Baba sa vrha Jelice veli: „Nijedan čovek nije bezbožnik, jer se svako rađa s Bogom. Pitanje je samo s kim umire – s Bogom ili sa đavolom“

Pod ovim naslovom je čuveni lekar srbski, Laza Dimitrijević, objavio neprevaziđenu knjigu o zdravstvenom (ali i u duhovnom, moralnom, političkom ) stanju našeg naroda još 1893. godine. Knjigu je, 2010. godine, ponovo štampao Infinitas iz Beograda. Čega sve tu nema? Od opisa teških zaraza koje nastaju zbog nebrige vlasti, neprosvećenosti stanovništva i nespremnosti da se menjamo u dobrom pravcu, preko opisa krsnih slava i odnosa naroda i sveštenstva, do razmišljanja o propadanju porodičnih zadruga i neslozi koja nas, kao kiselina, razjeda… Potpisnik ovih redova je rešio da pod isti naslov stavi svoje beleške koje su nastajale godinama, kao svojevrsni dnevnik susreta sa običnim i neobičnim ljudima našeg naroda, od kojih je svako imao da kaže nešto poučno, tačno, vispreno, duhovito… Rastko Petrović je, maštajući o savršenoj knjizi, mislio da će ljudske reči sabrati u neku čudesnu sladost verbalnog meda, koji je, kao i med pčele, nešto drugo nego što je to cvetni polen od koga nastaje… Glasovi mnogih i mnogih naših ljudi, u vremenu koje hoće da nas učini bezglasnim, mogu nam biti od koristi… Jer, svet je ustrojen tako da nam bližnji mogu ponoći svojom rečju onda kad se tome najmanje nadamo… Dođe reč, i okrilati nam dušu… Uostalom, prave reči su uvek ikone Reči Božje, koja je Hristos… Zapisi će ići bez nekog naročitog hronološkog i tematskog reda, kako su „padali pod pero“… A čitalac će se razabirati u pletivu, naravno…

O majci

 U avgustu 2000. godine, kad sam išao da posetim majku u bolnici u Beogradu, čovek u autobusu mi reče: „Od kada mi je majka umrla, niko me ne pita kako sam.“

O bližnjem

Za vreme rata u Bosni, sretoh našeg seljaka iz tih krajeva. Reče mi: „Bog nas je tako stvorio da uvek više možemo da pomognemo drugima nego sebi. A drugi pomažu nama.“

Rađanje i umiranje

Baba sa vrha Jelice veli: „Nijedan čovek nije bezbožnik, jer se svako rađa s Bogom. Pitanje je samo s kim umire – s Bogom ili sa đavolom“.

Iz zlog doba

Priča mi monah V. iz jednog našeg manastira u Ovčaru:

– U Lučanima, u vojnoj fabrici „Milan Blagojević“, mlad čovek odbio da nosi Titovu štafetu. Trebalo je samo da protrči kroz krug fabrike, a on neće. Saslušavali ga u miliciji, a on ništa ne priznaje. U vojsku ga poslali kao „narodnog neprijatelja“. U vojsci ga maltretirali. Kad se vratio u Lučane, stalno je bio nekom sumnjiv. Kad je Tito prolazio kroz čačanski kraj, hapšen je i posle puštan. Posle godina i godina, priznao da štafetu nije odbio iz ideoloških razloga, nego zato što je imao krive noge… Naime, bio se zaljubio u jednu koleginicu s posla i rešili da se uzmu. Kad su mu ponudili da nosi štafetu, on se, krivonog kakav je bio, uplaši jer je mislio da će ga verenica napustiti kad ga vidi u šorcu i kako trči sa štafetom. Pošto se njome nije na vreme oženio (vojska, zatvori, progoni), ona se uda za drugoga…

Ko zna koliko je konkretnih ljudskih života uništio režim čija je glavna parola bila: „Čovek je naše najveće bogatstvo.“

Priča o izdajnikovom potomku

Ovu sam povest čuo od našeg pisca, Milovana Danojlića, rodom iz Ivanovaca kod Ljiga. Neki Srbin je svojevremeno, u doba „Seče knezova“, izdao hadži Đeru iz manastira Moravaca (isto kod Ljiga). Turci ovog slavnog monaha ubiju u hramu. Skoro posle dvesta godina, potomak izdajnika, harmonikaš, otišao na neku svadbu da svira (mislim kod Aranđelovca). Povede se razgovor, ime, prezime, odakle je, i tako to, da bi mu neko doviknuo: „A, vi ste, znači, izdali hadži Đeru?“ Prepoznat po kraju iz koga je i po prezimenu, harmonikaš promeni prezime.

Moral je od MORES, što na latinskom znači OBIČAJI. Moral je zavičajna običajnost. Bez zavičaja, nema morala. Bodler je govorio da mesec dana možeš da lutaš po Parizu, a da ne sretneš nikog poznatog. Tu morala nema.

O bezbožnoj učiteljici

U jednoj seoskoj školi, u selu Z. kod Čačka, bila je učiteljica koja je gonila decu ako idu u crkvu, i naročito ih primoravala da se omrse kad poste za pričešće. Čak se priča da je vrata crkve u selu mazala izmetom. Jedna je koleginica opominjala da to ne radi, ali nije vredelo. Rodila joj se, posle teškog porođaja, ćerka se iščašenim ramenima, koja je ostala doživotni invalid.

Učini dobro, ne kaj se

Priča mi Miloš, koji je 1999. na Kosovu bio tenkista:

– Kad smo bili u Klini, vidim neku babu, pretura po kontejnerima. Pitam je šta traži. Kaže, pola na šiptarskom, pola na srbskom, da traži hleba. Na nas četvoricu u tenku bila je jedna sardina, malo hleba i keksa. Ja joj dam da jede. Baba hoće de mi ljubi ruke – kažem: „Nemoj, bako! Ja tebi treba da ljubim ruke!“ Otišla je peške za Peć, da traži sina. Neki naši se ljute: „Šta joj daješ? Ni za nas nema, ona je Šiptarka!“ Posle sam dao hleba i jednom starijem Šiptaru… Onda, kad nas je NATO otkrio, gađali su nas kasetnim bombama, onim što se rasprskavaju. Petorica oko mene su poginula. Ja ležim na zemlji, bez zaklona, leti oko mene… Nijedan geler me nije okrznuo!

Eto šta je sila milosrđa!

dr Vladimir Dimitrijević