Svakog dana čitam o tome, i jedva uspevam da se vratim „u normalu“. Ali, poremećaj ravnoteže stiže već sutra, ili prekosutra, sa novim vestima; kao da pred nama bukti strahoviti rat, kome se ne vidi ni kraja, ni konca.(3) Do kada će ovo trajati? Šta su uzroci? Kuda idemo? Ako je čovek hrišćanin, njemu mora biti jasno: uzrok propasti je uvek duhovni. Jer, hrišćanska vera je brak i porodicu uzvisila tako da budu ikona odnosa Hrista i Crkve: muž treba da voli ženu kao što Hristos voli Crkvu, do samoraspinjanja, a žena treba da sluša muža kao Crkva Hrista, dokazujući svoju ljubav – opet i opet! – žrtvenošću. Ali, današnji čovek je pljunuo na zapovesti Božje, i rešio da živi po svojoj samovolji. I sve mu se ruši, pa i brak i porodica.Svakog dana čitam o tome, i jedva uspevam da se vratim „u normalu“. Ali, poremećaj ravnoteže stiže već sutra, ili prekosutra, sa novim vestima; kao da pred nama bukti strahoviti rat, kome se ne vidi ni kraja, ni konca.(3) Do kada će ovo trajati? Šta su uzroci? Kuda idemo? Ako je čovek hrišćanin, njemu mora biti jasno: uzrok propasti je uvek duhovni. Jer, hrišćanska vera je brak i porodicu uzvisila tako da budu ikona odnosa Hrista i Crkve: muž treba da voli ženu kao što Hristos voli Crkvu, do samoraspinjanja, a žena treba da sluša muža kao Crkva Hrista, dokazujući svoju ljubav – opet i opet! – žrtvenošću. Ali, današnji čovek je pljunuo na zapovesti Božje, i rešio da živi po svojoj samovolji. I sve mu se ruši, pa i brak i porodica.

              Pouke Svetog Nikolaja

 

Sveti vladika Nikolaj u svojoj „Kasijani“ kaže: „Ljubav je Bog. Samo se kroz Boga može ljubiti stvorenje Božje. I najružnije. Zato prva zapoved glasi: „Ljubi Gospoda Boga svojega“, pa tek onda druga: „Ljubi bližnjega svojega“. Bez ljubavi k Bogu svaka druga ljubav je nerealna i netrajna“. Ako, nastavlja on, duša voli samo nečije telo – onda je to pohota; ako pak voli drugu dušu, ali je voli bez Boga – onda je to sažaljenje ili divljenje; tek ako duša u Bogu voli drugu dušu – onda je to ljubav. Čovek i mrtav želi da bude voljen. I posle smrti se bori protiv smrti: zato stvara, podiže zadužbine, čini dobro – da bi ga se ljudi kada umre sećali i da bi ga s ljubavlju pominjali.

Ogrehovljeni um čovekov meša ljubav sa pukom čulnošću, sa pohotom. Ali one nisu i ne mogu biti isto. Vladika veli: „Ljubav i pohota su suprotne… Normalno uzev, prava ljubav postojano raste u sili i oduševljenju bez obzira na čovečju starost; pohota pak brzo prolazi, prelazi u odvratnost, i često vodi očajanju“. Zato kaže Sveti Antonije Veliki: „Početak greha jeste pohota; početak spasenja i Carstva Nebeskoga jeste ljubav“.

Savremeni gurui ateizma i materijalizma čoveku govore da je iživljavanje svih nagona – „prirodno“. Ali, pošto ne znaju za Boga, oni ne poznaju ni čoveka. Jer, čovek može da živi ne samo u skladu sa svojom palom, ogrehovljenom prirodom, koja ga „nagoni“ na nemoral i egoizam, nego i u skladu sa svojom pravom, u Adamu sazdanom, a u Hristu obnovljenom i preobraženom, prirodom. Živeti po palosti, uvek je pristajanje na animalnost, na nešto što nije dostojno čoveka. Jer, kako kaže Vladika Nikolaj,“zoologija je ispod nogu antropologije“.

Ljubav, dakle, nije iživljavanje svoje sebičnosti, nego krst. Takav je život u braku, koga je Bog blagoslovio prvo u Raju, a zatim na svadbi u Kani Galilejskoj. U braku su dve duše – jedno i dva tela – jedno, „nerazdelno i nesliveno“.

Lakše je dvoma na putu ka Bogu, no jednom, kaže Sveti vladika. Brak obuzdava pohotu, a umnožavanjem ljudskog roda umnožava se broj onih koji mogu da prime evanđelje Hristovo i da se spasu. Zato je brak simvol veze Hrisga i Crkve. Vladika dodaje: „Kao što osvećeni brak simvolizira Hristovo jedinstvo sa Crkvom i Hristov duhovni brak sa dušom svakog vernog, tako opet sa druge strane preljuba i blud simvoliziraju satanizam, izneveru Ljubavi Božje, raskid jedinstva sa Bogom. A to je po volji satani, koji želi da izigra i osujeti Božju Ljubav u ljudima. Njemu je mrska čista nebeska ljubav a prijatna telesna pohota u svakoj nečistoti. „Besplodna djela tame“ – to je njegov mamac kojim mami ljude u pakao“. To jest: „Bilo da muž izneveri ženu bilo da se pokloni idolima, u oba slučaja on otpada od Boga i tvori ono što je đavolu ugodno“. I to je suština današnje nesreće: ljudi su zaboravili da brak i porodica počivaju na žrtvenoj uzajamnosti, koja i jeste ljubav. Kako je govorila Marina Cvetajeva: „Voleti nekog znači videti ga onakvim kakvim ga je zamislio Bog, a roditelji ga takvim nisu učinili“. A mitropolit Antonije Blum dodaje: “Reći nekom „Volim te“, znači reći mu: “Ti nikad nećeš umreti““. Tamo gde nema ljubavi, ima smrti. I zato ovoliko zločina tamo gde bi trebalo da bude najsigurnije – u porodici.

Životnu saputnicu, princezu engleske i nemačke krvi Aliks (Alisa) od Hesen Darmštata, budući poslednji ruski car Nikolaj Drugi je upoznao 1884. godine na venčanju svog strica Sergeja Aleksandroviča i Jelisavete Fjodorovne, rođene sestre buduće ruske carice Aleksandre Fjodorovne. Nikolaj i Aliks zavoleli su se odmah, ali tek nakon deset godina, najzad su dobili blagoslov za venčanje od cara Aleksandra Trećeg i carice Marije Fjodorovne, kao i od njene bake, britanske kraljice Viktorije. Princeza Alisa bila je duboko religiozna, izuzetno obrazovana i odlučna u životu po zapovestima Božjim. Od najranijeg detinjstva vaspitavana je u duhu saosećanja prema bližnjima i bračne i porodične vernosti. Caru i Rusiji rodila je četiri kćeri i sina. U svojim beležnicama ona je, između ostalog, o porodičnoj ljubavi pisala: “Dužnost u porodici jeste nesebična ljubav. Svako mora da zaboravi na svoje „ja“ posvetivši sebe onom drugom. Svako treba da krivi sebe, a ne drugog ako nešto ne ide kako treba. Neophodni su izdržljivost i strpljenje, nestrpljenje može sve da pokvari. Oštra reč može da uspori sjedinjenje duša za čitave mesece. S obe strane mora postojati želja da se brak učini srećnim i da se savlada sve što predstavlja prepreku za to. I za najsnažniju ljubav je veoma potrebno da se svakodnevno učvršćuje. Najneoprostivija grubost je baš u sopstvenom domu prema onima koje volimo. Još jedna tajna sreće u porodičnom životu jeste pažljivost jednog prema drugom. Muž i žena moraju stalno jedno prema drugom ispoljavati znake najnežnije pažnje i ljubavi. Sreća u životu sastoji se od pojedinih minuta, od sitnih zadovoljstava koja se brzo zaboravljaju, od poljupca, osmeha, dobrog pogleda, srdačnog komplimenta i bezbrojnih malih, ali dobrih misli i iskrenih osećanja. Ljubavi je takođe potreban njen svakodnevni hleb. Postoji još jedan važan elemenat u bračnom životu – to je jedinstvo interesovanja. Nijedna briga žene ne sme izgledati previše sitna čak ni za gigantski intelekt najvećeg muža. S druge strane, svaka mudra i verna žena će se vrlo rado zanimati za poslove svog muža. Ona će poželeti da sazna nešto o svakom njegovom novom projektu, planu, teškoći i nedoumici. Ona će poželeti da zna koji njegov poduhvat je uspeo, a koji ne, i da bude u toku svih njegovih svakodnevnih poslova. Neka oba srca dele i radost i patnju. Neka popola dele teret briga. Neka sve u njihovom životu bude zajedničko. Oni moraju zajedno ići u crkvu, moliti se jedno pored drugog, zajedno prinositi pred Božije stope teret briga za svoju decu i za sve ono što im je dragoceno. Zašto da ne razgovaraju o svojim iskušenjima, sumnjama i tajnim željama i da ne pomognu jedno drugom saosećanjem i rečima ohrabrenja? Tako će živeti jednim životom, a ne dvoma. Svako od njih u svojim planovima i nadama mora obavezno da misli o onom drugom. Jedno pred drugim ne smeju imati nikakvih tajni. Oni moraju imati samo zajedničke prijatelje. Na taj način će se dva života sliti u jedan život i oni će deliti i misli i želje i osećanja i radost i tugu i zadovoljstvo i bol.“ Ima li toga danas? Toliko je malo da ga skoro i nema. A mora ga biti, ako želimo da opstanemo.

O tome govori i otac Rafail Karelin: “Hrišćanska porodica – to je aktivna ljubav koja uzrasta u služenju jednih drugima. Sada svaki član porodice želi da bi služili njemu, i porodica postaje nevidljivim poljem za postojanu borbu za vlast i prvenstvo. Gordi želi da dobije više, od onoga što pruža, i vređa se kada drugi ne shvataju njegovo umišljeno prvenstvo. Zato se tako katastrofalno raspadaju porodice, kao da se staklena posuda pod udarcima čekića razbija na male delove, ostavljajući posle sebe samo ostatke. Čovek se ne raduje čoveku. Rođaci ne nalaze vremena da bi se videli jedni sa drugima. Hrišćanin susreće hrišćanske praznike bez duhovne radosti, skoro kao da ispunjava dug. Čini se da je svu zemlju prekrila siva, neprovidna magla.  Bez ljubavi ljudska duša umire, i zato su savremeni ljudi duboko nesrećni. Sama religija bez ljubavi postaje tuđa srcu i neshvatljiva duši.“ Dok god budemo pokušavali da svoje probleme rešimo pukom politikom, ekonomijom, naoružanjem, geopolitičkim i geoekonomskim idejama – nešto se u svetu oko nas može promeniti, ali to nešto je malo ili nimalo. Ali, ako se ne vratimo ljubavi kao temelju našeg postojanja, ako ne obnovimo brak i porodicu kao ikonu Hrista i Crkve, nećemo još dugo opstati u svetu koji je postao jad i pustoš, a stvoren je da bude rajski vrt.

dr Vladimir Dimitrijević