Преузмите бесплатно књигу Др З. Чворовића и Др В. Димитријевића „Кловнократија – Србија за владе Александра Вучића“
Вучић Бранковић /уместо предговора/
Како се постаје Вук Бранковић?
Срби за издајника, упркос савременим историографима који другачије виде улогу зета кнеза Лазара, и даље кажу да је „Вук Бранковић”.
Одакле данашња потреба многих из тзв. „елите” да буду „Вук Бранковић”?
Из жеље да се „безболно” напусти сопствени идентитет, да се постане неко други, коме ће бити „лакше” кад се потчини моћнијем. Завет верности Богу и себи подразумева светосавско живљење „изнад Истока и Запада” (Владика Николај) и светолазаревско сазнање да је земаљско пролазно, а небеско вечно, то јест да се све даје за образ, а образ ни за шта. Само ако је крст страдања частан, народна слобода је златна. Ко није хтео да живи „косовском мишљу” („Нека буде што бити не може”), увек је тврдио да је српски завет ирационалан, а да је бекство од свог идентитета „разумно” и „одговорно”.
Рецимо, садашњи председник Србије сматра да у борби против тврдокорног националног идентитета треба користити и пијук о таквом ставу изврсну анализу је, својевремено, написао Слободан Антонић.
Вук Бранковић, у драми „Бој на Косову” Љубомира Симовића има своју визију, невероватно сличну кукавичкорационалистичкој визији савремених „еуротичара”, бегунаца од себе и свога. Ево како је Вук излаже светогорском монаху Герасиму, свом рођеном брату:
„Ова соба је велика седам са осам!
Онај бор је висок тридесет метара!
Онај во, пред ковачницом, тежак је седамсто кила!
Над нама је таван за четрес кола сена!
Звоно на торњу у четири избија четири, у седам сати избија седам пута!
Ето шта је моја визија!
Подрум је камени, буре је дрвено, рукавице су вунене! Змија је отровна, бресква је слатка, пелен је горак!
Срба је мало, Турака је много!”
Јудинство се, дакле, увек, маскира у причу о очигледностима.
Оно је клањање очитости.
А очитост спољашње моћи и успеха је најочитија.
Might is right.