tog zabranjenog drveta. ...Šta je potrebno primetiti? Predmet znanja – to je razlikovanje da postoji dobro i da postoji satansko. To jest – mora se znati šta je od Boga, šta je od satane... Ovde se ne radi o razlikovanju apstraktnih načela dobra i zla, nego iza dobra stoji lično Bog, a iza zla stoji lično protivnik Božji – satana. To jest, predmet istraživanja nije pojam, nego su to ličnosti. Dakle, na prvoj etapi stvaranja sveta izvor zla je jedan – to je satana. Posle pada u greh zlo će postati mnogoliko: jedno će biti od čoveka, drugo od satane. I mi ta dva izvora zla razlikujemo i Boga molimo: oprosti nam dugove naše – to je jedno; i drugo – i izbavi nas od lukavoga, od satane. Dva su izvora zala posle pada u greh. Mi sami smo počeli proizvoditi zlo. A pre pada u greh bio je jedan izvor zla, i u Raju je stajao znak. Živi znak – drvo. Postoji Bog i postoji satana, govorio je taj znak.”   

 Služba rimskog pape ima za cilj zbunjivanje čovečanstva, da ljudi ne bi mogli razlikovati satanu, da bi, kada dođe  „svetski vladar”, antihrist, ljudi prihvatili za varalicu za spasitelja. I na primeru pape Franje vidimo kako će izgledati kada ljudi budu prihvatali istinu za laž, a rušioca za mirotvorca.   Jedno od glavnih sredstava koja se koriste za razaranje duhovnog života vernika i njihovog pretvaranja u poslušnu masu pristalica je izvrtanje hrišćanskih simvola. Jer vera pretpostavlja simboličko mišljenje, čiji je produkt lik, slika. J. A. Avdejenko naziva simbol „mostom ka drugoj realnosti”. Simboličko mišljenje je sposobnost shvatanja Svetih tajni i drugih religijskih radnji i sposobnost da se proizvede vidljiva slika nevidljivog. Simboličke radnje i svete tajne daju nam mogućnost realnog opštenja dva sveta, a simboličko mišljenje omogućuje razumevanje svetinje. Zadatak onih koji krivotvore Crkvu je da ljude liše tih sposobnosti, da bi ili nametnuli svoje, izvrnuto tumačenje hrišćanskih simbola, ili uveli ne- razumljive, navodno nove, a u stvarnosti stare okultne simbole, uz pomoć kojih mogu lako upravljati ljudskom zajednicom na putu stvaranja svetske satanističke civilizacije. Globalni Vavilon je „kolosalno zaglupljivanje čoveka civilizacijom, to jest religijski indiferentizam i potpuno atrofiranje simboličkog mišljenja, kada čovek nije sposoban da čita Sveto Pismo, pošto tamo nailazi na simbole. Simboli ne mogu biti poimani, i svi opisi u Knjizi Života za ljude ostaju tajna”.    

 To ljude lišava čvrstog oslonca i orijentira i oni počinju da idu za izopačenicima, prihvatajući ih za služitelje istine. U uslovima masovnog religijskog indiferentizma narod se pretvara u lako manipulisanu gomilu. Kao što je napisao jedan od istraživača, „u kolektivnom nesvesnom, u sistemu vrednosti kod ljudi postoje najjača stremljenja ka preuprošćavanju. Jer realnost je suviše složena, zato na kraju ljudi počinju da cene krajnje forme uprošćavanja, koje imaju neverovatnu magijsku snagu”. Oni ne samo što ne reaguju na bogohulstva i skandalozne postupke episkopata, nego dozvoljavaju da se uvuku u takve okultne radnje, čiji su im je smisao i značaj malo jasni.“    

 Da bismo izbegli konačno zaglupljivanje, koja nas vodi u naručje antihristu, ocu laži i pokrovitelju svih ogrehovljenih glupaka, treba da uvek budemo budni, čemu će, između ostalog, pomoći i čitanje ove knjige.

dr Vladimir Dimitrijević