Државотворна и уставобранитељска политичка позиција, несклона волунтаристичко – револуционарним експериментима, налаже залагање за дијалог власти и опозиције у Србији, да би се спречиле турбуленције у нашем, од превратништва одавно уморном, друштву.

Скоро сваки покушај дијалога власти и опозиције може бити корак у добром правцу, али дијалог који организује Сорош није корак у добром правцу. Зашто?

Разговори о изборним условима и поштеном страначком надметању не могу се одвијати у просторијама Београдског Универзитета, чија аутономија сама по себи спречава било какав уплив дневне политике. Неопходан је дијалог у институцијама државе Србије, а не на ФПН или било ком другом факултету.

Место за праве разговоре власти и опозиције о условима за слободне и поштене изборе може бити баш простор Владе Републике Србије, у коме се доносе предлози закона, или Народна скупштина, носилац законодавне власти. Уосталом, ова места су одређена уставним начелом поделе власти и надлежношћу појединих органа у уставном поретку Србије.

КО ВЕРУЈЕ СОРОШУ?

 Посредник у вођењу разговора мора имати поверење обе преговарачке стране, али и бирачког тела, да би резултати дијалога могли бити уведени у систем правне државе и постати основа за будуће поштене изборе. Избори се организују са циљем да на њима изражена воља бирача буде основа државне политике, а никако не смеју имати криптополитички карактер који скрива интересе било које заинтересоване стране, макар се она представљала као неутрална невладина организација. Медијатор ових разговора не улива поверење баш кад је неутралност у питању јер иза њега, озбиљна истраживања то одавно показују, стоји приватни интерес оснивача „посредничке“ НВО, Фонда за отворено друштво, који је у рукама познатог финансијера „обојених револуција“. Квазидемократска реторика и дијалошки ритуали без садржине не могу бити покриће за искључивање најшире јавности из преговарачаког процеса.

др Владимир Димитријевић (srbin.info)