Obradović, opet, na udaru

Strašno je ovo što se dešava Bošku Obradoviću, koga besomučni lažljivci u službi Klovna Bez Smisla Za Humor već godinama ne ostavljaju na miru. Ali, Boško je pravoslavni hrišćanin koji zna da je u Novom Zavetu blaženim nazvan čovek o kome lažu na pravdi Boga. Tako da Obradovića prepuštamo zaštiti Boga Pravde Kome peva naša himna, a okrećemo se, opet i opet, Klovnu Bez Smisla Za Humor u čijem „ozračju“ su, kako bi rekla bivša braća Hrvati, takve maligne „bedastoće“ postale moguće.

Laž plus nasilje: dobitna formula?

Aleksandar Vučić je počeo kao Pinokio, lažljivac kome se neistina odmah vidi kao Kolodijevom junaku nos – recimo, ona laž o Kinezima koji će nam, u zamenu za domaće svinjske nogice, davati „leteče automobile“. On je uvek lagao naivno i prostački, kao glumac trećerazrednog provincijskog pozorišta. Ali, pošto je shvatio da neistine, makar i beskrajno ponavljane, nisu dovoljne, rešio je, po svemu sudeći, da vlada kao čileanski diktator Pinoče.

Sada mu je cilj da ukloni opoziciju na svaki mogući način, koristeći raznolika sredstva - od besomučne propagande do ogoljenog nasilja onih koji, nadahnuti kaudiljovim TV nastupima, počinju da biju neistomišljenike, kao nedavno u Kruševcu.

Zašto novi stadioni?

Možda je zato u ovoj gladnoj zemlji Pinoče u pokušaju rešio da gradi ogromne stadione, da bi imao gde da smešta političke protivnike, kad zatreba.

Recimo, kad u dogovoru sa svojim partnerom u pregovorima, Hašimom Tačijem Zmijom, odluči da „napravi frku“ kako bi mogao da preda Kosovo i Metohiju, i kada mu svi mediji koje drži pod kontrolom pomognu da pokaže kako je opozicija (što da ne?) trovala beogradski vodovod, a da je Boško Obradović ljudožder koji se hrani mesom političkih protivnika (naročito protivnica). Šta? Bije žene? Nije to dovoljno za medijski nastup slugu klovnokratskog Pinočea – treba dokazati da on jede žene, kao Hanibal u filmu „Kad jaganjci utihnu“. Jer, Vučićev učitelj Gebels je lepo rekao da je jedina laž u koju će ljudi verovati ogromna laž.

Načela Gebelsove propagande

Uostalom, sve ovo što se dešava oko Boška Obradovića viđeno je mnogo puta, a već pomenuti Gebels je jasno definisao načela: propagandu mora da planira i sprovodi samo jedan autoritet (pogodite, braćo Srbi, koji!); posledice propagandne akcije uzimaju se u obzir dok akcija traje (poruka Pinokija – potencijalnog Pinočea botovima: smanjićemo efekat opozicionog skupa u Beogradu, jer taj skup upozorava na obrise krvave diktature koja se sprema Srbiji ako vlast ostane u mojim rukama); ona mora da utiče na politiku i akciju neprijatelja (obrukaćemo ih tako da niko neće hteti ni da čuje njihov politički program); operativna informacija mora biti dostupna u propagandnoj kampanji (ako takve informacije nema, izmislićemo je, i naći lažne svedoke da je potvrde); moramo izazvati zanimanje publike i učiniti da laž prenose priznati mediji (kod Pinokija – Pinočea svi mediji); bolje je koristiti crnu nego belu propagandu jer je crna uverljivija (sipajte što više verbalnih fekalija po glavi opozicionara, i to će biti pravo rijaliti uživanje za mase navinkute na „Pink“ i „Hepi“); lideri svojim ugledom treba da podržavaju propagandu (zna se ko je srbijanski Lidl Lider); mora se pažljivo tempirati (uoči protesta opozicije zbog premlaćivanja Borka Stefanovića pojavljuje se, posle dve godine ćutanja, žena kojoj je „krvavi Boško“ pretio batinama); propaganda mora biti takva da za ljude i događaje koristi karakteristične izraze i slogane (tipa „Boško ljotićevac“); mora da kod naroda stvori optimalni nivo straha (na primer, ako ne bude Vučića na vlasti, izbiće rat i biće ukinute penzije, a svi stari će umreti od gladi); propaganda mora da smanji frustracije, što bi Broz rekao, „širokih narodnih masa“ (nema veze što loše živimo, važno je da je Pinokio – Pinoče dobio nagradu Zlatni lav za mir i nanasilje, koju je ustanovio proizvođač praška za veš iz Italije). Pošto propaganda ne može odmah da promeni stav naroda, narodu treba nuditi akciju (autobus plus sendvič uz putovanje u neki grad, na kaudiljov miting).

Ne svemoć, nego nemoć

Ipak, propaganda nije svemoćna. Ona se troši pred osnovnim životnim činjenicama, koje kažu da je Srbija porobljena, gladna i jadna, i da će sa Klovnom Bez Smisla Za Humor na vlasti biti još porobljenija, još gladnija i još jadnija. Zato sekta Vučićevih svedoka, koja veruje u hiljadugodišnje carstvo Vučićevo u Beogradu na vodi i šire, poseže za sve besomučnijim lažima i prevarama.

Pri čemu to, naravno, nije izraz moći, nego nemoći, što se zna i iz novije istorije Srbadije. Recimo, Slobodan Milošević je bio na vrhuncu moći kad je dopuštao da na RTSu ide opoziciona serija „Otvorena vrata“, a videlo se da je gotov kad su njegovi poslušnici uhapsili aforističara Bapsija. A Klovnu Bez Smisla Za Humor od samog početka smeta svaki satirični izazov – od karikatura u novinama do Nušićijade u Ivanjici. I to je znak nemoći maskirane u svemoć.

Pouke iz ovog slučaja

Sloboda mora doći. I za nju se treba boriti. Ali mirno, bez nasilja, strpljivo, tako da Klovnova agresivna nemoć postane što očitija, a njegove priče o sopstvenom hiljadugodišnjem carstvu u Srbiji i šire potpuno jadne i ništavne. Vrlo je važno shvatiti da će propagandni udarci u leđa opozicije biti sve snažniji, ali i sve prazniji, jer bedu, glad i siromaštvo nikakva propaganda ne može sakriti. Najvažnije je, međutim, spremati se za ono posle: pretvaranje Srbije u pravno uređenu državu u kojoj Pinokio koji bi da je Pinoče neće biti moguć. To će biti Srbija dijaloga, istinske trpeljivosti, prava na izbor i slobodnu reč, u kojoj niko neće ići krvav zato što drugačije misli.

Kako bi rekao Fortinbras u „Hamletu“: „Go softly on“.

dr Vladimir Dimitrijević