Mnogo je naših iskušenja u ove dane.

Neka su s leva, a neka s desna. Sleva stižu iskušenja pozapadnjačenja, opasnosti da postanemo ono što nismo, da budemo bedni robovi Vatikana i Vašingtona i antihrista koji iza njih stoji. A s desna su iskušenja da smo „narod najstariji“ i da, sami sobom, bez Hrista, nešto značimo.

Pošto se već godinama bavimo i ovom temom, rešili smo da, uoči Božića, dana kada se Srbima i svim ljudima rodio Bogočovek, razgovaramo sa našim saradnikom Vladimirom Dimitrijevićem, koji se i sam bavio ovom temom na tragu naše zavetne misli, od Svetog Save do Vladike Nikolaja. Naročit motiv za posvećivanje pažnje ovoj temi, jeste i molba koju je nama i gospodinu Dimitrijeviću uputio jedan pravoverni srpski monah, nama posebno drag, da osvetlimo i ovu temu zbog opasnosti od repaganizacije Srba. Smatramo da ovaj razgovor može biti dušekoristan pravovernoj braći i sestrama.

 

+ + +

SRBI JESU DREVAN NAROD

PITANJE(P): Gospodine Dimitrijeviću, da li su „Srbi – narod najstariji“?

ODGOVOR(O): Iz perspektive demografije, svakako. Poslednji popis pokazuje da smo u fazi duboke demografske krize, i da je prosečna starost ovog naroda preko 42 godine, što je katastrofalno. Od popisa 2002. do popisa 2011. izgubili smo, bez rata i sankcija, preko 400 hiljada ljudi. Neki su otišli van zemlje, a neki pod zemlju. Tako biva kada se umesto Boga Živodajnog bira smrt, maskirana pričom o „EU integracijama“.

P: Malo ironije nije na odmet, ali to je tema za poseban razgovor; nas zanima, pre svega, priča mnogih naših publicista o drevnosti našeg naroda, koji je, po njima, najstariji na svetu (ili jedan od takvih). Da li je to samo fantazija?

O: Da se razumemo: ne sumnjam da su Srbi drevan narod, i da potiču sa Balkana, odakle su krenuli ka Karpatima, Rusiji, Indiji; Srbi su, ozbiljna istraživanja – ne samo naša! - slovenski narodni koren. I po jezičkom nasleđu se vidi - Srbi su srodnici drevnih. To je znao i Sveti vladika Nikolaj, koji u svom delu „Srbski narod kao Teodul“ piše: „Srb to je jedino nacionalno ime u Evropi čije se značenje izgubilo. Nazivi ostalih naroda i plemena evropskih ili su sasvim jasni ili polujasni. Nagađanja, da reč Srb dolazi od reči Sorab, ostaje samo nagađanje, i jedva verovatno. Svaka tajna baš zbog toga je i tajna što ima dubok i skriven smisao, najčešće idejni a ne spoljašnji. I srbsko ime je tajna, skrivena i duboka, kao i sva sudba srpskoga naroda.

Što su zapadni narodi nazvali Srbe Serbi ili Servi, to je došlo od njihove jezičke siromaštine. Oni nemaju r kao samoglasnik, pa su zato prinuđeni bili da stave e pred r da bi mogli izgovoriti. Na evropsko-azijskom kontinentu samo Indijani imaju r kao samoglasnik, a pored njih još jedino Srbi. I reč Sorab mesto Srb morali su skovati drugi narodi, koji nemaju samoglasno r u svome jeziku. Tako dakle ni Sorab ni Serb nego Srb.Od Indije su praoci Srbski primili mnogobrojne reči, staroindijske i sanskritske.“

 

SRBI I KELTI PO MILOŠU CRNJANSKOM

P: Ima li, po Vama, istine u tezi da su, recimo, Srbi i Kelti srodnici?

O:Ima jezičkih srodnosti. Profesor dr Ranka Kuić je svojevremeno objavila knjigu „Crveno i zlatno“, srbsko – keltski rečnik, lep i veoma vredan. Ko je čitao Kijukovu „Katenu Mundi“, zna šta je pisao Miloš Crnjanski, dugogodišnji stanovnik Engleske:““Trag Kelta, u imenima britanskih reka i ostrva, nije mnogo poznat u javnosti, ni na britanskim ostrvima, van krugova arheologa. Taj trag, međutim, zaslužuje pažnju i naših arheologa. Već samim tim da je, neverovatno, slavofon. To neće biti zasluga scriba srednjeg veka.

Evo kakva sam imena nalazio u arheologiji Škotske, Engleske, Irske, Velsa, u keltska i angička vremena, i na antičkim, geografskim kartama britanskih ostrva: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Voyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A u imenima potoka, na primer: Tromie, Malkie. I za osnovca u arheologiji ta imena moraju biti zaprepašćujuće slavofona.

I pored latinskog prepisa o izvorima i na geografskim kartama i u hronikama, običnom analizom, svaki će naći odgovarajuća imena, čak i synonime za ta imena u našim rekama, od starina. Na primer: Liig, sa istim značenjem, keltskim, u našem Ljigu. U starovelškom je protumačen kao »utoka reke koja je blatna«. A river mouth ending in mood.Pored te reči, za utoku, na antičkim kartama, ovde, javlja se i »usc«. Protumačeno je kao sinonim za istu hidrografsku pojavu, za Ušće. (I ako jedan britanski arheolog predlaže, baskijsko, alarodijsko, tumačenje, jasno je da je kod nas ostavila ta reč keltski trag.)

Varar, Vardanos, javlja se na kartama već u Skitiji, Južnoj Rusiji, u blizini varoši Kerč. Kao i u Kubanu. A nalazi se docnije u Makedoniji. Koren tog imena je keltski. Za vodu.

Drem, Murav, imaju synonime u slavenskim Murama, Morišima, Moravama. Cegin i Cethea ostavili su traga u Crnoj Gori, i Dalmaciji. Limina je latinizirani synonim za Lim. Rečica u Kentu. Irski Boyan ne treba ni tumačiti. Veshan, i Vechan, su protumačeni u britanskoj keltskoj toponimiji kao hladne reke. Kao i naš Zvechan. Lagan i Tama su, bez daljega, upadljivo slavofoni.

Idris je ostavio ime jednoj reci Istre. Lab je poznato ime slavenskih reka. Ultava je Vltava. Česka je eminentno keltska zemlja u preistoriji. Upadljivo su slavofoni i Thayai

Machno. Nen ima traga u Dalmaciji. Prosen, u V. Brit. protumačen je kao senovit, - shadowy, a ima ga tako i u Sloveniji. Iscir je ostavio trag u Bugarskoj. I u imenu Dunava.Tuessis je Tisa. Grčki Pathisos. Wedra i Wear su jasno slavofoni, a nemaju anglosaksonskog tumačenja. Sochan je naša Soča. Dobronos nema tumačenja saksonskog.

A slavofoni su, naročito za Ruse, i Birgos, i Oboka i Tolka. Peukh je pek, zlatonosni, Pek. Tako je protumačen i u Engleskoj. Stour i Waya su zanimljivi u Slovačkoj. Javljaju se u reči i imena reka: Vah, Gway, Wye. Nith, keltski je protumačen kao virovit (wirrling). Nalazi se u našoj reči za vir, a isto tako je sačuvan i u Srbiji, kao i Ness, Nesae, Nith, Naissus, danas Nišava. Buna, Bana, Bonatia, u staroj Irskoj, ostavila je traga u korenu reka i kod nas, kao i Boyan. Murev, Muravia, ovdašnja, u imenu slavenskih reka na više mesta. Murev je, na primer, utoka u Varar, već kod Ptolomeja. A Morava je zapisana tako u Češkoj već godine 822. Derwent i Ram, nisu samo slavofoni, nego ih ima i u Bosni, eminentno keltskoj zemlji u preistoriji.

Keltski koreni u nazivu svih tih reka, u Evropi, iz preistorije, sami po sebi možda i ne bi bili toliko čudnovati za nas, kao substrat. Ono što je začuđavajuće, to je njihova jaka slavofonost. Ako se uz ta imena reka na britanskim ostrvima (naročito u Škotskoj) prosto ispišu imena naših reka, uopšte slavenskih reka, počev od Herodota, rezultat je još čudniji. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, nalaze se i u Škotskoj. Evo na primer, kako imena naših reka, staju pored ovih na britanskim ostrvima iz keltskog doba: Mur, Sora, Kokra, Sutla, Sana, Una, Korana, Idris, Soča, Dragona, Drava, Dobra, Koritnjača, Krka, Koruna, Arsa, Vipava, Lika, Cetina, Ukrina, Spreča, Lim, Drim, Isker, Osma, Vid, Lab, Karaš, Tamna, Pek, Morača, Bojana, Vardar, Nis, Buna. Sva su keltskog korena i porekla“.

Neosporne su te činjenice. Srodnici smo, ponavljam, drevnih.

 

HRISTOS I NAŠA DREVNOST

P: Dakle, drevni smo. Ali, šta nam to znači? Koliko nam to pomaže u dobu u kome živimo? Ima li to duhovnog smisla?

O: Vredi se, sada i uvek, setiti onog najbitnijeg: činjenice da je Crkva Božja najveći dar ljudima. Osnovana Ocem kroz Sina u Duhu Svetome, ona već stolećima ljude iz grumenja ilovače pretvara u sinove i kćeri Božje,rađajući ih za večnost. I zato pravoslavni čovek puna srca možeda usklikne:“Majka Crkva!“Tako je i sa nama, Srbima, kojima je Bog kroz Svoju Crkvu dao sve što jesmo. Da nas Sveti Sava nije rodio u Hristu, gde bismo mi bili i šta bismo bili? Prah koji razvejava vetar na balkanskoj vetrometini. Svi narodi sveta, sami po sebi, prah su i blato pod nogama đavolovim bez Hrista. Mi danas jasno vidimo ko smo i šta smo bez Onoga Koji je raspet i vaskrsao za nas – niko i ništa, beda i jad. S nama radi ko šta hoće i kako hoće. Zato je priča „Srbi, narod najstariji“ kad se izlaže onako kako mnogi danas, rasrđeni što smo došli u ovakvo stanje bede i nemoći, pokušavaju da je pričaju- više štetna nego korisna.Njeni glasnogovornici i sledbenici, da ne bi podlegli propagandi naših neprijatelja ( da smo niko i ništa, ne samo sad, nego i u prošlosti ), idu u drugu krajnost, pričajući da su Srbi, samim tim što su Srbi, od postanja sveta najveći i najbitniji narod na planeti.

 

VERA PRAVOSLAVNA ILI PAGANSKO PRAZNOVERJE

P: Dolazimo do izvesnog protivrečja. Kažete da smo drevni, ali i kažete da nam to ne vredi mnogo. Kako to pojmiti?

O: Da se, opet, razumemo: nisam nikakav pristalica „bečko – berlinske škole“, koja kaže da su Šiptari ovde starosedeoci, a Srbi „doseljenici“. I jezik i kultura našeg naroda pokazuju da smo i drevni i da smo ovde gde jesmo bili od davnina. Ali, dokazi za to moraju biti ozbiljni i naučno izneti, a ne kafanski bučni i, u krajnjem ishodu, smešni zbog neutemljenosti. Postoje ljudi, poput uglednog domaćeg arheologa, dr Đorđa Stankovića, koji svojim naučnim radom pobijaju „bečko – berlinsku“ priču,pokazujući naše starosedelaštvo na Balkanu. A postoje i oni drugi,već pomenuti „sorabisti“,koji nemaju ozbiljne argumente o našoj drevnosti, nego pričaju i pišu šta im padne na pamet, pa se nađu na udaru stručnjaka, kakav je dr Radivoj Radić sa knjigom „Srbi pre Adama i posle njega“.

Nama zaista ne treba bablja basna o tome kako smo i bez Hrista bili „prirodni hrišćani“, koji su igrali kolo i klanjali se suncu, i kako ćirilica nije od Svetog Kirila, nego je „kurilica“koja je dobila ime po slovenskom „falusnom kultu“. Pričati takve stvari je bruka i sramota, čak i da je tačno ( a nije ). Zar je falusni kult nešto čime treba da se ponosimo umesto vere u Hrista? „Danas je svaki kulturan čovek hrišćanin“, govorio je ruski pesnik Osip Mandeljštam;hrišćanin, a ne paganin; poklonik Svete Trojice, Boga Ljubavi, a ne, da Bog i čitalac oproste,falusa, kome su se klanjali divlji neznabošci, misleći da je izvor života u polnom odnosu, a ne u Životodavcu. Gomila sličnih izmislica kruži knjižarama i Internetom, a da se niko ne pita – treba li to nama? Šta time dokazujemo?

 

DA LI SU OD NAS SVI BEŽALI?

P:Stvarno, šta time dokazujemo?

O:Razmislimo dobro: ako su Srbi narod najstariji, od koga se vekovima odvajaju drugi narodi, koji ne priznaju svoje srbsko poreklo, nego, naprotiv, ratuju protiv srbskih korena, šta to dokazuje? Dokazuje da smo narod slab i nikakav, obično blato od koga drugi mese šta hoće i kako hoće. Dokazuje i to da i svi koji mogu beže od nas, neće da budu Srbi jer u tome ne vide nikakvu vrednost. Ako smo mi najdrevniji narod sveta, a niko nije hteo da s nama deli istorijsku sudbinu, to je dokaz da su od nas bežali kao od kuge. Zar to nije ono o čemu je pisao protoustaški ideolog, Ante Starčević, kad je govorio da reč „Serb“ potiče od „svrabež“, i kad su Latini tvrdili da su Serbi, u stvari, „servi“, sluge?

Paganska priča o „Srbima, narodu najstarijem“, narodu velikom bez Hrista, stoga je ne samo obmana, nego i bruka za ovaj narod. Mi, međutim, znamo da nije tako.

 

SRBI I PRAVOSLAVLJE

P:Pa kako je onda?

O:Ovako je: biti Srbin znači biti pravoslavni hrišćanin; i to ne zato što je ovaj identitet Srbinu nametnut, nego zato što ga je, kao čoveka Božjeg, Crkva uobličila. Srbsku Crkvu već godinama optužuju za tobožnju isključivost – navodno, ona je kriva što muslimani i rimokatolici nisu hteli da se izjašnjavaju kao Srbi. To nije istina. SPC nikad nikog nije sprečavala da se oseća kao Srbin ako je on to želeo. I Meša Selimović i Ivo Andrić izjasnili su se kao Srbi, iako nisu bili pravoslavne vere. Nego je stvar u tome što većina Srba koji su napuštali pravu Crkvu Hristovu nisu više hteli da budu Srbi,nego nešto drugo i neko drugi.

Ruski naučnik i putopisac, Aleksandar Hiljferding, koji je sredinom 19. veka boravio u Bosni, zapisao je: “Srbin pravoslavni gde god živeo: u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Ugarskoj, Srpskoj kneževini, ima pored Crkve jednu veliku otadžbinu: Srpsku zemlju, koja je, istina, podeljena među mnogim vladavinama, no koja ipak postoji idealno kao zemlja jednog istog pravoslavnog naroda. On ima svoje predanje, zna za srpskog svetitelja Savu, za srpskog cara Dušana, za srpskog mučenika Lazara, za srpskog viteza Marka Kraljevića. Njegov sadašnji život je povezan sa narodnim tlom i sa pređašnjim životom. Srbin katolik odriče sve srpsko, pošto je pravoslavno, i ne zna za srpsku otadžbinu i srpsku prošlost. Kod njega postoji samo uža provnicijalna domovina; on sebe naziva Bosancem, Hercegovcem, Dalmatincem, Slavoncem, prema oblasti gde se rodio. On svoj jezik ne zove srpskim, nego bosanskim, dalmatinskim, slavonskim, itd. Ako on želi uopštiti pojam o tom jeziku, naziva ga naškim jezikom. No koji je to „naški“ jezik, on to ne ume da kaže. On zato ne zna da taj jezik nazove svojim pravim imenom, jer on sam nema opštu otadžbinu, opšte narodno ime. Van svoje uže oblasti u njega je samo jedna otadžbina: Rimokatolička crkva“. Zato je Vatikanu kasnije bilo tako lako da od Srba katolika načini Hrvate. Najcrnji ustaški zločinci iz Drugog svetskog rata (od Pavelića, preko Artukovića, do Luburića) bili su potomci pokatoličenih Srba, pretvorenih u Hrvate.

Mržnja prema svojim bivšim sunarodnicima pravoslavne vere kod pokatoličenih Srba nadjačavala je,vekovima, svako religiozno hrišćansko osećanje. Nadbiskup zadarski, Vicko Zmajević, Srbin po poreklu,a papista po veri, napisao je 1721. spis „Ogledalo istine“, u kome svim silama napada Srbe i njihovu Crkvu. Njega je najviše bolelo što Srbi ne prave nikakvu razliku između rimokatoličkog hrama i džamije, i što ne poštuju rimokatoličke svetinje i obrede, nego „kao besni psi laju na nebo“, za šta su krivi njihovi episkopi i kaluđeri, dok su srbski sveštenici „divlji vuci u ovčijoj koži“.Vicko Zmajević i njegov brat po papi,nadbiskup Matija Karaman, tvrdili su u svojim izveštajima da je kod Srba „naročito razvijena mržnja na Rimsku crkvu, papu i latinski obred“ pri čemu javno govore da bi više voleli biti „Turci nego Latini“.

Hiljferding je slično pisao i o muslimanima u Bosni,zapazivši da ih je „islam načinio možda većim fanaticima nego što su ikada bili Arabljani i Turci“ jer „otpadnik postaje nehotice fanatikom svoje nove religije samo da bi pred samim sobom opravdao svoje otpadništvo“, pošto oni „vrlo dobro pamte da su njihovi preci bili hrišćani“. Svi oni „Turci“ iz naše narodne poezije uglavnom su poturice – bivši Srbi koji su sebe proglasili „Turcima“. Da li im je Srbska Crkva branila da budu Srbi ili su oni radije voleli da budu moćni, imperijalni Turci koji su pravoslavne sunarodnike nazivali rajom i „lipovim krstom“, tvrdeći da su slabići i kukavice koje im je svemoćni ratnički bog, Alah, dao u ruke da im budu robovi? Preko trideset posto Šiptara na Kosmetu su poreklom tzv. „arnautaši“,Srbi koji su prvo primili islam, pa se onda i arbanizovali, pretopili u Šiptare. Da li je za to kriva SPC?

Kad se sve ovo zna, postaje jasno zašto su toliki otpali od srbskog stabla – nisu više hteli da nose krst Hristov („strašne borbe s svojim i s tuđinom“, kako kaže Njegoš);odrekavši se časnog krsta, odrekli su se i zlatne slobode. Danas to vidimo na primeru dukljanoidnih montenegrina, koji bolje i od Hrvata - rimokatolika i od bosanskih muslimana znaju svoje poreklo, ali ga se uporno, s mržnjom, odriču, jer biti Srbin se ne može ako ne želiš da budeš Gospodnji.Njihov,montenegrinski, otac je Broz, i oni više ne žele da su Srbi.Tako je nastao narod „gordih konobara“, koji se polako pretvaraju u „Crvene Hrvate“,kako su ih nazivali ustaški ideolozi ( „Da nas nema, niko ne bi znao da postoje gordi konobari“, reče Bećković, opisujući montenegrinsku „naciju“ ).

 

DA LI JE BOG „SRBIN“?

P: Svojevremeno ste vodili polemiku s jednim izdavačem, tvrdeći da su neke od knjiga tog izdavača put u neznaboštvo, smešno samopreuznošenje kao u pesmi Baje Malog Knindže „Živjeće ovaj narod i poslije ustaša, jer i Bog je Srbin, nebesa su naša“? Gospođa koja je bila na čelu izdavačke kuće koja je objavila te naslove je polemisala sa Vama. O čemu je reč?

O: Tada sam vodio polemiku sa jednim izdavačem, koji je objavio knjigu „Najstariji jezik Biblije“ i studiju Borisa Rebindera o „Velesovoj“ (Vles) knjizi. Odlomak iz te polemike navodim da bi se videlo protiv kakve sam vrste knjiga bio, a i jesam (ne pominjem ni ime izdavačke kuće, ni ime direktorke, jer to više nije bitno, a ima sličnih naslova koliko hoćete):“ Starosrbska plemena su naseljavala prostore od Indije od Mesopotamije – to je osnovna teza knjige "Najstariji jezik Biblije"/…/. U toj knjizi saznajemo da su Haldejci – Kaldejci, oni koji prave cigle od kala (blata); raj je "rai", koji je "stanište Boga gromovnika Ilije, koji je sve stvorio"; taj "stvoritelj Ilija" je bio jedan od mnogo bogova, to jest "Pervun" (slovenski Perun); Kain je onaj koji se kaje (KAJIN); Enoh je "unuh" (Adamov unuk); Lamehov sin je Juval, otac svirača i pevača, čije je ime, po "Najstarijem jeziku Biblije" srbsko, zbog onog "Ju" – jer Srbi kad igraju viču "ju, ju, iju!" A-vram je takođe dobio srbsko ime: to je vram (vran), to jest crnpurast čovek; evo jednog "naučnog dokaza": "Iz Egipta je povela Sara jednu robinjicu A-garu, čije samo ime opet kazuje da je bila crnpurasta, garava. Možda su je A-vram i Sara tako prozvali i onda je još veći dokaz da su oni govorili našim jezikom". Ni Gospod Isus Hristos nije pošteđen "srbizacije". Njegove reči sa Krsta "Ili! Ili! Lama savahtani?", autorka knjige Anđelija Stajčić Spajićeva, prevodi kao: Ilija, Ilija li mja zabvahta?", to jest: "Ilija, Ilija, zaboravi li me?"

Gospođa P. se uvredila što sam knjige IPA "/…/" uporedio sa pesmom koja se pevala u doba rata Srba i Hrvata: "Bog je Srbin, / nebesa su naša". Ali, knjiga Anđelije Stajčić Spajićeve otvoreno kaže: "A KAD BI SE BOŽANSKA REČ I NAUKA ISUSA JE-SUHA – HRISTA, KOJI JE IZ NAŠEG NARODA (podvlačenje naše, nap.V.D.) koji je sa nama zajedno svetkovao pervoga, Pervuna Boga Iliju, kad bi njegova nauka – ne ne izvitoperena – obuhvatila ceo svet, bio bi raj na zemlji" (str. 93). Crkva Hrista ispoveda kao Boga; "Najstariji jezik Biblije" kaže da je Hristos Srbin. Zar to nije ono iz pesme: "I Bog je Srbin?" Zaključak ove knjige nije, kao što u svom pismu kaže gospođa P, odgovor na pitanje "kojem jeziku pripadaju biblijske reči čije značenje nije protumačeno preko semitskih jezika" i "zapažanje da mnoge do tih nerazjašnjenih reči odgovaraju izrazima iz srpskog jezika", nego tvrdnja da je srbski jezik "NAJSTARIJI JEZIK BIBLIJE" i da su prorok Mojsej i Gospod Isus Hristos bili Srbi. Gospođa P. je u predgovoru za ovu knjigu istakla da je jedan od razloga za objavljivanje iste bio taj što je na turističkoj karti Sinajskog poluostrva videla toponime "Gebel Serbal" i "Gebel Banat" ("Srpska gora" i "Gora Banat"); ako ju je pokojni hebraista Eugen Verber opominjao da u knjizi postoje materijalne grešne zbog nepoznavanja jevrejskog jezika, gospođa P. je knjigu objavila čvrsto uverena da će ona doprineti lakšem istraživanju svetske jezičke praosnove. No, ako knjiga i ne doprinese nauci, doprineće poeziji, i to, kako gospođa P. kaže, "dolazećoj planetarnoj poeziji".

Kritikovane knjige se ne bave samo "naučnom polemikom u oblastima istorije i lingvistike", nego (veoma često) kvazi-naučnim domaštavanjima, koja su sasvim u skladu sa ideologijom "Srba kao najstarijeg naroda". Traženje naučne istine (pa i istine o poreklu Srba) nije štetno za naš narod i Crkvu, ali kvazi-nauka ili naukolike fantazmagorije to sigurno jesu.

No, to nije sve. Rebinderova studija o "Vles knjizi" (čije su, avaj, "daščice izgubljene!") takođe obiluje naukolikom poezijom i otvorenim paganizmom: počev od tvrdnje da je neznabožački slovenski Triglav (sličan induskom Trimurti) isto što i "Sveto Trojstvo" (pravoslavni kažu Sveta Trojica) Hrišćanstva, preko isticanja da "oče naš"Sloveni imaju i pre Hrista, do novog "otkrovenja" po kome je tek "Isus Hrist" objasnio Svojim učenicima da nisu potrebne ljudske žrtve, i da jagnje prilikom žrtvovanja treba zameniti hlebom, što su navodno znali i slovenski pagani (str. 92). Hrišćanstvo kakvo znamo Sloveni su primili od "lukavih Vizantinaca", koji su, po Rebinderu, "počeli da obrađuju judeo-hrišćansku religiju u koju su uključili veliku dozu verovanja i običaja pozajmljenih od svojih suseda Slovena, a zatim, da bi dobili politički uticaj na Slovene, ustupili im tu istu religiju" (str. 94). Zar su Srbima, izmučenim poluvekovnim ateizmom, bile potrebne knjige u kojima se tvrdi da je slovensko poštovanje bogova Peruna, Sventovida, Velesa, Dajboga srodno poštovanju Hrista, Bogorodice, svetaca i anđela? (str. 96) I još: "Ako hrišćani smatraju da su Sloveni bili politeisti, treba i njima osporiti pravo da sebe smatraju monotistima" (str. 96). U knjizi se takođe ističe lažna tvrdnja da kod slovenskih pagana nije bilo žrtvovanja ljudi – a bilo ih je, i to ne samo u drevnosti, nego i u doba kneza Vladimira pre njegovog krštenja u Crkvi Hristovoj. Godine 983. razjareni pagani su u Kijevu ubili dvojicu Hrišćana – Varjaga, Teodora i Jovana, zato što Teodor nije pristao da svog sina Jovana da na žrtvu slovenskim idolima“.

Dakle, knjige poput „Najstarijeg jezika Biblije“ ili studije Borisa Rebindera o „Vles knjizi“ ne bave se samo istorijom, nego šire i paganska, sasvim glupa i Srbima nepotrebna, verovanja.

O PAGANIZMU

P: Vidimo da mnogi danas pokušavaju da Srbe vrate neznaboštvu. Čak i naše običaje, poput božićnih, pretumačuju u tom ključu. Molimo Vas da za naše čitaoce kažete zašto je paganizam toliko opasan i zbog čega se s njim ne sme koketirati.

O:Svojevremeno sam, na sajtu „Vidovdan“, dobio pitanje – šta mislim o slovenskom paganizmu. Odgovorio sam, između ostalog, sledeće: “Praslovenski paganizam, kao i svaki paganizam, znači poklonjenje tvari umesto Gospodu. A pogruženje u tvar znači otpadanje od Tvorca i juriš u susret smrti. I tu nema nikakve veze da li se neko klanja Zevsu, Vaalu, Astarti ili Perunu, Velesu i Troglavu. Stari Sloveni su su prinosili i ljudske žrtve, kao i svi ostali pagani (svako manje no Maje i Asteci, ali ipak...)

Svaki paganizam je dušeguban. Paganizam vodi čoveka samopoklonstvu, i, u krajnjoj lini, đavopoklonstvu. Paganski bogovi su personifikacija ljudskih strasti i slabosti, i, naravno, prirodnih stihija. Slovenski paganizam se, rekosmo, bitijno ne razlikuje od bilo kog drugog neznaboštva.

Zato je uputno pročitati i reči ruskog episkopa Aleksandra (Mileanta), o “veličanstvenosti Boga i ništavilu bogova”:„Ograđujući se od svih pokušaja postavljanja mosta između beskonačnog i konačnog, Pravoslavna Crkva ne priznaje nikakva samostalna božanstva, ni emanacije iz praizvora, ni posrednike između Boga i tvari.

Ona uči da prvobitno ništa nije postojalo - ni duhovni ni materijalni svet, nije postojalo ni vreme, ni prostor, već je postojao samo jedinstveni, neizmenjivi i svesavršeni Bog - Otac, Sin i Sveti Duh - Trojica jednosušna i nerazdeljiva.Kad je Bog poželeo, stvorio je prvo veliki duhovni svet, koji je naselio razumnim duhovima - anđelima; zatim - naš vidljivi, materijalni svet. Pritom za stvaranje i ovog i onog On nije koristio nikakvu materiju, koja nije ni postojala, već je sve stvorio ni iz čega - samim delovanjem Svoje svemoguće volje. Ništa ga nije teralo da stvara: On je stvorio onda i na onaj način, kako je to poželela Njegova volja. Dakle Bog je jedini izvor postojanja svega vidljivog i nevidljivog. Anđeli i ljudske duše nisu večne, već besmrtne, ali ne po svojoj prirodi, već po volji Božjoj. Samo je Bog večan i besmrtan po suštini.

"Bog je uvek bio, jeste i biće, ili bolje reći, uvek jeste - objašnjava sveti Grigorije Bogoslov, - jer reči bio i biće označavaju podelu vremena i svojstvene su prolaznoj prirodi. A Sušti (Onaj Koji Jeste) je uvek. I ovim imenom On naziva Sebe... jer usredsređuje u samom Sebi potpuno postajanje, koje niti počinje niti će prestati. On je kao nekakvo more postojanja, neograničeno i beskonačno, koje se prostire izvan granica bilo kakve predstave o vremenu i prirodi.

Izmeću Božje beskonačne i savršene suštine i svega ostalog postoji kvalitativna (kakvotna) provalija koja ne dopušta nikakvog posrednika. Izmeću Boga i sveta ne može da postoji ništa srednje, kao što nema ničeg srednjeg između logičke jedinice i logičke nule.Ali budući beskonačan i svesavršen, Bog nije daleko od sveta, kao što neki misle, kao da On obitava negde daleko izvan granica prostora. Naprotiv, On sve obuhvata i sve prožima Sobom, On je svuda istovremeno prisutan, ali se On pritom kao najčistiji Duh ni sa čim ne meša, i ništa Ga ne dodiruje.O Bogu treba uvek govoriti sa velikim strahopoštovanjem i uzdržanošću jer je On u Svojoj suštini nedokučiv. Samo slabim nagoveštajima možemo pokušati da opišemo Onog, Kojeg mi nazivamo ovim tajanstvenim imenom. "Želeći da bogoslovstvuješ, - nastavlja prepodobni Maksim Ispovednik, - ne teži da pojmiš Boga u Njegovoj suštini, jer je to nedokučivo ne samo čoveku, već i bilo kojem drugom razumu. Razmišljaj po mogućstvu o Njegovim osobinama: večnosti, neograničenosti, nedokučivosti, blagosti, premudrosti i svemogućoj sili koja usmerava sve i svakog, koja pravedno sudi. Ta meću ljudima je već i onaj veliki bogoslov, koji makar malo poima ova svojstva Božja".

Ponekad čovek, zaboravljajući veličanstvenost Boga, počinje sebe da upoređuje sa sličnim sebi ljudima ili sa nerazumnom tvarju, i tad počinje da umišlja o svojoj veličini. U tom slučaju koristilo bi mu da pogleda na zvezdano nebo i u mislima pogleda sebe iz dubine prostora. Negde u beskonačnom moru kosmosa je zagubljena svetlosna tačka - galaksija, koja se naziva Mlečni put. Na kraju ove galaksije među bilionima drugih zvezdi skriva se naš sunčani sistem. A još dublje, negde u sunčevom sistemu, pritajena je naša mikroskopska planeta Zemlja. I evo na njenoj površini komešaju se neki virusi, jednodnevne tvari - vi i ja! Ako smo toliko ništavni u poređenju sa vasionom, šta li smo tek u poređenju sa Onim Koji je nju Stvorio jednom Svojom rečju?I ne zna čovek čemu više da se čudi: da li veličanstvenosti Božjoj ili tome što se on, i pored sve Svoje bezgraničnosti, seti i brine o svakom od nas! On ne samo da vidi svakog od nas, već savršeno zna i sve što je u nama - naše skrivene misli, osećanja i namere; i sve ovo On zna bolje od nas samih: " I nema tvari nepoznate pred Njim, nego je sve golo i otkriveno pred očima Onoga Kojemu govorimo" (Jevr. 4,13).

Znajući naše potrebe i slabosti, On se stara o nama kao najbrižnija majka koja najviše voli, i pritom upravlja celom neobuhvatnom vaseljenom - svim vidljivim i nevidljivim. On usmerava ka dobru i život svakog bića kojeg je stvorio. Ako bismo svi sledili volju Božju, onda bi kod nas na zemlji vladali raj i blaženstvo.

Ali umesto toga mi vidimo nešto sasvim drugo. U čemu je uzrok ljudskih nedaća? Prema Bibliji - u gordoj želji naših prarodptelja da postanu bogovi. To im je drevna zmija-đavo, koji je i sam pao s Neba zbog svoje gordosti, sugerisao da, jedući zabranjeni plod, oni neće umreti, već će "postati kao bogovi" (Pos. 3,5). Ali zašto su naši praroditelji poverovali tako drskom predlogu? Očigledno zbog toga što je zvučao verodostojno. Laž je ubedljivija ako se pomeša sa zrncem istine.

Prvobitni čovek je bio svestan da je obdaren nečim velikim čime nadvisuje ostalu nerazumnu tvar. To nešto veliko je bio pečat obličja i podobija Božjeg, koji je Tvorac dao njegovoj besmrtnoj duši. Ovaj pečat bogosličnosti otvarao je čoveku put prema spoznaji tajni postojanja i stvaranja, on ga je privlačio ka zajedničarenju s Bogom, činio ga carem prirode. Prema planu Božjem čovek je, radeći na sebi i razvijajući svoje duhovne sposobnosti, trebalo da se usavršava. Bog je stavio pred čoveka visoki cilj upodobljavanja Njegovim savršenstvima ka kojima je trebalo da uzlazi pod Njegovim rukovodstvom i uz Njegovu pomoć.

Laž đavola se sastojala u tome da čovek prostom željom, bez Boga, i čak uprkos Bogu, navodno može da dostigne božansko stanje; da može bez ikakvog napora volje i rada na sebi da dostigne sva znanja i savršenstva. Ali umesto toga prevareni čovekse strmoglavio u užasnu provaliju greha i na taj način je izgubio čak i ono što je ranije posedovao. Od gospodara nad prirodom postao je jadna igračka sopstvenih strasti. Svoje stanje, ranjeno grehom, Adam i Eva su predali svojim potomcima. Sv. apostol Pavle ovako prikazuje moralnu ubogost grešnog čovečanstva: "Jer dobro šta hoću ne činim, nego zlo što neću zlo što neću ono činim (...) Ja nesrećni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove?" (Rim. 7,19, 24).

Bog je mogao da nas ostavi na milost i nemilost razornim silama prirode. Ali Bog je isto toliko velik i u Svojoj milosti, koliko i u Svojoj stvaralačkoj svemoći! Umesto da odbaci čoveka, On Sam u licu Svog Jedinorodnog Sina, sišao je s prestola Svoje neprolazne slave u našu dolinu teskobe i mraka. Došavši kod nas, On ne samo da nas je naučio kako pravilno da verujemo i pravedno da živimo, već je primio i našu ljudsku prirodu. Kroz ovo čudesno i nedokučivo sjedinjenje Svoje Božanske suštine s našom čovečnošću, Bog je izlio u našu onemoćalu prirodu sveže duhovne snage, zahvaljujući kojima je uzlaženje ka Bogu postalo za nas realna mogućnost. Bez čuda Vaploćenja Spasitelja, jevanćeljsko učenje bi ostalo nedostižan ideal.Istina, i u starozavetno vreme ljudi su imali mnoga zdrava shvatanja o dobru i o zlu, mnogi su imali vrlo uzvišene predstave o Bogu, ali su bili nemoćni da se duhovno usavrša-vaju. Svima je bila potrebna Božanska pomoć, i Gospod Isus Hristos nam je ovu pomoć pružio. Ovu nepremostivu provaliju izmeću Boga i tvari, koju niko nije mogao da preće, prešao je Gospod Isus Hristos Svojim očovečenjem. On kao da je postao most izmećui transcendentnog i konačnog, izmeću Tvorca i tvari! On nas je ponovo prihvatio u zajedničarenje sa Sobom. Ne svojim naporima, već upravo zahvaljujući Hristu mi imamo "dijel u Božijoj prirodi" (2. Petr. 1, 4).

Na taj način, oboženje čoveka je s jedne strane neostvariva mašta i užasna sablazan, ako čovek sam pokušava da ga dostigne. Svaki pokušaj da se svojevoljno preskoči provalija izmeću zemlje i Neba neizbežno survava na dno ada, gde je već pao gordi Danica. A ako se čovek s pokajanjem i smirenjem obrati Hristu, tad, držeći se za Njegovu ruku, može početi da se duhovno uzdiže ka Bogu.

Sjedinenje sa Hristom, prianjanje na Njegovu Božansku prirodu, nije apstraktna teorija, već realnost, koja se ostvaruje u tajni Pričešća. Tragično je što inoslavni svet, koji tako mnogo govori o duhovnom preporodu, ne shvata cilj Hristovog Vaploćenja. Ta zbog toga se Hristos i vaplotio da bi nas sjedinio sa Sobom. Zaista, i angel ili neko od proroka je mogao da nas nauči ili da nam da dobar primer. Hristos se vaplotio upravo zbog toga što je samo kroz sjedinjenje s Njim moguć istinski preporod i približavanje Bogu: "(...) niko neće doći k Ocu do kroza Me" (Jn. 14, 6).Zato je Gospod učio: " Ako ne jedete tijela Sina čovječijega i ne pijete krvi Njegove, nećete imati života u sebi. Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv ima život vječni i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan... Jer je tijelo Moje pravo jelo i krv Moja pravo piće" (Jov. 6, 53-55). U besedi o vinovoj lozi, Hristos objašnjava kako je važno sjedinjenje s Njim: "Kao što loza ne može roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u Meni ne budete. Ja sam čokot, a vi loza: i koji bude u Meni i Ja u njemu on će roditi mnogi rod, jer bez Mene ne mo-žete činiti ništa" (Jov. 15, 4-5).Na taj način, u duhovnom i fizičkom preporodu čoveka se i sastoji cilj Vaploćenja Sina Božjeg. Duhovna obnova, započeta u ovom životu, završava se fizičkim oživljavanjem čoveka na dan sveopšteg vaskrsenja mrtvih. Tada će se "pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svojega. Ko ima uši da čuje neka čuje" (Mt. 13, 43). Apostol Jovan Bogoslov pisao je o tome donekle zagonetno: " (...) sad smo djeca Božija i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže (Hristos), bićemo kao i On, jer ćemo Ga vidjeti kao što jeste" (1. Jov. 3, 2).Dakle, mi još nismo sposobni da u potpunosti dokučimo svu visinu misije kojoj nas privlači milostivi Tvorac. Važno je, mećutim, imati na umu da je usavršavanje moguće samo pod rukovodstvom i uz pomoć Gospoda Isusa Hrista. Samo On može da obnovi naše ranjeno stanje, samo On može da izlije na nas neophodne duhovne sile, samo On, sjedinjujući nas sa Sobom, obožuje. A bez Njega nismo ništa, prah i pepeo, kao i druge nerazumne tvari. A postati bog bez Boga - to je bezumna mašta i đavolska laž!Zato se, postajući svesni svoje sopstvene ogrehovljenosti, s iokajanjem obratimo našem duhovnom lekaru, Gospodu Isusu Hristu. Hodićemo smireno i poslušno putem koji nam je On pokazao, pamteći da svako ko "se podiže, poniziće se, a koji se nonižuje, podignuće se" (Mt. 23, 12).<< Tako je pisao vladika Aleksandar.

Nikakav paganizam neće spasiti Srbe. Oni jesu drevni narod, čije jezičko pamćenje seže u praindoevropsku prošlost. Ali, šta znači priča o “Srbima, narodu najstarijem?” Kome ona treba? Šta znači ako su Srbi “najstariji”? Spasava li ih to bez Hrista i Njegove blagodati? Ne, ne i ne!

Hristos je Bog Srba i svih ljudi i naroda. Njemu, sa Ocem i Duhom Svetim, slava u vekove vekova! Amin.“

Tako sam pisao još pre pet godina na sajtu „Vidovdan“.

 

ŠTA JE GOVORIO VLADIKA NIKOLAJ?

P: Malopre ste citirali Svetog Vladiku Nikolaja koji je govorio o drevnosti Srba. Možete li nam reći još nešto o njegovom stavu?

O: Naravno. On je sve ključne stvari rekao u svom delu „Srbski narod kao Teodul“, koje je jedno od njegovih zaveštajnih ostvarenja. Evo šta on kaže u uvodnim poglavljima: “1. Najdublje verovanje srbskoga naroda jeste verovanje u sudbu. Ne u sudbu slepu nego u sudbu promisaonu, plansku i pravednu. I u Bibliji tako piše. Kad su sva jevrejska muška deca u Egiptu uništena, po zapovesti Faraonovoj, Mojsej je spasen promislom Božjim. To je sudba. Zbog greha cara Davida sinčić mu umre. I to je sudba. Zbog zasluga cara Davida, sin mu Solomon postaje veliki i slavan. I to je sudba. Zbog izdaje prema caru Davidu, Ahitofel, carev doglavnik, isto kao i Juda izdajnik Hristov, veša se. I to je sudba. Hristos je rekao: Ni jedan vrabac ne pada bez volje Oca našeg nebesnog. I još je rekao: Vama su i vlasi na glavi izbrojane. A za sebe je rekao: Tako je pisano i tako je trebalo, da Hristos postrada i ustane iz mrtvih treći dan. Kaže srbska poslovica: Nema smrti bez suđena dana. To čini Srbe hrabrim i neustrašivim. Najdublje verovanje srbskoga naroda jeste verovanje u sudbu.

2. Šta je to istorijska sudba naroda, koju mnogi spominju bez razmišljanja i shvatanja? To je dramatična uloga pojedinih naroda prema planu Božjem, ali i prema zaslugama svakoga naroda. Istorijska sudba srbskoga naroda jasna je tek od Nemanje na ovamo, a to znači samo jedna jedina desetina srbske istorije poznata nam je, a devet desetina nepoznato. To jest, srbska istorija ocrtava se pred nama jasno tek za poslednjih 800 godina. Župansko vreme do Nemanje predstavlja jedan prelaz kao iz Starog Zaveta u Novi.

3. To veoma ograničeno znanje naše istorije ima i jednu dobru stranu. Jevreji, Indijani, Grci, Rimljani, Kinezi znaju svoju prošlost od nekoliko hiljada godina. To ih čini gordim, i to ih zbunjuje i uspavljuje. Naročito krštene narode, Grke i Rimljane. Ovi se hvale svojim paganskim herojima i filosofima isto kao i svojim hrišćanskim svecima i mučenicima. I to ih dvoji, to ih zbunjuje i slabi. Mi Sloveni znamo dobro samo svoju krštenu istoriju. Naša paganska, prehrišćanska prošlost je bez jasnoće i bez slave. Sva naša slava je u periodu naše krštene istorije. Poslednjih 800 godina predstavlja za Srbe jednu besprimernu epopeju kristalizaciju ličnog i nacionalnog karaktera, epopeju truda, borbe, stradanja i slave. Sve u znaku krsta i slobode.

4. Sve u znaku krsta i slobode. U znaku krsta označava zavisnost od Boga, u znaku slobode označava nezavisnost od ljudi. Još u znaku krsta znači hoditi za Hristom i boriti se za Hrista, a u znaku slobode znači oslobađati se od strasti i svake moralne kvareži. Mi ne kažemo prosto krst i sloboda nego časni krst i zlatna sloboda. Dakle, ne neki kriv krst ili ma kakav zločinački krst nego časni krst, što označava isključivo Hristov krst, niti ma kakva sloboda, jevtina, prljava, i nevaljala, nego zlatna, što će reći skupa, čista i svetla. Srbska sloboda bila je uvek skupa, ali ne uvek čista i svetla. Krstaš barjak je srbski barjak. Pod njim se palo na Kosovu, pod njim se oslobodilo u Ustanku.

5. Osnovna i neprekidna linija srbske istorije za poslednjih 800 godina može se izraziti sa dve reči SLUŽBA HRISTU. U ovom periodu vremena od osam stoleća srbski narod je bio istinski Teodul, tj. Božji sluga, ili Hristodul, tj. Hristov sluga, što je jedno i isto.

6. Nikada većina srbskoga naroda nije odstupala sa te osnovne linije, ali je odstupala manjina. Odstupali su ili pojedine starešine narodne zbog umne pomračenosti ili pak jedan manji deo naroda sa svojim starešinama zbog moralne pokvarenosti.

Zbog toga je sudba tako jezivo bičevala Srbe u mukama i patnjama kao malo koji narod, izuzev jevrejskog, u istoriji roda ljudskog“.

Dakle, po Svetom Nikolaju, Bog je od nas sklonio našu pagansku prošlost, da nas ne bi zbunjivala i smućivala u službi Hristu.

HRISTOS ILI NIŠTA

P: Znači, iako je znao da smo drevni, Vladika Nikolaj nas nije poučavao da se u to uzdamo…

O: Naravno da nije. Evo šta je zabeležio Dimitrije Ljotić u svom predavanju „Svetlo istine“: “oktobra 1934. godine bio sam u Smederevu sa vladikom Nikolajem. Ne znam kako i zašto zapitao sam ga:

- Preosvećeni! Da li ste čitali Milojevića, koji je po celom svetu nalazio srpske tragove?

On mi je odgovorio da nije. A ja, smatrajući da stvarno nije, počeo sam mu pričati o svemu. Kada sam završio on reče:,,Verujem da su Kinezi podigli kineski zid da bi se spasili od rušilačke navale Srba. Dalje verujem da Tukidit koji je pisao o divljim Skitima, nije znao da su oni pretci Srba. A Omar, koji je zapalio Aleksandrijsku biblioteku, sigurno da je u svojoj vojsci imao Srba. Verujem da do osmog veka sva rušenja, gde god je bilo zla i sile, rušenja, pljačke i ubijanja, da to niko drugi nije vršio nego Srbi. Sve do devetog veka kada su se okalemili sa Hristovom grančicom. Od toga doba daju blagorodno voće; ali ne svi. I kao što je sa okalemljenom grančicom koja daje lepo voće, tako i ona divlja, koja iz divlje podloge raste, daje sitno, gorko i oporo voće, tako isto i kod nas je slučaj. Toliko da se zna šta je od Hrista, a šta bez njega.“

Ove su mi se reči vladike Nikolaja urezale u pamet. Razmišljao sam o tome i smatram da su Srbi do osmog veka živeli bez Hrista, a od osmog veka bore se dve struje: jedna okalemljena Hristovom grančicom, a druga bez nje. I danas prisustvujemo u toj borbi. Cela istorija srpskog naroda od devetog veka nije ništa drugo do borba soka Hristovog, i soka i duše nehristovske“.

P: Šta mislite o DNK analizi naših korena, za koju neki (pa čak i jedan sveštenik koji se ubraja u pravoverne i ozbiljnije) veruju da dokazuje naše prisustvo ovde i duže od 15 hiljada godina (iako, po biblijsko – vizantijskoj hronologiji, živimo između 7500. i 7600. godine od stvaranja sveta)?

O: Svaki narod ima različite gene, i određuje se, pre svega, nacionalnom idejom (u našem slučaju – zavetom), a ne toliko genetikom. U Rusiji imate Krašene, krštene Tatare, koji se osećaju kao Rusi, iako su žute rase. Iz te perspektive, jedan od najčistijih slovenskih elemenata na Balkanu su pripadnici muslimanske vere iz okoline Velike Kladuše – bele puti, plave kose i očiju, podsećaju na onaj lik Svetog Save kakav je slikan za života u Mileševi (i on je plav, plavook, tipično slovenskog izgleda). Ali, oni nisu Srbi. Bili su, pa nisu. Ne zato što SPC tako hoće, nego zbog svog opredeljenja.

Današnji naš narod, genetski gledano, dominantno je slovenski, ali ima tu i drugih elemenata – recimo, u Srednjem veku imali smo stočare koje naše tadašnje zakonodavstvo zove Vlasima, i koji nisu čisto slovenski element, a prostiru se, kao stanovništvo, od Kavkaza do Crne Gore. Oni su imali svoje plemstvo (Rodopovići na Kosovu,ili Mrnjavčevići – predak im se zvao Mrnja), svoja imena (recimo, Oliver, Kapor – Momo Kapor je utvrdio da je potomak jednog od Vlaha stočara manastira Dečani koji se zvao kako se on prezivao), svoje toponime (mnogo toponima u Crnoj Gori, ali i Negrišori u Dragačevu), itd. Posle pada Despotovine 1459. slovenski Srbi i Vlasi se mešaju, jer su iste vere i istog Zaveta. Pored ovog elementa, među nama ima i tataro – mongolskih gena (toponim „Kumanica“ ukazuje na tataro – mongolsko pleme Kumani), koji potiču iz doba slovensko – avarskog saveza, ali i iz kasnijih epoha. Videćete, katkad, kod nas ljude izraženih jagodičnih kostiju i pomalo kosih očiju, zar ne? Jesu li to, danas, Tatari? Nisu, naravno. Oni su Srbi. Kao što je srbijanski Srbin postao čuveni general Pavle Jurišić Šturm, koji je bio Lužički Srbin iz Nemačke. Kao što je Alkibijad Nuša, Cincarin, postao Branislav Nušić, i dao svog sina Bana na braniku otadžbine u Prvom svetskom ratu. Kao što je Stanislav Vinaver poreklom bio poljski Jevrejin i po ocu i po majci, ali je bio jedan od najvećih boraca za Srbstvo u kulturi 20. veka.

Da ponovim – narod se određuje verom i Zavetom, a naš vrhovni „DNK“ je od Krvi Hristove i Tela Njegovog, kojim se pričešćujemo. To uvek da nam je na umu.

 

A NAŠA BUDUĆNOST?

P: Bliži se Božić i pravoslavna Nova godina, koju mi zovemo „Srpska“. U celom svetu vri kao u kotlu. Oseća se strah od Trećeg svetskog rata. Čemu mi Srbi da se nadamo?

O: Ako se vratimo Hristu – nadajmo se dobru.

P: A ako se ne vratimo?

O: Da ne govorim ja, nego Blažena Stojna Devička. Blažena Stojna (monahinja Efimija) bila je podvižnica u manastiru Deviču na Kosovu, tamo gde su mošti ugodnika Božjeg Svetog Joanikija. Bila je velika molitvenica, a zbog toga što je narod pozivala na pokajanje i očišćenje od grehova zvali su je "Pokajanije" i mnogo je voleli. Nje su se, kao suda Božijeg, plašili i okolni zulumćari - Arnauti. Iza ove divne sluškinje Božje ostala su neka proročanstva, koja je u svojoj knjižici "Blažena Stojna" (8. tom sabranih dela) pribeležio Vladika Nikolaj Velimirović. Prvo proročanstvo uputila je Mati Efimija ministru prosvete Kraljevine Srbije Ljubi Kovačeviću koji je jednom došao u Devič. Tada mu je Stojna kazala: "Vi u Srbiji psujete Boga, ne držite postove, ne idete u crkvu! Propašćete! Ti kao ministar treba da zabraniš vređanje Boga i gaženje zakona Božjeg".

Kao kazna za tadašnje grehe narodne, došao je Prvi svetski rat, u kome je preko milion Srba izgubilo život.

Jednom je sveštenik po imenu Anđelko pitao Blaženu Stojnu hoće li se Srbi ikad osloboditi i ujediniti. Ona mu odgovori:

"Zbog ovih naših suza Srbija će se osloboditi i raširiti se..."

U vreme Blažene Stojne (1815 - 1895) Kosovo je još bilo pod Turcima, i Srbi su od Arnauta mnogo zuluma trpeli. Ova zavetna zemlja srbska oslobođena je 1912.

"Ali će samo tri godine carevati..."

To je bila sloboda od 1912. do 1915. godine.

"Pa će nastati propast, te ni jedno selo Srbija neće imati, ni jedno selo, sinko..."

Ovde su prorečeni užasi austrougarske okupacije 1915-1918, kao i stradanje Srba u Prvom svetskom ratu.

"Posle nekog vremena, vratiće se ponovo, i biće carstvo srbsko veće od Dušanovog..."

Teritorija koju je Srbija dobila kao jedna od država - pobedica u Prvom ratu zaista je veća od teritorije Dušanovog carstva.

"Ali, sinko moj, ako ne bude pokajanija, i ako se Srbi ne vrate Bogu, i ne prestanu psovati i huliti na svetinje, propašće, i to će tako propasti, da se više zanavek ne dignu."

Reč je o propasti u Drugom svetskom ratu i posle toga, pod Titom i komunistima i njihovim današnjim bezbožnim potomcima. Ova propast je posledica narodnih grehova pre Drugog svetskog rata, za vreme istog, ali i potonjih, sve do sada. Ostajući uporni bogoodstupnici, Srbi sebi zapečaćuju sudbinu i idu u večnu propast.

 

KAKO DA SE IZBAVIMO?

P: Ovo deluje veoma pesimistično. Ima li, ipak, bilo kakve šanse da preživimo u svetu ovakvom kakav je?

O: Opet neću da tumačim ni prošlost, ni budućnost, nego ću da ispričam jednu povest. U svom predavanju "Svetlo istine" Dimitrije Ljotić je zabeležio slučaj, divan i poučan, sedamnaestogodišnje sluškinje Božje sa Dinare koju je narod prozvao Marija Bogoverna. Njena viđenja i pouke su i danas, kao i za vreme Drugog svetskog rata, kad je ova Hristova devica propovedala, značajna za srbski narod. Vladika Nikolaj se nosio mišlju da o njoj napiše čitavu knjigu, ali, na žalost, nije stigao.

Marija je rođena i odrasla u siromašnoj porodici. Majka joj je rano umrla, a surova maćeha ju je stalno terala da radi teške poslove. Devojka je bila vrlo pobožna, i najteže joj je padalo kad je nedeljom bivala primorana da sa ocem ode na njivu, umesto u hram Božji na Svetu Liturgiju. Zbog toga je mnogo plakala i tugovala. Jedne nedelje, otac joj beše prilegao pod drvo, da se malo odmori. U taj čas, ona začu poziv: "Marija, jesi li budna ili spavaš?" Drvo pod kojim se odmarala zatreslo se i obasjalo čudnom svetlošću. U njemu Marija ugleda Presvetu Bogorodicu. Ona je uteši i pouči, uputivši je da sluša svoje roditelje, da se Boga boji i da se Njemu moli, a da u Crkvu ide kad može. Presveta joj je rekla da će imati i tri viđenja.

Jedno od njih je bio sledeće:

Prelazeće preko mosta usred bela dana, videla je puno žena i devojaka koje u crnini peru krvav veš, smešten u malim koritima. U svaki veš bilo je ubodeno sečivo, nož, na kome je stajalo slovo "U" latinicom (ustaša). Ovo je Marija videla pre Drugog svetskog rata i pre no što su Pavelićevi monstrumi došli na vlast u Hrvatskoj.

Kad je rat počeo, Marija je išla po Dinari i na narodnim saborima propovedala pokajanje. Znala je, iako nepismena, čitave pasuse iz Svetog Pisma napamet. Narod ju je slušao i plakao. Marija je stigla i do vojvode Momčila Đujića i on je u njoj prepoznao Bogom poslato čeljade. Ona je vojvodi govorila da je srbski narod, iako malobrojan, veliki pred Bogom po zadatku i misiji koja mu je od Gospoda određena. A ta misija je biti uzor hrišćanske vrline drugim narodima, biti lestvica pobožnosti kojom će se i drugi narodi popeti u Carstvo Božje. Srbi taj zadatak nisu primili, i pohulili su na Gospoda - zato su tako užasno postradali u Drugom svetskom ratu.

Govorila je Đujiću i ovo: "Vi ste učili bogosloviju! A naš Kralj, naša sirota! Odveli ga tamo, odveli ga tako daleko (u Englesku, nap. prir.)! Znate, on ne može dobro da vlada ako ne svrši bogosloviju, pa onda da vlada". Rekla je i ko može da spase naš narod: "Naš narod neće spasiti ni lordovi (to jest Englezi, Evropljani, tzv. "saveznici"), ni lotrovi (lotrovi su probisveti, to jest bezbožni komunisti). Ni Srbstvo ga neće spasiti. Samo jedino ga Hristos može spasiti".

Gledajući u četničku značku na kapama, Marija je rekla: " Trebalo bi da imate kokardu na kojoj bi u sredini bio veliki krst, a sa njegove desne i leve strane još po jedan manji, i oko njih slova SSSS. Krst će vas spasiti".

Posle susreta sa Đujićem, otišla je da propoveda pokajanje partizanima. Rekli su joj da će je bezbožnici ubiti, ali je Marija spokojno odvratila da neće biti ubijena. Šta je kasnije sa njom bilo, jedino Bog zna. Ali, mi, danas, znamo ovo: neće nas, kao ni onda, spasiti ni lordovi, ni lotrovi, pa ni Srbstvo. Samo nas Hristos može spasiti – ako mi to hoćemo.

Zato Mu zapevajmo: “Rođenje Tvoje, Hriste, Bože naš, obasja svetove svetlošću Bogopoznanja. Njime se oni koji su se zvezdama klanjali naučiše da se poklone Tebi, Suncu pravde, i Tebe da vide, Istok sa visine, Gospode, slava Tebi!“ Hristos Se rodi, Hristova braćo i deco, Srbi i Srbkinje!