VUČIČ BRANKOVIĆ JE SPREMAN NA IZDAJUVUČIČ BRANKOVIĆ JE SPREMAN NA IZDAJU
Sada, kada je Vučić u koaliciji sa ubicom Haradinajem, i kada više nema nikakve sumnje kojim je putem krenuo, shvatamo da ljudi koji ozbiljno prate srbsku političku situaciju nisu ni sumnjali u ono što Darko Hudelist piše u „Globusu“: Vučić je spreman da prizna „nazavisno Kosovo“, pri čemu nema nikog da mu se suprotstavi. Hudelist je jasan: “Jedan moj sagovornik iz Beograda ovako kaže o “faktoru Crkva & desnica”, kada je riječ o Vučiću i njegovoj politici prema Kosovu: “Mislim da mu oni nisu ozbiljne prepreke. Desnica je smiješna i drži je pod kontrolom, ponajprije Šešelja. A Dveri su slabe. A Crkvu je davno pacificirao.”(1)
Potpisnik ovih redova je još 2014. pisao o vezama Darka Hudelista i Vučića, koje su postojale još dok je potonji bio veliki „patriota“ u Srpskoj radikalnoj stranci. (2). Tako da, ako za te veze znamo, Hudelistov tekst nije nimalo slučajno pisan baš u ovom periodu. Dobro obavešteni hrvatski novinar Balkanu stavlja do znanja šta njegov stari poznanik sprema.Potpisnik ovih redova je još 2014. pisao o vezama Darka Hudelista i Vučića, koje su postojale još dok je potonji bio veliki „patriota“ u Srpskoj radikalnoj stranci. (2). Tako da, ako za te veze znamo, Hudelistov tekst nije nimalo slučajno pisan baš u ovom periodu. Dobro obavešteni hrvatski novinar Balkanu stavlja do znanja šta njegov stari poznanik sprema.
Ali, šta je s nama?
KOSOVSKO PITANJE JE JASNO
Veliki srbski geopolitičar, Milomir Stepić, u svom intervjuu za nedeljnik „Pečat“ pokazuje koliko je „kosovsko pitanje“ jednostavno i jasno. Geopolitički gledano, kaže on, Kosovo i Metohija su tvrđava Balkana, njegov centralni prostor, i zato nije slučajno da je baš tu izgrađena naša srednjovekovna država, kao što nije slučajno da su Amerikanci baš tu izgradili bazu Bondstil. Kosovo nije samo 12, 3% teritorije Srbije, nego mnogo više, i u geopolitičkom i u metafizičkom smislu. Ako se prepusti Kosovo, sledeći na redu je Niš; mada u Nišu sad nema Arbanasa, kaže Stepić, treba se setiti da ih nekad nije bilo ni u Prizrenu. Borba oko Kosova i Metohije i nepredavanje svoje teritorije u ovom istorijskom trenutku presudni su za naš opstanak.
Po Stepiću, „Srbija predstavlja personifikaciju čitavog srpskog činioca na Balkanu. Upravo svođenje svih Srba i srpskih zemalja samo na Srbijance i Srbiju jeste samo jedan korak u „obuzdavanju“ srpskog činioca koji Zapad smatra prevelikim i prejakim u regionalnim razmerama. Radi toga su republičke „neadekvatne granice“ (S. Hantigton) pretvorene u državne, uvedene su antisrpske sankcije, pala je Republika Srpska Krajina, smanjena Republika Srpska, okupiran kosovsko – metohijski deo Srbije, rasrbljuje se Crna Gora, na sve strane se afirmiše geopolitički nekrofilno neojugoslovenstvo, Srbima se nameće „kompleks krivice“…I rezidualna, postjugoslovenska Srbija smatra se nedopustivo snažnom. Nekadašnje titoističko geslo „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ nasledila je još apsurdnija neformalana krilatica „Mala Srbija – stabilan Balkan“. Stoga se amputacijom Kosova i Metohije i pretećom centrifugalnošću Vojvodine očigledno vrši njeno dodatno prinudno smanjivanje i teritorijalno ujednačavanje sa 1995. ocelovljenom Hrvatskom i sve unitarizovanijom BiH. I tu nije kraj, jer „Damoklov mač“ separatističkih namera i velikodržavnih apsiracija i dalje preti“.(3)
PRAVE SE NEVEŠTI
Ako ovo zna Milomir Stepić, naučnik, to moraju znati i svi predstavnici srbske duhovne, političke i kulturne elite, od kojih su neki ovih dana zauzeti pričom o „unutrašnjem dijalogu“ o Kosovu i tvrdnjom da Srbija više nema dece koja će da „ginu“ za Kosovo i Metohiju.
(Što da ginu deca? Mogli bi da za Kosovo ginu upravo starci sa jednom nogom u grobu, koji iz udobnih fotelja svojih akademija i drugih, često polusklerotizovanih ustanova, unapred žale našu „decu“. Jer, ne zaboravimo, u Prvom svetskom ratu za slobodu nisu ginula samo deca, nego i trećepozivci, o kojima Živojin Mišić veli:„Pogledajte one čiče sa Kolubare! Još nijedan izveštaj od komandanata divizije nisam primio da se oni ne spominju kako su zadržali i potukli Švabe tamo gde su se zatekli! Na njih da se ugledate!“ (4))
Naša „elita“, ipak, ne razume osnovne istine o Kosovu i Metohiji iz jednog prostog razloga: prave se nevešti. I prave se nevešti iz razloga svog komfora i zbog ciljeva krajnje koristoljubivih.
PITANJE ELITE
Pisac mlađe generacije, Marko Tanasković, još 28. maja ove godine na svom fejsbuk profilu objavio je sledeći zapis: “Pre izvesnog vremena, na jednoj kućnoj žurci, imao sam neobično zanimljiv i iskren razgovor sa bivšim diplomatom jedne izuzetnio uticajne zapadne zemlje, koji se sada bavi biznisom u regionu. Obojica smo bili malo više popili, doduše ipak on više nego ja, što mu je dodatno razvezalo jezik. U jednom trenutku, upitao sam ga sasvim otvoreno: “Zašto u Srbiji pomažete i na vlast dovodite samo najgore ljude?“ Razmislio je na trenutak pa mi je odgovorio vrlo nediplomatski: “Prvi razlog je očigledan, ljudi bez kvaliteta i ljudi koji imaju slab karakter i oni skloni korupciji su najposlušniji i sa njima je lako manipulisati. A drugi razlog, hm, pa kako da ti kažem, mi tom negativnom selekcijom planski ubijamo samopoštovanje naroda i osećaj patriotizma među budućim generacijama. Kada vide kakvi sve isplivavaju na površinu, mladi se razočaravaju, počinju da mrze sopstvenu zemlju i strani uticaj prihvataju kao nešto sasvim normalno, pa čak i poželjno“…(5)
Kad narod ne vodi duhovna i moralna elita, nego korumpirani i nedostojni, on propada, i mora da propadne ako se nešto hitno ne promeni.
Vlast Vučića i njegove virtuelne stranke, koja će se raspasti čim nestane gazdine klovnovske, od zapada oktroisane, „svemoći“, očiti je dokaz za to: nema oblasti života u Srbiji koja nije načeta truležnošću korupcije i stravičnom grabljivošću naprednjačkih „bosova“ maskiranom čas u priču o EU, čas u priču o patriotizmu (prodaju Kosovo i Metohiju, a grade kult „heroja sa Košara“.) I svi časni ljudi, naročito mladi, negoduju kad to vide. Narodu je zaista teško kad nema na koga da se ugleda, nego luta po tami istorije u kojoj se obreo bez svetlosti uzora pred sobom.
ELITA, TO JEST KLIR
Jedan od mogućih prevoda reči „elita“ na grčki je „klir“. To su, po duhovnim i moralnim kakvotama, najbolji, izabrani, udeo Božji. Tako su se, u ranoj Crkvi, nazivali svi hrišćani, od Boga odabrani da Mu budu narod, Novi Izrailj.
Ipak, reč „klir“ u evropskim jezicima, pa i kod nas, vekovima, pre svega, označava sveštenstvo. Sveštenici Crkve Boga Živoga su, po Svetom Jovanu Zlatoustu, klir – izabrani udeo Gospodnji, zato što ljudima svedoče Raspetog i Vaskrslog Hrista i rađaju ih krštenjem i duhovnim životom za večnost. Oni su iznad običnih uglednika i javnih ličnosti onoliko koliko je nebo iznad zemlje. Zbog toga, u svojih „Šest knjiga o sveštenstvu“, Zlatousti nastojava na neophodnosti njihovog dostojanstva zasnovanog na moralu: “Duša sveštenika sa svih strana treba da blista krasotom kako bi mogla da raduje i da prosvećuje duše koje gledaju na nju. Gresi neznatnih ljudi kao da se vrše u mraku i pogubljuju samo one koji greše. Međutim, gresi značajnog i poznatog čoveka nanose opštu štetu, čineći pale još nemarnijima za dobre podvige, a opreznima dajući povod za gordost. Osim toga, propusti prostih ljudi nikome ne nanose značajnu štetu, čak i ako se objave. Tome nasuprot, (propusti) onih koji stoje na visini svešteničkog dostojanstva su, najpre, svima pred očima. Osim toga, čak i da je mala, njihova greška u očima drugih izgleda velika, s obzirom da svi mere greh po dostojanstvu onoga ko je pogrešio, a ne po važnosti samog dela. Sveštenik je, dakle, dužan da se sa svih strana ogradi najkrepkijim oružjem, tj. neuspavljivom bodrošću i postojanom opreznošću nad svojim životom, pazeći sa svih strana da neko ne primeti otkriveno i nezaštićeno mesto i nanese mu smrtan udarac.“(6)
Klirici, dakle, moraju biti ljudi za uzor.
ŠTA OČEKUJEMO OD SVOGA KLIRA?
Veliki ruski filosof, Ivan Iljin, u svom ogledu „Šta očekujemo od svojih pastira?“, ističe da sveštenik treba da bude ne samo moralni uzor, nego i molitvenik pred Gospodom, koji nije potonuo u sholastička rasuđivanja: “Šta čoveku može pružiti bogoslovsko školovanje koje proističe od apstraktnog, suvog, logički umujućeg racija, koji srcem ne sazire Hrista Spasitelja i ne pomaže nam da Ga vidimo? Kakvo značenje ima apstraktna „egzegeza“ ili deduktivni argument u sazercateljnim i molitvenim prostranstvima žive religioznosti? Mogu li oni dati religijsku očevidnost duši koja traži Božju svetlost i oganj, koja očekuje živoga Boga? Koliko puta, slušajući u inostranstvu besede i propovedi inoslavnog sveštenstva, razmišljamo o tome koliko je ono bogato knjiškom obrazovanošću i koliko siromašno darovima srca i duha! Kako je to tuđe ruskoj pravoslavnoj duši!“(7,188)
Po Iljinu, dakle, sveštenik mora imati molitvenu silu, ljubeće srce i živu savest. Kad je savest sveštenika u pitanju, Iljin kaže: “Tamo, gde mi ponekad bespomoćno sumnjamo i kolebamo se, on, kao majstor savesti, mora videti jasno i duboko; gde mi bludimo i padamo u zabludu, on mora znati i pokazivati prav put; gde mi pitamo, on mora imati odgovor. On mora da nas podržava u iskušenjima i sablaznima; mora nam biti oslonac prilikom naših kolebanja i iznemogavanja. On mora odmah da sagledava gde postoji nečasnost, neiskrenost, izdaja; ali da pri tome čuva pravičnost u sudu i presuđivanju. /…/Nama je neophodan iskren i otvoren ispovednik, koji se nikad i ničim ne može potkupiti, koji nije pohlepan, koji se ne boji silnika i koji je slobodan od vlastoljubivosti; nama je neophodno živo ognjište hrišćanske savesti, sa čistim plamenom i krotkom svetlošću.“(7,190)
Srbska istorija je navikla na ovakve sveštenike, i oni su, vekovima, bili zalog opstanka ovog naroda. Zato je taj narod govorio: “Trista – bez popa ništa!“, a Turci, u pesmi „Početak bune protiv dahija“ žele da pogube „popove, srpske učitelje“. Francuz Šarl Irijart, koji je napisao knjigu „Putopisi iz vremena ustanka 1875-1876“ govori o izvanrednoj prisnosti između pravoslavnog sveštenstva i naroda u Bosni i Hercegovini. On kaže da su sveštenici toliko srođeni sa pastvom da je reč Srbin sinonimna reči pravoslavac. Zato su sveštenici prednjačili u ustaničkim borbama protiv Turaka. Što se rimokatoličkog sveštenstva tiče, ono je, kaže Irijart, verne odvraćalo od učešća u ustanku, jer im je iz Vatikana tako naređeno.
ELITIZAM BORBE ZA SLOBODU
Svoj elitizam, svoju izabranost, naš klir je, rekosmo, pored molitve i duhovnog rukovođenja, dokazivao delatnim učešćem u borbi za slobodu Srbstva. Evo nekoliko primera iz knjige protojereja Boža J. Jokanovića „Krstom, perom i mačem/ Sveštenstvo u službi svom narodu“ (Svetigora, Cetinje, 1998).
Sveti Petar Cetinjski je vodio vojsku u boju na Krusima, protiv Mahmut – paše Bušatlije, pozivajući svoje junake: “Na oružje i krvavo polje, mili vitezi!…Arhipastirski blagoslov predajem vama!“ Kasnije je tukao Napoleonovog maršala Marmona u Boki Kotorskoj. Njegov sinovac Petar Drugi Njegoš, ne samo da je ratovao protiv Turaka, nego je odbio i ponudu Porte da formalno prizna vlast sultana i dobije onu autonomiju koju je knez Miloš dobio za Srbiju. Vladika bački Jovan ( Jovanović ) je 1804. prvi kupio Karađorđu dva topa, i poslao ih, skupa sa topdžijom i džebanom, u ustaničku Srbiju.
Pop Luka Lazarević je bio junak boja na Mišaru, pa mu na grobu piše: “Ovde leži Lazarević Luka/ štit Pocerja, cvjet srpskih junaka,/ prosta zemljo kojano ga skrivaš,/ svojom te je iskupio krvlju“. Bio je tu i prota Milutin Ilić – Gučanin koga je, kako kaže Petar Jokić, „slušala njegova nahija kao svetog Kralja Prvovenčanoga“ i koji je, na treće Trojice, u boju u selu Lopašu u Dragačevu, pobedio turskog Ord-agu i glavu mu odsekao. Pop Đorđe Karan, jedan od vođa srbskog ustanka u Bosni 1875/76, odmetao se u hajduke, da bi branio narod od zuluma. O njemu se pevalo:“Bež`te, Turci, zarana, eto popa Karana!“ Oni su, kao sveštenik Bogdan Zimonjić i kao arhimandrit Nićifor Dučić, uzimali i pušku u ruke, kad je trebalo biti junak „đe prah gori pred oči junačke“. Neustrašivi pop Luka Nikolić, sa junačkog Čeva, bio je takav da za njega prota Božo Jokanović veli da je od onih koji se „osim Boga nisu bojali nikoga, a smrti najmanje“. Sveštenici – slobodoljupci su, kao pop Mile Jovović u Nikšić, uletali među Turke sa krstom i jataganom. Ili su, kao pop Radivoje Vučinić sa bombama u rukama, upadali među neprijatelje, što je Vučinić uradio u Okružnom načelstvu u Prokuplju 1917. godine.
Narodna pesma opisuje jeromonaha Isaiju, iz manastira Kalenića, koji je bio pisar čuvenog Koče kapetana, i o kome se pevalo: “Vojsku kupi Koča kapetane/…/ Barjaktara crnog kaluđera,/ Po barjaku položio bradu,/ Pa on uči Srbe u paradu!“ (Ovog Isaiju Turci ubiše 1788. u Tekiji na Dunavu!) Ubiše Turci i Hadži – Ruvima, starešinu Bogovađe, i Hadži – Gerasima (Đeru) iz manastira Moravci kod Ljiga zato što su ovi duhovnici vodili narod na putu ka slobodi. Mučeništvom se, u Hadži Prodanvoj buni 1814, proslaviše Sveti Pajsije i Avakum.
Setimo se i popa Bogdana Lalevića, vojnog sveštenika andrijevačkog bataljona, koji je, na Bardanjolu kod Skadra, 1913, kad su oko njega svi pali i nije imao ko da nosi barjak, uzeo i barjak i pušku i u jurišu na Turke poginuo. Imali smo i sveštenika Nikolu Simovića, koji je svom sinu, koga su Austrijanci streljali na Cetinju, 1917. godine rekao:“Sine Jakša, budi hrabar i drži se junački! Umreti za slobodu svoga naroda i Otadžbine dužnost je svakog Srbina!“
Imali smo sveštenika novosadskog Pavla Stamatovića, koji je, na zahtev svoje pastve, na Veliki četvrtak 1848. izneo protokole rođenja pisane na mađarskom, i spalio ih u porti crkve. Bio je tu i arhimandrit Sava Dečanac, koji je svoj narod branio na Berlinskom kongresu, a pre toga, sa Nićiforom Dučićem, četovao po Hercegovini za vreme Nevesinjske puške.
Takvi su održali veru u narodu u najteže doba, kad je izgledalo da nema nade i da je nikad neće biti.
ŠTA IMAMO DANAS?
Danas, i u ovom trenutku, nema ni pomena o klanju i dranju sveštenika koji ginu za slobodu, pa se glas Srbske Crkve o Kosovu i Metohiji očekuje više nego ikad: glas jasan, u isti mah junački i majčinski, jer, ako neko treba da vidi šta će biti s nama ako ostanemo bez Kosova i Metohije, to je klir Svetosavske Crkve. Taj glas je, avaj, sve samo ne glasan i jasan: recimo, najpre se čuje da je prvi po časti klirik SPC rekao da se Kosovo i Metohija nikako ne smeju i ne mogu predati, a onda se, na opšte čuđenje, sazna da on to nikad i nigde nije rekao. (8)
Umesto jasnog glasa u odbranu Svetinje, imamo razne vrste ponašanja koje nije u skladu sa hrišćanskim moralnim kodeksom – od učešća visokih klirika na „Bir festu“(9) do pravljenja mrsnih svetkovina u manastirima usred Velikogospojinskog posta. (10) Dok narod jedva ima hleba da jede, eparhijski dvorovi se opremaju kao kosmički brodovi. (11)
Teologija koja se propoveda na bogoslovskim školama SPC odavno je prestala da bude u duhu Predanja: glavni teolog koga slede naši profesori nije Sveti Justin Ćelijski, nego mitropolit bez pastve, Jovan (Zizjulas), fanarski arhiekumenista, o čijim jeresima govori najveći francuski pravoslavni bogoslov, Žan Klod – Larše, koji čak smatra da su izvesni teolozi SPC najgrlatiji propovednici zizjulasovštine.(12)
A Zizjulasova teologija, zasnovana na kriptopapističkom univerzalizmu, hrišćanski patriotizam poriče kao etnofiletizam, i propagira sterilno kvazi-hrišćanstvo koje može da bude isto i na Veneri i na Marsu, pri čemu nema nikakve veze sa narodom iz koga hrišćanin potiče.
Oni koji treba da, po Iljinu, budu „majstori savesti“ pokušavaju da nas uvere kako nam je, od čvrstog stava o Kosovu i Metohiji, potrebnija komisija o Stepincu, i svaki jasan stav po tom pitanju nastoje da osenče, priguše, daju mu drugu „boju i aromu“. A bilo bi dovoljno da, povodom pokušaja izdaje Kosova i Metohije, samo ponove Lazarevu kletvu izdajnicima: “Rđom kap`o dok mu je kolena!“
Međutim, vrh SPC se odavno opredelio za borbu da srbski manastiri na Kosovu i Metohiji dobiju eksteritorijalni status, poput Svete Gore i Vatikana.(13) Borba za eksteritorijalnost na zemlji koja, po Ustavu, jeste deo države Srbije jasno ukazuje na to da se od Kosova i Metohije odustaje u konkretnom, državotvornom smislu, i da se manastiri pretvaraju u svojevrsne muzeje koje će Arbanasi jednog dana tražiti kao ono što pripada njima. Kako kaže arbanaški istraživač Baki Svirca, (nezavisno) „Kosovo ima obavezu da prepozna Crkvu i njene privilegije i da poštuje njenu autonomiju u verskim pitanjima, ali sa druge strane i Crkva ima obavezu da prihvati novu realnost na Kosovu, tj. nezavisnost“(13,135).
Hudelist smatra da je vrh SPC realnost prihvatio. Oni koji imaju najveću moć u tom vrhu ne dozvoljavaju da se bilo kakav čvršći stav najstarije ustanove srbskog naroda probije u javnost, verovatno zato da veliki „patriota“ Vučić ne bi bio ucveljen. (14) Najstrašnije od svega je što vrh SPC ćuti o koaliciji Vučićevih Srba sa šiptarskim zločincima na Svetoj Srbskoj Zemlji. To je nedopustivo i sramno, ma ko i kako branio ovakav postupak „ikonomijom“ i „diplomatskom mudrošću“. Jer, Haradinaj je, bar kad su Srbi u pitanju, novi Pavelić.
KAKO DA SE BORIMO?
U intervjuu za portal „Patriot“, već pomenuti Marko Tanasković kaže: “Mi ne samo da smo desuverenizovana zemlja, mi smo de fakto okupirana zemlja, premda je reč o mekoj okupaciji koja je teža za detektovanje i prijatnija za život, ali dugoročno može biti pogubnija za sudbinu i karakter jednog naroda. Ako nam je za neku utehu, situacija nije mnogo bolja u mnogim većim i bogatijim evropskim zemljama gde se takođe dovode, često mimo bilo kakvih izbora i provera narodne volje, vrlo problematični ljudi na vlast koji za svoje poteze ne odgovaraju biračima, već transnacionalnim centrima odlučivanja oličenim u velikim korporacijama i bankama. Globalistička neman vrlo je žilava, a mali potresi u vidu Bregzita i Trampove pobede dovešće samo da pojačavanja stiska. Pošto ne verujem u „spontane“ ulične revolucije u današnje vreme medijske svemoći i potpune obaveštajne kontrole, mislim da se najbolje možemo suprotstaviti ovakvom naopakom sistemu tako što ćemo jačati naše porodice i unutrašnju nacionalnu koheziju, ići u crkvu i čekati da se spoljnopolitičke okolnosti promene u našu korist, što će se neminovno kad-tad dogoditi. Treba čitati Evolu i vežbati njegovo „jahanje tigra“.“(15)
I dok čekamo da se svetskoistorijske okolnosti promene, i vežbamo da „jašemo tigra“, braneći svoje porodice i odlazeći u hramove na molitvu, vredelo bi čuti glas vrha SPC u zaštitu Kosovsko – Metohijskog Jerusalima, naše kapije u Nebesku Srbiju.
Dr Vladimir Dimitrijević
________________________________________________________________________
UPUTNICE (Internetu pristupljeno 5. septembra 2017. godine):
1. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/hrvati-najavljuju-srbija-se-sprema-da-prizna-kosovo-evo-kako-ce-to-vucic-izvesti/
2. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/25223/#
3.Prof.dr Milomir Stepić: Kosovo je tvrđava Balkana-čuvajmo zidine!, Pečat 483/2017, str. 16.
4. facebookreporter.org/2014/05/12/fbr-feljton-srbske-čiče-na-braniku-ot/ 5.www.facebook.com/groups/1579629612265398/permalink/2015474335347588/
6. svetosavlje.org/o-svestenstvu/4/
7. Između ČEKE i GESTAPO-a/ Ivan Iljin i vaskrs Rusije ( priredio Vladimir Dimitrijević ), Katena Mundi, Beograd, 2014.
8. stanjestvari.com/2017/07/28/irinej-nisam-davao-izjave/
9. borbazaveru.info/content/view/9910/1/
10. borbazaveru.info/content/view/9917/1/. 11.www.telegraf.rs/vesti/722659-vladika-jovan-platio-stolice-24-000-evra.
12. borbazaveru.info/content/view/8086/1
13. Videti: Kosta Čavoški: Da li sudije štite izdaju/ Prilog istoriji srpskog pravosuđa, Katena Mundi, Beograd, 2014.
14.www.srbijadanas.net/vladika-irinej-bulovic-sakrio-memorandum-spc-o-kosovu/; www.telegraf.rs/vesti/776270-atanasije-irinej-bulovic-je-licemer-vladike-privatizuju-crkvu
15.patriot.rs/marko-tanaskovic-mi-ne-samo-da-smo-desuverenizovana-zemlja-mi-smo-de-fakto-okupirana-zemlja/