ŽALOST ZBOG KATEDRALE

Naravno da mi je žao zbog požara u katedrali Notr Dam u Parizu. To je simvol konačne smrti hrišćanstva, makar i inoslavnog, na Zapadu. Evropa je nama drago groblje, govorio je, još u 19. veku, Dostojevski. I mi, pravoslavni, ne možemo biti ravnodušni prema sudbini rimokatoličkog i protestantskog Zapada, iako je Zapad još pre hiljadu godina potonuo u jeres, i stao na put svoje propasti.

Žao mi je zbog požara u hramu koji je svašta podneo od sledbenika besovskih prevrata, koji je skrnavljen još u doba Francuske revolucije, kada su u njega uvodili ženu sumnjivog morala koja je trebalo da predstavlja Boginju razuma ( razuma u doba kad je ubilačko revolucionarno bezumlje trijumfovalo! ) Ipak, borba se vodila, sve do nedavno. Ali izgleda da je poraz stigao. Da, zaista: Zapad konačno umire. I ovaj požar to jasno signalizuje.

DRUŠTVO MRTVIH BEZBOŽNIKA

Pišući o svedoku evropske propasti, književniku Mišelu Uelbeku, Slobodan Reljić beleži:“Eurostat će vam jasno pokazati da je 35 od sto domaćinstava u Francuskoj, 40 u Nemačkoj, 44 u Danskoj ili 51 u Švedskoj – jednočlano. Ako uzmete da su to zemlje s milionskim zajednicama muslimana i drugih imigranata, koji samo incidentno žive sami, onda vam postaje jasno da je priča o Uelbekovom junaku Floren-Klodu Labrusu priča o gotovo polovini francuske nacije. Džordž Monbio, „Gardijanov“ kolumnista, govori o Dobu usamljenosti. Usamljenost se već među mladim ljudima pojavljuje kao epidemija. „U Engleskoj se stanje oko 700 hiljada muškaraca i oko milion i sto hiljada žena preko 50 godina procenjuje dramatičnim. Ebola verovatno nikad neće moći da se uporedi sa udarima samoće.

Društvena izolovanost utiče na preranu smrt kao pušenje 15 cigareta dnevno. Istraživanja pokazuju da je dvostruko opasnija od gojaznosti. Demencija, visok krvni pritisak, alkoholizam i nesreće – kao što su depresija, paranoja, anksioznost i samoubistva, očigledno rastu kad se prekinu veze među ljudima.“ Čovek nije stvoren da živi sam./…/ Još pre četvrt veka ruski profesor Aleksandar Zinovjev, koji je dobar deo života proveo na Zapadu, u leto 1999. pred povratak u razorenu Rusiju govorio je o XXI veku kao o dobu „najstravičnijem dosad“ i o pogubnosti inženjeringa zapadnog društva. Može li se čovek, u ime neke neizvesne budućnosti čovečanstva, „radovati tome što njegov narod čeka sudbina američkih Indijanaca? Termin ’čovečanstvo’ je apstrakcija. U realnosti postoje Rusi, Francuzi, Srbi itd. Međutim, ako se sadašnja tendencija nastavi, narodi koji su osnovali savremenu civilizaciju (mislim na latinske narode) postepeno će nestati. Zapadna Evropa je već puna stranaca. O tome još nismo govorili, ali ta pojava nije slučajna i nije posledica nekih nekontrolisanih ljudskih tokova. Cilj je stvoriti u Evropi stanje slično stanju u SAD. Izgleda mi, Francuzi će se malo obradovati saznavši da će čovečanstvo bili srećno, ali bez Francuza.“(1)

SAMOUBISTVO U KATEDRALI

Godine 2013, francuski mislilac, Dominik Vener, u 78. godini života izvršio je samoubistvo u oltaru katedrale Notr Dam. Vener je, inače, bio osnivač francuske Nove desnice, snažnog intelektualnog pokreta protiv trijumfa neoliberalnog kapitalizma i na njemu zasnovanog postmodernog ljudožderstva. Novi desničari (od kojih je najpoznatiji Alen de Benoa, i sa kojima je sarađivao Dragoš Kalajić) su, po opredeljenju, pagani. Oni smatraju da je inkvizitorsko hrišćanstvo na Zapadu značilo uvod u totalitarizam i razoružanje bele rase pred izazovima terminalnog raščovečenja poslednje epohe. Vener se, dakle, u katedrali ubio protestujući rotiv legalizacije „homoseksualnih brakova“, smatrajući to konačnim porazom francuske otadžbine. Ubio se kao što su to činili antički pagani, poput Empedokla ili Seneke, i o tome je ostavio pismenu belešku. (2)

Ali, samoubistvo u oltaru praznom od blagodati jasan je znak. Kao i okolnost da se u takvom oltaru ubio francuski paganin. Rodoljub, ali sledbenik mnogoboštva.

HOĆE LI NOTR DAM BITI DŽAMIJA?

Krajem 2005. i početkom 2006. u Rusiji je buru izazvala knjiga Jelene Čudinove, "Džamija Notr Dam u Parizu". Čudinova je opisala skoru budućnost Evrope kakvom je ona videla.

Godine 2048, u Parizu, glavnom gradu Evrabije, kojom vladaju muslimani, hrišćani su getoizirani i primorani ili da prime islam ili da umru. Grupa rimokatoličkih tradiconalista, lefevrista, zauzima Notr Dam, pretvoren u džamiju, u njemu poslednji put služi misu, a zatim hram ruši do temelja. U romanu, Beograd je glavni grad Velike Albanije, a poslednji ostaci Srba sele se u Rusiju, gde osnivaju novi Beograd i ostaju da brane granice. Jedina slobodna zemlja je pravoslavna Rusija, koja je prema islamskoj Evropi podigla "zelenu zavesu".

Čudinovu su napali kao "rasistu" i "fašistu", ali žena je samo ispričala ono što vidi. U izjavi za NIN (23.2.2006.), ona kaže da je propast Zapada započela bombardovanjem Srbije i Crne Gore, koje su se pet vekova borile protiv turskog ropstva. Zapad je kriv jer je izazvao rat u Bosni i podstakao šiptarske teroriste na Kosovu, dopustivši uništenje pravoslavnih hramova i manastira. Čudinova smatra da je cela Evropa u strahu od islama posle pobune u Francuskoj i besnih reakcija na karikature Muhameda, došlo je do povlačenja rimokatolika, koji iz svojih hramova u Španiji uklanjaju likove svetih što su se borili protiv Mavara i trude se da budu "tolerantni".

Čudinova je jednim od glavnih junaka svog romana učinila Srbina Slobodana, koji neće nikad oprostiti Zapadu zato što je izdao njegov narod i njegovu zemlju. Govoreći o tome da su njenu knjigu primetili tek posle događaja koji su uzdrmali svet, ona kaže da je jedini pravi otpor islamu aktivno misionarenje, od čega je zapadno hrišćanstvo odustalo. Rusija mora da se suprotstavi getoizaciji svojih muslimana koja će se, uskoro, pretvoriti u agresivnu ekspanziju, i dodaje: "Rat između krsta i polumeseca već je počeo – tvrdi Čudinova, objašnjavajući da hrišćanstvo ustupa. – Islam je internacionalan, pruža svoje pipke po celoj planeti, udarajući na sekularno društvo koje nije u stanju da se brani. Sekularnost ne može dugo da postoji, ranije ili kasnije, ako nema prave vere – dolazi lažna. Pa i komunizam je bio neka vrsta izvrnute religije. Prosto čoveku nije svojstveno da ne veruje ni u šta – kad je sve moguće, kad je sve dozvoljeno, čovek najpre uživa, a onda, kao dete, umoran od svedozvoljenosti, ima potrebu da mu neko kaže šta se može, a šta je zabranjeno. I tu dolazi islam, koji naređuje da se pet puta dnevno moliš, da ne jedeš ovo ili ono... I čovek doživljava olakšanje. U Nemačkoj svake godine sve više i više ljudi prima islam, isto je u Švedskoj, Danskoj /.../

Da bi se sačuvala od islama Rusija mora pre svega da izmeni odnos prema religiji. Država mora da se odrekne sekularne forme društva i da formira novi način socijalnog uređenja u kome bi značajno mesto bilo udeljeno titularnoj religiji – pravoslavlju. Sve dok to ne bude urađeno, mi ćemo gubiti. Sekularnost ide na ruku muslimanima – ako je kod nas sekularno društvo, muslimani nam kažu – sklonite krst, a onda, kad se potpuno izbriše hrišćanska simbolika, a svojom demografskom politikom oni zaista postanu većina, reći će da nam sekularno društvo nije potrebno i napraviće religioznu državu, ali muslimansku. Islam se neće sam od sebe zaustaviti. /.../

Evropa je, ipak, napokon, počela da se budi. Lagano, ali se budi. Naši liberali, u Rusiji, vode nas putevima koje je Evropa već prošla. To nam nije potrebno, možemo nešto da naučimo i na njihovom iskustvu. Muslimani u Moskvi danas traže dozvolu da sagrade džamiju sa minaretom većim od zvonare Ivana Velikog. Da li su toliki minareti zaista potrebni za molitvu? Naravno da nisu, to je politička demonstracija dolaska islama. Islam je uvek zasnovan na politici. Prema tome, kad govore da pravoslavlje ne treba da se meša u politiku, kakav je onda izlaz? Moje mišljenje se poklapa sa mišljenjem Holanđana posle ubistva Van Goga. Neka žive, neka se bogate, neka uživaju, ali neka znaju da je ovde pravi domaćin pravoslavlje. To ne znači da u pravoslavnoj kući nema mesta za druge. Ali mora da se zna ko je gazda, mora se postaviti granica trpljenja. /.../

Srbija je najisturenija tačka pravoslavlja i prirodan je ruski interes za nju. Kao što je prirodno da gotovo svaki čovek u mojoj zemlji oseća krivicu što Rusija nije zaštitila svoju pravoslavnu braću od bombardovanja.

Za mene je važno jedno – ja čitam Dostojevskog i slušam Rahmanjinova i hoću da i kroz pedeset godina ljudi koji žive u Rusiji takođe čitaju Dostojevskog i slušaju Rahmanjinova. Govorim ruski i hoću da i oni imaju pravo da govore tim jezikom. A kakve će boje biti njihova koža i da li će imati kose oči – meni je svejedno. I time je ne protivurečim sebi. narod – to je pre svega duh, jezik, osećaj sveta, reka koja se hrani potocima najrazličitijih krvi."

Njena pozicija je sasvim u skladu sa idejama Konstantina Leontjeva, koji je govorio da je vera iznad krvi, i da bi Rusiji morali biti bliži pravoslavni Indusi ili Kinezi (kad bi ih bilo) od rimokatoličkih Slovena.

SVEDOČENJE BERNARA LE KAROA

Pravoslavni Francuz, rođeni Parizlija, Bernar Le Karo, koji je kao mladić prišao Crkvi od Istoka, u intervjuu potpisniku ovih redova je svedočio:“Kada govorimo o zapadnim hrišćanima, ja ću se ograničiti na Francusku: to je prava katastrofa. Izvestan broj rimokatoličkih hramova su zatvoreni, neki su porušeni ili pretvoreni u restorane, a u najboljem slučaju u muzeje. Želeo bih da dodam i jedan primer iz svakodnevnog života. U mnogim parohijama, zbog nedostatka sveštenika, opela se služe bez sveštenika. Oni su zamenjeni "pastoralnom grupom" sačinjenom od laika, koji pevaju nekoliko pesama, čitaju Evanđelje, itd...Kada je jedna pobožna rimokatolkinja u mojoj familiji umrla, nismo našli sveštenika da vrši opelo."Tim" sastavljen od žena "služio" je ”opelo”: pevali su ”pesmice”, čitali Jevanđelje, kadili kovčeg i pročitali razrešiteljnu molitvu ... Ovo ističem: to nije izuzetak, već je u skladu sa propisima rimokatoličke jerarhije u Francuskoj.“(3)

IMA LI NADE?

Bernar Le Karo ipak smatra da ima nade – ali u povratku Crkvi Istinitoj. On kaže:“Uprkos tome, postoje - hvala Bogu – i pozitivni znaci. Sada značajan broj sveštenika postaju ljudi koji su došli u hrišćanstvo kao odrasle osobe. Kod njih postoji realan interes prema duhovnosti, oni traže nešto autentično, i interesuju se za Pravoslavlje prema kome nemaju predrasuda kao njihovi prethodnici. Čak i neki”lefevristi”( rimokatolički tradicionalisti, sledbenici kardinala Marsela Lefevra, koji nije priznavao ekumenizam i modernistički Drugi vatikanski koncil, nap.V.D.) sada razumeju da nemaju ništa više da očekuju od papstva u vezi sa autentičnim duhovnim i liturgijskim životom, i oni gledaju u pravcu Pravoslavlja. Jedan od njihovih uglednih sledbenika nedavno je postao pravoslavan. To je ranije bilo nezamislivo. Pa, da sumiramo, rekao bih sledeće: u pogledu Vatikana i ”zvaničnog katolicizma” : ne se sipa ”vino novo u mjehove stare”. Ali osim toga, bezbroj duša na Zapadu čekaju "novu reč", kao što je govorio Dostojevski.“(3)

O KAKVOJ BORBI JE REČ?

Vodi se velika borba: “Treba podsetiti da je u početku ideja ujedinjene Evrope lansirana od strane hrišćanskih demokrata. Zastava EU je plave boje sa zlatnim zvedicama, a to je simboličan način na koji se predstavlja Bogorodica u Rimokatoličkoj Crkvi. Ali pedeset godina posle toga Evropska Unija postala je nešto sasvim drugo, monstruozna konstrukcija koja negira svoje hrišćanske korene, koja je izmislila istopolni brak, itd ... Oni su ne samo bezbožnici, već i bogoborci. U francuskoj vladi, nijedan ministar ( po prvi put u novijoj istoriji!) ne sme da prizna da je on verujući! Novi poglavar Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije, Mitropolit Onufrije, je nedavno rekao, i mislim to važi ne samo za Ukrajinu, nego i za Srbiju: „Sada je svet podeljen u dva tabora – u jednom taboru su ljudi koji žele da u punoj snazi i stvarnosti sačuvaju hrišćanske moralne zakone, koje je Bog dao čoveku njegovog dobra radi. Drugi tabor te zakone gazi. Na primer, kad je brak u pitanju. Bog je blagoslovio muškarca i ženu – Adama i Evu. Ne dvojicu Adama, ne dve Eve…Zato su oni zakoni koje nam sada nudi novi evropski svet za nas neprihvatljivi. Ne možemo da sarađujemo i da se ujedinjujemo s takvim svetom. Moramo biti u jedinstvu s onima koji čuvaju zakon Božji““(3)

Ima li mudrije pouke?

UMESTO ZAKLJUČKA

I naš narod propada.

Srbe dupke sahranjuju, i Srbi same sebe sahranjuju.

Sa svih strana napadan, jedan stari hrišćanski narod sve teže podnosi svet u kome živi, i u kome za Hrista nema mesta.

Umesto da tražimo savez sa onima koji, makar i delimično, čuvaju zakon Božji, mi hitamo u zagrljaj bebožnika i bezumnika. A to će se kobno završiti ako se ne pokajemo. Setimo se svetih reči starca Pajsija Svetogorca:“Ljudi bi želeli da žive u grehu i da pri tom imaju Boga koji bi im praštao i dopuštao da opet i opet greše. Ljudi nemaju vere i zbog toga ne mogu da se nasite grehom. Celokupno zlo potiče od neverja. Ljudi ne misle o večnom životu, i zato ih ništa ne uzdržava od zla – oni ražalošćuju i obmanjuju jedan drugoga, odbacuju rođenu decu... U svetu se danas događaju takve stvari da je o njima neprilično i govoriti. Nezamislivi gresi, koje Oci Crkve nisu mogli ni da predvide u kanonima. Kao u Sodomi i Gomori, o kojima je Bog rekao: „Ne verujem da je istina da se tvore takvi gresi? Poći ću i videti”. Ako se ljudi ne pokaju i ne obrate Bogu, poći će u večne muke.“

O tome vredi razmišljati posle požara u Parizu. Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, molitvama Svoje Prečiste Majke, pomiluj nas. Amin.

Dr Vladimir Dimitrijević

UPUTNICE:

1.http://hronograf.net/2019/04/03/slobodan-reljic-uelbekova-evropa-drustvo-mrtvih-bezboznika/).

2.https://www.counter-currents.com/2013/06/razlozi-za-dragovoljnu-smrt/

3. http://borbazaveru.info/content/view/7179/52/