Манипулације везане за донацију полних ћелија нарушавају целовитост личности и искључивост брачних односа, допуштајући да се у њих умеша и трећа страна.
Живимо у доба када је неплодност постала масовна појава. Истовремено, све је присутније уплитање биомедицинских технологија у процес зачињања људског живота, што прети духовном и физичком здрављу личности, а у исти мах штети и традиционалним породичним односима, који су темељ сваке заједнице. Идеологија тзв. „реподуктивних права“ ствара однос према људском животу као према својеврсном производу, који се може бирати као у супермаркету. И у Србији се о томе расправља, и нуде се нарочите врсте „репродуктивне помоћи“.

Када се млади људи венчавају у Цркви, читају се молитве да имају благословено потомство. Зато у „Основама социјалне концепције Руске православне цркве“ јасно стоји да супружници који не могу да добију децу треба то да схвате као нарочити призив, и, по узајамној сагласности, усвоје дете.

Руска црква истиче и ово: „Манипулације везане за донацију полних ћелија нарушавају целовитост личности и искључивост брачних односа, допуштајући да се у њих умеша и трећа страна. Осим тога, таква пракса појачава неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено сваке обавезе према онима који су „тело од тела“ анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала подрива темеље породичних односа јер подразумева да дете, осим „социјалних“ има и такозване „биолошке“ родитеље. „Сурогатно материнство“ тј. уношење оплођене јајне ћелије у жену која након рођења враћа дете „поручиоцима“ противприродно је и морално недопустиво чак и у оним случајевима кад се остварује на некомерцијалној основи. Тај метод претпоставља рушење дубоке емотивне и духовне блискости која се између детета и мајке успоставља још током трудноће. „Сурогатно материнство“ траумира како жену која носи дете и чија се материнска осећања газе, тако и само дете које касније може доживети кризу самосвести.“ Са православне тачке гледишта, морално су недопустиви и различити облици тзв. вантелесног оплођења, који подразумевају припрему, конзервацију и намерно уништење „сувишних“ ембриона. Управо је на схватању да чак и ембриони поседују људско достојанство заснована морална процена абортуса, који Црква осуђује.

Оплодња неудатих жена коришћењем донаторских полних ћелија или реализација „репродуктивних права“ неожењених мушкараца, а такође и лица са тзв. „нестандардном сексуалном оријентацијом“ лишава будуће дете права да има и оца и мајку. Употреба репродуктивних средстава изван контекста благословене породице представља супротстављање Богом даном поретку, у име тзв. „људских права“.

др Владимир Димитријевић