Državotvorna i ustavobraniteljska politička pozicija, nesklona voluntarističko – revolucionarnim eksperimentima, nalaže zalaganje za dijalog vlasti i opozicije u Srbiji, da bi se sprečile turbulencije u našem, od prevratništva odavno umornom, društvu.

Skoro svaki pokušaj dijaloga vlasti i opozicije može biti korak u dobrom pravcu, ali dijalog koji organizuje Soroš nije korak u dobrom pravcu. Zašto?
Razgovori o izbornim uslovima i poštenom stranačkom nadmetanju ne mogu se odvijati u prostorijama Beogradskog Univerziteta, čija autonomija sama po sebi sprečava bilo kakav upliv dnevne politike. Neophodan je dijalog u institucijama države Srbije, a ne na FPN ili bilo kom drugom fakultetu.

Mesto za prave razgovore vlasti i opozicije o uslovima za slobodne i poštene izbore može biti baš prostor Vlade Republike Srbije, u kome se donose predlozi zakona, ili Narodna skupština, nosilac zakonodavne vlasti. Uostalom, ova mesta su određena ustavnim načelom podele vlasti i nadležnošću pojedinih organa u ustavnom poretku Srbije.

KO VERUJE SOROŠU?

Posrednik u vođenju razgovora mora imati poverenje obe pregovaračke strane, ali i biračkog tela, da bi rezultati dijaloga mogli biti uvedeni u sistem pravne države i postati osnova za buduće poštene izbore. Izbori se organizuju sa ciljem da na njima izražena volja birača bude osnova državne politike, a nikako ne smeju imati kriptopolitički karakter koji skriva interese bilo koje zainteresovane strane, makar se ona predstavljala kao neutralna nevladina organizacija.

Medijator ovih razgovora ne uliva poverenje baš kad je neutralnost u pitanju jer iza njega, ozbiljna istraživanja to odavno pokazuju, stoji privatni interes osnivača „posredničke“ NVO, Fonda za otvoreno društvo, koji je u rukama poznatog finansijera „obojenih revolucija“. Kvazidemokratska retorika i dijaloški rituali bez sadržine ne mogu biti pokriće za isključivanje najšire javnosti iz pregovaračakog procesa.

dr Vladimir Dimitrijević (srbin.info)