Umesto predgovora

Na Vavedenje Presvete Bogorodice navršilo se šesnaest godina od ubistva Nebojše M. Krstića, srbskog pisca i državotvorca, koji je poginuo u podmetnutoj saobraćajnoj nesreći. Tim povodom, objavljujem intervju koji sam sa Krstićem vodio 1994. godine za kragujevačke „Poglede“. Aktuelan je i danas.

OBRAZ I OTAČASTVO / RAZGOVOR SA NEBOJŠOM M. KRSTIĆEM

  U vreme u kome još ne znamo ko smo, ni otkuda smo, ni kuda idemo, dragoceni su mladi ljudi koji počinju da se rvu s tamom doba u kojem živimo, šireći Hristosovo učenje u srpskom narodu. Jedan od njih je i naš sagovornik. Nebojša M. Krstić rođen je u Nišu, rodnom gradu Sv. Cara Konstantina Ravnoapostolnog, što nije beznačajno za njegovo opredelenje da u našim, mutnim i teškim vremenima, svedoči o hrišćanskoj pravoslavnoj državotvornoj delatnosti, o monarhijskim zavetima i svetosavskom predanju saglasja Crkve i Carstva. Studirajući teologiju u Beogradu, Krstić se bavio promišljanjem bogoslovske problematike u njenom najširem rasponu, čega su rezultat mnogi radovi objavljeni u teološkim i drugim časopisima. Neposredan povod za ovaj razgovor s g. Krstićem je nedavno izašao temat uglednog časopisa „Gradac” pod naslovom Pravoslavlje i politika, koji je on priredio zajedno sa M. Radulović, kao i njegova knjiga Politika i obraz — Za vaskrs raspetog Srbstva (Izdavački dom „Obraz”, Beograd 1993.) u kojoj mladi mislilac izlaže svoj pogled na srpsko državotvorno predanje i na stanje (bolje reći: tamu) u kome smo se obreli, zahvaljujući neodgovornom rastakanju otačastvenog Imena i Imanja.

 Pogledi: Posle tobožnjeg, površnog nacionalnog osvešćivanja Srpstva, započetog nakon (možda prividne) propasti komunizma kod nas, posle različitih „događanja naroda” i „svssrbskih sabora”, posle kafanskih rasprava i tuča u srpskoj skupštini, postalo je pomalo nepopularnio „baviti se politikom” iako se politika, na najsuroviji mogući način, i dalje bavi nama (sankcije, beda, kabadahijsko ponašanje vlastodržaca). Otkuda to da Vi, čovek koji se zanima pravoslavnom bogoslovskom tematikom, krenete u suočavanje sa problemima političkog i društvenog?

Krstić: Može se reći da na izvestan način kod nas pravoslavnih danas prećutno preovlađuje shvatanje kako crkvenost i političnost nipošto ne idu zajedno i da se potpuno isključuju. To je zaista jedno veoma površno i pogrešno uverenje, a pre svega i nehrišćansko,  jer, u stvari, politikom ss čovek potvrđuje — ili pak pogubno negira — kao odgovorno biće zajednice, biće koje je prizvano da svoj život u zajednici i sve odnose u svetu (od Boga mu poverenom na upravljanje i staranje) odgovorno ustrojava po bogočovečanskom poretku Smisla i Istine. Dakle, ako je igde potrebno, štaviše neophodno, biti svetlost i so svetu, onda je to, svakako, u politici. Sadašnji srpski politički mrak i bljutavost ponajbolji su pokazatelj do čega dovodi i šta daje nehrišćanska politika, tačnije — politika bez hrišćanskih političara. jer onaj ko nema egzisteniijalnu odgovornost pred Bogom, taj zasigurno nema u potpunosti ni političku ni etičku odgovornost pred ljudima.

Pogledi: Mada su za to potrebne višetomne studije i vrlo ozbiljni razgovori stručnjaka, po svojoj novinarskoj dužnosti pitam vas: kakav je odnos Pravoslavlja i politike? Sme li pravoslavac da joj se okreće? Krstić: Smatram da se vaše veoma umesno pitanje može zaoštriti i postaviti u sledećem obliku: da li je moguća pravoslavna politika? Verujem i znam da ne samo što je moguća u konkretnom realnom smislu, već je i preko potrebna. Pogotovu danas, kada je naš primarni i najurgentniji političko-obrazovni zadatak kazivati, dokazivati i pokazivati (pre svega duhovno probuđenoj nadolazećoj srbskoj mladeži, jer  jedino ona nije unakažena gubom političkog licemerja) da naše postojeće političko beznađe nije i beznađe politike. Drugim rečima, samo politika sa hrišćanskom etikom nije bludnica, te zato samo ljudi sa obrazom, mogu i smeju biti u politici, jer samo ljudi sa obrazom mogu obrazoaati po milosti Božijoj blagoobrazni politički poredak. Za hrišćanskog političara, koji je uvek političar sa obrazom.politika je pre svega i ponajpre čovekoljubiva požrtvovanost u korist Otačastva. Pravoslavni hrišćani, a pogotovu pravoslavni političari, poučeni rečima Apostola Pavla vrlo dobro znaju da je njihova krajnja „politika na nebesima” (Posl. Filipljanima 3,20) odakle očekujemo Drugi i konačni dolazak jedinog Vladara, Cara careva i Gospoda gospodara — Bogočoveka Hrista. Ali, takođe, oni odlično znaju da se, grubo rečeno, prava za učešće u toj politici Carstva Nebeskog stiču još ovde i sada kroz konkretni, delotvornn podvig. Pravoslavni, dakle, znaju da se kroz zemaljsko žitije zadobija nebesko bitije. I zato, ako smo zaista potomci i naslednici naših Svetih bogoljubivih Vladara, i ako Kosovsko zavetno opredelenje Svetog Kneza Lazara nije samo jedna fraza na našim skvrnim usnama, onda znajmo da se Nebesko Otačastvo, koje je, kako narodni pesnik kaže, „uvek i do veka”, ne zadobija i ne stiče bez staranja i marenja za zemaljsko otačstvo iako je ono „za malena”. To je onda uistinu ona njegoševska „borba neprestana”, to je bivanje onoga što bez Božije pomoći biti ne može. Ukratko rečeno, bez pravoslavnih političara, ili kako Sveti Nikolaj Žički kaže, bez „političara sa Krstom”, neminovno su i narod i država krvavo raspeti na krstu ekonomsko-socijalno-kulturne golgote. Naša užasna svakodnevica to, nažalost, najočitije potvrđuje.Pogledi: Šta je, po Vama, srpsko političko predanje? Imamo li ga i jesmo li dovoljno spremni da ga pojmimo?

 Krstić: Srpsko političko predanje  je, u stvari, naše crkveno-državno predanje ili, najkraće rečeno, predanje svetosavske državotvornosti. Uporišna vertikala i stožer ovog predanja jeste bogomblagosloveno ustrojstvo srpske zajednice kao srpskog otačastvskog Doma. Pritom, svakako, treba imati u vidu da je bez otačastvene svesti srpsko političko predanje samo mrtvo slovo na papiru našeg aktualnog političkog beznađa. Otačastvena svest je pokazatelj i dokaz duhovne zrelosti jedne državotvorne zajednice koja ispoveda Boga Gospoda kao Nebeskog Domaćina Svedržitelja, državnog gospodara miropomazanog monarha kao otačastvenog domaćina, i hrišćanskog gospodina kao porodičnog domaćina. Samo svetosavski državotvorni domostroj pretpostavlja i omogućuje postojanje srbske zajednice koja svoju potpunu delotvornost temelji na uzajamnoj političko-domaćinskoj odgovornosti gospodara i gospode, kao i njihovoj vernosti i konačnoj odgovornosti pred Gospodom Svedržiteljem, Jedinim Istinskim Vladarem. Svaka srpska politika koja se odvija izvan svetosavskog državotvornog domostroja, dakle, izvan delotvorne konkretizacije srpske otačastvene svesti, jeste katastrofalna. To najneposrednije doživljavamo i najočitije vidimo iz naše novije istorije i sadašnjeg sveopšteg rasula. jer, o ovovekovnoj pbgubnoj ispalosti Srpstva iz svojeg živodajnog crkvenodržavnog predanja najjače svedoči pre svega naša bezimenost i bezdomnost u liku osamdesetak godina opstajućeg srboubilačkog jugoslovenstva na kojem besomučno ustrajavamo do dana današnjeg. Nesreća je što mi sada, kada je žetve uistinu mnogo, nemamo dovoljno ni crkvenih,  a još manje političkih poslenika koji poseduju neugaslu otačastvenu svest. Zbog toga, svi političko-teološki prisebni Srbi, ma koliko malo da ih je, imaju ogromnu odgovornost pred Bogom i ljudima da svoj otačastveni stav neprestano i nećutko posvedočavaju u smelom pokušaju obnavljanja zaboravljenog smisla srpskog političkog predanja. A to je za sada moguće samo kroz jedak izuzetno ozbiljan i dosledan — i po svoj prilici dugotrajan — crkveno-političko-obrazovni proces obnavljanja srpske državotvorne svesti.

Pogledi: Skoro svaka partija koja danas deluje među Srbima ima svoju viziju Pravoslavlja: zvaničnici ga tumače kao „folklorni privezak” Srpstva, demokrate kao „cveće i sveće”, građanske partije u njemu vide „ostatak prošlosti”. Kakav je Vaš odnos prema partijama, partijašenju i partizanstvu, bar kada je njihovo viđenje svetosavskog hrišćanstva u pitanju?

 Krstić: Mislim da nikog ozbiljnijeg ne čudi to što bivši komunisti, a sadašnji vajni „rodoljubi” i instant „bogoljubi”, preodenuti u demokratske višepartijske šarene haljine kidišu na Pravoslavnu Srpsku Crkvu i pokušavaju da je pretvore u uslužni servis vlastitih partijskih bezobrazluka. Ali, potpuno je neshvatljivo da u našoj Pomesnoj Crkvi sada skoro i ne postoji svetosavsko razlikovanje političkkh duhova, — bar ne postoji u meri njene svetosavske državotvornosti. Od sredine prošlog stoleća — kada je u liku partijašenja i parlamentarizma došlo do kobnog rasparčavanja srpskog nacionalno-državnog identiteta — pa do danas, naša Crkva (izuzev retkih bogoslovski trezvenoumnih i političkih prisebnih pojedinaca) nije odgovorila ovom izazovu savremene sekularizovane političnosti koja nema baš nikakvih dodirnih tačaka sa autentičnim političkim životom na serbskom otačastvenom prostoru. Štaviše, parlamentarizam i stranačko partizanstvo bili su, jesu i uvek će biti jedan nepresušni izvor krvavih srpskih nesloga i smrtnih zavada. Parlamentarzam kao partijski partikularizam i individualizam, bez kojih nema demokratije, nipošto ne mogu biti bliski sabornosti Crkve (“verujem u jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu”) niti pak pravoslavnoj ličnosti, to jest dostojanstvu čoveka kao slobodnog i neponovljivog konkretnog bića a ne tek nekakvs apstraktne individue zvane građanin. Otkada se u prošlom veku pojavio putem    parlamentarne    monarhije    na srpskom političko-državnom prostoru, ovdašnji parlamentarizam je potpuno  nefunkcionalan.

Po umesnim rečima g. K. Čavoškog, on je, u stvari, „izopačeni parlamentarizam”. Mi se konačno moramo prisebiti i odgovorno shvatiti da ustrojstvo srpske državotvornosti i srpska politička delotvornost nisu mogući kroz parlamentarnost, već samo i jedino kroz crkveno-državnu sabornost. Jer očito je da ne možemo uspešno preslikati ono što je, nesumnjivo, politički plodotvorno nekim drutim narodima, anglosaksoncima na primer. Mi, naprosto, u državotvornom smislu nismo parlamentarni narod već saborni, i naša državotvornost se nikako ne može artikulisati kroz parlamentarnost već jedino kroz sabornost putem crkveno-državnih sabora jedne staleški ustrojene otačastvene zajednice. Pritom valja znati da parlamentarnost i sabornost nisu komparativni politički pojmovi, te da nas politička istorija uči da razni državotvorno potentni narodi svoju državotvornost artikulišu na različite i samo pojedinim narodima svojstvene načine. To što se danas strategijom novog svetskog poretka parlamentarizam perfidno nameće kao jedini obrazac državnog političkog ustrojstva a demokratija kao jedina opcija, to svedoči o stepenu ropske unifikacije u nasilnoj nivelaciji političko-državnih posebnosti državotvornih naroda. Naime, Srbi su kao otačastvena zajednica politički delotvorni, tj. državotvorni jedino kroz sabornu monarhiju koja se samo na crkveno-državnim saborima potvrđuje. Dakle, ni parlamentarna niti ustavna već — saborna, jer samo u sabornoj monarhiji kralj nije ni parlamentarno-partijska lutka ni apsolutistički tiranin već bogomblagosloveni i miropomazani državni Domaćin. I zato, nedopustivo je da pravoslavni Srbi neupitno prihvataju i zagovaraju opciju demokratije po kojoj se u političkom smislu nipošto ne mogu potvrditi kao neponovive bogolike ličnosti, već jediio redukovati na nivo apstraktnih bezličnih građanskih individua. Hrišćanin, a pogotovu sveštenik koji to nema u svom teološko-političkom vidokrugu, svojim demokratskim prenemaganjem još više pozlećuje žive rane raskrvavljenog tkiva srpskog državotvornog bića.Pogledi: Mnogo smo ovih godina gsvorili o mokarhiji, tukli se u prsa krunom i kokardom, osnivali krunske savete i rojalističke pokrete. I Vi ste nedvosmislno opredeljeni kao monarhista. Šta to znači? Kakav monarhizam nam je u ove dane potreban, to jest — kakav je, posle raznih buncanja i groznica na našoj političkoj sceni, lekovit?

 Krstić: Nije moguće biti pravoslavni monarhista bez evanđelske pobožnosti i bogoslovske pismenosti, političke odgovornosti i državotovrne obrazovanosti. Biti srbski monarhista znači raskinuti jednom za svagda sa bogoslovsko-političkom neozbiljnošću, državotvornom infatilnošću i prestižnim dokonim političkim koketiranjem. Srpski monarhisti danas nemaju važniji i odgovorniji zadatak od ozbiljne političko-obrazovne borbe za blagoobrazni poredak bogočovečanskog Domostroja koji stoji na trojstvenoj jednonačelnosti (monarhiji) Nebeskog Gospoda, državnog gospodara i hrišćanske gospode.

Vladimir Dimitrijević